Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe zbog neosnovanih navoda o izuzeću sudije

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu protiv rešenja o produženju pritvora. Navodi podnosioca o potrebi izuzeća postupajućeg sudije, koji je učestvovao u donošenju ranijih odluka u istom predmetu, ocenjeni su kao očigledno neosnovani i zasnovani na pogrešnom tumačenju zakona.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković i Sabahudin Tahirović, u postupku po ustavnoj žalbi Danijela Gavrilovića, trenutno u pritvoru u Kazneno-popravnom zavodu u Sremskoj Mitrovici, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 14. oktobra 2010. godine, doneo je

 

R E Š E Nj E

 

Odbacuje se ustavna žalba Danijela Gavrilovića izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Sremskoj Mitrovici K. 246/10 od 12. maja 2010. godine i rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Kž.II 1211/10 od 21. maja 2010. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Danijel Gavrilović, trenutno u pritvoru u Kazneno-popravnom zavodu u Sremskoj Mitrovici, preko punomoćnika Slobodana Divnića, advokata iz Inđije, podneo je Ustavnom sudu 11. juna 2010. godine ustavnu žalbu, dopunjenu podneskom od 23. septembra 2010. godine, protiv rešenja Višeg suda u Sremskoj Mitrovici K. 246/10 od 12. maja 2010. godine i rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Kž.II 1211/10 od 21. maja 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbama člana 32. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno: da se žalba podnosi protiv osporenih rešenja zbog bitne povrede odredaba ZKP; da je prvostepeni sud „naravno“ počinio bitnu povredu odredaba člana 358. stav 1. tačka 2. ZKP, jer je predsednik veća N.R. morao u smislu člana 40. ZKP da se izuzme, s obzirom na to da je kao član veća u istražnom postupku protiv sada optuženog Danijela Gavrilovića učestvovao u postupku po žalbi branioca protiv rešenja, kojim je odbijen predlog za polaganje jemstva; da se radi o rešenju Kv. 201/10 od 5. marta 2010. godine; da je isti sudija učestvovao u donošenju odluke o produženju pritvora prema okrivljenom, što je vidljivo iz rešenja Višeg suda u Sremskoj Mitrovici Kv. 262/10 od 26. marta 2010. godine i rešenja Kv. 324/10 od 21. aprila 2010. godine; da je isti sudija sada predsednik veća koji sudi na glavnom pretresu, a bio je član veća koje je donelo rešenje Kv. 201/10, te da je „jasno“ da se morao izuzeti od daljeg postupanja u ovom predmetu; da Apelacioni sud u Novom Sadu "praktično u dve reči kaže da ovaj sudija nije morao biti izuzet, ali ništa dalje ne obrazlaže, pa to braniocu govori da je u pitanju potpuna arogancija i namerno kršenje zakona od strane suda"; da "ako u tački 5. člana 40. ZKP stoji da sudija koji je odlučivao o žalbi u toku postupka ne može da odlučuje i o glavnoj stvari, odnosno u ovom slučaju na glavnom pretresu, onda se zakon ne može ignorisati, posebno ne na štetu optuženog u krivičnom postupku". Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i osporena rešenja "ukine sa nalogom da se optuženi odmah pusti na slobodu".

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stava 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS'“, broj 109/07) sadržinski je identična odredbi člana 170. Ustava.

3. U sprovedenom prethodnom postupku Ustavni sud je utvrdio: da je Viši sud u Sremskoj Mitrovici, u veću sastavljenom od v.f. predsednika suda G.G, kao predsednika veća i sudija N.R. i M.J, kao članova veća, rešenjem Kv. 201/10 od 5. marta 2010. godine odbio kao neosnovanu žalbu branioca okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, izjavljenu protiv rešenja istražnog sudije Višeg suda u Sremskoj Mitrovici Ki. 65/10 od 23. februara 2010. godine, kojim je odbijen predlog branioca okrivljenog za polaganje jemstva; da je Viši sud u Sremskoj Mitrovici, u veću sastavljenom od v.f. predsednika suda G.G, kao predsednika veća i sudija N.R. i M.J, kao članova veća, rešenjem Kv. 262/10 od 26. marta 2010. godine produžio pritvor okrivljenom za 30 dana; da je Viši sud u Sremskoj Mitrovici, u veću sastavljenom od v.f. predsednika suda G.G, kao predsednika veća i sudija N.R. i M.J, kao članova veća, rešenjem Kv. 324/10 od 21. aprila 2010. godine produžio pritvor okrivljenom za dva meseca; da je Viši sud u Sremskoj Mitrovici, u veću sastavljenom od sudije N.R, kao predsednika veća i sudija porotnika J.Ž. i A.V, kao članova veća, osporenim rešenjem K. 246/10 od 12. maja 2010. godine produžio pritvor okrivljenom koji po ovom rešenju može trajati najduže do njegovog upućivanja u ustanovu za izdržavanje kazne, a najduže dok ne istekne vreme trajanja kazne izrečene u prvostepenoj presudi; da je osporenim rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Kž.II 1211/10 od 21. maja 2010. godine odbijena kao neosnovana žalba branioca okrivljenog izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Sremskoj Mitrovici K. 246/10 od 12. maja 2010. godine.

4. Odredbom člana 40. stav 1. tačka 5) Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09 i 72/09) (u daljem tekstu: ZKP) propisano je da sudija ili sudija - porotnik ne može vršiti sudijske dužnosti ako je u istom predmetu učestvovao u donošenju odluke nižeg suda ili ako je u istom sudu učestvovao u donošenju odluke koja se pobija žalbom.

Član 358. ZKP propisuje: da ako se optuženi već nalazi u pritvoru a veće nađe da još postoje razlozi zbog kojih je pritvor bio određen ili da postoje razlozi iz člana 142. stav 1. tačka 6) i stava 1. ovog člana, doneće posebno rešenje o produženju pritvora, da posebno rešenje veće donosi i kad treba odrediti ili ukinuti pritvor, te da žalba protiv rešenja ne zadržava izvršenje rešenja (stav 5.); da pritvor koji je određen ili produžen po odredbama prethodnih stavova može trajati do upućivanja optuženog, odnosno osuđenog u ustanovu za izdržavanje kazne, ali najduže dok ne istekne vreme trajanja kazne izrečene u prvostepenoj presudi (stav 6.).

5. Ustavni sud je utvrdio da se podnosilac ustavne žalbe ovome sudu obraća u svojstvu okrivljenog u krivičnom postupku K. 246/10 u kome je presudom Višeg suda u Sremskoj Mitrovici od 12. maja 2010. godine oglašen krivim za izvršenje krivičnog dela nedozvoljena proizvodnja, držanje, nošenje i promet oružja i eksplozivnih materija iz člana 348. stav 4. u vezi sa st. 1. i 2. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 i 111/09) i krivičnog dela krijumčarenje iz člana 230. stav 1. istog zakonika i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od dve godine i četiri meseca i novčanu kaznu u iznosu od 100.000,00 dinara. Osporenim rešenjem Višeg suda u Sremskoj Mitrovici K. 246/10 od 12. maja 2010. godine krivično veće, koje je donelo presudu, istovremeno je na osnovu odredaba člana 358. st. 5. i 6. ZKP, donelo i posebno rešenje o produženju pritvora okrivljenom, ovde podnosiocu ustavne žalbe. Ustavni sud je utvrdio da je predsednik ovog krivičnog veća, sudija N.R, bio i član krivičnog vanraspravnog veća istog suda koje je odlučivalo o žalbama protiv rešenja istražnog sudije, odnosno o produženju pritvora u ranijim fazama istog krivičnog postupka. Prema oceni Ustavnog suda, navodi u ustavnoj žalbi, prema kojima je sudija N.R. „morao da se izuzme“, odnosno da nije mogao vršiti sudijsku dužnost, saglasno odredbi člana 40. stav 1. tačka 5) ZKP, su očigledno neosnovani. Naime, navedenom odredbom ZKP propisano je da sudija ili sudija - porotnik ne može vršiti sudijske dužnosti ako je u istom predmetu učestvovao u donošenju odluke nižeg suda ili ako je u istom sudu učestvovao u donošenju odluke koja se pobija žalbom. U konkretnom slučaju, kako proizlazi iz ustavne žalbe i priložene dokumentacije, sudija N.R, predsednik krivičnog veća koje je donelo osporeno rešenje Višeg suda u Sremskoj Mitrovici K. 246/10 od 12. maja 2010. godine, nije u istom predmetu učestvovao u donošenju odluke nižeg suda, niti je u istom sudu učestvovao u donošenju odluke koja se pobija žalbom. Sudija N.R. jeste u istom predmetu učestvovao u donošenju odluka o žalbama branioca okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, u ranijim fazama postupka, ali u istom, a ne nižem sudu. Navodi podnosioca ustavne žalbe koji se odnose na obavezu izuzeća ovog sudije su, stoga, očigledno neosnovani i predstavljaju izraz njegovih subjektivnih shvatanja zasnovanih na pogrešnom tumačenju relevantnih odredaba ZKP. Tvrdnja podnosioca ustavne žalbe da „ako u tački 5. člana 40. ZKP stoji da sudija koji je odlučivao po žalbi u toku postupka ne može da odlučuje i o glavnoj stvari, odnosno u ovom slučaju na glavnom pretresu, onda se zakon ne može ignorisati, posebno ne na štetu optuženog u krivičnom postupku“ je potpuno neosnovana, jer član 40. stav 1. tačka 5) ZKP ne sadrži ovakvu normu. Osporenim rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Kž.II 1211/10 od 21. maja 2010. godine je ocenjen i žalbeni navod okrivljenog, koji se odnosio na izuzeće sudije, te je tvrdnje u ustavnoj žalbi koje se odnose na ovo osporeno rešenje Ustavni sud takođe ocenio kao očigledno neosnovane.

Ustavni sud tvrdnje iznete u ustavnoj žalbi, kao očigledno neosnovane, ne može prihvatiti kao ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na to da je podnosiocu osporenim rešenjima povređeno ili uskraćeno označeno ustavno pravo. Ustavni sud je utvrdio da ovako izneti razlozi, sami po sebi i u konkretnom slučaju, očigledno ukazuju da do povrede ili uskraćivanja prava na pravično suđenje nije došlo. Podnosilac ustavne žalbe nije dostavio ni dokaz da je zahtevao izuzeće sudije tokom krivičnog postupka, iz razloga koje je naveo u žalbi. Ustavni sud je, krećući se u okviru tvrdnji i zahteva sadržanih u ustavnoj žalbi i polazeći od svega navedenog, podnetu ustavnu žalbu odbacio kao nedopuštenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom o Ustavnom sudu utvrđene pretpostavke za postupanje i odlučivanje.

6. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

 

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić