Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku za dodelu stana koji je trajao jedanaest i po godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko već e u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, mr Milan Marković, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Milana Stojkovića iz Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. marta 201 6. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Milana Stojkovića i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Stambenom komisijom Vojne pošte 1313 Beograd u predmetu Up-1 broj 26147-8/2001 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milan Stojković iz Niša podneo je Ustavnom sudu, 10. aprila 201 3. godine, preko punomoćnika Irene Đurić, advokata iz Niša, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 80/12 od 29. novembra 2012. godine, zbog povrede načela o zabrani diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije i prava na pravično suđenje iz člana člana 32. stav 1 . Ustava. Ustavna žalba je, takođe, izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, garantovanog istom odredbom Ustava, u upravnom postupku koji je vođen pred Stambenom komisijom Vojne pošte 1313 Beograd u predmetu Up-1 broj 26147-8/2001.

Ustavnom žalbom je osporena presuda Upravnog suda doneta u upravnom sporu, u kome je odlučivano o zakonitosti konačnog rešenja Više stambene komisije o odbijanju žalbe podnosioca izjavljene protiv Pregleda izvoda iz donetih rešenja o dodeli trosobnih stanova u Nišu.

Ustavnom žalbom se, takođe, ukazuje da je podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, jer je zahtev za dodelu stana u zakup podnet nadležnom organu još 2003. godine, a o njemu još nije odlučeno. Dopunama ustavne žalbe od 21. maja, 14. jula i 11. decembra 2014. godine podnosilac je dostavio presudu Upravnog suda U. 9814/10 od 27. juna 2011. godine i presude Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 9608/11 od 14. marta 2013. godine, U. 17893/13 od 19. juna 2014. godine i U. 5301/14 od 9. oktobra 2014. godine –kojima su uvažene njegove tužbe i poništena pobijana rešenja, kao i presudu Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 13551/13 od 13. novembra 2014. godine, kojom je odbijena kao neosnovana tužba Ministarstva odbrane – Vojnograđevinski centar „Beograd 2“.

U dopuni ustavne žalbe od 17. juna 2015. godine podnosilac ustavne žalbe se pritužuje na postupak zaključenja ugovora o otkupu spornog stana.

Ustavnom žalbom se predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu označenih prava , poništi osporenu presudu Upravnog suda i utvrdi pravo podnosiocu na naknadu nematerijalne štete, kao i naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, n a osnovu uvida u osporeni akt, spise predmeta Up-1 broj 26147-8/2001 Stambene komisije VP 1313 Beograd i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

3.1. Rešenjem Stambene komisije VP 1 313 Beograd Up-1 broj 26147-8/01 od 26. januara 2004. godine (dalje u tekstu: rešenje od 26. januara 2004. godine) dode ljen je podnosiocu ustavne žalbe u zakup na određeno vreme trosobni stan površine 84,6 m2 u garnizonu Niš , u naselju „Stevan Sinđelić“, na trećem spratu. U obrazloženju rešenja je navedeno da je navedeni stan dat u zakup na osnovu zahteva podnetog 6. maja 2003. godine.

Rešenjem Više stambene komisije Ministarstva odbrane Up-2 broj 14-1/2004 od 11. februara 2004. godine ukinuto je po pravu nadzora rešenje od 26. januara 2004. godine, a Presudom Vrhovnog vojnog suda Up. 361/04 od 29. juna 2004. godine uvažena je tužba podnosioca i poništeno pobijano konačno rešenje.

Rešenjem Stambene komisije VP 1790 Beograd Up-1 broj 26147-52/2001 od 14. januara 2005. godine poništeno je „po službenoj dužnosti“ rešenje od 26. januara 2004. godine, a rešenjem Više stamben e komisij e Ministarstva odbrane – Sektor za ljudske resurse – Uprava za kadrove – Odeljenje za stambene poslove Up-2 broj 19-2/2005 od 24. februara 200 5. godine odbijena je žalba podnosioca izjavljena protiv navedenog prvostepenog rešenja. Podnosilac ustavne žalbe je isto konačno rešenje osporio tužbom podnetom Sudu Srbije i Crne Gore, o kojoj je, nakon preuzimanja predmeta toga suda 22. januara 2006. godine, odlučio Vrhovni sud Srbije. Presudom U-SCG 590/06 od 4. juna 2008. godine uvažena je tužba podnosioca i pobijano rešenje poništeno. R ešenjem Više stambene komisije Ministarstva odbrane Up-2 broj 19-6/ 2005 od 24. aprila 2009. godine, donetim u izvršenju navedene presude, ponovo je odbijena žalba podnosioca izjavljena protiv prvostepenog rešenja od 14. januara 2005. godine. Upravni sud je p resudom U. 9662/10 od 9. juna 2011. godine uvažio tužbu podnosioca ustavne žalbe podnetu 8. juna 2009. godine i poništio konačno rešenje od 24. aprila 2009. godine, a u izvršenju te presude Viša stamben a komisij a Ministarstva odbrane je treći put odbila žalbu podnosioca, rešenjem od 28. jula 20 11. godine. Presudom Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 9608/11 od 14. marta 2013. godine poništeno je pobijano konačno rešenje, kao i prvostepeno rešenje Stambene komisije VP 1790 Beograd Up-1 broj 26147-52/2001 od 14. januara 2005. godine , kojim je taj organ poništio rešenje od 26. januara 2004. godine. Upravni sud je u obrazloženju presude ocenio da se ni iz pobijanog rešenja, niti iz ožalbenog prvostepenog rešenja ne vidi primenom kog vanrednog pravnog sredstva je prvostepeni organ poništio pravnosnažno rešenje o davanju podnosiocu ustavne žalbe u zakup trosobnog stana. Dalje je navedeno da ni tuženi, niti prvostepeni organ nisu dužni da donose novo rešenje, jer je donošenjem ove presude ostalo na snazi rešenje od 26. januara 2004. godine. Navedena presuda dostavljena je podnosiocu ustavne žalbe 30. januara 2014. godine.

3.2. Stamben a komisij a – Sektor za ljudske resurse Ministarstva odbrane – Uprava za tradiciju, standard i veterane – Odeljenje za stambene poslove je 29. maja 20 13. godine donela rešenje Up-1 broj 26147-144/2001, kojim je odlučeno da se ponavlja postupak u pravnoj stvari dodele trosobnog stana podnosiocu ustavne žalbe (stav 1. dispozitiva) i poništava rešenje od 26. januara 2004. godine (stav 1. dispozitiva), a rešenjem Više stambene komisije Ministarstva odbrane Up-2 broj 19-23/2005 od 23. septembra 2013. godine odbijena je žalba podnosioca izjavljena protiv tog rešenja. Podnosilac ustavne žalbe je 14. novembra 2013. godine podneo tužbu Upravnom sudu protiv navedenog konačnog rešenja, koja je uvažena presudom Upravnog suda – Odeljenje u Nišu presudom U. 17893/13 od 19. juna 2014. godine. Navedenom presudom poništeno je pobijano rešenje od 23. septembra 2013. godine, kao i prvostepeno rešenje od 29. maja 20 13. godine, jer je Upravni sud ocenio da se postupak okončan rešenjem od 26. januara 2004. godine nije mogao ponoviti na osnovu odredbe člana 239. tačka 5) Zakona o opštem upravnom postupku. Taj sud je istakao da ni tuženi, niti prvostepeni organ nisu dužni da donose novo rešenje, jer je donošenjem ove presude ostalo na snazi rešenje od 26. januara 2004. godine. Navedena presuda dostavljena je podnosiocu ustavne žalbe 25. juna 2014. godine.

3.3. Rešenjem Stambene komisije VP 1313 Beograd Up.-1 broj 29988-19/2001 od 2 8. juna 2004. godine dodeljen je sporni stan u zakup M.S. iz Niša. Žalba koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv navedenog prvostepenog rešenja odbijena je kao neosnovana rešenjem Više stamben e komisij e Ministarstva odbrane – Sektor za ljudske resurse – Uprava za kadrove – Odeljenje za stambene poslove Up-2 broj 226-2/2004 od 13. avgusta 2004. godine, sa obrazloženjem da je sporni stan dodeljen M.S. iz Niša „po osnovu zamene rešenja, nezavisno od broja bodova i drugih elemenata predviđenih odredbama Pravilnika“. Presudom Vrhovnog suda Srbije U-V. 1888/0 6 od 4. septembra 2008. godine uvažena je tužba podnosioca i poništeno pobijano konačno rešenje. Rešenjem Više stamben e komisij e Up-2 broj 226-13/2004 od 24. aprila 2009. godine, donetim u ponovnom postupku, ponovo je odbijena žalba podnosioca izjavljena protiv rešenja od 28. juna 2004. godine, a presudom Upravnog suda U. 9813/10 od 3. decembra 2010. godine odbijena je njegova tužba kao neosnovana. Podnosilac ustavne žalbe je protiv navedene presude Upravnog suda izjavio Ustavnom sudu ustavnu žalbu, koju je ovaj sud usvojio Odlukom Už-734/2011 od 20. marta 2014. godine, poništio presudu Upravnog suda U. 9813/10 od 3. decembra 2010. godine i odredio da taj sud ponovo odluči o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv rešenja Više stamben e komisij e od 24. aprila 2009. godine . Upravni sud – Odeljenje u Nišu je u izvršenju Odluke Ustavnog suda doneo presudu U. 5301/14 od 9. oktobra 2014. godine, kojom je uvažio tužbu podnosioca ustavne žalbe, poništio pobijano rešenje od 24. aprila 2009. godine i predmet vratio tuženom organu na ponovno odlučivanje. Rešenjem Ministarstva odbrane – Sektor za ljudske resurse – Viša stambena komisija Up-2 broj 226-32/2004 od 19. novembra 20 14. godine usvojena je žalba podnosioca ustavne žalbe i poništeno rešenje Stambene komisije Up-1 broj 29988-32/01 od 9. februara 2006. godine, kojim je M.S dodeljen u zakup sporni stan (stav 1. dispozitiva), izmenjena je tačka 1. dispozitiva rešenja od 26. januara 2004. godine, tako što je sporni stan dodeljen u zakup podnosiocu ustavne žalbe u zakup na neodređeno vreme (stav 2. dispozitiva), a Stambenoj komisiji je naloženo da M.S. dodeli drugi trosobni stan u zakup (stav 3. dispozitiva). Protiv navedenog rešenja nije izjavljena žalba, a podnosilac ustavne žalbe se podneskom od 15. decembra 2014. godine obratio donosiocu rešenja zahtevom za izdavanje klauzule pravnosnažnosti i izvršnosti.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 80/12 od 29. novembra 2012. godine odbijena je tužba podnosioca ustavne žalbe podneta radi poništaja rešenja Više stamben e komisij e Ministarstva odbrane – Sektor za ljudske resurse – Uprava za kadrove Up-2 broj 69-192004 od 28. oktobra 2011. godine. Pobijanim rešenjem, donetim u izvršenju presude Upravnog suda U. 9814/10 od 27. juna 2011. godine odbijena je kao neosnovana žalba podnosioca kojom je osporio Pregled izvoda iz donetih rešenja broj 39-1/2004 od 26. januara 2004. godine, kojim je izvršena dodela trosobnih stanova u Nišu.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (č lan 21.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Za odlučivanje o ustavnoj žalbi, u konkretnom slučaju, od značaja su i odredbe sledećih zakona:

Odredbama Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10) propisano je : da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.).

Zakonom o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09) propisano je: da u upravnom sporu sud odlučuje na osnovu zakona i u razumnom roku, na podlozi činjenica utvrđenih na usmenoj javnoj raspravi (član 2.); da a ko prema prirodi stvari u kojoj je nastao upravni spor treba umesto poništenog upravnog akta doneti drugi, nadležni organ je dužan da taj akt donese bez odlaganja, a najkasnije u roku od 30 dana od dana dostavljanja presude, pri čemu je nadležni organ vezan pravnim shvatanjem suda, kao i primedbama suda u pogledu postupka (č lan 69. stav 2.).

5. Podnosilac ustavne žalbe ističe da je zahtev za dodelu stana u zakup podneo 2003. godine, a da ni posle deset godina nije rešio svoje stambeno pitanje. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je najpre utvrdio da je osporeni postupak pokrenut 6. maja 2003. godine, podnošenjem zahteva podnosioca za dodelu stana u zakup, a da je pravnosnažno okončan rešenjem Ministarstva odbrane – Sektor za ljudske resurse – Viša stambena komisija Up-2 broj 226-32/2004 od 19. novembra 20 14. godine. Ustavni sud, s tim u vezi, konstatuje da su povodom zahteva podnosioca ustavne žalbe za dodelu stana u zakup paralelno vođena tri upravna postupka u kojima su nadležni organi, primenom različitih vanrednih pravnih sredstava, donosili rešenja o stavljanju van snage rešenja od 26. januara 2004. godine, kojim je podnosiocu dodeljen sporni stan u zakup. Ustavni sud stoga ocenjuje da se – iako je navedeno rešenje ostalo na snazi na osnovu presuda Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 17893/13 od 19. juna 2014. godine i U. 9608/11 od 14. marta 2013. godine, tek 19. novembra 2014. godine, kada je poništeno rešenje kojim je isti stan dodeljen u zakup M.S. iz Niša, može smatrati da je pravnosnažno okončan postupak o dodeli stana u zakup podnosiocu ustavne žalbe.

Ustavni sud konstatuje da je period u kome ovaj sud ima nadležnost da ocenjuje povredu navedenog ustavnog prava započeo 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, kojim je obezbeđena ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi. Međutim, polazeći od toga da upravni postupak predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da se za utvrđivanje opravdanosti trajanja postupka u navedenom predmetu mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantno ukupno vreme trajanja predmetnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ova j postupak trajao 11 i po godina, što ukazuje na to da nije okončan u okviru razumnog roka . Međutim, imajući u vidu da je pojam razumne dužine trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa, odnosno sudova koji vode postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud pri odlučivanju o povredi prava na suđenje u razumnom roku ispituje da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da ovaj predmet nije bio činjenično kompleksan, niti su pravna pitanja koja su se postavila u toku postupka bila posebno složena.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman interes da nadležni organi o njegovom zahtevu odluče u okviru standarda razumnog roka, imajući u vidu da je reč o rešavanju stambenog pitanja.

Ispitujući postupanje upravnih organa i sudova u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je ocenio da su dugom trajanj u osporenog postupka doprineli kako upravni organi, tako i nadležni sudovi koji su odlučivali u upravnom sporu. Ustavni sud najpre konstatuje da je drugostepeni organ, donoseći rešenja u izvršenju sudske presude, dva puta postupao protivno primedbama nadležnog suda, što je imalo za posledicu da Upravni sud, nakon poništavanja trećeg rešenja drugostepenog organa meritorno reši upravnu stvar u kojoj je „po službenoj dužnosti“ poništeno rešenje od 26. januara 2004. godine, kojim je sporni stan dodeljen podnosiocu ustavne žalbe. Nakon što je Upravni sud presudom od 14. marta 2013. godine odlučio da navedeno rešenje ostaje na snazi, prvostepeni organ je rešenjem od 29. maja 2013. godine poništio rešenje od 26. januara 2004. godine, ovog puta odlučujući da se ponovi postupak u toj pravnoj stvari. Upravni sud je i presudom od 19. juna 2014. godine meritorno rešio upravnu stvar, ostavljajući na snazi rešenje kojim je sporni stan dodeljen u zakup podnosiocu ustavne žalbe, ali su upravni organi i dalje odlučivali u postupku dodele istog stana M.S. iz Niša, koji je pravnosnažno okončan rešenjem od 19. novembra 20 14. godine. Ustavni sud je, takođe, ocenio da se odlučivanje sudova koji su postupali u upravnim sporovima ne može oceniti efikasnim, posebno imajući u vidu da je odlučivanje o tužbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj protiv drugostepenog rešenja od 25. februara 2005. godine trajalo tri godine.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da on svojim postupanjem nije doprineo trajanju postupka u kome je odlučivano o njegovom zahtevu za dodelu stana u zakup.

Imajući u vidu sve napred navedeno, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.1 00 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate . Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu dugo trajanje osporenog postupka , a uzeo je u obzir praksu ovoga suda i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje. S obzirom na to da je Zakonom o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15) propisan rok od četiri meseca za izvršenje odluke Ustavnog suda kojim je utvrđeno pravo na naknadu materijalne/nematerijalne štete, to je Sud u drugom delu tačke 2. izreke odredio da se dosuđena visina naknade nematerijalne štete podnosiocu ustavne žalbe isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Ustavni sud nije razmatrao ustavnu žalbu sa stanovišta načela o zabrani diskriminacije iz člana 21. st. 1. i 2. Ustava, jer je ocenio da podnosilac povredu tog načela vezuje za dugo trajanje postupka koji se vodio po njegovom zahtevu za dodelu stana u zakup.

7. Ispitujući ustavnu žalbu u delu u kome je osporena presuda Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 80/12 od 29. novembra 2012. godine, Ustavni sud je ocenio da su donošenjem rešenja Ministarstva odbrane – Sektor za ljudske resurse – Viša stambena komisija Up-2 broj 226-32/2004 od 19. novembra 20 14. godine, prestale da postoje pravne pretpostavke za odlučivanje Ustavnog suda o ustavnoj žalbi izjavljenoj protiv akata donetih u postupku po zahtevu podnosioca za dodelu stana u zakup, pa i protiv akta koji se osporava ovom ustavnom žalbom.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu , nema uslova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato , pored drugih, i u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

9. Na osnovu izloženog i odredaba 42b stav 1 . tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.