Odbijena ustavna žalba zbog dužine postupka oglašavanja rešenja o nacionalizaciji ništavim

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu podnetu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu. Sud je ocenio da ukupno trajanje upravnog i sudskog postupka od pet godina i dva meseca nije nerazumno, uzimajući u obzir da je zahtev podnet 30 godina nakon donošenja akta.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Afrodite Đorđević iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 29. septembra 2011. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Afrodite Đorđević izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u upravnom postupku koji se vodio pred Odeljenjem za stambene i građevinsko - komunalne poslove, Uprava za imovinsko - pravne poslove opštine Zvezdara u Beogradu u predmetu broj 463-32/04 i pred Ministarstvom finansija Republike Srbije, Sektor za imovinsko – pravne poslove u predmetu broj 462-02-00036/2004, kao i u upravnom sporu koji se vodio pred Vrhovnim sudom Srbije u predmetu broj U. 5374/07.

2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Afrodite Đorđević izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije U. 5374/07 od 12. novembra 2009. godine i rešenja Ministarstva finansija Republike Srbije, Sektor za imovinsko – pravne poslove broj 462-02-00036/2004 od 7. maja 2007. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Afrodita Đorđević iz Beograda je 30. decembra 2009. godine podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv pojedinačnih akata navedenih u tački 3. izreke, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na imovinu iz člana 58. st. 1. i 2. Ustava i prava nasleđivanja iz člana 59. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je rešenjem Odeljenja za stambene i građevinsko komunalne poslove, Uprava za imovinsko pravne poslove opštine Zvezdara u Beogradu broj 463-32/04 od 18. maja 2005. godine odbijen zahtev podnositeljke ustavne žalbe za oglašavanje ništavim pravnosnažnog rešenja o nacionalizaciji broj 462-132 od 28. decembra 1973. godine, donetog od strane Odeljenja za poslove privrede i finansija Skupštine opštine Zvezdara; da je nakon rešenja drugostepenog organa broj 462-02-00036/2004 od 7. maja 2007. godine, kojim je odbijena kao neosnovana njena žalba izjavljena protiv prvostepenog rešenja, podnositeljka ustavne žalbe podnela tužbu kojom je osporavala zakonitost navedenog drugostepenog rešenja, ali da je osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije U. 5374/07 od 12. novembra 2009. godine tužba odbijena kao neosnovana; da je postupak pred upravnim organima, kao i pred nadležnim sudom u upravnom sporu trajao neopravdano dugo; da upravni postupak nije bio pravilno sproveden, kao i da osporena presuda nije zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju materijalnog prava, na koji način joj je povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, što je za posledicu imalo i to da su joj povređena i prava iz čl. 58. i 59. Ustava. Podnositeljka ustavne žalbe je predložila da Sud usvoji njenu ustavnu žalbu, utvrdi da su joj povređena Ustavom zajemčena prava na koja se u ustavnoj žalbi poziva, kao i da joj utvrdi pravo na naknadu štete, na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Odeljenja za imovinsko – pravne poslove Gradske opštine Zvezdara broj 462-32/04 i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnositeljka ustavne žalbe je 3. septembra 2004. godine podnela zahtev za oglašavanje ništavim pravnosnažnog rešenja o nacionalizaciji Odeljenja za poslove privrede i finansija Skupštine opštine Zvezdara broj 462-132 od 28. decembra 1973. godine.

Rešenje o nacionalizaciji čije oglašavanje ništavim je podnositeljka tražila, doneto je na osnovu Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta ("Službeni list FNRJ", br. 52/58, 3/59, 24/59 i 24/61). Tim rešenjem nacionalizovana je i postala društvena svojina dvorišna zgrada, koja je suvlasništvo sa po ½ Jelisavete Jovanović i Milice Veljković i utvrđeno koja se imovina izuzima iz nacionalizacije. Ljubica Jovanović je preminula u toku postupka nacionalizacije 1961. godine, a za njene zakonske naslednike su oglašene ćerke, Jelisaveta Jovanović i Milica Veljković

Imajući u vidu da prvostepeni organ uprave o podnetom zahtevu nije odlučio u zakonom propisanom roku, Ministarstvo finansija Republike Srbije je rešenjem broj 462-02-36/2004-07 od 22. aprila 2005. godine naložilo prvostepenom organu da u roku od 30 dana od dana prijema tog rešenja odluči o zahtevu podnositeljke ustavne žalbe.

Rešenjem Odeljenja za stambene i građevinsko - komunalne poslove, Uprava za imovinsko - pravne poslove opštine Zvezdara u Beogradu broj 463-32/04 od 18. maja 2005. godine odbijen je kao neosnovan zahtev podnositeljke ustavne žalbe za oglašavanje ništavim pravnosnažnog rešenja o nacionalizaciji broj 462-132 od 28. decembra 1973. godine.

Protiv prvostepenog rešenja podnositeljka ustavne žalbe je 6. juna 2005. godine izjavila žalbu, koja je odbijena kao neosnovana rešenjem Ministarstva finansija Republike Srbije broj 463-02-00036/2005 od 29. avgusta 2005. godine.

Podnositeljka ustavne žalbe je protiv navedenog konačnog upravnog akta podnela tužbu nadležnom sudu. Vrhovni sud Srbije je rešenjem U. 6856/05 od 6. marta 2006. godine naložio tuženom organu da dostavi sve spise predmeta i odgovor na tužbu, te je tuženi organ 28. marta 2006. godine postupio po tom nalogu. Vrhovni sud Srbije je presudom U. 6856/05 od 29. novembra 2006. godine poništio navedeno drugostepeno rešenje, sa obrazloženjem da rešenje nije potpisao ministar, već pomoćnik ministra za koga, iz odredbi propisa na koje se tuženi organ pozvao u uvodu rešenja, ne proizlazi da je ovlašćen za donošenje rešenja, a na koji način su učinjene bitne povrede pravila postupka koje u ponovnom postupku treba otkloniti.

U ponovnom postupku, Ministarstvo finansija Republike Srbije, Sektor za imovinsko – pravne poslove je osporenim rešenjem broj 462-02-00036/2004 od 7. maja 2007. godine ponovo odbilo žalbu podnositeljke kao neosnovanu.

Podnositeljka ustavne žalbe je i protiv ovog konačnog upravnog akta pokrenula upravni spor podnošenjem tužbe nadležnom sudu, koja je osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije U. 5374/07 od 12. novembra 2009. godine odbijena kao neosnovana. U obrazloženju ove presude je, između ostalog, navedeno: da su odredbama člana 257. Zakona o opštem upravnom postupku taksativno propisani razlozi za oglašavanje rešenja ništavim i da je, po oceni Vrhovnog suda Srbije, tuženi drugostepeni organ pravilno odlučio kada je odbio kao neosnovanu žalbu tužilje izjavljenu protiv rešenja kojim je odbijen zahtev tužilje za oglašavanje rešenja ništavim, odnosno da tuženi drugostepeni organ svojim rešenjem nije povredio zakon na štetu tužilje; da u konkretnom slučaju ne postoje razlozi iz člana 257. stav 1. tačka 3) Zakona o opštem upravnom postupku, niti drugi razlozi propisani odredbama navedenog člana Zakona za oglašavanje rešenja ništavim; da je taj sud cenio i navode tužbe kojima se ukazuje da postupak nacionalizacije u konkretnom slučaju nije okončan pre stupanja na snagu Ustava SFRJ iz 1974. godine, pa je našao da ovi navodi nisu osnovani, jer iz spisa predmeta proizlazi da je rešenje o utvrđivanju predmeta nacionalizacije od 28. decembra 1973. godine postalo pravnosnažno 4. februara 1974. godine, a time i izvršno, imajući u vidu odredbu člana 26. Uredbe o postupku za sprovođenje nacionalizacije najamnih zgrada i građevinskog zemljišta, dok je Ustav stupio na snagu danom proglašenja, odnosno 21. februara 1974. godine.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu se poziva podnositeljka u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona i da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (član 58. st. 1. i 2.); da se jemči pravo nasleđivanja, u skladu sa zakonom (član 59. stav 1.).

Zakonom o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 33/97 i 31/01) je propisano: da kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti ako je to u interesu stranke, a pre donošenja rešenja nije potrebno sprovoditi poseban ispitni postupak, niti postoje drugi razlozi zbog kojih se ne može doneti rešenje bez odlaganja (rešavanje prethodnog pitanja i dr.), organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci što pre, a najdocnije u roku od jednog meseca od dana predaje urednog zahteva, odnosno od dana pokretanja postupka po službenoj dužnosti, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok, dok je u ostalim slučajevima, kada se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti, ako je to u interesu stranke, organ dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najdocnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 208. stav 1.); da se rešenje po žalbi mora doneti i dostaviti stranci što pre, a najdocnije u roku od dva meseca od dana predaje žalbe, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 237. stav 1.). Odredbama člana 257. ovog zakona propisano je da se ništavim oglašava rešenje: koje je u upravnom postupku doneseno u stvari iz sudske nadležnosti ili u stvari o kojoj se uopšte ne može rešavati u upravnom postupku (tačka 1), rešenje koje bi svojim izvršenjem moglo prouzrokovati neko delo kažnjivo po krivičnom zakonu (tačka 2), rešenje čije izvršenje nije moguće (tačka 3), rešenje koje je doneo organ bez prethodnog zahteva stranke (član 116.), a na to stranka nije naknadno izričito ili prećutno pristala (tačka 4), rešenje koje sadrži nepravilnost koja je po nekoj izričitoj zakonskoj odredbi predviđena kao razlog ništavosti (tačka 5).

Odredbom člana 38. stav 1. Zakona o upravnim sporovima ("Službeni list SRJ", broj 46/96), koji je važio u vreme podnošenja tužbe i donošenja osporene presude, bilo je propisano: da sud rešava, po pravilu, na osnovu činjenica koje su utvrđene u upravnom postupku; da ako sud nađe da se spor ne može raspraviti na osnovu činjenica utvrđenih u upravnom postupku zbog toga što u pogledu utvrđenih činjenica postoji protivurečnost u spisima, što su one u bitnim tačkama nepotpuno utvrđene, što je iz utvrđenih činjenica izveden nepravilan zaključak u pogledu činjeničnog stanja, ili ako nađe da su u upravnom postupku povređena pravila postupka što je bilo od uticaja na rešavanje stvari, poništiće osporeni akt presudom, i u tom slučaju nadležni organ je dužan da postupi onako kako je u presudi određeno i da donese nov upravni akt (stav 2.); da ako bi poništenje osporenog upravnog akta po stavu 2. ovog člana i ponovo vođenje postupka pred nadležnim organom izazvalo za tužioca štetu koja bi se teško mogla ispraviti, ili ako je na osnovu javnih isprava ili drugih dokaza u spisima predmeta očigledno da je činjenično stanje drukčije od onog koje je utvrđeno u upravnom postupku ili ako je u istom sporu već poništen upravni akt, a nadležni organ nije u potpunosti postupio po presudi, da sud može i sam utvrditi činjenično stanje i na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja doneti presudu, odnosno rešenje (stav 3.).

5. U vezi navoda podnositeljke ustavne žalbe da joj je u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je konstatovao da je upravni postupak po zahtevu podnositeljke ustavne žalbe otpočeo 3. septembra 2004. godine.

Iako je pravo na suđenje u razumnom roku garantovano Ustavom Republike Srbije od 8. novembra 2006. godine, kojim je ustanovljena i ustavna žalba kao pravno sredstvo za zaštitu prava i sloboda zajemčenih Ustavom, Ustavni sud je ocenio da vreme koje treba uzeti u obzir za odlučivanje o zahtevu podnositeljke ustavne žalbe teče od pokretanja postupka pred prvostepenim upravnim organom 3. septembra 2004. godine, do njegovog pravosnažnog okončanja donošenjem osporene presude Vrhovnog suda Srbije U. 5374/07 od 12. novembra 2009. godine. Ustavni sud konstatuje da je postupak pred prvostepenim i drugostepenim organom uprave i pred Vrhovnim sudom Srbije ukupno trajao pet godina i dva meseca.

Prilikom odlučivanja o tome da li je podnositeljki ustavne žalbe u konkretnom slučaju povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnositeljke ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i drugih državnih organa koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnositeljku.

S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je podnositeljka ustavne žalbe 3. septembra 2004. godine podnela prvostepenom upravnom organu zahtev za oglašavanje ništavim pravnosnažnog rešenja o nacionalizaciji broj 462-132 od 28. decembra 1973. godine. Iako načelo pravne sigurnosti nalaže da se ništavi akt što pre ukloni iz pravnog poretka, zahtev za oglašavanje ništavim pravnosnažnog rešenja iz 1973. godine podnositeljka ustavne žalbe je prvi put podnela nakon tri decenije od donošenja tog rešenja. Razlozi zbog kojih je zahtev za oglašavanje ništavim podnet morali su biti i jesu bili poznati podnositeljki još u vreme sprovođenja postupka nacionalizacije u kome je učestvovala kao stranka. Odeljenje za stambene i građevinsko - komunalne poslove, Uprava za imovinsko - pravne poslove opštine Zvezdara u Beogradu je rešenjem broj 463-32/04 od 18. maja 2005. godine odbilo zahtev podnositeljke kao neosnovan, u roku od osam meseci od dana podnošenja zahteva. Drugostepeni organ uprave je o žalbi podnositeljke podnetoj protiv navedenog prvostepenog rešenja odlučio u roku od dva meseca od dana podnošenja žalbe, odnosno u zakonom propisanom roku. Presudom Vrhovnog suda Srbije U. 6856/05 od 29. novembra 2006. godine poništeno je rešenje drugostepenog organa zbog proceduralnih propusta i drugostepeni organ uprave je rešenje u izvršenju presude Vrhovnog suda Srbije doneo nakon pet meseci. Imajući u vidu da je podnositeljka ustavne žalbe i protiv novog konačnog upravnog akta podnela tužbu Vrhovnom sudu Srbije, taj sud je o tužbi odlučio osporenom presudom U. 5374/07 od 12. novembra 2009. godine, odnosno nakon dve godine od dana podnošenja tužbe.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu prirodu stvari o kojoj je odlučivano u osporenom upravno-sudskom postupku, odnosno da je zahtev za oglašavanje ništavim pravnosnažnog rešenja o nacionalizaciji iz 1973. godine podnet iz razloga o kome je podnositeljka ustavne žalbe morala imati saznanje u vreme donošenja ovog akta, te da je zahtev prvi put podnela tri decenije nakon njegovog donošenja, upućuje na zaključak da predmet spora nije bio od izuzetnog značaja za podnositeljku, bez obzira na činjenicu da se radi o nacionalizovanim nepokretnostima.

Na osnovu iznetog, Ustavni sud je ocenio da podnositeljki ustavne žalbe nije povređeno Ustavom zajemčeno pravo na suđenje u razumnom roku, te je u ovom delu ustavnu žalbu odbio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07), odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je potrebno ispitati da li je postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe u celini bio pravičan na način na koji to zahteva navedena odredba Ustava, te da li je osporenim pojedinačnim aktima povređeno ili uskraćeno ustavno pravo podnositeljke. Ustavni sud nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tumačili pozitivnopravne propise, osim u slučajevima u kojima su njihove odluke povredile ustavna prava, ili su zanemarile ta prava, te ako je primena zakona bila proizvoljna ili diskriminatorska, odnosno ukoliko je došlo do povrede procesnih prava (pravo na pristup sudu, pravo na obrazloženu odluku, pravo na javnu raspravu i dr.).

Ustavni sud je u sprovedenom postupku utvrdio da su o zahtevu podnositeljke ustavne žalbe za oglašavanje ništavim pravnosnažnog rešenja o nacionalizaciji broj 462-132 od 28. decembra 1973. godine odlučivali Ustavom i zakonom ustanovljeni organi, u upravnom postupku i upravnom sporu, u kome su bile obezbeđene garantije pravičnog suđenja zajemčene odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Osporena presuda je doneta od strane Ustavom i zakonom ustanovljenog suda, koji je u postupku sprovedenom u skladu sa Zakonom o upravnim sporovima doneo odluku na osnovu činjeničnog stanja utvrđenog u upravnom postupku, a koje je od značaja za donošenje odgovarajuće odluke i odlučio primenom merodavnih odredaba materijalnog i procesnog prava. Ustavni sud nije našao ništa što bi ukazalo da su materijalnopravni propisi proizvoljno ili nepravično primenjeni na štetu podnositeljke ustavne žalbe, niti ima elemenata koji ukazuju na procesnu nepravičnost u smislu garancija u okviru prava na pravično suđenje.

Pored toga, u okviru prava na pravično suđenje, postoji obaveza sudova i drugih državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja da, između ostalog, obrazlože svoje odluke. Rešavanje suda u upravnom sporu ima svoje osobenosti, koje se, između ostalog, ogledaju u načelu zakonitosti i načelu oslanjanja suda na utvrđeno činjenično stanje u upravnom postupku. S obzirom na to da se u upravnom sporu proverava zakonitost konačnog upravnog akta na podlozi činjenica utvrđenih u upravnom postupku, to ne postoji obaveza suda da obrazlaže sve navode tužbe ukoliko su oni već isticani u upravnom postupku koji je prethodio upravnom sporu i u kom postupku su ti navodi ocenjeni. Takav slučaj najčešće postoji kada su navodi tužbe u upravnom sporu identični žalbenim navodima, koje je drugostepeni organ već razmatrao i o istim odlučio.

Po oceni Ustavnog suda, u osporenoj presudi je obrazloženo zašto se odbija tužba podnositeljke kao neosnovana, te šta čini suštinske razloge na osnovu kojih je na taj način odlučeno, a Vrhovni sud Srbije je za svoju odluku dao ustavnopravno prihvatljive razloge. Naime, Vrhovni sud Srbije je odlučio o tužbi podnositeljke, saglasno odredbi člana 38. stav 1. Zakona o upravnim sporovima, na osnovu činjenica koje su utvrđene u upravnom postupku, za koje je u sprovedenom sudskom postupku ocenio da su u bitnim tačkama potpuno utvrđene, da je iz utvrđenih činjenica izveden pravilan zaključak u pogledu činjeničnog stanja, da je drugostepeni organ uprave ocenio sve žalbene navode dajući za svoju odluku potpune i detaljno obrazložene razloge, a koji navodi su gotovo identični navodima iz podnete tužbe, pri čemu je u obrazloženju drugostepenog rešenja detaljno navedeno zbog čega su svi navodi žalbe neosnovani, te da u upravnom postupku nisu povređena pravila postupka.

S obzirom da je podnositeljki ustavne žalbe bilo omogućeno da korišćenjem svojih procesnih prava učestvuje u postupku, preduzima zakonom dopuštene radnje i ulaže pravne lekove, Ustavni sud je utvrdio da nije bilo povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Podnositeljka ustavne žalbe takođe smatra da joj je osporenim pojedinačnim aktima povređeno i pravo na imovinu zajemčeno članom 58. st. 1. i 2. Ustava, kao i pravo nasleđivanja iz člana 59. stav 1. Ustava. U vezi sa navodima o povredi ovih prava, podnositeljka u podnetoj ustavnoj žalbi nije precizno navela i obrazložila u čemu se sastoji povreda ovih Ustavom zajemčenih prava, već njihovu povredu vezuje za povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava, a s obzirom da je Sud već dao svoju ocenu u delu koji se tiče prava na pravično suđenje, sledi i da navodi podnositeljke o povredi prava na imovinu i prava nasleđivanja nisu osnovani. Ustavni sud ukazuje i da navedena prava nisu bila predmet raspravljanja i odlučivanja u osporenom upravno – sudskom postupku, u kom je odlučivano samo o ispunjenosti uslova za oglašavanje ništavim pravnosnažnog upravnog akta donetog 1973. godine.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu i u ovom delu odbio kao neosnovanu, kao u tački 2. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Odbijena ustavna žalba zbog dužine postupka oglašavanja rešenja o nacionalizaciji ništavim

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti