Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi protiv revizijske presude Vrhovnog suda

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je kao neosnovanu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije. Utvrđeno je da podnosiocima nije povređeno pravo na pravično suđenje niti pravo na imovinu, jer su raskidom ugovora o privatizaciji izgubili sva prava stečena po tom osnovu, uključujući i akcije.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2809/2009
24.11.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Dragiše Vučkovića, Milana Ostojića, Vesne Nikolić, Mirjane Jovanović, Novaka Dutine i Milana Damnjanovića, kao članovi Konzorcijuma po ugovoru o Konzorcijumu Ov. 1168/2003 od 31. marta 2003. godine, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 24. novembra 2011. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Dragiše Vučkovića, Milana Ostojića, Vesne Nikolić, Mirjane Jovanović, Novaka Dutine i Milana Damnjanovića izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije Prev. 98/09 od 30. septembra 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dragiša Vučković, Milan Ostojić, Vesna Nikolić, Mirjana Jovanović, Novak Dutina i Milan Damnjanović, kao članovi Konzorcijuma po ugovoru o Konzorcijumu Ov. 1168/2003 od 31. marta 2003. godine, su 30. decembra 2009. godine, preko punomoćnika Aleksandra Samuilovića, advokata iz Beograda, izjavili ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije Prev. 98/09 od 30. septembra 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava, na pravno sredstvo i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, čl. 36. i 58. Ustava Republike Srbije. Podnosioci takođe smatraju da su osporenom presudom povređeni čl. 3, 4. i 197. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da nije odlučeno o njihovom zahtevu za izuzeće postupajućeg veća Višeg trgovinskog suda podnetom 26. decembra 2007. godine, odnosno da im ta odluka nikada nije dostavljena, iako ih predsednik Višeg trgovinskog suda dopisom od 29. oktobra 2008. godine obavestio da je o zahtevu za izuzeće odlučeno, te da će im rešenje biti dostavljeno uz dostavu odluke Pž. 891/2008; da je osporena presuda Vrhovnog suda Srbije neizvršiva zbog toga - što osim citiranog stava deklaratornog karaktera, ne sadrži odluku ko stiče vlasništvo na predmetnim akcijama (na čiji vlasnički račun se akcije imaju upisati), osporena presuda ne sadrži nalog Centralnom registru depo i kliring hartija od vrednosti da izvrši prenos predmetnih akcija druge emisije sa vlasničkog računa Konzorcijuma fizičkih lica na bilo čiji vlasnički račun, sadrži formalni nedostatak/grešku koja se ogleda u pogrešnom označavanju serijske oznake predmetnih akcija; da je rešenje Agencije za privatizaciju Republike Srbije broj 10-921/09-656/02 od 19. marta 2009. godine zasnovano na retroaktivnoj primeni odredbe člana 41. stav 5. Zakona o privatizaciji koja je stupila na pravnu snagu 3. januara 2008. godine - nakon raskida ugovora o kupoprodaji društvenog kapitala; da iz navedenog proizilazi da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na zabranu povratnog dejstva zakona iz člana 197. Ustava; da je ovakvom odlukom Vrhovnog suda, izvršena „radikalna nacionalizacija uz kombinaciju konfiskacije“, i to kažnjavanje oduzimanjem prava svojine, te pretvaranjem privatne u državnu svojinu; da je Vrhovni sud morao, pre donošenja odluke kojom je odbio reviziju tuženog (ovde podnosilaca ustavne žalbe), u potpunosti utvrditi činjenično stanje - morao je prethodno preispitati da li je tuženi vlasnik predmetnih akcija ili ne, morao je tokom postupka utvrditi da je tuženi pored redovnog načina sticanja prava svojine na predmetnim akcijama (na osnovu odluke Skupštine društva i uplatom sredstava), pravo svojine na istima stekao i putem redovnog održaja, kao originernog načina sticanja prava svojine, s obzirom na to da je na istima bio upisan u zakonom propisani registar kao vlasnik, u periodu dužem od tri godine. Podnosioci su predložili da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu presudu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava svakome je zajemčeno pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 36. Ustava je utvrđeno da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (stav 1.), kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (stav 2.).

Odredbama člana 58. Ustava je utvrđeno: da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.); da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.); da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine (stav 3.); da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (stav 4.).

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, spise predmeta Trgovinskog suda u Beogradu P. 3398/07 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Trgovinskog suda u Beogradu (u daljem tekstu: Trgovinski sud) P. 3398/07 od 31. oktobra 2007. godine u stavu prvom izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca Agencije za privatizaciju i utvrđeno je da tuženi - Konzorcijum fizičkih lica, koga predstavlja Dragiša Vučković iz Beograda, po ugovoru II/2 Ov. 1168/2003 od 31. marta 2003. godine, overenom pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu nema pravo vlasništva nad 121861 akcija GP „Hidrotehnika – Hidroenergetika“ A. D. iz Beograda, iskazanih kroz drugu emisiju serijskih brojeva 000001 do 121861, ukupne nominalne vrednosti 121.861.000 dinara (CSHIDRE 07111). Stavom drugim izreke presude odbačena je tužba u delu kojim je tužilac tražio da se utvrdi da tuženi nema pravo vlasništva nad 140124 akcija GP „Hidrotehnika – Hidroenergetika“ A. D. iz Beograda iskazanih kroz treću emisiju akcija serijskih brojeva od 000001 do 140124, serije X, ukupne nominalne vrednosti 140.124.000 dinara. Stavom trećim izreke presude obavezan je tuženi da tužiocu isplati iznos od 240.300 dinara na ime troškova parničnog postupka.

Presudom Višeg trgovinskog suda Pž. 891/08 od 22. oktobra 2008. godine, u stavu prvom izreke, odbijena je žalba tužioca i delimično žalba tuženog kao neosnovana i potvrđena je prvostepena presuda Trgovinskog suda u prvom i drugom stavu izreke. Stavom drugim izreke drugostepene presude preinačeno je rešenje o troškovima i odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka. Protiv drugostepene presude obe stranke su izjavile reviziju.

Osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Prev. 98/09 od 30. septembra 2009. godine, u stavu prvom izreke odbijena je, kao neosnovana, revizija tuženog izjavljena protiv presude Višeg trgovinskog suda Pž. broj 891/08 od 22.10.2008. godine u delu kojim je pravnosnažno usvojen tužbeni zahtev i utvrđeno da tuženi nema pravo vlasništva nad 121861 akcija GP „Hidrotehnika – Hidroenergetika“ A. D. Beograd, iskazanih kroz drugu emisiju, serijskih brojeva 0000001 do 121861 ukupne nominalne vrednosti 121.861.000 dinara (CSHIDRE 071111), stavom drugim izreke usvojena je revizija tužioca, pa su preinačene presude Višeg trgovinskog suda Pž. 891/08 od 22. oktobra 2008. godine i presuda Trgovinskog suda P. 3398/07 od 31. oktobra 2007. godine, u delu u kome je pravnosnažno odbačena tužba tužioca (stav drugi izreke prvostepene presude) i rešenje o troškovima spora sadržano u drugom stavu izreke drugostepene presude, i to tako što je usvojen tužbeni zahtev tužioca i utvrđeno da tuženi nije vlasnik 140124 akcija GP „Hidrotehnika – Hidroenergetika“ A. D. Beograd, iskazanih kroz treću emisiju, akcije broj 000001 do 140124, serije X, ukupne nominalne vrednosti 140.124.000 dinara, a stavom četvrtim izreke obavezan je tuženi da tužiocu isplati iznos od 727.300 dinara na ime troškova celokupnog parničnog postupka.

U obrazloženju osporene revizijske presude je navedeno da iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi: da je tuženi bio kupac 70% društvenog kapitala subjekta privatizacije GP „Hidrotehnika – Hidroenergetika“ A. D. iz Beograda metodom javne aukcije, po ugovoru zaključenom sa tužiocem od 18. aprila 2003. godine; da zbog toga što tuženi nije platio drugu ratu cene za prodati kapital, tužilac je raskinuo ugovor, što je utvrđeno pravnosnažnom presudom P. 3424/04 od 6. oktobra 2005. godine; da je odlukom tužioca 70% kapitala subjekta privatizacije koji je bio predmet prodaje, prenet Akcijskom fondu Republike Srbije 16. januara 2006. godine; da se prema izveštaju Centralnog registra depo i kliring hartija od vrednosti od 20. aprila 2007. godine, u vlasništvu Akcijskog fonda od ukupne emisije nalazi se 38,36% ukupnog broja akcija, dok je u vlasništvu tuženog 45,24% ukupnog kapitala, odnosno 121861 akcija druge emisije; da je vlasnik druge emisije akcija tuženi postao izvršavajući ugovornu obavezu iz ugovora o kupoprodaji društvenog kapitala koja se sastojala u obavezi investiranja u osnovni kapital subjekta privatizacije; da je na osnovu odluke Skupštine Društva o povećanju osnovnog kapitala iz rezervi Društva od 22. marta 2004. godine u registarskom ulošku Agencije za privatizaciju, koji se vodi za Preduzeće GP „Hidrotehnika – Hidroenergetika“ A. D. iz Beograda, upisano 140124 akcija treće emisije po osnovu upisanog i uplaćenog povećanja osnovnog kapitala iz rezervi Društva; da u pogledu ovih akcija tuženi nije upisan kao vlasnik u Centralnom registru depo i kliring hartija od vrednosti.

Iz ovako utvrđenog činjeničnog stanja Vrhovni sud Srbije je zaključio: da se u konkretnom slučaju primenjuju pravila o restituciji nakon raskinutog ugovora, saglasno odredbi člana 132. Zakona o obligacionim odnosima i saglasno tački 3.2. zaključenog ugovora, kojim je propisano da ako kupac ne plati kupoprodajnu cenu u skladu sa klauzulom 4. ugovora gubi pravo na vraćanje depozita, sva prava, odnosno potraživanja koja proizilaze iz ugovora, kao i pravo da učestvuje na budućim aukcijama; da je u konkretnom slučaju, tuženi akcije tzv. druge emisije stekao ispunjavajući ugovornu obavezu iz ugovora o prodaji društvenog kapitala; da je predmetni ugovor raskinut, što znači da je otpao i osnov investiranja u subjekat privatizacije izvršen od strane kupca, a samim tim i osnov sticanja akcija druge emisije, te da tuženi ni po odredbama ugovora ni po navedenoj odredbi Zakona o obligacionim odnosima nije mogao zadržati prava koja je stekao po osnovu raskinutog ugovora, a to je između ostalog i pravo svojine na navedenim akcijama; da je raskidom spornog ugovora otpao pravni osnov za sva prava stečena po osnovu raskinutog ugovora, što podrazumeva i sva prava tuženog na učešće u kapitalu subjekta privatizacije; da je neosnovano stanovište tuženog da je navedenim odlučivanjem stvorena tzv. ničija stvar, jer saglasno članu 41a tada važećih odredaba Zakona o privatizaciji, raskidom ugovora samo zaposleni u subjektu privatizacije zadržavaju vlasnička prava na kapitalu stečena u skladu sa odredbama čl. 42. do 44. istog zakona, a kapital koji je bio predmet prodaje prenosi se Akcijskom fondu; da odredbe ranije važećeg Zakona o privatizaciji nisu predviđale pravni režim i sudbinu akcija stečenih po osnovu investiranja kupca kapitala, a nakon raskida ugovora, ali da bi bilo pravno neodrživo da te akcije zadrži kupac kapitala i nakon raskida ugovora; da se stoga nakon raskida ugovora akcije izdate po osnovu investiranja kupca ili poništavaju ili ulaze u režim sopstvenih akcija subjekta privatizacije koje se zajedno sa kapitalom koji je predmet prodaje prenose Akcijskom fondu, a takvo rešenje su propisale izmene Zakona o privatizaciji koje su stupile na snagu od 3. januara 2008. godine; da tužilac ima pravni interes za negativno utvrđenje da tuženi nema pravo vlasništva nad 140124 akcija iskazanih kroz treću emisiju akcija, jer je povećanje osnovnog kapitala kroz treću emisiju akcija upisano u registru Agencije za privatizaciju, te da u tom smislu postoji nesaglasnost između dva javna registra (registra Agencije za privatizaciju i Centralnog registra depo i kliring hartija od vrednosti) u pogledu različitih podataka o kapitalu subjekta privatizacije; da je u momentu donošenja odluke subjekta privatizacije o povećanju osnovnog kapitala izdavanjem 140124 akcija tzv. treće emisije, a po osnovu pretvaranja statutarnih rezervi društva u osnovni kapital, tuženi bio većinski vlasnik akcijskog kapitala subjekta privatizacije; da, kako je u AP registru upisano povećanje osnovnog kapitala subjekta privatizacije, a radi okončanja postupka privatizacije nakon raskinutog ugovora, postoji pravni interes tužioca za utvrđenje da tuženi, odnosno članovi konzorcijuma po osnovu tog članstva ne poseduju nikakva prava na akcijski kapital subjekta privatizacije; da je na osnovu ugovora o kupoprodaji društvenog kapitala tuženi postao većinski vlasnik akcijskog kapitala u subjektu privatizacije, te da je glasao za odluku o povećanju kapitala izdavanjem akcija treće emisije po osnovu pretvaranja statutarnih rezervi društva u osnovni kapital; da raskidom ugovora o prodaji društvenog kapitala tuženi, odnosno njegovi članovi po osnovu tog svojstva, članova Konzorcijuma gube sva prava i potraživanja proistekla neposredno ili posredno po osnovu raskinutog ugovora. Konačno, Vrhovni sud Srbije je našao i da je neosnovan navod tuženog u kome je istaknuto da nije odlučeno po njihovom zahtevu za izuzeće postupajućeg veća drugostepenog suda, odnosno da mu nije dostavljena odluka po zahtevu za izuzeće, te da zbog toga ista nije mogla proizvesti pravno dejstvo. Ovo iz razloga što je 13. februara 2008. godine rešenjem predsednika Višeg trgovinskog suda Su broj 17/07-179 odbijen zahtev tuženog za izuzeće postupajućeg veća drugostepenog suda od vršenja sudijske dužnosti u predmetu Pž. 891/08. Vrhovni sud smatra da eventualno nedostavljanje odluke po zahtevu za izuzeće podnosiocu zahteva ne utiče zakonitost drugostepene presude, niti to može biti revizijski razlog kojim se pobija pravnosnažna drugostepena presuda.

4. Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04), koje su važile u vreme donošenja osporene presude, bilo je propisano: da isključenje i izuzeće mogu tražiti i stranke, da stranka može da zahteva isključenje ili izuzeće samo sudije koji postupa u određenom predmetu, da je stranka dužna da podnese zahtev čim sazna da postoji razlog za isključenje odnosno izuzeće, a najdocnije do završetka raspravljanja pred prvostepenim sudom, a ako nije bilo raspravljanja, do donošenja odluke, da zahtev za isključenje ili izuzeće sudije višeg suda stranka može staviti u pravnom leku ili odgovoru na pravni lek, a ako se pred višim sudom održava rasprava, onda do završetka rasprave, kao i da je stranka dužna da zahtev obrazloži i navede okolnosti na kojima zasniva svoj zahtev (član 68.); da o isključenju i izuzeću sudije odlučuje predsednik suda, da o isključenju i izuzeću predsednika suda odlučuje predsednik neposredno višeg suda, da će se pre donošenja rešenja o izuzeću uzeti izjava od sudije čije se izuzeće traži, a po potrebi će se izvršiti i drugi izviđaji, kao i da protiv rešenja o isključenju ili usvajanju zahteva za izuzeće nije dozvoljena žalba, a protiv rešenja kojim se zahtev za izuzeće odbija nije dozvoljena posebna žalba (član 70.); da kad sudija sazna da je stavljen zahtev za njegovo isključenje ili izuzeće, dužan je da odmah obustavi svaki rad na odnosnom predmetu, a ako je u pitanju izuzeće iz čl. 65. i 66. stav 2. ovog zakona, može do donošenja rešenja o zahtevu preduzimati samo one radnje za koje postoji opasnost od odlaganja (član 71.).

Odredbom člana 41a Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, br. 38/01 i 18/03) bilo je propisano da ako se ugovorena cena plaća u više rata, a kupac ne plati ratu u ugovorenom roku, ugovor se raskida, a kapital koji je predmet prodaje prenosi se Akcijskom fondu. Odredbama člana 42. istog zakona, koji je i danas na snazi, bilo je propisano: da se u subjektu privatizacije deo kapitala prenosi zaposlenima, bez naknade, u akcijama; da se zaposlenima u smislu stava 1. ovog člana smatraju državljani Republike Srbije koji su - zaposleni ili su ranije bili zaposleni u subjektu privatizacije, zaposleni u matičnom, odnosno zavisnom preduzeću ako je subjekt privatizacije zavisno, odnosno matično preduzeće; da se licem koje je ranije bilo zaposleno u smislu stava 2. tačka 1) ovog člana smatra i penzioner.

Odredbom člana 43. istog zakona bilo je propisano: da zaposleni imaju pravo na sticanje akcija bez naknade za svaku punu godinu radnog staža u subjektu privatizacije (stav 1.); da pravo na sticanje akcija bez naknade može se ostvariti najviše za 35 godina radnog staža (stav 2.); da se pravo na sticanje akcija bez naknade ne ostvaruje u subjektima privatizacije u kojima nije prodato više od 50% društvenog kapitala ni u subjektima privatizacije u kojima se sprovodi restrukturiranje (stav 3.); da u subjektima privatizacije sa većinskim državnim kapitalom zaposleni stiču pravo na akcije bez naknade, u skladu sa propisom kojim se utvrđuju uslovi i način obavljanja pojedinih delatnosti ili poslova, odnosno u skladu sa propisom kojim je uređen pravni položaj pojedinih oblika organizovanja (stav 4.), dok je odredbom člana 44. istog Zakona bilo propisano da subjekt privatizacije donosi odluku o izdavanju akcija bez naknade i javnim pozivom obaveštava zaposlene o tome (stav 1.), da javni poziv iz stava 1. ovog člana sadrži podatke o - datumu, vremenu i mestu upisa akcija, broju akcija, nominalnoj vrednosti akcija, kao i druge podatke u skladu sa odlukom o izdavanju akcija bez naknade (stav 2.), kao i da se javni poziv iz stava 1. ovog člana objavljuje na oglasnoj tabli subjekta privatizacije, u „Službenom glasniku Republike Srbije“ i jednom dnevnom listu (stav 3.).

Odredbama člana 41. Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, br. 38/01, 18/03 i 45/05) bilo je propisano: da ugovor o prodaji kapitala, odnosno imovine sadrži odredbe o: ugovornim stranama, predmetu prodaje, ugovorenoj ceni, roku plaćanja, korišćenju zemljišta, načinu, oblicima i roku investiranja kupca u subjekt privatizacije radi obavljanja registrovane delatnosti, načinu rešavanja pitanja zaposlenih i druge odredbe o kojima se sporazumeju ugovorne strane (stav 1.); da ugovor iz stava 1. ovog člana smatra se zaključenim kad ga potpišu kupac i Agencija za privatizaciju i overava se u sudu (stav 2.); da ugovor o prodaji kapitala, odnosno imovine Agencija za privatizaciju dostavlja ministarstvu nadležnom za poslove finansija, radi evidentiranja, a zaposlenima i manjinskim akcionarima u subjektu privatizacije na njihov zahtev, radi upoznavanja (stav 3.).

Odredbom člana 17. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, broj 123/07), koji je stupio na snagu 3. januara 2008. godine, članu 41. Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, br. 38/01, 18/03 i 45/05), dodat je, pored ostalog, i stav 5. kojim je propisano da se u slučaju raskida ugovora o prodaji kapitala, odnosno imovine, akcije iz stava 2. ovog člana prenose Akcijskom fondu koji ih prodaje zajedno sa akcijama subjekta privatizacije koje su mu prenete u skladu sa zakonom, a sredstva ostvarena od prodaje sopstvenih akcija stečenih po osnovu povećanja kapitala novim ulozima, po odbitku troškova prodaje Akcijski fond prenosi kupcu sa kojim je ugovor o prodaji kapitala, odnosno imovine, raskinut.

Odredbama člana 132. Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) je propisano: da su raskidom ugovora obe strane oslobođene svojih obaveza, izuzev obaveze na naknadu eventualne štete (stav 1.), da ako je jedna strana izvršila ugovor potpuno ili delimično, ima pravo da joj se vrati ono što je dala (stav 2.), da ako obe strane imaju pravo zahtevati vraćanje datog, uzajamna vraćanja vrše se po pravilima za izvršenje dvostranih ugovora (stav 3.), da svaka strana duguje drugoj naknadu za koristi koje je u međuvremenu imala od onoga što je dužna vratiti, odnosno naknaditi (stav 4,), kao i da strana koja vraća novac dužna je platiti zateznu kamatu od dana kad je isplatu primila (stav 5.).

Odredbom člana 19. stav 1. Zakona o tržištu hartija od vrednosti i drugih finansijskih instrumenata („Službeni glasnik RS“, broj 47/06) je propisano da prava zakonitih imalaca hartija od vrednosti iz tih hartija nastaju upisom hartija od vrednosti na njihov račun koji se vodi u Centralnom registru.

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta istaknutih povreda Ustavom zajemčenih prava, Ustavni sud je utvrdio da osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Prev. 98/09 od 30. septembra 2009. godine nije povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Ocenjujući najpre navode ustavne žalbe da predsednik Višeg trgovinskog suda nije doneo odluku o zahtevu podnosilaca ustavne žalbe kojim je traženo izuzeće veća Višeg trgovinskog suda koje je postupalo u predmetu Pž. 891/08, odnosno da iako je doneta, ta odluka im nikada nije dostavljena, Ustavni sud konstatuje da je o tom zahtevu odlučeno rešenjem predsednika Višeg trgovinskog suda Su broj 17/07-179 od 13. februara 2008. godine kojim je takav zahtev odbijen. Istina, iz spisa predmeta (povratnice) proizlazi da tuženom – ovde podnosiocima ustavne žalbe predmetno rešenje, nije dostavljeno. Nedostavljenje tuženom predmetnog rešenja je svakako moglo doprineti njegovoj sumnji u pravičnost parničnog postupka, međutim, sama ta činjenica ne može biti dovoljna da bi se utvrdila povreda Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje. Ovo stoga što je navedeno rešenje doneto 13. februara 2008. godine, a presuda Višeg trgovinskog suda Pž. 891/08 je doneta 22. oktobra 2008. godine, dakle nekoliko meseci nakon donošenja predmetnog rešenja, iz čega proizlazi da nije prekršena citirana odredba člana 71. ZPP. Pored toga, kako protiv rešenja kojim se zahtev za izuzeće odbija nije dozvoljena posebna žalba (član 70. ZPP), to tuženom nije moglo biti uskraćeno ni pravo na pravno sredstvo. Ustavni sud napominje da se Vrhovni sud u obrazloženju osporene presude osvrnuo na te navode i konstatovao da eventualno nedostavljanje te odluke podnosiocu zahteva ne utiče zakonitost drugostepene presude.

Ustavni sud konstatuje da je osporenu presudu doneo Ustavom i zakonom ustanovljen sud, u granicama svoje nadležnosti i u postupku sprovedenom u skladu sa zakonskim odredbama. Podnosiocima ustavne žalbe bilo je omogućeno učestvovanje u postupku, praćenje njegovog toka i preduzimanje svih zakonom dopuštenih radnji, uključujući izjavljivanje redovnog i vanrednog pravnog leka. Pored toga, Ustavni sud je ocenio da se osporena presuda zasniva na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni relevantnog materijalnog prava na činjenično stanje utvrđeno u postupku pred prvostepenim sudom. Suprotna tvrdnja podnosilaca ustavne žalbe je izraz njihove subjektivne ocene o nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju, pogrešnoj primeni odredaba procesnog i materijalnog prava, ali ne i prihvatljiv argument ili dokaz o učinjenoj povredi prava na pravično suđenje. Naime, Vrhovni sud je, odgovarajući na revizijske navode podnosilaca ustavne žalbe, zauzeo stanovište da podnosioci ustavne žalbe nisu vlasnici tzv. druge emisije akcija, koje su stekli ispunjavajući ugovornu obavezu iz ugovora o kupoprodaji društvenog kapitala metodom javne aukcije od 18. aprila 2003. godine zaključenog između parničnih stranaka. Ovo stoga što se na konkretan slučaj primenjuju pravila o restituciji nakon raskinutog ugovora, saglasno odredbi člana 132. Zakona o obligacionim odnosima i tački 3.2. ugovora o kupoprodaji društvenog kapitala, kojim je propisano da ako kupac ne plati kupoprodajnu cenu u skladu sa klauzulom 4. ugovora gubi pravo na vraćanje depozita, sva prava odnosno potraživanja koja proizilaze iz Ugovora, kao i pravo da učestvuje na budućim aukcijama. Takođe, za Ustavni sud je prihvatljiv i zaključak Vrhovnog suda da iz navedenog proizlazi i da je neosnovano stanovište podnosilaca ustavne žalbe da su navedenim odlučivanjem redovnih sudova predmetne akcije postale tzv. ničija stvar.

Konačno, Vrhovni sud je dao razloge zbog kojih smatra da podnosioci ustavne žalbe nemaju pravo vlasništva nad 140124 akcija iskazanih kroz tzv. treću emisiju akcija, ističući, najpre, da je povećanje osnovnog kapitala kroz treću emisiju akcija upisano u registru Agencije za privatizaciju, te u tom smislu postoji nesaglasnost između tog registra i Centralnog registra depo i klirinig hartija od vrednosti u pogledu različitih podataka o kapitalu subjekta privatizacije. Pored toga, na osnovu ugovora o kupoprodaji društvenog kapitala podnosioci ustavne žalbe su i postali većinski vlasnici akcijskog kapitala u subjektu privatizacije, te su glasali za odluku o povećanju kapitala izdavanjem akcija treće emisije po osnovu pretvaranja statutarnih rezervi društva u osnovni kapital. Međutim, kao što je već navedeno u prethodnom delu obrazloženja, raskidom ugovora o kupoprodaji društvenog kapitala podnosioci ustavne žalbe - članovi Konzorcijuma po osnovu tog svojstva, gube sva prava i potraživanja proistekla neposredno ili posredno po osnovu raskinutog ugovora. Ovakav stav Vrhovnog suda je, sa stanovišta zaštite navedenih Ustavom zajemčenih prava, prihvatljiv i za Ustavni sud.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je ocenio da je Vrhovni sud Srbije u osporenoj presudi dao jasne, precizne i logične zaključke, zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj primeni materijalnog prava. Budući da je Vrhovni sud Srbije dovoljno jasno obrazložio svoje odluke, primenjujući odgovarajuće odredbe materijalnog i procesnog prava, Ustavni sud smatra da ne postoje razlozi koji bi ukazivali na to da su materijalnopravni propisi proizvoljno ili nepravično primenjeni na štetu podnosilaca ustavne žalbe, niti ima elemenata koji ukazuju na procesnu nepravičnost u smislu garancija u okviru prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07).

6. Ustavni sud nalazi da podnosiocima ustavne žalbe nije povređeno ni pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima zajemčeno odredbom člana 36. stav 1. Ustava, jer se ni iz osporenih akata, niti iz drugih dokaza priloženih uz ustavnu žalbu takav zaključak ne može izvesti. Naime, Ustavni sud konstatuje da je uslov koji mora postojati da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava, postojanje različitih odluka kod iste činjenične i pravne situacije.

Ocenjujući postojanje povrede prava na pravno sredstvo, Ustavni sud konstatuje da iako ustavna garancija iz člana 36. stav 2. Ustava ne podrazumeva obavezno obezbeđivanje pravne zaštite i u postupku po vanrednim pravnim sredstvima, Ustavni sud je na stanovištu da ukoliko je odgovarajućim procesnim zakonom propisano neko vanredno pravno sredstvo, do povrede Ustavom zajemčenog prava može doći i ako se licu uskrati mogućnost njegovog korišćenja. Međutim, Ustavni sud nalazi da podnosiocima ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravno sredstvo, jer je o reviziji parničnih stranaka izjavljenoj protiv presude Višeg trgovinskog suda Pž. 891/08 od 22. oktobra 2008. godine, odluku doneo stvarno nadležan Vrhovni sud Srbije. Ustavni sud ukazuje da bez obzira na činjenicu što je osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije delimično preinačena pravnosnažna presuda na njihovu štetu, to ne znači automatski da im je povređeno pravo na pravno sredstvo. Naime, suština navedenog prava ne ogleda se samo u mogućnosti izjavljivanja žalbe protiv odluke kojom podnosilac ustavne žalbe nije zadovoljan, već u obezbeđivanju dvostepenosti u odlučivanju o nečijem pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu. Štaviše, u konkretnoj parnici o tužbenim zahtevima je odlučivano u tri instance. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je nalazi da podnosiocima nije povređeno pravo na pravno sredstvo zajemčeno odredbom člana 36. stav 2. Ustava.

7. Što se tiče navodne „povrede prava na podelu vlasti i nezavisnosti sudske vlasti iz člana 4. Ustava“, Ustavni sud ukazuje da podnosioci smatraju da je povređena navedena odredba Ustava, zbog toga što osporena presuda nije podobna za izvršenje, jer ne sadrži odluku o tome ko stiče vlasništvo na predmetnim akcijama, niti sadrži nalog Centralnom registru, depo i kliring hartija od vrednosti da izvrši prenos predmetnih akcija sa računa Konzorcijuma fizičkih lica, te zbog pogrešnog označenja serijske oznake predmetnih akcija. Međutim, Ustavni sud nalazi da se navodi o nedostacima izreke osporene presude, ne mogu dovesti ni u kakvu vezu sa sadržinom člana 4, niti člana 3. Ustava.

8. Podnosioci ustavne žalbe navodne povrede načela podele vlasti i nezavisnosti sudske vlasti iz člana 4. Ustava, te načela zabrane povratnog dejstva zakona i drugih opštih akata iz člana 197. Ustava, vide u tome što je rešenje Agencije za privatizaciju broj 10-921/09-656/02 od 19. marta 2009. godine zasnovano na retroaktivnoj primeni odredbe člana 41. stav 5. Zakona o privatizaciji, te činjenici da je na osnovu tog rešenja Centralni registar, depo i kliring hartija od vrednosti izvršio prenos predmetnih akcija druge emisije sa vlasničkog računa Konzorcijuma na vlasnički račun Akcijskog fonda zaobilazeći sudski postupak izvršenja. Međutim, krećući se u granicama postavljenog zahteva ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da navedeno rešenje (doneto nakon pravnosnažnog okončanja predmetnog postupka), nije bilo predmet parnice u kojoj je doneta osporena presuda, te stoga ni navodi koji se odnose na sadržinu rešenja, postupak u kome je rešenje doneto, te njegove pravne posledice, ne mogu biti od uticaja povredu prava na pravično suđenje.

9. Navode o povredi prava na imovinu iz člana 58. Ustava podnosioci ustavne žalbe zasnivaju na dva osnovne okolnosti: a) da su akcije tzv. druge emisije po njihovom uverenju postale ničija stvar - res nulliuѕ, a kako su oni bili u mirnoj državini tih akcija duže od tri godine, to su saglasno odredbama Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa postali njihovi vlasnici; b) da tzv. treća emisija akcija nije u vezei sa privatizacijom, niti obaveznim investiranjem kupca društvenog kapitala u subjekt privatizacije, te da akcije pripadaju svakom akcionaru društva. Međutim, s obzirom na sve navedeno u tački 5. obrazloženja ove odluke, kao i zbog činjenice da je osporena presuda doneta u zakonito sprovedenom sudskom postupku, u kome je podnosiocima ustavne žalbe bilo omogućeno pravično suđenje, Ustavni sud smatra da im nije povređeno ni pravo na imovinu iz člana 58. Ustava.

10. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi protiv revizijske presude Vrhovnog suda

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti