Odbijena ustavna žalba u sporu za naknadu štete zbog zastarelosti potraživanja

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu protiv revizijske presude kojom je odbijen zahtev za naknadu štete zbog zastarelosti. Sud je potvrdio da je potraživanje zastarelo i po opštim rokovima i po roku za zastarelost krivičnog gonjenja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenica predsednika Suda dr Marija Draškić, zamenica predsednika Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Mirjane Janić iz Bajmoka, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. juna 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Mirjane Janić zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Subotici u predmetu P. 1014/07.

2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Mirjane Janić izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1992/10 od 18. marta 2010. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Mirjana Janić iz Bajmoka podnela je 11. juna 20 10. godine, preko punomoćnika Olivere Jovanić, advokata iz Subotice, ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1992/10 od 18. marta 2010. godine, zbog povrede čl. 10, 21, 32, 35. i 36. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Subotici u predmetu P. 1014/07.

U ustavnoj žalbi je , pored ostalog, navedeno: da tuženu Republiku Srbiju – Ministarstvo odbrane nije mogla zastupati Direkcija za imovinskopravne poslove, već samo Republički javni pravobranilac; da je prvostepena presuda napisana na latinici , kao i zapisnici sa ročišta održanih pred prvostepenim sudom, iako je Ustavom utvrđeno da je u službenoj upotrebi srpski jezik i ćirilično pismo; da je pogrešan stav zauzet u revizijskoj presudi da je podnositeljka povređena izvršenjem krivičnog dela neobezbeđenja pri vojnim vežbama iz člana 213. Krivičnog zakonika SRJ; da se u stvari radi o ratnom zločinu protiv civilnog stanovništva, a gonjenje ratnih zločina nikada ne zastareva; da revizijski sud nije uzeo u obzir činjenicu da za vreme ratnog stanja zastarelost ne teče, kao i da je porodica tužilje bila u izbeglištvu; da su sudovi u identičnoj vrsti sporova prihvatali da nema mesta zastarevanju dok traje lečenje, kao i da je šteta nastala izvršenjem krivičnog dela oružane pobune; da je pri Vojnom tužilaštvu bio pokrenut postupak protiv nepoznatog izvršioca zaveden pod brojem Ktn. 15/91, ali da je taj predmet st avljen u evidenciju NN izvršioca, sa rokom čuvanja do 2016. godine; da su spisi predmeta uništeni tokom NATO bombardovanja 1999. godine ; da, prema shvatanju podnositeljke, pravo na naknadu štete u konkretnom slučaju ne može zastariti, jer joj je šteta pričinjena ratnim zločinom; da podnositeljka smatra da je diskriminisana zbog svog porekla, mesta rođenja, socijalnog statusa, te zbog činjenice da je invalid. Podnositeljka smatra da joj je povređeno i pravo na suđenje u razumnom roku, jer je postupak trajao skoro šest godina .

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije , ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je iz sadržine ustavne žalbe i na osnovu uvida u priložene dokaze uz ustavnu žalbu utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilja, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je 1. jula 2004. godine tužbu Opštinskom sudu u Subotici, protiv Državne zajednice Srbija i Crna Gora - Vojska Srbije i Crne Gore ( pravnog prethodnika sada Republike Srbije - Vojske Srbije) radi naknade štete, koja je nastala njenim ranjavanjem 11. avgusta 1991. godine , kao civilnog lica prilikom izvršavanja letačkih zadataka od strane Ratnog vazduhoplovstva i Protivvazdušne odbrane Jugoslovenske narodne armije.

Presudom Opštinskog suda u Subotici P. 1014/07 od 17. decembra 2008. godine, u stavu prvom izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev pa je tužena obavezana da tužilji na ime naknade nematerijalne štete po osnovu objektivne odgovornosti isplati , i to: za umanjenje životne aktivnosti 300.000,00 dinara ; za pretrpljene bolove 200.000,00 dinara, za pretrpljeni strah 150.000,00 dinara i za umanjenje estetskog izgleda iznos od 70.000,00 dinara, što sve ukupno iznosi 720.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja do isplate. Deo tužbenog zahteva za naknadu nematerijalne štete, i to - za umanjenje životne aktivnosti preko dosuđenog iznosa od 300.000,00 dinara do traženih 450.000,00 dinara, za pretrpljene bolove preko dosuđenog iznos od 200.000,00 dinara do traženih 300.000,00 dinara, za pretrpljeni strah preko dosuđenog iznosa od 150.000,00 dinara do traženih 200.000,00 dinara i za umanjenje estetskog izgleda preko dosuđenih 70.000,00 dinara do traženih 150.000,00 dinara, tužbeni zahtev tužilje odbijen je kao neosnovan. Stavom trećim izreke presude tužena je obavezana da tužilji na ime troškova parničnog postupka naknadi iznos od 150.979,38 dinara, a stavom četvrtim izreke tužilja je oslobođena od plaćanja sudskih taksi u tom postupku.

Okružni sud u Subotici je presudom Gž. 611/09 od 9. oktobra 2009. godine odbio kao neosnovane žalbe stranaka i potvrdio presudu Opštinskog suda u Subotici P. 1014/07 od 17. decembra 2008. godine .

Protiv drugostepene presude tužena je izjavila reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1992/10 od 18. marta 2010. godine usvojena je revizija tužene i preinačene su presude Okružnog suda u Subotici Gž. 611/09 od 9. oktobra 2009. godine i Opštinskog suda u Subotici P. 1014/07 od 17. decembra 2008. godine, tako što je u celini odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje. U obrazloženju osporene revizijske presude je navedeno da iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi: da je tužilja povređena dana 11. avgusta 1991. godine, tako što je pogođena hicima iz vatrenog oružja kojim je dejstvovano iz aviona bivše JNA u reonu sela Poljani, Opština Vrgin Most; da je do dejstvovanja po civilima došlo je usled greške avijacije; da je tužilja pogođena u ruku i u nogu i nekoliko sati nakon ranjavanja helikopterom vojne policije je preneta u bolnicu u Zagreb; da je nakon urađene operacije na lečenju je zadržana do 30. avgusta 1991. godine; da joj je utvrđen vojni invaliditet od 50% trajno; da je kod nje usled povređivanja došlo do umanjenja životne aktivnosti u visini od 15%, do estetskog nedostatka lakšeg stepena, a pri tom je trpela strah i fizičke bolove; da je zbog navedenog događaja vođen postupak istrage od strane vojnih organa, tako što je pokrenut postupak protiv NN izvršioca pod brojem Ktn. 15/91 od 11. marta 1993. godine; da se u tom predmetu nalazi službena beleška u kojoj je konstatovano da je nakon poletanja aviona sa Aerodroma „Udbina“ pogrešno dejstvovano po položajima i civilnim objektima u reonu sela Poljani, Vrgin Most, kada je poginulo i ranjeno nekoliko lica i prouzrokovana velika materijalna šteta, da postoji sumnja da su navedene posledice prouzrokovane izvršenjem krivičnog dela neobezbeđenje pri vojnim vežbama iz člana 213. stav 5. u vezi stava 3. istog člana Krivičnog zakonika SRJ, ali da zbog nepoznatih okolnosti za sada nije moguće prikupljanje obaveštenja, odnosno pokretanja postupka protiv nekog lica i predmet je stavljen u evidenciju NN izvršilaca sa rokom čuvanja do 2016. godine; da su ti službeni spisi uništeni tokom bombardovanja arhive u Beogradu 1999. godine. Dalje je navedeno da je na osnovu t ako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud presudom delimično usvojio tužbeni zahtev tužilje za isplatu naknade nematerijalne štete, koja je potvrđena od strane drugostepenog suda ; da su nižestepeni sudovi stanovišta da je tužena odgovorna za nastanak štete po osnovu odredaba čl . 173. i 174. Zakona o obligacionim odnosima, a da su dosuđeni iznosi pravilno odmereni ocenom svih okolnosti i da je pravilno primenjena odredba člana 200. navedenog Zakona; da su nižestepeni sudovi stanovišta da u konkretnom slučaju nije nastupio zastarni rok propisan odredbama člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, s obzirom na to da je zbog uništenja dokumentacije tokom bombardovanja arhive u Beogradu 1999. godine, došlo do zastoja zastarelosti u smislu odredbi čl. 382. i 384. Zakona o obligacionim odnosima, i da bi se rok zastarelosti mogao računati od ovog događaja; da , suprotno rezonu nižestepenih sudova i činjeničnim i pravnim razlozima na osnovu kojih usvajaju tužbeni zahtev, revizijski sud tužbeni zahtev smatra neosnovanim, a razloge na osnovu kojih su nižestepeni sudovi takav zahtev usvojili, pogrešnim; da , revizijski sud izražava pravni stav da je u konkretnom slučaju došlo do zastarelosti potraživanja tužilje; da je prema odredbama člana 155. Zakona o obligacionim odnosima , šteta umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kada je oštećenih doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, a u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kada je šteta nastala, kako je to propisano odredbama člana 376. st . 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima; da je tužilja povređena 11. avgusta 1991. godine, a da je lečenje okončano 30. avgusta 1991. godine; da je tužbu sudu podnela 1. jula 2004. godine; da je u takvoj situaciji došlo do proteka i subjektivnog i objektivnog roka u odnosu na naknadu nematerijalne štete koju tužilja potražuje, jer zastarelost potraživanja naknade nematerijalne štete za fizičke bolove - počinje teći od prestanka bolova, za strah od prestanka straha, za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti - od završetka lečenja i saznanja za trajno umanjenje životne aktivnosti ili pogoršanja zdravstvenog stanja - kao dana saznanja za novu težu posledicu; da se tužilja sudu obratila po proteku zakonom propisanog roka u kojem je mogla tražiti ostvarenje svog prava na isplatu naknade nematerijalne štete; da, č ak i ukoliko bi osnov odgovornosti za nastalu štetu predstavljalo izvršenje krivičnog dela, u konkretnom slučaju je došlo do zastarelosti krivičnog gonjenja; da je odredbama člana 213. st. 1. i 2. Krivičnog zakonika SRJ propisano da vojno lice koje pri vežbi, obuci ili u vršenju opita ne preduzme propisane, naređene ili očigledno potrebne mere obezbeđenja ili obazrivosti, pa time dovede u opasnost život ljudi ili teško ugrozi zdravlje ljudi ili imovinu velike vrednosti, a ako je usled tog dela nastupila teška telesna povreda, ili imovinska šteta velikih razmera, ili su nastupile druge teške posledice, učinilac će se kazniti zatvorom od šest meseci do pet godina; da je odredbom člana 95. stav 1. istog zakona propisano da se krivično gonjenje ne može preduzeti kad protekne pet godina od izvršenja krivičnog dela za koje ce po zakonu može izreći zatvor preko tri godine; da je, u konkret nom slučaju, protekao rok od pet godina od izvršenja krivičnog dela, u kojem slučaju se krivično gonjenje ne može preduzeti; da je jasan zaključak da je u konkretnom slučaju nastupila zastarelost prava da se potražuje naknada štete, i po opštim pravilima o zastarelosti potraživanja propisanim Zakonom o obligacionim odnosima i po osnovu zastarelosti krivičnog gonjenja prema odredbama Krivičnog zakonika SRJ; da je Vrhovni kasacioni sud primenom odredbi člana 407. stav 1. Zakona o parničnom postupku usvojio reviziju tužene, preinačio nižestepene presude i tužbeni zahtev tužilje odbio kao neosnovan.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede ukazuje u ustavnoj žalbi , je utvrđeno: da su u Republici Srbiji u službenoj upotrebi srpski jezik i ćiriličko pismo, a da je službena upotreba drugih jezika i pisama uređuje se zakonom, na osnovu Ustava (član 10.); da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. stav 2.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.).

Osnovnim Krivičnim zakonom („Službeni list SFRJ“, br. 44/76, 36/77, 34/84, 37/84, 74/87, 57/89, 3/90, 38/90, 45/90 i 54/90 i „Službeni list SRJ“, br. 35/92, 16/93, 31/93, 37/93, 24/94 i 61/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 39/03) bilo je propisano: da će se vojno lice koje pri vežbi, obuci ili u vršenju opita ne preduzme propisane, naređene ili očigledno potrebne mere obezbeđenja ili obazrivosti, pa time dovede u opasnost život ljudi ili teško ugrozi zdravlje ljudi ili imovinu velike vrednosti, kazniti zatvorom do tri godine (stav 1.), a ako je usled dela iz stava 1. ovog člana nastupila teška telesna povreda, ili imovinska šteta velikih razmera, ili su nastupile druge teške posledice, učinilac će se kazniti zatvorom od šest meseci do pet godina (stav 2.), da ako je usled dela iz stava 1. ovog člana nastupila smrt nekog lica, učinilac će se kazniti zatvorom od jedne do deset godina (stav 3.), da ako je delo iz stava 1. ovog člana učinjeno iz nehata, učinilac će se kazniti zatvorom do jedne godine (stav 4.), da ako je usled dela iz stava 4. ovog člana nastupila posledica iz stava 2. ovog člana, učinilac će se kazniti zatvorom do tri godine, a ako je nastupila posledica iz stava 3. ovog člana, učinilac će se kazniti zatvorom do pet godina (stav 5.) (član 213.); da ako u ovom zakonu nije drukčije određeno, krivično gonjenje se ne može preduzeti kad protekne pet godina od izvršenja krivičnog dela za koje se po zakonu može izreći zatvor preko tri godine (član 95. stav 1. tačka 4)); da zastarelost krivičnog gonjenja nastaje u svakom slučaju kad protekne dvaput onoliko vremena koliko se po zakonu traži za zastarelost krivičnog gonjenja (član 96. stav 6.).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) je propisano: da zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveze, da zastarelost nastupa kad protekne zakonom određeno vreme u kome je poverilac mogao zahtevati ispunjenje obaveze (član 360. st. 1. i 2.); da zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kad je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije što drugo propisano (član 361. stav 1.); da zastarelost nastupa kad istekne poslednji dan zakonom određenog vremena (član 362.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, kao i da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376. st. 1. i 2.); da kad je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja, da prekid zastarevanja krivičnog gonjenja povlači za sobom i prekid zastarevanja zahteva za naknadu štete, kao i da isto važi i za zastoj zastarevanja (član 377.); da se zastarevanje prekida podizanjem tužbe i svakom drugom poveriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom, u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja (član 388); da posle prekida zastarevanje počinje teći iznova, a vreme koje je proteklo pre prekida ne računa se u zakonom određeni rok za zastarelost (član 392. stav 1.).

5. Odlučujući najpre o navodima podnositeljke ustavne žalbe da joj je povređeno prav o na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Subotici u predmetu P. 1014/07, Ustavni sud je ocenio da su ovi navodi podnositeljke neosnovani. Naime, predmetni parnični postupak je okončan za pet godina i osam meseci, što se, po stanovištu ovog suda, ipak ne može smatrati nerazumnim rokom za odlučivanje, posebno imajući u vidu da je vođen pred tri sudske instance.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US ), ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi koji se odnose na osporenu revizijsku presudu sa stanovišta istaknute povrede Ustavom zajemčenih prava, Ustavni sud je utvrdio da osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1992/10 od 18. marta 2010. godine podnositeljki nije povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Naime, Vrhovni kasacioni sud je iz utvrđenog činjeničnog stanja - da je tužilja povređena 11. avgusta 1991. godine, delovanjem JNA, da je lečenje okončano 30. avgusta 1991. godine, a da je tužbu podnela sudu 1. jula 2004. godine (nakon nepunih 13 godina) , izveo ustavnopravno p rihvatljiv zaključak - da je potraživanje podnositeljke ustavne žalbe zastarelo na osnovu odredaba člana 376. st. 1. i 2. ZOO. Pored toga, revizijski sud je naveo da je potraživanje podnositeljke zastarelo, čak i ukoliko bi osnov odgovornosti za nastalu štetu predstavljalo izvršenje krivičnog dela iz člana 213. st. 1. i 2. Osnovnog Krivičnog zakona, u skladu sa odredbom člana 95. stav 1. tačka 4) istog zakona, zbog toga što je u konkretnom slučaju protekao rok od pet godina od izvršenja krivičnog dela, nakon čega se krivično gonjenje više ne može preduzeti. Ovakav stav Vrhovnog suda je, sa stanovišta zaštite prava na pravično suđenje, prihvatljiv i za Ustavni sud. Takođe, Ustavni sud ocenjuje da u situaciji kada je potraživanje naknade štete zastarelo najkasnije u avgustu 1996. godine, a tužba podneta sudu 1. jula 2004. godine, to ni navodi o zastoju ili prekidu zastarelosti ne mogu biti od uticaja na postojanje p ovrede prava na pravično suđenje. Štaviše, prema navedenoj odredbi člana 96. stav 6. Osnovnog krivičnog zakona, apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja, u konkretnom slučaju, nastupila je 11. avgusta 2001. godine – tri godine pre podnošenja tužbe.

Podnositeljka ustavne žalbe navode o povredi prava na pravično suđenje, vezuje i za povredu prava iz člana 10. Ustava, odnosno činjenicu da su „prvostepena presuda i zapisnici o vođenju postupka napisani latiničnim pismom“, iako se ustavnom žalbom ne osporava prvostepena presuda, već je osporena presuda Vrhovnog suda Srbije doneta po reviziji tužene, a ne podnositeljke ustavne žalbe. Po oceni Ustavnog suda, navedeni razlozi se ni na koji način ne mogu dovesti u vezu sa osporeni m revizijskim aktom, niti se oni mogu smatrati ustavnopravnim razlozima, jer se taj akt, kao pisan ćirilicom, ne može dovesti u vezu sa navedenom odredbom člana 10. Ustava.

Po oceni Suda, osporena presuda se zasniva na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni merodavnog prava na činjenično stanje koje je utvrđeno na osnovu dokaza koji su bili izvedeni u toku glavne rasprave pred prvostepenim sudom. Suprotna tvrdnja podnositeljke je izraz njene subjektivne ocene o pogrešnoj primeni odredaba procesnog i materijalnog prava, ali ne i prihvatljiv argument ili dokaz o učinjenoj povredi prava na pravično suđenje.

Polazeći od svega navedenog u ovoj tački obrazloženja, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odbio kao neosnovanu ustavnu izjavljenu protiv osporene revizijske presude, odlučujući kao u tački 2. izreke.

7. U vezi sa navodima o povredi načela zabrane diskriminacije, Ustavni sud konstatuje da se odredbama člana 21. Ustava ne jemči nijedno određeno ljudsko ili manjinsko pravo, odnosno sloboda, već se utvrđuju načela u skladu sa kojima se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode. Stoga je i povreda ovog načela akcesorne prirode, što znači da do nje može doći samo u vezi sa utvrđenom povredom ili uskraćivanjem nekog konkretnog prava ili slobode, za koju je u konkretnom slučaju, Ustavni sud našao da ima osnova.

Ustavni sud ocenjuje da, kako se navod i o povredi prava iz člana 35. Ustava, u suštini odnose na povredu prava na pravično suđenje, to u situaciji kada je utvrđeno da podnositeljki nije povređeno pravično suđenje, ni navodi o povredi prava na naknadu štete ne mogu biti ustavnopravno prihvatljivi.

Konačno, Ustavni sud nalazi da podnositeljki ustavne žalbe nije povređeno pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava, jer se ni iz osporenog akta, niti iz drugih dokaza priloženih uz ustavnu žalbu takav zaključak nije mogao izvesti. Naime, podnositeljka se poziva na praksu Vrhovnog suda Srbije, zasnovanu na pravnom shvatanju zauzetom na sednici Građanskog odeljenja održanoj 27. decembra 1999. godine, kada je Vrhovni sud Srbije usvojio pravno shvatanje koje se odnosi na „zastarelost potraživanja naknade ratne štete“ i koje glasi: “Šteta prouzrokovana pripadnicima bivše JNA (pogibija, ranjavanje), u oružanim sukobima sa paravojnim formacijama bivših republika SFRJ do dana njihovog međunarodnog priznanja od strane Generalne skupštine OUN – 22. maja 1992. godine, prouzrokovana je krivičnim delom oružane pobune iz člana 124. KZ Jugoslavije, pa njeno potraživanje zastareva u roku od 15 godina propisanim za zastarelost krivičnog gonjenja za to delo (član 377. stav 1. ZOO)“. Međutim, kako se u konkretnom slučaju ne radi o identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, tj. ne radi se o šteti uzrokovanoj krivičnim delom oružane pobune iz člana 124. KZ Jugoslavije, to se ni navodi o povredi prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava, ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni.

S obzirom na izneto u ovoj tački obrazloženja, Ustavni sud je utvrdio da nisu ispunjene Ustavom i Zakonom o Ustavnom sudu utvrđene pretpostavke za vođenje postupka po podnetoj ustavnoj žalbi, te je, stoga , u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) istog zakona, kao u drugom delu tačk e 2. izreke.

8. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) , člana 45 . tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENICA

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Marija Draškić

Odbijena ustavna žalba u sporu za naknadu štete zbog zastarelosti potraživanja

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti