Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda kojim je odbačena revizija zbog vrednosti spora, nalazeći da primena noveliranog Zakona o parničnom postupku nema retroaktivno dejstvo. Pravo na reviziju stiče se donošenjem drugostepene presude.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Nenada Ostojića iz Sremske Mitrovice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 4. jula 2013 . godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Nenada Ostojića protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1656/10 od 27. oktobra 2010. godine, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Nenad Ostojić iz Sremske Mitrovice je 19. januara 2011. godine, preko punomoćnika Dragana Blagojevića, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1656/10 od 27. oktobra 2010. godine, presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1835/10 od 18. februara 2010. godine i presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 1045/07 od 9. septembra 2008. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, prava na pravično suđenje i prava na rad, zajemčenih odredbama člana 21, člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji se vodio pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu, u predmetu P1. 1045/07.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda odbačena kao nedozvoljena revizija podnosioca, zbog vrednosti predmeta spora, saglasno odredbi noveliranog člana 394. stav 2. Zakona o parničnom postupku; da se zakonski propisi ne smeju retroaktivno primenjivati, jer se time narušava načelo pravne sigurnosti; da je prvostepeni sud, oglašavajući se mesno nenadležnim za postupanje po tužbi tužioca, što se pokazalo neosnovanim, znatno produžio trajanje ove parnice, iz kog razloga je parnica okončana tek nakon stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS"; broj 111/09); da je na ovaj način povređeno i pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku, s obzirom na to da je tužba podneta 18. decembra 2006. godine, a postupak pravnosnažno okončan 18. februara 2010. godine. Ustavna žalba sadrži i navode kojima se osporavaju presude nižestepenih sudova, sa aspekta proizvoljnosti primene materijalnog prava, čime se ukazuje na povredu načela zabrane diskriminacije, prava na pravično suđenje i prava na pravičnu naknadu za rad.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih Ustavom zajemčenih prava i načela i poništi osporene sudske odluke.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), kojim je uređen postupak po ustavnoj žalbi, propisano je da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili ukraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dostavljenu dokumentaciju i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari :

Osporenom presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 1045/07 od 9. septembra 2008. godine odbijeni su kao neosnovani tužbeni zahtevi tužioca Nenada Ostojića, ovde podnosioca ustavne žalbe, za isplatu naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora za period od 1. maja 2004. godine do 1. novembra 2006. godine, kao i dodataka na platu po osnovu prekovremenog rada, rada noću i rada na dane državnih i verskih praznika za period od 1. maja 2004. godine do 1. oktobra 2006. godine.

Rešavajući o žalbi podnosioca, Apelacioni sud u Beogradu je doneo osporenu presudu Gž1. 1835/10 od 18. februara 2010. godine, kojom je žalbu odbio i presudu Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 1045/07 od 9. septembra 2008. godine potvrdio u celini.

Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1656/10 od 27. oktobra 2010. godine odbačena je kao nedozvoljena revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1835/10 od 18. februara 2010. godine. U obrazloženju osporenog revizijskog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je odredbama člana 55. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 111/09), koji je stupio na snagu danom objavljivanja - 29. decembra 2009. godine, propisano da će se postupci započeti pre stupanja na snagu ovog zakona okončati po odredbama ovog zakona, a da će se izuzetno o revizijama izjavljenim pre stupanja na snagu ovog zakona odlučivati po pravilima parničnog postupka koja su važila do dana stupanja na snagu ovog zakona; da vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude, prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe (18. decembar 2006. godine) iznosi 2.873 evra, a da je revizija izjavljena 6. maja 2010. godine; da je Vrhovni kasacioni sud, imajući u vidu da je revizija izjavljena nakon stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku, kao i da je, u konkretnom slučaju, reč o imovinskom sporu koji se odnosi na novčano potraživanje u kome vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost od 100.000 evra, našao da revizija tužioca nije dozvoljena, saglasno odredbi noveliranog člana 394. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. st. 1. i 2); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se niko tih prava ne može odreći i da se ženama, omladini i invalidima omogućuju posebna zaštita na radu i posebni uslovi rada, u skladu sa zakonom (član 60. stav 4.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) bilo je propisano: da kad je za utvrđivanje stvarne nadležnosti, sastava suda, prava na izjavljivanje revizije i u drugim slučajevima predviđenim u ovom zakonu merodavna vrednost predmeta spora, kao vrednost predmeta spora uzima se samo vrednost glavnog zahteva, te da kamate, ugovorna kazna i ostala sporedna traženja, kao i parnični troškovi ne uzimaju se u obzir ako ne čine glavni zahtev (član 29. st. 1. i 2.); da r evizija nije dozvoljena o imovinskopravnim sporovima kad se tužbeni zahtev odnosi na utvrđenje prava svojine na nepokretnostima, potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi 500.000 dinara na dan podnošenja tužbe (član 394. stav 2 .); da će neblagovremenu, nepotpunu ili nedozovljenu reviziju odbaciti revizijski sud rešenjem ako to, u granicama svojih ovlašćenja, nije učinio prvostepeni sud (član 404.).

Članom 38. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 111/09), koji je stupio na snagu 29. decembra 2009. godine, član 394. je iz menjen i od dana stupanja na snagu je propisivao: da protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, stranke mogu izjaviti reviziju u roku od 30 dana od dana dostavljanja prepisa presude (stav 1.); da r evizija nije dozvoljena o imovinskopravnim sporovima kad se tužbeni zahtev odnosi na utvrđenje prava svojine na nepokretnostima, potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 100.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe (stav 2.); da je r evizija uvek dozvoljena kada je to posebnim zakonom određeno (stav 3.). Članom 55. istog zakona propisano je: da će se postupci započeti pre stupanja na snagu ovog zakona, okončati po odredbama ovog zakona (stav 1.); da će i zuzetno od stava 1. ovog člana, o revizijama izjavljenim pre stupanja na snagu ovog zakona odlučiva ti Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od troje sudija, po pravilima parničnog postupka koja su važila do dana stupanja na snagu ovog zakona (stav 2.) .

Ustavni sud je u postupku normativne kontrole odredaba čl. 38, 51. i 55. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku doneo Odluku IUz-2/2010 od 14. marta 2013. godine, kojom je u tački 1. izreke utvrdio da odredba člana 55. stav 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 111/09), u delu koji glasi: "izjavljenim pre stupanja na snagu ovog zakona", u vreme važenja , nije bila u saglasnosti sa Ustavom i sa potvrđenim međunarodnim ugovorom, dok je tačkom 2. izreke odbio zahtev za utvrđivanje ne ustavnosti i nesaglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorom odredaba čl. 38. i 51. i člana 55. stav 1. Zakona iz tačke 1. Ustavni sud je u navedenoj odluci izrazio stanovište da se pravo na podnošenje revizije ne stiče trenutkom podnošenja tužbe, već momentom donošenja pravnosnažne drugostepene presude. Prema oceni Ustavnog suda, odredba člana 55. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku nije imala povratno dejstvo jer je tom odredbom, kao prelaznom, bilo propisano postupanje po novom zakonu u postupcima koji su u toku, iz kog razloga nisu povređene odredbe člana 197. Ustava. Ustavni sud je, takođe, konstatovao da primena novog zakona na postupke koji su u toku predstavlja trenutno dejstvo zakona, dok bi povratno dejstvo i retroaktivnost zakona značile primenu nove pravne norme na okončane pravne situacije.

5. Razmatrajući osnovanost navoda ustavne žalbe sa stanovišta povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava u odnosu na osporeno rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1656/10 od 27. oktobra 2010. godine, Ustavni sud najpre konstatuje da je predmetni parnični postupak pravnosnažno okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1835/10 od 18. februara 2010. godine. Polazeći od stava zauzetog u Odluci IUz - 2/2010 od 14. marta 2013. godine, Ustavni sud dalje nalazi da je podnosilac pravo na izjavljivanje revizije stekao 18. februara 2010. godine, nakon stupanja na snagu odredaba čl. 38. i 55. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku. Stoga je, po oceni Ustavnog suda, neosnovano stanovište podnosioca ustavne žalbe da je zbog primene člana 55. pomenutog zakona lišen prava na izjavljivanje revizije, s obzirom na to da je, u konkretnom slučaju , dozvoljenost revizije cenjena upravo prema odredbama zakona važećeg u momentu sticanja prava na izjavljivanje ovog vanrednog pravnog sredstva (videti Odluku Ustavnog suda Už-2054/2010 od 24. aprila 2013. godine).

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je utvrdio da osporenim rešenjem nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odrebom člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Sud u ovom delu odbio ustavnu žalbu na osnovu člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu , i odlučio kao u prvom delu izreke.

6. Ocenjujući blagovremenost ustavne žalbe u odnosu na osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1835/10 od 18. februara 2010. godine i Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 1045/07 od 9. septembra 2008. godine, kao i u odnosu na osporeni parnični postupak koji je pravnosnažno okončan pred nižestepenim sudovima, Ustavni sud je pošao od zauzetog pravnog stava da su donošenjem odluke o reviziji u parničnom postupku iscrpljena pravna sredstva pre podnošenja ustavne žalbe, ali samo kada je izjavljivanje ovog vanrednog pravnog sredstva dozvoljeno zakonom koji uređuje parnični postupak i kada je izjavljeno na način propisan zakonom. U suprotnom će se smatrati da su pravna sredstva iscrpljena izjavljivanjem žalbe protiv prvostepene sudske odluke, a blagovremenost ustavne žalbe ceniti u odnosu na dan dostavljanja odluke drugostepenog suda donete po žalbi. Takođe, stav Suda je da postupak po reviziji, u kome se odlučivalo samo o ispunjenosti procesnih uslova za izjavljivanje revizije i koji je okončan odbacivanjem revizije kao nedozvoljene, po svojoj prirodi ne predstavlja sastavni deo ili nastavak parničnog postupka koji je pravnosnažno okončan pred nižestepenim sudovima, niti sa njim čini jedinstvenu celinu.

U konkretnom slučaju, kako revizija podnosioca ustavne žalbe nije bila dozvoljena, blagovremenost ustavne žalbe u odnosu na osporene nižestepene presude i postupak pred nižestepenim sudovima se ima ceniti u odnosu na dan dostavljanja drugostepene odluke. Imajući u vidu da je punomoćnik podnosioca ustavne žalbe osporenu drugostepenu presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1835/10 od 18. februara 2010. godine svakako primio pre 27. oktobra 2010. godine, kada je doneto osporeno revizijsko rešenje, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba podneta posle isteka roka iz člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, te je žalbu u ovom delu odbacio kao neblagovremenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu , odlučivši kao u drugom delu izreke.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11 ), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti