Povreda prava na pravično suđenje zbog zastarelosti potraživanja ratne štete

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i poništava presudu Apelacionog suda, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje. Sudovi su proizvoljno primenili materijalno pravo o zastarelosti, pogrešno tumačeći pravila o prekidu i zastoju zastarevanja potraživanja naknade nematerijalne ratne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ljubodraga Popčića iz Vrnjačke Banje, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. maja 2016. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Ljubodraga Popčića izjavljena protiv rešenja Osnovnog suda u Kraljevu Ipv I. 1145/13 od 6. februara 2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ljubodrag Popčić iz Vrnjačke Banje je, 27. marta 2014. godine, preko punomoćnika Dragana Sladića, advokata iz Trstenika, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Osnovnog suda u Kraljevu Ipv I. 1145/13 od 6. februara 2014. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije i prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je osporenim drugostepenim rešenjem donetim u predmetnom izvršnom postupku odbijen kao neosnovan njegov predlog za izvršenje, kojim je tražio da izvršni dužnik plati sudske penale zbog neispunjenja nenovčane obaveze utvrđene sudskim poravnanjem. Ističe da je veće Osnovnog suda u Kraljevu pogrešno ocenilo da se plaćanje sudskih penala u izvršnom postupku može tražiti samo kada su u pitanju nenovčane obaveze utvrđene pravnosnažnom sudskom odlukom, a ne i kada su takve obaveze utvrđene sudskim poravnanjem, te da je isti sud u potpuno istom sastavu u izvršnom postupku u kome je podnosilac imao svojstvo izvršnog dužnika, odredio prinudno izvršenje protiv njega na osnovu poravnanja kome nije priznao svojstvo izvršne isprave u predmetu povodom koga je podneta ustavna žalba.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Ljubodrag Popčić, ovde podnosilac ustavne žalbe, i Opština Vrnjačka Banja su 24. aprila 2008. godine zaključili poravnanje pred Okružnim sudom u Kraljevu Gž. 1703/07, kojim su uredili međusobne sporne odnose i odredili da stranke ispune svoje novčane i nenovčane obaveze. Tačkom 1. navedenog poravnanja se Opština Vrnjačka Banja obavezala da okonča postupak po donetoj odluci o pristupanju izrade plana detaljne regulacije Jastrebačke ulice, saglasno važećim propisima, pri čemu se u svemu moraju ispoštovati odredbe propisa u odnosu na parcele ispred objekta vila “Zagorka“ u Vrnjačkoj Banji i to k.p. br. 810/1, 810/2, 810/3 i 811, KO Vrnjačka Banja i drugih parcela na kojima je po ranijem detaljnom planu “Pijaca“ bila planirana izgradnja trga bez objekata, uz obavezu obrađivača plana da vodi računa i o aktu – urbanističkoj dozvoli broj 3510-99/98 od 24. juna 1998. godine, pod pretnjom prinudnog izvršenja. Tačkom 2. poravnanja se Ljubodrag Popčić obavezao da prema izveštaju JP Direkcije za planiranje i izgradnju Vrnjačka Banja broj 35-203/08 od 10. marta 2008. godine plati Opštini Vrnjačka Banja na ime naknade za uređenje građevinskog zemljišta iznos od 44.043.151,00 dinara, s tim da navedeni dužnik otpočne sa otplatom dela od 30% navedene naknade počev od 24. maja 2008. godine i isti isplati u 36 jednakih mesečnih rata.

Izvršni poverilac Ljubodrag Popčić, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 28. juna 2010. godine Osnovnom sudu u Kraljevu – Sudska jedinica u Vrnjačkoj Banji predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika Opštine Vrnjačka Banja, tražeći da dužnik plati sudske penale po osnovu tačke 1. navedenog poravnanja, a kojim je predviđeno da dužnik ispuni određenu nenovčanu obavezu.

Prvostepeni sud je 23. avgusta 2010. godine doneo rešenje I. 5599/10 od 23. avgusta 2010. godine.

Odlučujući o žalbi izvršnog dužnika, Viši sud u Kraljevu je rešenjem Gž. 1514/10 od 28. decembra 2010. godine ukinuo prvostepeno rešenje i vratio predmet prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje.

U ponovnom postupku, prvostepeni sud je 2. juna 2011. godine doneo rešenje kojim je prekinuo ovaj izvršni postupak.

Osnovni sud u Kraljevu – Sudska jedinica u Vrnjačkoj Banji je 13. marta 2013. godine doneo rešenje I. 1289/13, kojim je: u stavu prvom izreke nastavio predmetni izvršni postupak; u stavu drugom izreke naložio izvršnom dužniku da u roku od pet radnih dana od dana prijema ovog rešenja izvrši obavezu iz tačke 1. navedenog poravnanja; u stavu trećem izreke naložio izvršnom dužniku da, u slučaju da ne izvrši obavezu u roku iz stava drugog izreke, plati sudske penale izvršnom poveriocu u iznosu od 200.000,00 dinara mesečno, počev od isteka roka iz stava 2. ovog rešenja do podnošenja predloga za izvršenje od strane izvršnog poverioca.

Odlučujući o prigovoru izvršnog dužnika, drugostepeno veće Osnovnog suda u Kraljevu je 14. juna 2013. godine donelo rešenje Ipv I. 168/13, kojim je ukinulo prvostepeno rešenje u stavu drugom i trećem izreke i vratilo predmet prvostepenom sudu u tom delu na ponovni postupak i odlučivanje.

U ponovnom postupku, Osnovni sud u Kraljevu – Sudska jedinica u Vrnjačkoj Banji je 1. oktobra 2013. godine doneo rešenje I. 1289/13, kojim je odbio kao neosnovan predlog za izvršenje izvršnog poverioca, ovde podnosioca ustavne žalbe. U obrazloženju prvostepenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je odredbom člana 46. stav 1. Zakona o izvršnom postupku propisano da se o zahtevu izvršnog poverioca da sud obaveže izvršnog dužnika nenovčane obaveze utvrđene pravnosnažnom sudskom odlukom na plaćanje sudskih penala predviđenih pravilima obligacionog prava, odlučuje u izvršnom postupku, dok je odredbom člana 294. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano da sud, kad dužnik ne izvrši u roku neku svoju nenovčanu obavezu utvrđenu pravnosnažnom odlukom, može na zahtev poverioca odrediti dužniku primeren rok i izreći, a u cilju uticanja na dužnika i nezavisno od svake štete, da će dužnik, ako ne izvrši svoju obavezu u tom roku, biti dužan isplatiti poveriocu izvesnu svotu novca za svaki dan zadocnjenja ili za koju drugu jedinicu vremena počev od isteka tog roka; da iz navedenih odredaba proizlazi da je uslov za donošenje odluke, kojom se izvršni dužnik obavezuje na plaćanje sudskih penala, postojanje pravnosnažne sudske odluke kojom je utvrđena obaveza dužnika i tom odlukom naloženo njeno ispunjenje; da osnov za određivanje penala može biti samo pravnosnažna sudska odluka, a da poravnanje kao vrsta izvršne isprave ne može biti osnov za donošenje odluke o izricanju sudskih penala; da je prvostepeni sud, pored toga, našao da u tački 1. poravnanja nije predviđen rok za izvršenje obaveze dužnika.

Odlučujući o prigovoru izvršnog poverioca, drugostepeno veće Osnovnog suda u Kraljevu je 6. februara 2014. godine donelo osporeno rešenje Ipv I. 1145/13, kojim je odbilo kao neosnovan prigovor i potvrdilo prvostepeno rešenje, nalazeći da se sudski penali ne mogu izreći za nenovčane obaveze utvrđene poravnanjem, već samo onim koje su utvrđene pravnosnažnim odlukama suda.

Pored toga, Ustavni sud je utvrdio da je rešenjem Osnovnog suda u Kraljevu Ipv I. 338/13 od 30. avgusta 2013. godine odbijen kao neosnovan prigovor izvršnog dužnika Ljubodraga Popčića i potvrđeno prvostepeno rešenje kojim je usvojen predlog za izvršenje izvršnog poverioca Opština Vrnjačka Banja, koji je podnet na osnovu poravananja zaključenog pred Okružnim sudom u Kraljevu Gž. 1703/07 od 24. aprila 2008. godine. Drugostepeno veće izvršnog suda u tom predmetu je konstatovalo da je prvostepeni sudija pravilno zaključio da su ispunjeni uslovi za prinudno izvršenje protiv izvršnog dužnika, te da su neosnovani navodi dužnika da navedeno sudsko poravnanje nije izvršno u delu koji se odnosi na potraživanje izvršnog poverioca.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, te da je zabranjena je svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta, kao i da se ne smatraju diskriminacijom posebne mere koje Republika Srbija može uvesti radi postizanja pune ravnopravnosti lica ili grupe lica koja su suštinski u nejednakom položaju sa ostalim građanima (član 21.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Odredbom člana 294. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (“Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i “Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) je propisano da sud može, kad dužnik ne izvrši o roku neku svoju nenovčanu obavezu utvrđenu pravnosnažnom odlukom, na traženje poverioca, odrediti dužniku naknadni primeren rok i izreći, a u cilju uticanja na dužnika i nezavisno od svake štete, da će dužnik, ako ne izvrši svoju obavezu u tom roku, biti dužan isplatiti poveriocu izvesnu svotu novca za svaki dan zadocnjenja, ili za koju drugu jedinicu vremena, počev od isteka tog roka.

Odredbama Zakona o izvršnom postupku (“Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji se u smislu člana 358. stav 1. Zakona o izvršenju i obezbeđenju primenjivao na predmetni izvršni postupak, bilo je propisano: da su izvršne isprave, pored ostalog, izvršna odluka suda i izvršno sudsko poravnanje (član 30. tačka 1)); da je sudsko poravnanje i poravnanje zaključeno u upravnom postupku izvršno ako je potraživanje iz poravnanja dospelo, te da se dospelost potraživanja dokazuje zapisnikom o poravnanju, javnom ispravom ili po zakonu overenom ispravom i da se dospelost, koja se ne može dokazati na način određen stavom 2. ovog člana, dokazuje pravosnažnom odnosno konačnom odlukom donesenom u parničnom postupku ili u upravnom postupku kojom se utvrđuje dospelost i da se izvršenje, na osnovu poravnanja koje je postalo izvršno u jednom delu, može odrediti samo u tom delu (član 33.); da o zahtevu izvršnog poverioca da sud obaveže izvršnog dužnika nenovčane obaveze utvrđene pravosnažnom sudskom odlukom na plaćanje sudskih penala predviđenih pravilima obligacionog prava, odlučuje sud u izvršnom postupku, te da se zahtev za plaćanje sudskih penala podnosi sudu nadležnom za izvršenje sudske odluke kojom je utvrđena nenovčana obaveza pre podnošenja predloga za izvršenje i da će sud ako nađe da je zahtev za plaćanje sudskih penala osnovan, rešenjem obavezati izvršnog dužnika da sudske penale plati za period od podnošenja zahteva za plaćanje penala do podnošenja predloga za prinudno izvršenje (član 46. st. 1, 2. i 4.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09, 36/11 i 53/13 – Odluka US), koji je važio u vreme zaključenja navedenog poravnanja i koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, bilo je propisano: da stranke mogu u toku celog postupka pred parničnim sudom prvog stepena da zaključe sudsko poravnanje i da će sud u toku postupka ukazati strankama na mogućnost sudskog poravnanja i pomoći im da zaključe poravnanje, te da se pred sudom ne može zaključiti poravnanje u pogledu zahteva kojima stranke ne mogu raspolagati (član 3. stav 3.) (član 322. st. 1, 3. i 4.); da se sporazum stranaka o poravnanju unosi u zapisnik i da je poravnanje zaključeno kad stranke posle pročitanog zapisnika o poravnanju potpišu zapisnik, a da se strankama izdaje overen prepis zapisnika u kome je sadržano poravnanje, koje ima isto dejstvo kao i sudska presuda (član 323.); da sud u toku celog postupka po službenoj dužnosti pazi da li se vodi parnica o zahtevu o kome je ranije zaključeno sudsko poravnanje i ako utvrdi da se parnica vodi o zahtevu o kome je zaključeno sudsko poravnanje, odbaciće tužbu (član 324.).

5. Razmatrajući navode podnosioca ustavne žalbe o povredi njegovog prava na pravično suđenje u predmetnom izvršnom postupku, Ustavni sud je zaključio da podnosilac svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava zasniva na činjenici da je Osnovni sud u Kraljevu proizvoljno primenio merodavno pravo na njegovu štetu, pogrešno nalazeći da se plaćanje sudskih penala u izvršnom postupku ne može tražiti na osnovu sudskog poravnanja. U konkretnom slučaju, drugostepeno veće izvršnog suda je ocenilo da se ovakvo specifično prinudno izvršenje može pokrenuti samo na osnovu pravnosnažne sudske odluke kao izvršne isprave, u smislu odredaba člana 46. stav 1. Zakona o izvršnom postupku i člana 294. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Ispitujući da li je navedeni sud proizvoljno primenio merodavno pravo na štetu podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je najpre konstatovao da je odredbom čl. 294. st. 1. Zakona o obligacionim odnosima predviđeno posebno pravo poverioca koji ima nenovčano potraživanje. Tako poverilac, u slučaju kad dužnik ne izvrši u roku neku svoju nenovčanu obavezu utvrđenu pravnosnažnom odlukom, može tražiti od suda da odredi dužniku naknadni primeren rok za ispunjenje te obaveze, uz istovremenu pretnju da će dužnik u slučaju da ne ispuni obavezu u ostavljenom roku platiti izvesnu svotu novca za svaki dan zadocnjenja ili koju drugu jedinicu vremena, počev od isteka navedenog roka. Dakle, sudski penali predstavljaju jedno posebno pravno sredstvo koje ima za cilj postizanje pritiska na dužnika da izvrši svoju nenovčanu obavezu utvrđenu pravnosnažnom odlukom, a ti penali su nezavisni od štete koju eventualno trpi poverilac zbog zadocnjenja dužnika u ispunjenju svoje obaveze. Specifičnost sudskih penala se upravo ogleda u tome što oni ne stoje na raspolaganju bilo kojem poveriocu, već samo onom poveriocu koji ima nenovčano potraživanje koje je utvrđeno pravnosnažnom odlukom. Stoga je i logična pravna posledica da se plaćanje sudskih penala može tražiti u izvršnom postupku, a što potvrđuju odredbe člana 46. Zakona o izvršnom postupku, koji se primenjivao na ovaj predmet povodom koga je podneta ustavna žalba. S tim u vezi, Ustavni sud je primetio da je navedenom odredbom procesnog zakona bilo predviđeno da izvršni poverilac najpre podnosi izvršnom sudu zahtev za plaćanje sudskih penala i da će sud, kada nađe da je takav zahtev osnovan, obavezati izvršnog dužnika da sudske penale plati za period od podnošenja zahteva do podnošenja predloga za prinudno izvršenje sudske odluke kojom je utvrđena nenovčana obaveza. S obzirom na to da je podnosilac ustavne žalbe pokrenuo izvršni postupak radi plaćanja sudskih penala na osnovu sudskog poravnanja kao izvršne isprave, Ustavni sud napominje da je odredbama čl. 322. – 329. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine, koji je važio u vreme zaključenja navedenog poravnanja, bila predviđena mogućnost da parnične stranke na sporazuman način reše sporne imovinske odnose, a što je predstavljalo posledicu primena načela dispozicije koje dominira u ovoj vrsti građansko-sudskog postupka. U postupku zaključenja sudskog poravnanja aktivnu ulogu ima i parnični sud, koji je na prvom mestu dužan da u toku postupka ukaže strankama na mogućnost sudskog poravnanja, a onda i da uzme učešće u njegovom zaključenju ukoliko se stranke opredele za takvu opciju. Pored toga, sud je imao procesno ovlašćenje da donese rešenje kojim se ne dozvoljava poravnanje stranaka ukoliko se radi o raspolaganjima koja su u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim poretkom i pravilima morala. Za nastanak sudskog poravnanja je bilo nužno da stranke najpre postignu sporazum o predmetu spora, te da sud takav sporazum unese u zapisnik i pročita ga strankama i da stranke potom potpišu taj zapisnik. U tom kontekstu, Ustavni sud ukazuje da je odredbom člana 323. stav 3. Zakona o parničnom postupku iz 2004. bilo propisano da se strankama izdaje overen prepis zapisnika u kome je sadržano poravnanje, koje ima isto dejstvo kao i sudska presuda. Dakle, Ustavni sud je zaključio da je pomenuti procesni zakon predvideo da zaključeno sudsko poravnanje proizvodi isto pravno dejstvo kao i pravnosnažna sudska presuda doneta na osnovu raspravljanja stranaka. Na ovakav pravni zaključak upućuje i odredba člana 324. Zakona o parničnom postupku, prema kojoj je sud imao dužnost da u toku celog postupka po službenoj dužnosti vodi računa o tome da li se vodi parnica o zahtevu o kome je ranije zaključeno sudsko poravnanje i da u slučaju postojanja sudskog poravnanja odbaci tužbu. Znači da je parnični sud imao procesno ovlašćenje da odbaci tužbu koja sadrži zahtev o kome je već zaključeno sudsko poravnanje, kao da je u pitanju res iudicata. Sa druge strane, Ustavni sud ističe da je Zakon o izvršnom postupku, koji se primenjivao na ovo prinudno izvršenje, priznao izvršnom sudskom poravnanju svojstvo izvršne isprave, pa su poverioci mogli na prinudan način da ostvare svoja potraživanja utvrđena tim poravnanjima. U tom smislu, Ustavni sud napominje da se sudsko poravnanje prema odredbama člana 33. Zakona o izvršnom postupku smatralo izvršnim ako je potraživanje iz poravnanja dospelo, te da se dospelost potraživanja mogla dokazivati zapisnikom o poravnanju, javnom ispravom ili po zakonu overenom ispravom i da je poverilac, koji nije mogao da dokaže dospelost svog potraživanja bilo kojim od navedenih dokaznih sredstava, morao voditi poseban parnični postupak u cilju ishodovanja pravnosnažne odluke kojom se utvrđuje dospelost. Polazeći od svega iznetog, a imajući u vidu da je u predmetnom izvršnom postupku nesumnjivo utvrđeno da je podnosilac ustavne žalbe tražio plaćanje sudskih penala na osnovu navedenog sudskog poravnanja, Ustavni sud smatra da je drugostepeno veće Osnovnog suda u Kraljevu izvelo ustavnopravno neprihvatljiv zaključak da se plaćanje sudskih penala ne može tražiti na osnovu sudskog poravnanja kao izvršne isprave, previđajući odredbe Zakona o parničnom postupku koje su izjednačile pravno dejstvo sudskog poravnanja i pravnosnažne sudske odluke. Međutim, Ustavni sud konstatuje da ovakva pogrešna ocena navedenog suda nije dovela u pitanje pravičnost predmetnog izvršnog postupka, uzimajući u obzir da je podnosilac ustavne žalbe tražio od dužnika da plati sudske penale zbog neispunjenja nenovčane obaveze iz tačke 1. sudskog poravnanja kojom nije predviđen rok dospelosti te obaveze, te da podnosilac u smislu odredaba čl. 33. Zakona o izvršnom postupku nije vodio parnični postupak u kome bi bila doneta sudska odluka kojom se utvrđuje dospelost njegovog potraživanja i da je prvostepeni izvršni sud dao dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge da se ne može na osnovu takvog sudskog poravnanja tražiti plaćanje sudskih penala.

Takođe, Ustavni sud je utvrdio da su neosnovani navodi podnosioca ustavne žalbe da je drugostepeno veće Osnovnog suda u Kraljevu donelo drugačije odluke u predmetima sa istom činjeničnom i pravnom situacijom i da je osporenim drugostepenim rešenjem povređeno njegovo pravo na pravnu sigurnost kao elemenat prava iz člana 32. stav 1. Ustava. Ovo iz razloga što je izvršni sud u predmetu u kome je podnosilac ustavne žalbe imao svojstvo izvršnog dužnika odredio prinudno izvršenje u korist Opštine Vrnjačka Banja kao izvršnog poverioca na osnovu navedenog sudskog poravnanja koje je postalo izvršno u delu tačke 2. poravnanja koje se odnosi na novčano potraživanje tog poverioca, a što nije bilo slučaj sa istim poravnanjem u delu koji se odnosi na nenovčano potraživanje podnosioca i na osnovu koga je on pokrenuo predmetni izvršni postupak u svojstvu izvršnog poverioca. Stoga, Ustavni sud sud nalazi da su ovakvi navodi podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na pravnu sigurnost zapravo posledica njegove pogrešne percepcije o postojanju istog činjeničnog i pravnog stanja u ta dva predmeta. Iz svih iznetih razloga, Ustavni sud je zaključio da osporenim rešenjem Osnovnog suda u Kraljevu Ipv I. 1145/13 od 6. februara 2014. godine nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje.

U odnosu na istaknutu povredu načela zabrane diskriminacije, Ustavni sud i ovom prilikom ističe da se odredbama člana 21. Ustava ne jemči nijedno određeno pravo ili sloboda, već se utvrđuju načela u skladu sa kojima se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode. Stoga je povreda načela zabrane diskriminacije akcesorne prirode, što znači da do nje može doći samo u vezi sa istovremeno utvrđenom povredom ili uskraćivanjem nekog određenog ljudskog ili manjinskog prava ili slobode. Kako je Ustavni sud u konkretnom slučaju našao da su neosnovane tvrdnje podnosioca ustavne žalbe o povredi njegovog prava na pravično suđenje, to nema osnova da se upušta u ispitivanje povrede načela zabrane diskriminacije.

Uzimajući u obzir sve navedeno, Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15).

6. Saglasno izloženom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić