Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao 18 godina. Podnositeljki se dosuđuje naknada nematerijalne štete od 1.800 evra, dok se žalba u preostalom delu odbacuje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Vladan Petrov , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi O. L . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike S rbije, na sednici Veća održanoj 26. decembra 201 9. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba O. L . i utvrđuje da je povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parnič nom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P . 58699/2010 (inicijalno pr edmet Drugog o pštinskog suda u Beogradu P 1. 172/97), dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. O. L . iz Beograda podne la je Ustavnom sudu, 23. aprila 2015 . godine, preko punomoćnika M . P , advokata iz Beograd a, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 58699/2010 (inicijalno pr edmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P . 172/97), kao i protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 1. 1906/14 od 26. februar a 2015. godine, zbog povrede prav a na imovinu iz člana 58. Ustava. Podnositeljka je 21 . marta 2016. godine podnela novu ustavnu žalbu, koju je Sud tretirao kao dopunu ranije izjavljene žalbe, a kojom je osporeno rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev2 2000/2015 Rž 373/2015 od 18. novembra 2015. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, kao i prava na imovinu iz čl. 32, 36. i 58. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je parnični postupak trajao 18 godina, zbog čega je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Nezadovoljna ishodom pravnosnažno okončanog parničnog postupka, u kome je preinačena prvostepena presuda i odbijen njen tužbeni zahtev za isplatu zarade i pripadajućih doprinosa za obavezno osiguranje, podnositeljka se, u suštini , žali na povredu prava na pravično suđenje. Naime, smatra da je drugostepeni sud u osporenoj presudi pogrešno primenio merodavno pravo kada je odbio kao neosnovan njen tužbeni zahtev . Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu , utvrdi povredu označenih prava i pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.800 evra , te poništi osporenu presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1906/2015 od 26. februara 2015. godine. Podnositeljka je istakla i zahtev za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe.

Dopunom ustavne žalbe od 21. marta 2016. godine, pored utvrđenja povrede prava na suđenje u razumnom roku, traženo je da se poništi rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev2 2000/2015 Rž 373/2015 od 18. novembra 2015. godine, kojim su odbačene kao nedozvoljene žalba tužilje, izjavljena protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu R4 47/2015 od 2. jula 2015. godine i revizija izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1906/2014 od 26. februara 2015. godine, naknada nematerijalne štete u iznosu od 200.000,00 dinara i troškovi na ime sastava ustavne žalbe. Naime, podnositeljka ustavne žalbe smatra da je rešenjem Apelacionog suda u Beogradu pogrešno poučena o pravu na žalbu , kao i da je Vrhovni kasacioni sud morao odlučivati o reviziji .

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbama člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 36. st. 1. i 2. Ustava jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu, dok se odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P . 58699/10 (inicijalno predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 172/97 ) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnositeljka ustavne žalbe je u svojstvu tužilje 17. marta 1997. godine podnela tužbu protiv poslodavca – M. DOO iz Beograda, zbog isplate otpremnine , povodom prestanka radnog odnosa. Tužba je u sudskom upisniku zavedena pod brojem P1. 172/97. Nakon toga, poslodavac je stavio van snage rešenje o prestanku radnog odnosa od 28. februara 1997. godine i pozvao tužilju da se vrati na rad, ali ona to nije učinila, pa joj je izrečena mera prestanka radnog odnosa, zbog čega je 29. aprila 1997. godine podnela novu tužbu radi poništaja rešenja poslodavca o presta nku radnog odnosa od 17. aprila 1997. godine, koja je u sudskom upisniku zavedena pod brojem P1. 244/97. Na pripremnom ročištu održanom 16. septembra 1997. godine, sud je odredio spajanje parnica u P1. 172/97, radi jedinstvenog odlučivanja.

Do donošenja presude zakazano je 13 ročišta za glavnu raspravu, od kojih sedam ročišta nije od ržano, i to zbog nedostatka procesnih pretpostavki, zbog neuredne dostave poziva i sprečenosti postupajućeg sudije.

Tužilja je podneskom od 15. decembra 1998. godine preinačila tužbu isticanjem i zahteva za vraćanje na rad, a na ročištu od 24. novembra 1999. godine povukla je tužbu u delu koji se odnosi na isplatu otpremnine, da bi konačno preciziranim tužbenim zahtevom od 6. februara 2001. godine, tražila da sud poništi rešenja tuženog od 28. februara 1997. godine i od 17. aprila 1997. godine, da obaveže tuženog da je vrat i na rad i da joj isplati naknadu zarade za period od 1. novembra 1996. godine do pravnosnažnosti rešenja od 28. februara 1997. g odine, odnosno do vraćanja na rad.

Presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 172/97 od 8. maja 2001. godine odbačena je kao nebl agovremena tužba u delu kojim je tužilja tražila poništaj rešenja tuženog od 28. februara 1997. godine, odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se poništi rešenje tuženog od 17. aprila 1997. godine , da se obaveže tuženi da je vrati na rad i da joj naknadi parnične troškove.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1. 1548/01 od 7. novembra 2001. godine, donetim u žalbenom postupku, ukinuta je presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 172/97 od 8. maja 2001. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje, jer činjenično stanje na kome se zasniva pobijana odluka nije u potpunosti utvrđeno, pa se nije mogla ceniti ni pravilna primena materijalnog prava.

U ponovnom postupku predmet je dobio nov broj P1. 847/01. Do donošenja sledeće presude zakazano je 15 ročišta za glavnu raspravu, od kojih četiri ročišta nisu održana, i to tri zbog nedostatka procesnih pretpostavki i jedno zato što nije bilo obavljeno veštačenje u ostavljenom roku . Zbog izostanka uredno pozvane tužilje sa ročišta od 18. maja 2004. godine, sud je odredio mirovanje postupka, pa je postupak nastavljen na ročištu od 8. septembra 2004. godine. U sprovedenom dokaznom postupku izvršen je uvid u predložene pismene dokaze, saslušana je tužilja u svojstvu parnične stranke i obavljeno medicinsko veštačenje.

Podneskom od 28. aprila 2006. godine tužilja je istakla zahtev za uplatu doprinosa i opredelila tužbeni zahtev za isplatu zarade od 11. marta 1996. do 1. marta 1997. godine.

Delimičnom presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2059/03 od 29. juna 2006. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilje, pa je poništeno kao nezakonito rešenje tuženog od 17. aprila 1997. godine i utvrđeno da je tužba povučena u delu tužbenog zahteva kojim je traženo da se poništi rešenje tuženog od 28. februara 1997. godine.

Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž1. 5512/06 od 14. juna 2007. godine, potvrđena je navedena delimična pr esuda.

Presudom Vrhovnog suda Srbije Rev.II 380/08 od 2. aprila 2008. godine, odbijena je kao neosnovana revizija tuženog, izjavljena protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž1. 5512/06 od 14. juna 2007. godine, čime je postupak pravnosnažno okončan u delu tužbenog zahteva za poništaj rešenja tuženog.

U pogledu odlučivanja o preostalom delu tužbenog zahteva, postupak je nastavljen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 3863/2008.

Do donošenja sledeće presude zakazano je 25 ročišta za glavnu raspravu, od kojih 17 ročišta nije održano, i to devet ročišta jer su se spisi p redmeta nalazili kod veštaka, odnosno veštačenje nije obavljeno u ostavljenom roku, a ostala zbog nedostatka procesnih pretpostavki u smislu da je bio sprečen postupajući sudija, da je tužena bila u bolnici, da je ostavljen dodatni rok radi upoznavanja stranaka sa nalazom i mišljenjem veštaka, odnosno podnescima suprotne strane. U dokaznom postupku je sprovedeno i ekonomsko-finansijsko veštačenje.

Tužilja je podneskom od 9. maja 2011. godine ponovo preinačila tužbu i umesto tužbenog zahteva za vraćanje na rad, istakla tužbeni zahtev za isplatu otpremnine, a konačno opredeljeni tužbeni zahtev o kom je odlučeno ožalbenom presudom tužilja je postavila podneskom od 11. decembra 2013. godine.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 58699/2010 od 3. marta 2014. godine, usvojen je tužbeni zahtev tužilje, pa je obavezan tuženi da tužilji isplati određeni novčani iznos na ime otpremnine, na ime isplaćene zarade po osnovu rezultata rada , kao i na ime manje isplaćenih zarada za određeni period, sve sa zakonskom zateznom kamatom, te da tužilji uplati određene poreze i doprinose i naknadi joj troškove postupka.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1906/2014 od 26. februara 2015. godine, preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 58699/2010 od 3. marta 2014. godine, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje za isplatu otpremnine, za isplatu doprinosa, za isplatu manje isplaćenih zarada i obavezana tužilja da tuženom naknadi parnične troškove.

Apelacioni sud je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev za isplatu utužene razlike zarade, jer je ocenio da je potraživanje po tom osnovu zastarelo . Naime, drugostepeni sud je utvrdio da je, u konkretnom slučaju, 1. aprila 1997. godine počeo teći trogodišnji rok zastarelosti utuženog potraživanja na ime neisplaćenih zarada (po isteku 30 dana od dospelosti poslednjeg pojedinačnog davanja), te da je zastarelost istog nastupila 2. aprila 2000. godine, a da je tužilja zahtev za isplatu zarade postavila prvi put podneskom dostavljenim sudu na ročištu 6. februara 2001. godine, nakon nastupanja zastarelosti.

Dalje, u obrazloženju drugostepene presude navedeno je da je prvostepeni sud pogr ešno primenio materijalno pravo donoseći odluku i u delu koji se odnosi na isplatu doprinosa nalazeći da se uplata doprinosa za obavezno socijalno osiguranje u smislu čl . 2. i 51. Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje ne vrši zaposlenima, već zakonom propisanim pravnim subjektima, pa je zbog nedostatka aktivne legitimacije tužilje odbio tužbeni zahtev za uplatu doprinosa

U delu tužbenog zahteva koji se odnosi na obavezivanje poslodavca na uplatu poreza, koji je dužan da uplati prilikom svake isplate zarade zaposlenom, drugostepeni sud je tužbu odbacio jer je ocenio da ne spada u sudsku nadležnost, imajući u vidu da je odredbom člana 3. stav 2. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji propisano da se poreski postupak sprovodi po načelima i u skladu sa odredbama zakona kojim se uređuje opšti upravni postupak.

Tužilja je protiv pravnosnažne presude blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđ enog činjeničnog stanja i predložila da ukoliko Vrhovni kasacioni sud smatra da nema mesta primeni člana 403. Zakona o parničnom postupku, ovu reviziju uzme u razmatranje kao posebnu reviziju shodno članu 404. Zakona o parničnom postupku, zbog potrebe da se razmotre pitanja od opšteg interesa, pravna pitanja koja su u interesu ravnopravnosti građana, novog tumačenja prava i radi ujednačavanja sudske prakse.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu R4 47/2015 od 2. jula 2015. godine, odbačena je kao nedopuštena revizija izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1906/2014 od 26. februara 2015. godine.

Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2 2000/2015 Rž 373/2015 od 18. novembra 2015. godine, odbačena je kao nedozvoljena žalba tužilje, izjavljena protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu R4 47/2015 od 2. jula 2015. godine i kao nedozvoljena revizija tužilje, izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1906/2014 od 26. februara 2015. godine.

U obrazloženju osporenog revizijskog rešenja, između ostalog, navedeno je da žalba protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu R4 47/2015 od 2. jula 2015. godine nije dozvoljena, na osnovu citiranih odredbi Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04, 111/09, 36/11 i 53/13 – Odluka US) i da nije dozvoljena revizija izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1906/2014 od 26. februara 2015. godine zato što vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi merodavnu vrednost za dozvoljenost revizije u dinarskoj protivvrednosti od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan poslednjeg preinačenja tužbe, na osnovu odredbe člana 394. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04, 111/09, 36/11 i 53/13 – Odluka US), a u vezi člana 55. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 55/14).

Pismeni otpravak revizijskog rešenja je 21. februara 2016. godine dostavljen punomoćniku tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe.

4. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnositeljka ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 17. aprila 1997. godine, podnošenjem tužbe Drugom opštinskom sudu u Beogradu, i da je pravnosnažno okončan donošenje m presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 1. 1906/15 od 26. februar a 2015. godine, iz čega proizlazi da je postupak trajao nepunih 18 godina .

Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Navedeno trajanje parničnog postupka, samo po sebi, ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog r oka. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podno sioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosioca.

Razmatrajući uticaj svakog od navedenih činilaca na trajanje osporenog postupka, Ustavni sud je ocenio da je predmetni postupak bio u izvesnom smislu činjenično i pravno s ložen, imajući u vidu radnje koje je sud preduzeo, te d a je sprovedeno veštačenje od strane dva sudska veštaka različite struke (medicinsko i ekonomsko-finansijsko ) u cilju utvrđiva nja činjenica bitnih za presuđenje, za koje je bilo potrebno stručno znanje kojim sud ne raspolaže, kao i da je sud odlučivao o više tužbenih zahteva, koje je podnositeljka menjala tokom postupka.

Analizirajući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud je utvrdio da prvostepeni sud nije postupao efikasno i delotvorno, imajući u vidu da je presudu P1. 172/97 od 8. maja 2001. godine, doneo nakon četir i godine od podnošenja tužbe, pri čemu je presuda ukinuta zbog nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja. Sledeću delimičnu presudu P. 2059/03 od 29. juna 2006. godine, sud je doneo posle pet godina, da bi o svim tužbenim zahtevima bilo odlučeno tek presudom P. 58699/2010 od 3. marta 2014. godine. Ustavni sud je konstatovao da je drugostepeni sud tri puta odlučiv ao u postupku, a revizijski sud je dva puta imao učešće u postupku, kao i da su postupanja tih sudova bila u granicama suđenja u razumnom roku.

Dalje, Ustavni sud konstatuje da je podnositeljka ustavne žalbe, kao tuži lja, u parnici koja je vođena radi poništaja rešenja o prestanku radnog odnosa i naknadi potraživanja po osnovu rada, imala legitiman interes da se predmetna parnica okonča u razumnom roku, ali i da je svojim ponašanjem u određenoj meri uticala na dužinu trajanja postupka. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da je podnositeljka više puta preinačavala tužbu, što je bilo njeno procesno pravo, ali je neminovno dovelo do produženja trajanja parnice, kao i da je zbog njenog izostanka sa ročišta bilo od ređeno mirovanje postupka u trajanju od skoro četiri meseca.

Imajući u vidu sve navedeno, kao i da je sud organ koji rukovodi postupkom i čija je dužnost da se stara da se postupak okonča u razumnom roku, bez nepotrebnog odlaganja i odugovlačenja postupka, Ustavni sud je ocenio da u konkretnom slučaju parnica nije zadovoljila standard suđenja u razumnom roku, što je prvenstveno posledica neefikasnog i nedelotvornog postupanja prvostepenog suda. Stoga , Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 58699/2010 (inicijalno predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 172/97).

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US , 40/15 – dr. zakon i 103/15 ), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

5. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da s e pravično zadovoljenje podnositeljki ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 1.8 00 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaću je na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu, kao i izvestan doprinos podnositeljke dužini trajanja postupka i visinu zahteva za naknadu nematerijalne štete koji je podnositeljka u ustavnoj žalbi opredelila u visini od 1.800 evra. Po oceni Suda, navedeni nov čani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka pretrpe la. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine, i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosi teljka ustavne žalbe pretrpela zbog nedelotvornog postupanja sudova.

6. Ispitujući postojanje pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u odnosu na osporenu presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1906/2014 od 26. februara 2015. godine i istaknutu povredu prava na imovinu, Ustavni sud ukazuje da podnositeljka može tvrditi da je došlo do povrede označenog prava samo ukoliko je reč o njenoj „imovini“ u smislu člana 58. Ustava. Naime, Ustav garantuje mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, ali ne i pravo na sticanje imovine. Ustavni sud podseća da se prema praksi Evropskog suda za ljudska prava , delokrug člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda odnosi samo na postojeću imovinu i „ne garantuje pravo na sticanje imovine“ (videti presudu u predmetu Marckx protiv Belgije, od 13. juna 1979. godine). Međutim, koncept imovine u praksi Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) ne podrazumeva samo pojam svojine, već pokriva širok spektar interesa koji imaju ekonomsku vrednost, uključujući i potraživanja u pogledu kojih podnosilac ima „legitimno očekivanje“ da će biti ostvareno (videti presude ESLjP Pine Valley Developments Ltd i drugi protiv Irske, od 29. novembra 1995. godine, Jantner protiv Slovačke, od 4. marta 2003. godine i Gasus Dosier und Fördertechnik GmbH protiv Holandije, od 23. februara 1995. godine). Potraživanje se smatra „imovinom“ samo kada je dovoljno utvrđeno da se može izvršiti (videti presudu ESLjP Stran Greek Refineries and Stratis Andreadis protiv Grčke, od 9. decembra 1994. stav 59.). Dakle, „legitimno očekivanje“ mora biti više od „obične nade“ da će podnosilac uspeti sa zahtevom, jer se potraživanje može smatrati imovinom samo ukoliko je dovoljno utemeljeno tj. mora da bude zasnovano na zakonskoj odredbi ili pravnom aktu kao što je sudska odluka.

Polazeći od toga da je osporenom presudom pravnosnažno odbijen podnositeljkin zahtev za isplatu otpremnine, manje isplaćene zarade i pripadajućih doprinosa , a da je, po oceni Ustavnog suda, osporeni akt zasnovan na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni merodavnog materijalnog prava, Ustavni sud je zaključio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravno prihvatljive razloge za tvrdnjo o povredi prava na imovinu, zajemčenog članom 58. stav 1. Ustava.

U odnosu na osporeno rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev2 2000/2015 Rž 373/2015 od 18. novembra 2015. godine i istaknutu povredu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnositeljka nije dostavila dokaze da je revizijski sud u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosio drugačije (različite) odluke od odluke koja se osporava ustavnom žalbom, dok u odnosu na istaknutu povredu prava na pravno sredstvo ističe da članom 36. stav 2. Ustava nije garantovano obavezno obezbeđivanje pravne zaštite i u postupku po vanrednim pravnim sredstvima. Naime, ukoliko je odgovarajućim procesnim zakonom propisano neko vanredno pravno sredstvo, kao što je slučaj sa revizijom u parničnom postupku, pravna zaštita njegovom podnosiocu može biti pružena samo ako je to pravno sredstvo izjavljeno na način i pod uslovima propisanim zakonom.

Što se pak tiče istaknute povrede prava na imovinu, Ustavni sud nalazi da osporenim rešenjem kojim je rešavano o dozvoljenosti izjavljenog vanrednog pravnog sredstva, nije odlučivano o imovini podnositeljke ustavne žalbe.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio u ovom delu, u odnosu na osporene akte , jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, i rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

U pogledu zahteva podnositeljke za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu odredbe člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na stanovište koje je izraženo, pored drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine.

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti