Utvrđivanje prava na adekvatnu naknadu štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdivši da dosuđeni iznos od 500 evra ne predstavlja adekvatnu naknadu za povredu prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku. Sud je odredio pravičnu naknadu u ukupnom iznosu od 800 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsed nik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Sabahudin Tahirović , Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi G. T. i G. E, oboje iz T, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. februara 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba G. T. i G. E. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Temerinu u predmetu P. 49/08 (prvobitno P. 325/03), povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. G. T. i G. E, oboje iz T. su 22. juna 2011. godine, preko punomoćnika mr M. B, advokata iz T, podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Temerinu u predmetu P. 49/08. Podnosioci su istovremeno osporili i presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 7544/10 od 9. marta 2011. godine zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Podnosioci ustavne žalbe su naveli da su 16. oktobra 2003. godine Opštinskom sudu u Temerinu podneli tužbu protiv tužene Opštine Temerin, radi utvrđenja, i zatim detaljno i hronološki navode kako činjenice koje smatraju relevantnim, tako i rezime toka predmetnog parničnog postupka. Istakli su da je prvostepeni sud odlučio u njihovu korist, dok je osporenom drugostepenom presudom usvojena žalba tužene, preinačena prvostepena presuda i njihov tužbeni zahtev je pravnosnažno odbijen. U osporavanju presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 7544/10 od 9. marta 2011. godine podnosioci su naveli da drugostepeni sud nije cenio činjenicu da je sporna parcela u prirodi deo celine - dvorišta i voćnjaka koje su oni kupili zajedno sa kućom od prethodnog korisnika, te smatraju da je ista mogla biti u slobodnom prometu, bez obzira što se i nakon prenosa podataka iz zemljišne knjige u katastar vodi zasebno kao parcela neizgrađenog gradskog građevinskog zemljišta, sa neosnovano upisanom opštinom Temerin. kao titularom prava korišćenja.

Povredu prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom postupku podnosioci obrazlažu time da je parnični postupak trajao skoro osam godina. Takođe su naveli da im je nedelotvornim postupanjem nadležnih sudova povređeno i pravo iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Traže da Ustavni sud poništi osporenu presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 7544/10 od 9. marta 2011. godine, kao i da im naknadi nematerijalnu štetu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Član 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US) sadrži odredbu koja je u osnovi istovetna odredbi člana 170. Ustava.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta sada Osnovnog suda u Novom Sadu P. 20335/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovom ustavnosudskom sporu:

Podnosioci ustavne žalbe su 16. oktobra 2003. godine podneli tužbu Opštinskom sudu u Temerinu protiv tužene Opštine T, radi utvrđenja, sa zahtevom za donošenje privremene mere. Predmet je dobio broj P. 325/03.

Rešenjem o određivanju privremene mere Opštinskog suda u Temerinu P. 325/03 od 30. januara 2004. godine zabranjeno je tuženoj otuđenje i opterećenje sporne katastarske parcele broj 3953/2, u tadašnjoj površini od 302 m2, upisane u to vreme u list nepokretnosti broj 7406, KO T. 2, sve do pravnosnažnog okončanja predmetnog parničnog postupka.

Pred Opštinskim sudom u Temerinu održano je jedno ročište za glavnu raspravu i doneta je presuda P. 325/03 od 24. februara 2004. godine kojom je usvojen u celosti tužbeni zahtev, tako što je utvrđeno da su tužioci vlasnici i korisnici napred opisane katastarske parcele, što je tužena Opština Temerin dužna priznati i trpeti zemljišnoknjižni i katastarski otpis prava vlasništva i korišćenja navedene nepokretnosti u korist tužilaca u po polovini suvlasničkog dela, uz obavezu tužene da tužiocima naknadi troškove parničnog postupka.

Rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 2791/04 od 30. marta 2005. godine usvojena je žalba tužene, tako što je ožalbena presuda Opštinskog suda u Temerinu P. 325/03 od 24. februara 2004. godine ukinuta i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom predmet je dobio broj P. 126/05 i održana su dva ročišta na kojima su izvedeni dokazi saslušanjem parničnih stranaka, kao i saslušanjem svedoka. Presudom Opštinskog suda u Temerinu P. 126/05 od 31. januara 2006. godine ponovo je usvojen tužbeni zahtev podnosilaca u celosti. Odlučujući o žalbi tužene protiv navedene prvostepene presude, Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 5612/06 od 30. januara 2008. godine žalbu usvojio, presudu Opštinskog suda u Temerinu P. 126/05 od 31. januara 2006. godine ukinuo, i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom predmet je dobio broj P. 49/08 i održana su četiri ročišta za glavnu raspravu na kojima su saslušane parnične stranke, pribavljeni su određeni podaci od Republičkog geodetskog zavoda – Službe za katastar nepokretnosti opštine Temerin, saslušani su svedoci i izvedeni su dokazi veštačenjem od strane veštaka geodetske struke, dok jedno ročište nije održano iz procesnih razloga.

Presudom Opštinskog suda u Temerinu P. 49/08 od 3. novembra 2009. godine, čija je izreka ispravljena rešenjem Opštinskog suda u Temerinu P. 49/08 od 14. decembra 2009. godine, tužbeni zahtev podnosilaca je i treći put u celosti usvojen i utvrđeno je da su tužioci, ovde podnosioci ustavne žalbe korisnici nekretnine sada upisane u list nepokretnosti broj 4169, KO T, parcela broj 3953/2 voćnjak II klase od 02 a i 95 m2, te je tužena Opština T. dužna da trpi zemljišnoknjižni i katastarski otpis prava vlasništva i korišćenja navedene nepokretnosti u korist tužilaca, u po jednoj polovini suvlasnička dela i obavezana je tužena da tužiocima nadoknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 159.750,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja pa do konačne isplate.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 7544/10 od 9. marta 2011. godine žalba tužene je usvojena i preinačena je presuda Opštinskog suda u Temerinu P. 49/08 od 3. novembra 2009. godine, ispravljena rešenjem istog suda P. 49/08 od 14. decembra 2009. godine, tako što je odbijen tužbeni zahtev kojim su tužioci tražili da sud utvrdi da su tužioci nosioci prava korišćenja nekretnine upisane u list nepokretnosti broj 4169, KO T, parcela broj 3953/2, voćnjak II klase od 2 a i 95 m2, i da je tužena Opština Temerin dužna trpeti zemljišnoknjižni i katastarski otpis prava korišćenja navedene nepokretnosti u korist tužilaca u po jednoj polovini suvlasnička dela, kao i zahtev tužilaca da im tužena nadoknadi troškove parničnog postupka. U obrazloženju ove presude je navedeno: da su ugovorom o kupoprodaji od 19. novembra 1997. godine tužioci od prodavca T. A, kao zakonske naslednice T. J, kupili stambenu zgradu u T. u ul. P. Š. br. 1, sagrađenu na parc. br. 3952 - izgrađeno građevinsko zemljište u površini od 06 a i 07 m2, u KO T, sa parcelom broj 3953/1 - njiva u površini od 02 a i 14 m2 u društvenoj svojini sa upisanim pravom korišćenja u korist prodavca; da su aneksom istog ugovora od 22. januara 2002. godine prodavac i kupci konstatovali da kupljena parcela broj 3953/1 u tom trenutku više ne postoji u katastarskom operatu, već da postoji jedinstvena parcela broj 3953, potes "selo", voćnjak druge klase u površini od 05 a i 16 m2, upisana sa pravom korišćenja na prodavca T. A, te da su kupci - tužioci zapravo uz kuću kupili i isplatili prodavcu i celokupnu navedenu parcelu koja "čini sastavni deo parc. br. 3952 na kojoj su izgrađeni objekti"; da je sporna parcela broj 3953/2 (po zemljišnoj knjizi i u prirodi voćnjak uz kuću u mestu T.) zapravo neizgrađeno gradsko građevinsko zemljište, koje je bilo u društvenoj, a od 1995. godine u državnoj svojini, te je pravo korišćenja na toj parceli mogla da nasledi pravni sledbenik T. J, njegova kćerka T. A, ali ga ona nije mogla prenositi pravnim poslom na treća lica, van kruga lica kojima se prema zakonu moglo prenositi to pravo; da je prema tada važećem Zakonu o građevinskom zemljištu, raniji sopstvenik mogao preneti pravo korišćenja na neizgrađenom gradskom građevinskom zemljištu samo na bračnog druga, potomke, usvojenike, roditelje i usvojioce koji ova prava ne mogu preneti pravnim poslom na druga lica i ta prava mogu naslediti zakonski naslednici ranijeg sopstvenika i zakonski naslednici bračnog druga, potomka, usvojenika, roditelja i usvojioca na koje je raniji sopstvenik preneo to pravo, dok se pravni posao zaključen protivno navedenom smatra ništavim; da pošto u toku postupka nije isticana niti dokazana činjenica da u odnosu na T. A. tužioci, kao kupci kuće, spadaju u krug lica kojima je prema odredbama Zakona o građevinskom zemljištu ona mogla preneti pravo korišćenja na predmetnoj parceli, bez obzira što je T. A, kao zakonski naslednik T. J, u vreme zaključenja ugovora o kupoprodaji od 19. novembra 1997. godine i aneksa ugovora od 22. januara 2002. godine imala pravo korišćenja na spornoj parceli neizgrađenog građevinskog zemljišta, ona to pravo nije mogla preneti na tužioce, pa su zato i ugovor o kupoprodaji i aneks ugovora kojima je ona tužiocima prenela pravo korišćenja, između ostalog i na spornoj parceli - u delu u kom je izvršen takav prenos, ništavi; da iz ovih razloga tužioci zaključenjem ovog ugovora i aneksa nisu mogli steći pravo korišćenja na spornoj parceli; da je i prema odredbama Zakona o planiranju i izgradnji, pravo korišćenja na neizgrađenom ostalom građevinskom zemljištu u prometu samo pod uslovom da to zemljište spada u ostalo građevinsko zemljište, dakle da nije određeno opštim aktom opštine kao javno građevinsko zemljište, kao i da raniji sopstvenik, odnosno njegov zakonski naslednik ili lice na koje je preneo pravo korišćenja u skladu sa ranijim zakonima ishoduje rešenje nadležne opštinske uprave kojom se utvrđuje njegovo pravo korišćenja; da prema tome, ni odredbama ovog zakona nisu konvalidirani ranije zaključeni ugovori o prenosu prava korišćenja na neizgrađenom građevinskom zemljištu zaključeni između ranijeg sopstvenika, odnosno njegovog zakonskog naslednika ili drugog lica na koje je prešlo pravo korišćenja u skladu sa prethodnim zakonima, i trećih lica, koja ne spadaju u krug lica kojima se takvo pravo moglo preneti ni po ranijim propisima, a ni prema Zakonu o planiranju i izgradnji; da zabrana prenosa prava korišćenja trećim licima, koja ne spadaju u zakonom propisani krug lica na koja se to pravo može preneti, nije bila manjeg značaja, pa bez obzira što je ugovor u celosti izvršen, on u tom delu nije mogao biti konvalidiran i postati punovažan; da tužioci kao kupci, zbog odsustva savesnosti državine, nisu mogli steći bilo kakvo pravo na spornoj parceli ni održajem, čiji bi rokovi počeli da teku nakon izmena Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa iz 1996. godine.

4. Za ocenu navoda i razloga predmetne ustavne žalbe od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.)

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da predmet spora svestrano pretrese, da se postupak na odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen tri godine, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku bitan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe sudu - 16. oktobra 2003. godine, pa do okončanja postupka.

Ocenjujući sprovedeni sudski postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, uvažavajući pri tome sopstvenu praksu kao i kriterijume međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud nalazi da nadležni sudovi u osporenom postupku nisu efikasno i delotvorno postupali i nisu preduzeli sve zakonske mere da se parnični postupak, koji je trajao preko sedam godina, okonča u razumnom roku i da se o tužbi podnosilaca pravnosnažno odluči bez nepotrebnog odugovlačenja.

Ustavni sud je utvrdio da je nakon podnošenja tužbe, prvostepena presuda doneta veoma brzo, već posle četiri meseca, dok je drugostepeni sud o žalbi odlučio posle nepunih godinu dana, tako što je ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio na ponovni postupak. Dalje, prvostepeni sud je ponovo odlučio posle devet meseci od prijema spisa, dok je drugostepeni sud posle skoro dve godine još jednom ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio na ponovni postupak. U trećem po redu postupku prvostepeni sud je odlučio posle nepune dve godine, a drugostepeni sud je pravnosnažno odlučio posle manje od 15 meseci. Pri tome, parnični postupak je trajao ukupno sedam godina i pet meseci.

Ustavni sud nalazi da iako su nadležni prvostepeni i drugostepeni sud redovno postupali i najčešće odlučivali (pojedinačno posmatrano) u realno prihvatljivim vremenskim razmacima, ukupno trajanje parničnog postupka od sedam godina i pet meseci nesumnjivo izlazi iz okvira razumnog trajanja postupka, kako po praksi Suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava. Ovo tim pre što predmetna parnica nije bila činjenično složena, već se spor u osnovi svodio na pravna pitanja.

Ovako dugom trajanju postupka prvenstveno je doprinelo ukidanje prvostepenih odluka od strane drugostepenog suda u dva navrata i vraćanje predmeta prvostepenom sudu na ponovni postupak. Ustavni sud ističe da se takvo postupanje sudova, saglasno praksi Evropskog suda za ljudska prava, ocenjuje kao "neopravdana aktivnost sudova", s obzirom na to da je vraćanje predmeta na ponovno suđenje često rezultat činjeničnih manjkavosti ili procesnih grešaka koje su počinili prvostepeni sudovi, a ponavljanje naloga drugostepenog suda i višestruko ukidanje presuda u okviru jednog postupka može ukazati na ozbiljne nedostatke i neefikasnost u pravosudnom sistemu.

Po oceni Suda, podnosioci ustavne žalbe nisu doprineli dužini trajanja postupka jer su prisustvovali svim ročištima, postupali su po nalozima suda i pri tome nisu zloupotrebljavali svoja procesna ovlašćenja, a takođe, predmet spora je za njih bio od nesumnjivog materijalnog značaja, kako bi se utvrdilo da li su kupovinom kuće stekli i pravo korišćenja na susednoj parceli neizgrađenog građevinskog zemljišta koju faktički drže u posedu.

Iz svega navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je pred Opštinskim sudom u Temerinu vođen pod brojem P. 49/08 (prvobitno P. 325/03), te je na osnovu člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

U vezi navoda podnosilaca o povredi prava iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Ustavni sud ukazuje da se navedeno pravo sadržinski ne razlikuje od odredbe člana 32. stav 1. Ustava, te je povredu tog prava cenio u odnosu na ustavnu odredbu.

5. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju su pretrpeli podnosioci ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja a posebno dužinu trajanja osporenog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog neažurnog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu i sopstvenu postojeću praksu, kriterijume i merila Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenom treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

6. U vezi osporavanja presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 7544/10 od 9. marta 2011. godine, isticanjem povrede prava podnosilaca na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud nalazi da se u ustavnoj žalbi ne navode relevantni ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na postojanje povrede tog Ustavom zajemčenog prava.

Ocenjujući navode da je osporena sudska odluka doneta bez uvažavanja i ocene činjenica koje proističu iz geodetskog veštačenja, Ustavni sud ukazuje da nije nadležan da nakon parničnih sudova ocenjuje izvedene dokaze u konkretnom postupku, niti da ocenjuje pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, osim ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i sadržine osporenih sudskih odluka ne proizlazi da su sudovi postupali na očiglednu štetu jedne od stranaka u postupku. U predmetnoj parnici činjenice na kojima se zasnivao tužbeni zahtev i nisu bile sporne, zbog čega je osporenom presudom preinačena prvostepena presuda, usled drugačijeg tumačenja i primene merodavnog materijalnog prava od strane suda više instance.

Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova. Stoga, Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenim sudskim odlukama bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u konkretnom slučaju ne sadrži razloge takve prirode koji prima facie dovode u sumnju pravičnost sprovedenog postupka, niti su u ustavnoj žalbi navedeni ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na to da je u konkretnom parničnom postupku došlo do proizvoljne ili arbitrerne primene materijalnog i procesnog prava.

Ustavni sud nalazi da je Apelacioni sud u Novom Sadu u osporenoj odluci dao jasne i veoma argumentovane razloge zbog kojih je odbijen tužbeni zahtev podnosilaca u pogledu utvrđenja prava korišćenja određene katastarske parcele, imajući u vidu da podnosioci ne spadaju u krug lica na koja je raniji sopstvenik, uz prodaju kuće, mogao preneti i pravo korišćenja na susednom neizgrađenom gradskom građevinskom zemljištu u društvenoj svojini, a koje očigledno ne služi za redovnu upotrebu prodatog stambenog objekta.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je ocenio da je drugostepeni sud za svoju odluku naveo suštinske i detaljne razloge koji su zasnovani na ustavnopravno prihvatljivoj primeni merodavnog materijalnog prava, te da obrazloženje osporene presude zadovoljava standarde pravičnog suđenja na način kako je to utvrđeno članom 32. stav 1. Ustava, a da suprotni navodi podnosilaca prvenstveno izražavaju njihovo nezadovoljstvo konačnim ishodom parnice.

Stoga je ustavna žalba izjavljena protiv osporene drugostepene presude odbačena, kao u drugom delu tačke 1. izreke, zbog nepostojanja Ustavom i Zakonom utvrđenih pretpostavki za vođenje postupka i odlučivanje, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

7. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1 ), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Utvrđivanje prava na adekvatnu naknadu štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti