Odbijanje ustavne žalbe u vezi sa dodatnim zahtevom za izručenje

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja o ispunjenosti pretpostavki za izručenje po dodatnom zahtevu Kraljevine Holandije. Sud je utvrdio da je postupak vođen u skladu sa Evropskom konvencijom o ekstradiciji i važećim domaćim propisima.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2799/2010
12.07.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Seada Lukača iz Rožaja, Republika Crna Gora, na osnovu odredbe člana 167. stav 4. u vezi sa odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 12. jula 2011. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Seada Lukača izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Novom Pazaru Kv. 182/10 od 28. aprila 2010. godine i rešenja Apelacionog suda u Kragujevcu Kž.2. 676/10 od 27. maja 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Sead Lukač iz Rožaja, Republika Crna Gora, preko punomoćnika Mesrura Šmrkovića, advokata iz Novog Pazara, podneo je 12. juna 2010. godine ustavnu žalbu, dopunjenu podneskom od 13. septembra 2010. godine, protiv rešenja Višeg suda u Novom Pazaru Kv. 182/10 od 28. aprila 2010. godine i rešenja Apelacionog suda u Kragujevcu Kž.2. 676/10 od 27. maja 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno:

- da je nakon pravnosnažno okončanog postupka u predmetu Okružnog suda u Novom Pazaru Kv. 18/09 osumnjičeni, ovde podnosilac ustavne žalbe, „ekstradiran“ Kraljevini Holandiji 7. maja 2009. godine;

- da je taj postupak vođen po odredbama gl. XXXII i XXXIII ranije važećeg Zakonika o krivičnom postupku, kojima je bila regulisana međunarodna pravna pomoć i postupak izdavanja okrivljenih i osuđenih lica;

- da su 28. decembra 2009. godine nadležni organi Kraljevine Holandije diplomatskim putem dostavili zamolnicu za izdavanje osumnjičenog;

- da su Viši sud u Novom Pazaru i Apelacioni sud u Kragujevcu ovu zamolnicu tretirali kao dodatnu, odnosno dopunsku zamolnicu, te su je vezali za pravnosnažno okončan predmet Kv. 18/09 i nisu formirali novi predmet, što ne poznaje Zakon o međunarodnoj pravnoj pomoći, po kome je u ovom slučaju odlučivano;

- da Viši sud u Novom Pazaru i Apelacioni sud u Kragujevcu nisu mogli odlučivati na osnovu Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći, jer je članom 103. tog zakona „jasno“ predviđeno da se započeti postupci imaju završiti po ranije važećem zakoniku, a s obzirom na to da se osporenim rešenjima nova zamolnica tretira kao dodatna, odnosno dopunska i ista je spojena sa ranije vođenim i pravnosnažno okončanim predmetom;

- da je odbrani „jasno da je to učinjeno upravo iz razloga da bi se pokrila nepotpunost nove zamolnice Kraljevine Holandije od 28. decembra 2009. godine, jer uz nju baš ništa nije dostavljeno u skladu sa bilo kojim od označena dva zakona“;

- da ni postupak koji je predviđen članom 23. Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći ovom prilikom nije sproveden.

Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud poništi osporena rešenja i zabrani Ministarstvu pravde da donosi „rešenja iz nadležnosti Ministra pravde o izdavanju Seada Lukača Kraljevini Holandiji po zamolnici broj 13.497378-08 od 28. decembra 2009. godine“.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u spise predmeta Višeg suda u Novom Pazaru Kv. 616/10 i u odgovor v.f. predsednika tog suda, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovom ustavnosudskom sporu:

Prvostepenim rešenjem Okružnog suda u Novom Pazaru Kv. 18/09 od 4. februara 2009. godine, kojim je utvrđeno da su ispunjene pretpostavke za izdavanje Kraljevini Holandiji osumnjičenog Seada Lukača, državljanina Crne Gore, radi vođenja krivičnog postupka pred nadležnim organima Kraljevine Holandije, zbog krivičnih dela ubistva iz člana 287. i pretnje iz člana 285. Krivičnog zakona Kraljevine Holandije, nedozvoljenog raspolaganja municijom iz čl. 26. i 55. Zakona o oružju i municiji Kraljevine Holandije i čl. 2, 3, 10. i 11. Zakona o opojnim drogama Kraljevine Holandije. U obrazloženju navedenog rešenja je, između ostalog, navedeno i da „iz spisa predmeta proizlazi da su sudu dostavljeni svi potrebni podaci i dokazi predviđeni članom 541. ZKP, da su ispunjene sve pretpostavke za izručenje propisane članom 540. ZKP i da je rešenje doneto na osnovu čl. 540. i 546. ZKP“.

Rešenjem Vrhovnog suda Srbije Kž.II 343/09 od 12. februara 2009. godine odbijena je kao neosnovana žalba branioca osumnjičenog izjavljena protiv prvostepenog rešenja.

Ministar pravde Republike Srbije doneo je 11. marta 2009. godine rešenje broj 713-01-07091/2008-08 kojim se, u skladu sa čl. 539, 540. 548, 549. i 550. Zakonika o krivičnom postupku i članom 1, članom 2. tačka 1. i članom 14. Evropske konvencije o esktradiciji(„Službeni list SRJ - Međunarodni ugovori“, broj 10/01 i „Službeni glasnik RS - Međunarodni ugovori“, br. 12/10 i 1/11), dozvoljava izdavanje osumnjičenog Kraljevini Holandiji. Protiv ovog rešenja osumnjičeni je 24. marta 2009. godine pokrenuo upravni spor, koji je okončan presudom Vrhovnog suda Srbije U. 2104/09 od 29. aprila 2009. godine, a kojom je tužba odbijena.

Osumnjičeni je 2. marta 2009. godine izjavio ustavnu žalbu protiv rešenja Okružnog suda u Novom Pazaru Kv. 18/09 od 4. februara 2009. godine i rešenja Vrhovnog suda Srbije Kž.II 343/09, koju je Ustavni sud Odlukom Už-303/2009 od 30. aprila 2009. godine odbio kao neosnovanu.

Ekstradicija osumnjičenog Kraljevini Holandiji je izvršena 7. maja 2009. godine.

Branilac osumnjičenog je 13. avgusta 2009. godine Okružnom sudu u Novom Pazaru podneo zahtev za ponavljanje ekstradicionog postupka, koji je odbačen rešenjem Okružnog suda u Novom Pazaru 281/09 od 15. septembra 2009. godine. Protiv ovog rešenja branilac osumnjičenog je izjavio žalbu koja je rešenjem Vrhovnog suda Srbije Kž.II 2760/09 od 12. oktobra 2009. godine odbijena kao neosnovana.

Ministarstvo pravde Kraljevine Holandije je Ministarstvu pravde Republike Srbije aktom broj 13.497378-08 od 28. decembra 2009. godine, primljenim 28. januara 2010. godine, dostavilo zahtev nadležnih pravosudnih organa Holandije (sa prilozima) radi davanja naknadne saglasnosti za krivično gonjenje Seada Lukača, za krivično delo za koje ranije nije tražena i odobrena ekstradicija, u skladu sa članom 14. stav 1. Evropske konvencije o ekstradiciji. Uz dostavljeni akt, priložena je sledeća dokumentacija na holandskom jeziku i overenom prevodu na srpski jezik, u fotokopijama:

- dodatni zahtev za izručenje iz Srbije Javnog tužilaštva Amsterdam upućen Ministarstvu pravde Kraljevine Holandije, sa nalogom za hapšenje i aktima za izručenje Seada Lukača, rođenog 18. decembra 1972. godine u Rožaju, koji je uhapšen 6. novembra 2008. godine u Srbiji, a 7. maja 2009. godine izručen Holandiji;

- zapisnik sa saslušanja Seada Lukača od 12. januara 2010. godine, obavljenog u kompleksu ćelija suda u Amsterdamu;

- opis krivičnog dela za koje se traži dopunsko izručenje i primenjiva zakonska odredba;

- nalog za hapšenje Seada Lukača zbog sumnje da je u Holandiji posedovao putnu ispravu za koju je znao ili morao pretpostavljati da je lažna ili falsifikovana, odnosno jugoslovenski pasoš na ime N.L. u koji je bila uneta slika osumnjičenog kao da je on taj N.L, kažnjivo po članu 231. stav 2. Krivičnog zakona, za koje delo je utvrđena kazna zatvora u trajanju od najviše šest godina.

Više javno tužilaštvo u Novom Pazaru je aktom Ktr. 68/10 od 23. marta 2010. godine dalo saglasnost u pogledu ispunjenosti pretpostavki za ekstradiciju osumnjičenog Kraljevini Holandiji zbog krivičnog dela falsifikovanje iz člana 231. stav 2. Krivičnog zakona Kraljevine Holandije.

Rešenje Višeg suda u Novom Pazaru Kv. 117/10 od 23. marta 2010. godine kojim je bilo utvrđeno da su ispunjene pretpostavke za izdavanje Kraljevini Holandije Seada Lukača, državljanina Crne Gore, radi vođenja krivičnog postupka pred nadležnim organima Kraljevine Holandije zbog krivičnog dela falsifikovanje iz člana 231. stav 2. Krivičnog zakona Kraljevine Holandije, ukinuto je rešenjem Apelacionog suda u Kragujevcu Kž.2. 539/10 od 8. aprila 2010. godine, zbog povrede prava odbrane okrivljenog i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Novom Pazaru Kv. 182/10 od 28. aprila 2010. godine „odobreno je krivično gonjenje Seada Lukača, državljanina Republike Crne Gore, u Kraljevini Holandiji zbog krivičnog dela falsifikovanje iz člana 231. stav 1. Krivičnog zakona Kraljevine Holandije, koji je ranije izručen Kraljevini Holandiji, a rešenjem vanpretresnog veća Okružnog suda u Novom Pazaru Kv. 18/09 od 4. februara 2009. godine je utvrđeno da su ispunjene pretpostavke za njegovo izručenje“. U obrazloženju osporenog rešenja je, između ostalog, navedeno da je vanpretresno veće Višeg suda u Novom Pazaru našlo da su ispunjene sve pretpostavke za davanje naknadne saglasnosti propisane čl. 7. i 16. Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima („Službeni glasnik RS“, broj 20/09) (u daljem tekstu: ZMPP) i da je u smislu člana 29. istog zakona odlučeno kao u izreci rešenja.

Osporenim rešenjem Apelacionog suda u Kragujevcu Kž.2. 676/10 od 27. maja 2010. godine, povodom žalbe branioca osumnjičenog i po službenoj dužnosti, preinačeno je osporeno rešenje Višeg suda u Novom Pazaru Kv. 182/10 od 28. aprila 2010. godine, tako da izreka glasi: „Utvrđuje se da su ispunjene pretpostavke iz čl. 7. i 16. ZMPP za izručenje Kraljevini Holandiji osumnjičenog Seada Lukača, državljanina Republike Crne Gore, radi vođenja krivičnog postupka pred nadležnim organima Kraljevine Holandije, za krivično delo falsifikovanja iz člana 231. stav 2. Krivičnog zakona Kraljevine Holandije“. U obrazloženju ovog rešenja je, između ostalog, navedeno: „ da je posredstvom Ministarstva pravde Republike Srbije, Višem sudu u Novom Pazaru dostavljena dodatna, odnosno dopunska zamolnica broj 13.497378-08 od 28. decembra 2009. godine nadležnog organa Kraljevine Holandije za izručenje, a ne za davanje naknadne saglasnosti za krivično gonjenje kako je to navedeno u uvodu i prvom stavu obrazloženja pobijanog rešenja, Seada Lukača radi krivičnog gonjenja za krivično delo falsifikovanja iz člana 231. stav 2. Krivičnog zakona Kraljevine Holandije, za koje krivično delo nije traženo izručenje po prvobitnoj zamolnici ... da po nalaženju Apelacionog suda, ZMPP a ni bilo kojim drugim zakonskim propisom niti nekom konvencijom nije predviđeno da sud daje odobrenje za nečije krivično gonjenje pred organima strane države, već je članom 29. navedenog zakona, a na koji član se prvostepeni sud i poziva u pobijanom rešenju, predviđeno da će vanraspravno veće, ako utvrdi da su ispunjene pretpostavke iz čl. 7. i 16. ovog zakona, doneti rešenje o tome – rešenje o ispunjenosti pretpostavki za izručenje. Stoga je prvostepeni sud pogrešno izrekom pobijanog rešenja odobrio krivično gonjenje Seada Lukača Kraljevini Holandiji“.

Rešenjem Ministarstva pravde broj 713-01-07091/2008-08 od 18. juna 2010. godine, na osnovu člana 31. ZMPP, u vezi sa članom 14. stav 1. tačka a) Evropske konvencije o ekstradiciji, data je saglasnost nadležnim organima Kraljevine Holandije za krivično gonjenje Seada Lukača, državljanina Republike Crne Gore, zbog krivičnog dela falsifikovanje iz člana 231. stav 2. Krivičnog zakona Kraljevine Holandije, a po dopunskoj molbi Kraljevine Holandije broj 13.1.497378-08 od 28. decembra 2009. godine.

4. Odredbom člana 16. stav 2. Ustava utvrđeno je da su opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava i potvrđeni međunarodni ugovori sastavni deo pravnog poretka Republike Srbije i da se neposredno primenjuju.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava jemči se da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Evropske konvencije o ekstradiciji (u daljem tekstu: Konvencija) utvrđeno je: da se strane ugovornice obavezuju da će, prema propisima i uslovima koji su navedeni u narednim članovima, izdavati jedne drugima lica koja se gone zbog počinjenog krivičnog dela ili se traže radi izvršenja kazne ili mere bezbednosti od strane pravosudnih organa strane molilje (član 1.). Odredbama člana 12. Konvencije, između ostalog, je predviđeno: da će molba biti formulisana u pismenom obliku i podneta diplomatskim putem, kao i da se neposrednim dogovorom dve ili više Strana može dozvoliti drugi način (stav 1.); da se molbi prilaže izvornik ili autentična kopija odluke o izvršenju kazne ili rešenje o hapšenju ili koji drugi akt istog pravnog dejstva koji se izdaje na način propisan zakonom Strane molilje (stav 2. tačka a)), opis dela zbog kojih se traži izdavanje (stav 2. tačka b)) i prepis zakonskih odredaba koje se primenjuju na dela ili, u slučaju da to nije moguće, izjava o pravu koje se primenjuje, kao i što precizniji opis lica koje se traži i svako drugo obaveštenje pogodno za utvrđivanje njegovog identiteta i državljanstva (stav 2. tačka c)).

Odredbama člana 14. stav 1. tačka a) Konvencije utvrđeno je pravilo specijalnosti prema kome izdato lice neće biti gonjeno, suđeno ili lišeno slobode radi izvršenja kazne ili mere bezbednosti, niti podvrgnuto bilo kakvom drugom obliku ograničenja lične slobode za bilo koje delo učinjeno pre predaje, a koje nije predmet izdavanja, osim, pored ostalih, i u slučaju da strana koja ga je izručila na to pristane, u koju svrhu će biti podnet zahtev sa prilozima predviđenim u članu 12. i sudski zapisnik sa izjavama izdatog lica, a ovaj pristanak će se dati u slučaju da krivično delo za koje je traženo povlači za sobom obavezu izdavanja na osnovu ove konvencije. Odredba člana 22. Konvencije utvrđuje da će se, ako ovom konvencijom nije drugačije određeno, na postupak izdavanja i privremenog pritvaranja primeniti samo zakon zamoljene Strane.

Odredbama Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima („Službeni glasnik RS“, broj 20/09) (u daljem tekstu: ZMPP), koji je objavljen 19. marta 2010. godine, a stupio na snagu 27. marta 2010. godine, propisano je: da se ovim zakonom uređuje postupak pružanja međunarodne pravne pomoći u krivičnim stvarima (u daljem tekstu: međunarodna pravna pomoć), u slučajevima kada ne postoji potvrđeni međunarodni ugovor ili kada određena pitanja njime nisu uređena (član 1.); da su organi nadležni za pružanje međunarodne pravne pomoći domaći sudovi i javna tužilaštva (u daljem tekstu: domaći pravosudni organi) određeni zakonom (član 4. stav 1.); da se zahtev za pružanje međunarodne pravne pomoći podnosi u vidu zamolnice (član 5. stav 1.); da zamolnica sadrži naziv organa koji je sačinio zamolnicu, naziv organa kome se zamolnica upućuje, a ukoliko nije poznat njegov tačan naziv, oznaku „nadležni državni organ“, uz naziv zamoljene države, pravni osnov za pružanje međunarodne pravne pomoći, oznaku krivičnog predmeta, zakonski naziv krivičnog dela, tekst odgovarajuće odredbe zakona i sažet opis činjeničnog stanja, opis radnje međunarodne pravne pomoći koja se traži i razlog za podnošenje zamolnice, podatke o državljanstvu i druge lične podatke lica, odnosno naziv i sedište pravnog lica u odnosu na koje se traži međunarodna pravna pomoć, kao i njegovo svojstvo u postupku i druge podatke koji mogu da budu od značaja za postupanje po zamolnici (član 5. stav 2. tač. 1. do 7.); da se, ako ovim zakonom nije drukčije određeno, u postupku pružanja međunarodne pravne pomoći shodno primenjuju odredbe Zakonika o krivičnom postupku i zakona kojima se uređuje organizacija i nadležnost sudova i javnih tužilaštava (član 12.).

Odredbom člana 14. ZMPP, kojom je utvrđeno načelo specijaliteta, propisano je: da ako izručenje bude dozvoljeno, izručeno lice ne može da bude krivično gonjeno, podvrgnuto izvršenju krivične sankcije ili izručeno trećoj državi za krivično delo izvršeno pre izručenja, a koje nije predmet izručenja (stav 1.); da se uslovi iz stava 1. ovog člana neće primeniti ako se izručeno lice izričito odreklo garancije iz stava 1. ovog člana ili ako izručeno lice, iako je imalo mogućnosti, nije napustilo teritoriju države kojoj je izručeno u roku od 45 dana od dana uslovnog otpusta ili izvršene krivične sankcije, ili ako se vratilo na teritoriju te države (stav 2. tač. 1) i 2)).

Odredbama čl. 15. i 16. ZMPP propisano je koja dokumentacija se prilaže uz zamolnicu i koje su dodatne pretpostavke za izručenje, pored onih predviđenih u članu 7. ZMPP.

Odredbe člana 23. ZMPP propisuju: da će istražni sudija preduzeti odgovarajuće radnje radi utvrđivanja da li postoje pretpostavke za izručenje, odnosno za predaju predmeta iz člana 19. stav 2. ovog zakona (stav 1.); da će, ako država molilja nije dostavila garancije u smislu člana 16. tač. 7. i 8. ovog zakona, istražni sudija zatražiti da ih dostavi u roku koji ne može biti duži od 30 dana (stav 2.); da nakon sprovedenih radnji iz stava 1. ovog člana istražni sudija dostavlja spise veću sastavljenom od trojice sudija (dalje: vanpretresnom veću) (stav 3.); da će, ako se protiv lica čije se izručenje zahteva pred domaćim sudom za isto ili drugo krivično delo vodi krivični postupak ili se ono nalazi na izdržavanju kazne zatvora ili druge krivične sankcije koja se sastoji u lišenju slobode, istražni sudija o tome staviti belešku u spisima (stav 4.).

Odredbom člana 27. ZMPP propisano je da nakon razmatranja spisa iz člana 23. stav 3. ovog zakona vanpretresno veće donosi rešenje o odbijanju izručenja ili o ispunjenosti pretpostavki za izručenje, a odredbom člana 49. ZMPP je propisano da se, pod uslovima predviđenim ovim zakonom, stranoj državi može ustupiti krivično gonjenje osumnjičenog ili okrivljenog za krivično delo koje spada u nadležnost domaćeg suda.

Na osnovu odredbe člana 102. ZMPP prestale su da važe, pored ostalih, i odredbe Glave XXXIII – „Postupak za izdavanje okrivljenih i osuđenih lica“ (čl. 539. do 555.) ZKP. Prelaznom odredbom člana 103. ZMPP propisano da će se postupci u kojima je do dana stupanja na snagu ovog zakona podneta molba za pružanje međunarodne pravne pomoći sprovesti prema odredbama navedene Glave XXXIII – „Postupak za izdavanje okrivljenih i osuđenih lica“ (čl. 539. do 555) Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05 i 49/07).

Odredbama člana 540. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05 i 49/07), koje su prestale da važe danom stupanja na snagu ZMPP, bile su propisane pretpostavke za izdavanje, a odredbama člana 541. st. 1. i 2. Zakonika propisano je da se postupak za izdavanje okrivljenih ili osuđenih stranaca pokreće po molbi strane države, kao i da se molba za izdavanje podnosi organu određenom posebnim propisom. Odredbama stava 3. člana 541. Zakonika propisani su dokumenti koji su se uz molbu za izdavanje morali priložiti. Prema članu 546. Zakonika, ako veće nadležnog suda ustanovi da su ispunjene pretpostavke za izdavanje stranca (član 540.), utvrdiće to rešenjem, protiv koga stranac ima pravo žalbe sudu određenom republičkim propisom, dok je prema odredbi člana 554. stav 1. Zakonika određeno da će se, ako traženo lice bude izdato, moći krivično goniti, odnosno prema njemu će se moći izvršiti kazna, samo za krivično delo za koje je izdavanje odobreno.

5. Podnosilac ustavne žalbe je istakao povredu prava na pravično suđenje, koju je obrazložio tvrdnjama da su, s jedne strane, postupajući sudovi zamolnicu Kraljevine Holandije od 28. decembra 2009. godine tretirali kao dodatnu, koju ne poznaje ZMPP, kao i da s druge strane sudovi nije ni trebalo da primenjuju odredbe ZMPP u konkretnom slučaju, već odredbe ZKP, koje je, po njegovom mišljenju, trebalo da budu primenjene saglasno prelaznoj odredbi člana 103. ZMPP.

U odnosu na prvu tvrdnju podnosioca ustavne žalbe da „dodatnu zamolnicu ne poznaje ZMPP“, Ustavni sud ukazuje na sledeće:

Tačno je da ni važeće odredbe ZMPP, ni ranije važeće odredbe Glave XXXIII ZKP, ne poznaju dodatnu ili dopunsku zamolnicu, niti regulišu postupak po njoj, već regulišu samo postupak po zamolnici (ZMPP) , odnosno po molbi za pružanje međunarodne pravne pomoći (ZKP). Međutim, Konvencija u članu 14. stav 1. tačka a) govori o zahtevu koji država molilja podnosi zamoljenoj državi za delo učinjeno pre predaje, a koje nije bilo predmet izdavanja. Konvencija, kao međunarodni sporazum, tako definisanom zahtevu u određenom smislu daje karakter dodatne ili naknadne zamolnice, iako taj termin ne koristi, po kojoj zamoljena država daje pristanak u slučaju da krivično delo povlači za sobom obavezu izdavanja na osnovu Konvencije. Prema oceni Ustavnog suda, zahtev nadležnih pravosudnih organa Holandije radi davanja naknadne saglasnosti za krivično gonjenje, koji je dostavljen aktom Ministarstva pravde Kraljevine Holandije broj 13.497378-08, od 28. decembra 2009. godine upravo predstavlja zahtev iz člana 14. stav 1. tačka a) Konvencije. Stoga je neosnovana navedena tvrdnja podnosioca ustavne žalbe da domaće pravo ne poznaje „dodatnu zamolnicu“, jer je ona predviđena članom 14. stav 1. tačka a) Konvencije, kao potvrđenog međunarodnog ugovora, koji je saglasno odredbi člana 16. stav 2. Ustava sastavni deo pravnog poretka Republike Srbije i neposredno se primenjuje.

Druga tvrdnja podnosioca ustavne žalbe se odnosi na postupanje državnih organa Republike Srbije po takvoj dodatnoj zamolnici, odnosno po zahtevu nadležnih pravosudnih organa Holandije radi davanja naknadne saglasnosti za krivično gonjenje, koji je dostavljen aktom Ministarstva pravde Kraljevine Holandije broj 13.497378-08, od 28. decembra 2009. godine, a primljen 28. januara 2010. godine. Podnosilac ustavne žalbe ističe da mu je pravo na pravično suđenje povređeno time što su u tom postupku primenjene odredbe ZMPP, a ne ranije važeće odredbe ZKP, na osnovu kojih je vođen ekstradicioni postupak po prvobitnoj zamolnici.

S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je prelaznom odredbom člana 103. ZMPP utvrđen izuzetak od primene tog zakona i propisano je da će se postupci u kojima je do dana stupanja na snagu ovog zakona, dakle do 27. marta 2010. godine, podneta molba za pružanje međunarodne pravne pomoći, predviđena odredbama ZKP, sprovesti po ranije važećim odredbama ZKP, iz čega argumentum a contrario, proizlazi da će se svi postupci u kojima takva molba nije podneta sprovesti po odredbama ZMPP.

Ustavni sud je utvrdio da u konkretnom slučaju nije uopšte ni podneta molba za pružanje međunarodne pravne pomoći, koju je propisivao član 541. stav 1. ZKP, a o kojoj se govori i u prelaznoj odredbi člana 103. ZMPP, već je podnet zahtev iz člana 14. stav 1. tačka a) Konvencije koji ne predstavlja navedenu molbu. Postupak po takvom zahtevu, koji je u suštini dodatna zamolnica, nije izričito regulisan zakonskim odredbama, ali se na njega saglasno odredbi člana 22. Konvencije primenjuje zakon zamoljene države, koji važi u trenutku odlučivanja. Ustavni sud je utvrdio da su Viši sud u Novom Pazaru i Apelacioni sud u Kragujevcu upravo ovako i postupili primenjujući ZMPP, a ne ZKP, s obzirom na to da u konkretnom slučaju nije ni bila podneta molba za pružanje međunarodne pravne pomoći, već zahtev koji predstavlja dodatnu zamolnicu kojom se traži izdavanje za krivično gonjenje za krivično delo učinjeno pre predaje po prvoj zamolnici te da, stoga, nije bilo osnova za primenu prelazne odredbe člana 103. ZMPP. Postupak po dodatnoj zamolnici, odnosno zahtevu iz člana 14. stav 1. tačka a) Konvencije predstavlja poseban ekstradicioni postupak, na koji se, saglasno članu 22. Konvencije, primenjuje zakon zamoljene države, dakle važeći zakon, što je u konkretnom slučaju ZMPP. Ustavni sud je, stoga, tvrdnje podnosioca ustavne žalbe da sudovi „zamolnicu tretiraju kao dodatnu, odnosno dopunsku, vezuju je za pravnosnažno okončan predmet Kv. 18/09 i ne formiraju novi predmet“, kao i da je zamolnica „spojena sa ranije vođenim i pravnosnažno okončanim predmetom“, ocenio neosnovanim. Ustavni sud je utvrdio da iz spisa predmeta proizlazi upravo suprotno od iznetih tvrdnji - da je ekstradicioni postupak vođen protiv podnosioca ustavne žalbe u predmetu Kv. 18/09 po prethodnom zahtevu za izručenje pravnosnažno okončan, nakon čega je on i izručen Kraljevini Holandiji, a da je poseban postupak po dodatnoj zamolnici od 28. decembra 2009. godine vođen u novoformiranom predmetu Kv. 616/10.

Ustavni sud je, razmatrajući treću tvrdnju podnosioca ustavne žalbe da uz „novu zamolnicu Kraljevine Holandije od 28. decembra 2009. godine baš ništa nije dostavljeno“, ocenio da su ovi navodi netačni i neosnovani. Ustavni sud je utvrdio da su uz zahtev nadležnih pravosudnih organa Holandije radi davanja naknadne saglasnosti za krivično gonjenje, koji je dostavljen aktom Ministarstva pravde Kraljevine Holandije broj 13.497378-08, od 28. decembra 2009. godine, priloženi dokumenti na holandskom jeziku i overenom prevodu na srpski jezik, u fotokopijama, pobrojani u tački 3. obrazloženja ove odluke, a koji u svemu odgovaraju dokumentima propisanim u članu 12. stav 2. tač. a) do c) Konvencije, odnosno u članu 5. stav 2. tač. 1) do 7) ZMPP. Prema oceni Ustavnog suda, nalog za hapšenje Seada Lukača zbog sumnje da je u Holandiji posedovao putnu ispravu za koju je znao ili morao pretpostavljati da je lažna ili falsifikovana, čime je izvršio krivično delo kažnjivo po članu 231. stav 2. Krivičnog zakona Kraljevine Holandije, za koje je utvrđena kazna zatvora u trajanju od najviše šest godina i opis krivičnog dela za koje se traži dopunsko izručenje i primenjiva zakonska odredba, koji su priloženi uz dopunsku zamolnicu, sadrže sve elemente propisane navedenim odredbama Konvencije i ZMPP. Identitet podnosioca ustavne žalbe nije ni bio sporan, s obzirom na to da je već bio utvrđivan u prethodno sprovedenom ekstradicionom postupku kada je on i izručen Holandiji 7. maja 2009. godine. Pretpostavke za pružanje međunarodne pravne pomoći i pretpostavke za izručenje, propisane odredbama čl. 7. i 16. ZMPP utvrdili su i na ustavnopravno prihvatljiv način su obrazložili zakonom ustanovljeni sudovi, u granicama svojih nadležnosti, u pravilno i zakonito sprovedenom dvostepenom postupku za izručenje okrivljenog lica, te stoga Ustavni sud nije mogao da prihvati kao osnovane suprotne tvrdnje podnosioca ustavne žalbe kojima je istaknuta povreda prava na pravično suđenje.

Na drugačije odlučivanje Ustavnog suda nije od uticaja ni tvrdnja podnosioca ustavne žalbe da „postupak koji je predviđen članom 23. Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći ovom prilikom nije sproveden“, imajući u vidu to da je on već izručen u prethodno sprovedenom ekstradicionom postupku i da je u konkretnom postupku Apelacioni sud u Kragujevcu, zbog povrede prava odbrane okrivljenog, a po žalbi njegovog izabranog branioca, ukidao rešenje kojim je bila utvrđena ispunjenost pretpostavki za izručenje, čime je podnosiocu ustavne žalbe i u tom postupku u potpunosti obezbeđeno pravično i fer suđenje pred nadležnim organima.

Ustavni sud je, ocenjujući osnovanost podnete ustavne žalbe sa stanovišta navedenih odredaba Ustava i zakona, utvrdio da osporenim rešenjima podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravično zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je ocenio da je ustavna žalba neosnovana, pa je saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), ustavnu žalbu odbio.

6. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Odbijanje ustavne žalbe u vezi sa dodatnim zahtevom za izručenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti