Odbacivanje i odbijanje ustavne žalbe u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu u delu koji se odnosi na povredu prava na suđenje u razumnom roku, jer je postupak trajao 1 godinu i 8 meseci. U preostalom delu, žalba protiv meritornih presuda se odbacuje jer podnositeljka nije iscrpela sva pravna sredstva.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, Katarina Manojlović Andrić, mr Stanka Milanović, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Radmile Blagojević iz Leskovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 14. maja 2009. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Radmile Blagojević izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se pred Opštinskim sudom u Leskovcu vodio u predmetu P1 702/07.
2. Odbacuje se ustavna žalba Radmile Blagojević izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Leskovcu P1 702/07 od 7. maja 2007. godine, dopunske presude Opštinskog suda u Leskovcu P1 702/07 od 21. novembra 2007. godine, presude Okružnog suda u Leskovcu Gž. 705/08 od 28. marta 2008. godine, rešenja Ministarstva unutrašnjih poslova RS br. 112-322/93 od 26. novembra 1993. godine, rešenja Ministarstva unutrašnjih poslova RS br. 3906/94 od 31. januara 1994. godine, presude Opštinskog suda u Leskovcu P 306/94 od 9. maja 1994. godine, presude Okružnog suda u Leskovcu Gž. 745/94 od 23. avgusta 1994. godine i rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. 6378/94 od 11. januara 1995. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Radmila Blagojević iz Leskovca podnela je Ustavnom sudu 21. decembra 2007. godine ustavnu žalbu izjavljenu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se pred Opštinskim sudom u Leskovcu vodio u predmetu P1 702/07. Dopunom ustavne žalbe od 15. januara 2009. godine podnositeljka je osporila i rešenje Ministarstva unutrašnjih poslova RS br. 112-322/93 od 26. novembra 1993. godine, rešenje Ministarstva unutrašnjih poslova RS br. 3906/94 od 31. januara 1994. godine, presudu Opštinskog suda u Leskovcu P 306/94 od 9. maja 1994. godine, presudu Okružnog suda u Leskovcu Gž. 745/94 od 23. avgusta 1994. godine i rešenje Vrhovnog suda Srbije Rev. 6378/94 od 11. januara 1995. godine.
U ustavnoj žalbi se navode i u celini ponavljaju razlozi iz žalbe izjavljene protiv prvostepenih presuda Opštinskog suda u Leskovcu P1 702/07 od 7. maja 2007. godine i 21. novembra 2007. godine i ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava, čime je podnositeljka ustavne žalbe, kako sama navodi, lišena elementarne egzistencije i prava garantovanih odredbama čl. 22, 23, 25, 60. stav 1. i člana 68. Ustava Republike Srbije. Ističe da se ''sudski postupak i dalje vremenski nepredviđeno odugovlači'', pa predlaže da Ustavni sud donese odluku kojom usvaja njen ''tužbeni zahtev o vraćanju na rad''.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Leskovcu P1 702/07 i dostavljenu dokumentaciju i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:
Rešenjem Ministarstva unutrašnjih poslova 01/2 br. 118-1873/06 od 18. aprila 2006. godine podnositeljki ustavne žalbe prestao je radni odnos 30. juna 2006. godine sa pravom na penziju i pre ispunjenja opštih uslova za sticanje starosne penzije, jer su ispunjeni uslovi iz člana 139. Zakona o policiji i člana 77. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju.
Protiv navedenog rešenja podnositeljka ustavne žalbe je izjavila prigovor 11. maja 2006. godine Ministarstvu unutrašnjih poslova, koji je rešenjem 01 br. 5404/06 od 12. juna 2006. godine odbijen kao neosnovan.
Podnositeljka ustavne žalbe je 19. jula 2006. godine podnela tužbu Opštinskom sudu u Leskovcu protiv tuženog Republike Srbije – Ministarstva unutrašnjih poslova Beograd, radi poništaja prvostepenog rešenja Ministarstva unutrašnjih poslova od 18. aprila 2006. godine. Presudom Opštinskog suda u Leskovcu P1 1443/06 od 3. novembra 2006. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev podnositeljke ustavne žalbe. U periodu od nešto više od dva meseca od podnošenja tužbe do dana donošenja presude zakazana su i održana dva ročišta na kojima je izveden dokaz saslušanjem stranaka i pribavljena pismena dokumentacija.
Protiv presude Opštinskog suda u Leskovcu P1 1443/06 od 3. novembra 2006. godine, podnositeljka ustavne žalbe je izjavila žalbu Okružnom sudu u Leskovcu, koji je rešenjem Gž. 37/07 od 15. marta 2007. godine ukinuo prvostepenu presudu i spise predmeta vratio Opštinskom sudu u Leskovcu na ponovno suđenje. U obrazloženju rešenja se navodi da će prvostepeni sud u ponovnom postupku naložiti tužilji, ovde podnositeljki ustavne žalbe, da tužbom traži poništaj konačnog rešenja o prestanku radnog odnosa (drugostepenog rešenja Ministarstva unutrašnjih poslova), pošto predmet spora u ovoj pravnoj stvari može biti samo konačno rešenje.
U ponovnom postupku pred Opštinskim sudom u Leskovcu, predmet je zaveden pod novim brojem P1 702/07. Tokom ovog prvostepenog postupka zakazano je i održano jedno ročišta, na kome su ponovljeni ranije izvedeni dokazi i pročitana je dopuna tužbe od 19. aprila 2007. godine kojom je podnositeljka ustavne žalbe opredelila tužbeni zahtev tražeći poništaj i drugostepenog rešenja Ministarstva unutrašnjih poslova. Nova prvostepena presuda u ovom predmetu doneta je 7. maja 2007. godine, te je i njom Opštinski sud u Leskovcu odbio tužbeni zahtev podnositeljke ustavne žalbe ''kojim je tražila da se kao nezakonito poništi konačno rešenje tuženog 01/2 br. 118-1873/06 od 18. aprila 2006. godine i da se tuženi obaveže da podnositeljku ustavne žalbe vrati na rad i rasporedi na radno mesto glavni analitičar za odnose sa javnošću i organima lokalne samouprave u SUP Leskovac, a sve u roku od 8 dana po prijemu presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja''.
Podnositeljka ustavne žalbe je protiv navedene presude izjavila žalbu Okružnom sudu u Leskovcu koji je rešenjem Gž. 2294/07 od 6. novembra 2007. godine vratio spise predmeta P1 702/07 Opštinskom sudu u Leskovcu, radi donošenja dopunske presude. Naime, Okružni sud je utvrdio da prvostepeni sud nije odlučio o poništaju drugostepenog rešenja 01 br. 5404/06 od 12. juna 2006. godine, te je naložio prvostepenom sudu da donese dopunsku presudu.
Dopunskom presudom Opštinskog suda u Leskovcu P1 702/07 od 21. novembra 2007. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev podnositeljke ustavne žalbe i u odnosu na drugostepeno rešenje Ministarstva unutrašnjih poslova.
Podnositeljka ustavne žalbe je protiv ove presude izjavila žalbu Okružnog suda u Leskovcu. U toku postupka pred Ustavnim sudom, Okružni sud u Leskovcu je doneo presudu Gž. 705/08 od 28. marta 2008. godine kojom je odbijena kao neosnovana žalba podnositeljke ustavne žalbe, a presuda Opštinskog suda u Leskovcu P1 702/07 od 7. maja 2007. godine i dopunska presuda Opštinskog suda u Leskovcu P1 702/07 od 21. novembra 2007. godine su potvrđene.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Prema članu 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/2007), koji je stupio na snagu 6. decembra 2007. godine, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojom se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva ili je zakonom isključeno pravo na njihovu sudsku zaštitu.
Prema članu 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavna žalba se može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.
Odredbama člana 113. Zakona je propisano: da se ustavna žalba može izjaviti i protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojim je povređeno ili uskraćeno ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom, ako je taj akt ili radnja izvršena od dana proglašenja Ustava do dana stupanja na snagu ovog zakona (stav 2.); da se ustavna žalba u slučaju iz stava 2. ovog člana može izjaviti u roku od 30 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona (stav 3.).
Zakonom o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', broj 125/04) propisano je: da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.); da je revizija dozvoljena u parnicama o sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa (član 439.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta odredaba člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je period za ocenu razumnosti dužine trajanja sudskog postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog sudskog postupka.
Ustavni sud je stanovišta da se prethodni postupak kod poslodavca ne može uzeti u obzir kod ocenjivanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, već se eventualna povreda tog prava ceni od momenta podnošenja tužbe sudu. U tom smislu, analizirajući dužinu trajanja osporenog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je, počev od dana podnošenja tužbe Opštinskom sudu u Leskovcu 19. jula 2006. godine, pa do dana donošenja drugostepene presude Okružnog suda u Leskovcu Gž. 705/08 od 28. marta 2008. godine, protekla 1 godina, 8 meseci i 9 dana. Navedeno trajanje postupka samo po sebi ukazuje da je sudski postupak okončan u okviru razumnog roka.
Ustavni sud je kod ocene navoda iz ustavne žalbe pošao od činjenice da je razumna dužina trajanja sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pi¬ta¬nja u konkret¬nom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, ponašanje nadležnih organa vlasti, konkretno sudova koji vode postupak, kao i priroda postavljenog zahteva, odnosno značaj povređenog pra¬va za pod¬no¬sio¬ca ustavne žalbe su osnovni či¬ni¬oci koji uti¬ču i na ocenu dužine parničnog postupka i određuju da li je taj postupak okon¬čan u okviru razumnog roka ili ne.
Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje eventualne povrede prava na suđenje u ra¬zum¬nom ro¬ku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je mišljenja da u ovom predmetu nije bilo složenih pravnih i činjeničnih pitanja koja bi zah¬te¬va¬la posebno obiman i dugotrajan do¬kazni postupak. Tužba je podneta radi poništaja odluke Ministarstva unutrašnjih poslova o prestanku radnog odnosa sa pravom na penziju i pre ispunjenja opštih uslova za sticanje starosne penzije, uz tvrdnju podnositeljke ustavne žalbe da nije ispunjavala zakonske uslove za odlazak u penziju. U pogledu činjenica koje su bile sporne među strankama, sud je tokom dokaznog postupka saslušao stranke i pribavio pismenu dokumentaciju.
Ustavni sud ocenjuje da je podnositeljka ustavne žalbe, kao tužilac u ovom parničnom postupku, delimično doprinela dužini trajanja postupka na taj način što je tek 19. aprila 2007. godine opredelila tužbeni zahtev tražeći poništaj drugostepenog rešenja Ministarstva unutrašnjih poslova, ali da to nije bitno uticalo da se odlučivanje u ovoj pravnoj stvari okonča u razumnom roku. Takođe, Sud je imao u vidu i značaj pitanja koje je trebalo raspraviti pred sudom za podnositeljku ustavne žalbe i nesumnjivo je da ispitivanje zakonitosti odluke o prestanku radnog odnosa za podnositeljku ima posebnu važnost.
Ispitujući postupanje sudova u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je utvrdio da je Opštinski sud u Leskovcu tokom parničnog postupka doneo dve prvostepene odluke i dopunsku presudu, a ročišta je zakazivao u kratkom vremenskom razdoblju. Okružni sud u Leskovcu, postupajući po žalbama na osporene prvostepene presude, doneo je u ovom postupku, tri odluke: dva rešenja (prvo – kojim se ukida prvostepena odluka i predmet vraća na ponovno suđenje i drugo – kojim se spisi predmeta vraćaju prvostepenom sudu radi donošenja dopunske presude) i pravosnažnu presudu kojom su prvostepene odluke o odbijanju tužbenog zahteva u celini potvrđene.
Iz ovako utvrđenog činjeničnog stanja, a imajući u vidu obavezu hitnog rešavanja radnih sporova, Ustavni sud je ocenio da su prvostepeni i drugostepeni sud u ovom postupku preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere da se sudski postupak efikasno okonča i da se o pravu podnositeljke ustavne žalbe odluči bez nepotrebnog odugovlačenja.
Na osnovu izloženog, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljki ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava i da je njena žalba neosnovana, pa je na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu kojim se osporavaju presuda Opštinskog suda u Leskovcu P1 702/07 od 7. maja 2007. godine, dopunska presuda Opštinskog suda u Leskovcu P1 702/07 od 21. novembra 2007. godine i presuda Okružnog suda u Leskovcu Gž. 705/08 od 28. marta 2008. godine, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljka ustavne žalbe nije izjavila reviziju protiv navedene drugostepene presude, odnosno nije iscrpela poslednje delotvorno pravno sredstvo predviđeno odredbom člana 439. Zakona o parničnom postupku. Stoga je Ustavni sud ocenio da ustavnu žalbu u ovom delu treba odbaciti, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona, iz razloga što podnositeljka ustavne žalbe nije iscrpela sva predviđena pravna sredstva za zaštitu svojih prava u slučaju prestanka radnog odnosa.

7. Razmatrajući dopuštenost ustavne žalbe u pogledu osporenog rešenja Ministarstva unutrašnjih poslova RS br. 112-322/93 od 26. novembra 1993. godine, rešenja Ministarstva unutrašnjih poslova RS br. 3906/94 od 31. januara 1994. godine, presude Opštinskog suda u Leskovcu P 306/94 od 9. maja 1994. godine, presude Okružnog suda u Leskovcu Gž. 745/94 od 23. avgusta 1994. godine i rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. 6378/94 od 11. januara 1995. godine, Ustavni sud je utvrdio da iz navedenih odredaba Ustava i Zakona o Ustavnom sudu, proizlazi da se ustavna žalba može izjaviti samo protiv pojedinačnog akta koji je donet ili radnje koja je izvršena nakon proglašenja Ustava Republike Srbije od 8. novembra 2006. godine. Imajući u vidu da su osporene odluke donete pre stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je ocenio da ustavnu žalbu i u ovom delu treba odbaciti, saglasno članu 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda (''Službeni glasnik RS'', br. 24/08 i 27/08), odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić