Povreda prava na suđenje u razumnom roku u sporu za naknadu štete

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete koji je trajao preko 11 godina. Iako je podnosilac delimično doprineo dužini postupka, neefikasnost suda, posebno u pogledu veštačenja, bila je presudna.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenik predsednika Suda dr Marija Draškić, zamenik predsednika Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, mr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Nebojše Ivaza iz Surčina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. oktobra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Nebojše Ivaza izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 2586/01 (kasnije pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 15174/10), dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Nebojša Ivaz iz Surčina je 30. decembra 2009. godine, preko punomoćnika Milana Cvetkovića, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu koju je dopunio podnescima 30. septembra 2011. godine i 28. novembra 2011. godine, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vo dio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 2586/01 (kasnije Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 15174/10) i povrede načela zabrane diskriminacije utvrđenog odredbom člana 21. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u postupku pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu, jer je od podnošenja tužbe 5. januara 2001. godine do dana podnošenja ustavne žalbe proteklo devet godina, a parnični postupak nije okončan. Predložio je da ustavni sud usvoji ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i da utvrdi pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07 i 99/11 ) je po svojoj sadržini istovetna sa odredbom člana 170. Ustava, a stavom 2. istog člana je propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žalbu i spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 15174/10 (ranije Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2586/01), te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, je podneo tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu 5. januara 2001. godine, protiv tužene Države SRJ- Savezno ministarstvo za odbranu, Vojska Jugoslavije kojom je tražio da sud obaveže tuženu da mu naknadi štetu , i to: nematerijalnu štetu za pretrpljene fizičke bolove u iznosu od 300.000,00 dinara, za pretrpljeni strah u iznosu od 300.000,00 dinara, za pretrpljene duševne bolove zbog naruženosti u iznosu od 300.000,00 dinara, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti u iznosu od 500.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom od podnošenja tužbe do isplate i naknadu materijalne štete za izgubljenu zaradu od 13. aprila 1992. godine do 5. januara 2000. godine u iznosu od 100.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od podnošenja tužbe i da mu po tom osnovu isplaćuje svakog 1-og do 5-og u mesecu po 5.000,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti potraživanja do isplate, kao i troškove parničnog postupka.

Drugi opštinski sud u Beogradu je rešenjem P. 44/01 od 26. januara 2001. godine prekinuo parnični postupak u ovoj pravnoj stvari. Iz obrazloženja rešenja proizlazi da se tužilac obratio Vojnom pravobranilaštvu Vojske Jugoslavije pismenim putem sa zahtevom za obeštećenje van spora 5. januara 2001. godine, a što je utvrđeno iz potvrde o prijemu pošiljke, prijemni broj 589 od 5. januara 2001. godine, a da je tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu podne o 5. januara 2001. godine . Odredbom člana 194. stav 2. Zakona o Vojsci Jugoslavije („Službeni list SRJ“, br. 43/94, 28/96) je propisano da je oštećeni pre nego što protiv države podnese tužbu dužan da nadležnom Vojnom pravobranilaštvu postavi zahtev za obeštećenje van spora, a stavom 3. istog člana je predviđeno da ako zahtev ne bude usvojen u celini ili se o njemu ne donese odluka u roku od tri meseca od dana podnošenja, oštećeni može podići tužbu kod nadležnog suda. Kako Zakonom propisani rok od tri meseca za odluku po zahtevu nije istekao, sud je primenom odredbe člana 213. Zakona o parničnom postupku i člana 194. Zakona o Vojsci Jugoslavije , prekinuo postupak u ovoj pravnoj stvari.

Tužilac je podneskom od 21. juna 2001. godine, predložio nastavak postupka u ovoj pravnoj stvari.

Pred Drgim opštinskim sudom u Beogradu (kasnije Prvim osnovnim sudom u Beogradu) održano je 12 ročišta (15. oktobra 2001. godine; 3. juna i 28. oktobra 2002. godine; 10. februara i 1. aprila 2003. godine; 20. februara i 12. maja 2006. godine; 2. novembra 2009. godine; 11. juna 2010. godine; 10. januara, 12. septembra i 17. oktobra 2011. godine).

Pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu (kasnije Prvim osnovnim sudom u Beogradu) nije održano četiri ročišta i to (3. i 19. aprila 2006. godine; 11. oktobra 2010. godine i 12. septembra 2011. godine).

U podnesku od 10. maja 2005. godine tužilac je naveo da je tužena osporila nalaz sudskog veštaka dr Jelisavete Kunosić od 27. januara 2002. godine, zbog čega je sud odredio izvođenje dokaza veštačenjem po službenoj dužnosti, pa je tužilac predložio da sud u skladu sa odredb ama člana 148. st . 2. i 6. Zakona o parničnom postupku , naloži tuženoj da plati uplati predujam na ime veštačenja. Na ročištu od 12. maja 2006. godine prvostepeni sud je doneo rešenje kojim se održava na snazi rešenje o ponovnom veštačenju od 1. aprila 2003. godine, s tim da se veštačenje umesto Sudsko-medicinskom odboru Medicinskog fakulteta u Beogradu, poverava VMA - Klinika za reumatologiju i kliničku imunologiju, a troškove veštačenja je predujmio tužilac, ali kasnije nije uplatio troškove veštačenja prema troškovniku VMA.

Drugi opštinski sud u Beogradu je rešenjem P. 2586/01 od 4. oktobra 2007. godine prekinuo parnični postupak u ovoj pravnoj stvari, jer je tužena označena kao Državna zajednica Srbija i Crna Gora prestala da postoji, a kako nije označen pravni sledbenik, to je sud primenom odredbe člana 214. stav 1. tačka 4) i člana 215. Zakona o parničnom postupku prekinuo postupak.

Tužilac je tek podneskom od 4. februara 2009. godine uredio tužbu, označivši kao pravnog sledbenika tužene Republiku Srbiju-Ministarstvo odbrane , a podneskom od 24. marta 2009. godine je predložio nastavak postupka u ovoj parnici.

Drugi opštinski sud u Beogradu je rešenjem P. 2586/01 od 27. aprila 2009. godine, nastavio prekinuti parnični postupak u ovoj pravnoj stvari.

Podneskom od 12. januara 2011. godine, tužilac je preinačio tužbeni zahtev , tako što je tražio da sud obaveže tuženog da mu na ime naknade nematerijalne štete isplati za pretrpljene fizičke bolove iznos od 350.000,00 dinara, za pretrpljeni strah iznos od 600.000,00 dinara, za pretrpljene duševne bolove zbog naruženosti iznos od 400.000,00 dinara i za pretpljene duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti iznos od 1.200.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od presuđenja do isplate i troškove parničnog postupka.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 15174/10 od 17. oktobra 2011. godine, u stavu prvom izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca na ime naknade nematerijalne štete , i to: za pretrpljeni strah iznos od 400.000,00 dinara i za umanjenje opšte životne sposobnosti iznos od 700.000,00 dinara, što ukupno iznosi 1.100.000,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 17. oktobra 2011. godine do isplate. Stavom drugim izreke ove presude odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da sud obaveže tuženog da mu na ime nematerijalne štete isplati , i to: za pretrpljene fizičke bolove iznos od 350.000,00 dinara, za pretrpljeni strah preko dosuđenog iznosa od 400.000,00 dinara, pa do 600.000,00 dinara, za estetsko naruženje iznos od 400.000,00 dinara i za umanjenje opšte životne sposobnosti preko dosuđenog iznosa od 700.000,00 dinara, pa do iznosa od 1.200.000,00 dinara. Stavom trećim izreke presude konstatovano je da je tužba tužioca u ovoj parnici povučena u delu za naknadu materijalne štete za izgubljenu zaradu u periodu od 13. aprila 1992. godine do 5. januara 2000. godine u iznosu od 100.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 5. januara 2001. godine do isplate, kao i u delu za isplatu po tom osnovu svakog 1-og do 5-og u mesecu po 5.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti potraživanja do isplate , dok je stavom četvrtim izreke obavezana tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 236.187,50 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 17. oktobra 2011. godine do isplate.

Odlučujući o žalbi tužene Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž. 6908/11 od 17. maja 2012. godine u stavu prvom izreke potvrdio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 15174/2010 od 17. oktobra 2011. godine, u delu stava prvog izreke, kojim je obavezana tužena da tužiocu isplati na ime naknade nematerijalne štete na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja opšte životne aktivnosti iznos od 700.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 17. oktobra 2011. godine do isplate, kao i u stavu četvrtom izreke i u tom delu žalba tužene je odbijena kao neosnovana. Stavom drugim izreke drugostepene presude preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 15174/2010 od 17. oktobra 2011. godine, u preostalom delu stava prvog izreke, tako što je obavezana tužena da tužiocu, na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljeni strah , isplati iznos od 200.000,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 17. oktobra 2011. godine do isplate, dok je u preostalom delu tužbeni zahtev tužioca za ovaj vid nematerijalne štete preko dosuđenog iznosa sa pripadajućom kamatom odbijen kao neosnovan.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku "Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, (6/80), 36/80, (43/82 i 72/82), 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, 35/91 i " Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98, 3/02), bilo je propisano da kad stranka predloži izvođenje dokaza, dužna je da po nalogu suda unapred položi iznos potreban za podmirenje troškova koji će nastati povodom izvođenja dokaza; da kad izvođenje dokaza predlože obe stranke, sud će odrediti da iznos potreban za podmirenje troškova polože obe stranke na jednake delove; ako je sud odredio izvođenje dokaza po službenoj dužnosti, odrediće da iznos položi stranka na koju pada teret dokazivanja činjenice o kojoj se izvodi dokaz; da će sud odustati od izvođenja dokaza ako iznos potreban za podmirenje troškova ne bude položen u roku koji sud odredi; da će sud u tom slučaju, s obzirom na sve okolnosti, po svom uverenju ceniti od kakvog je značaja to što stranka nije u roku položila iznos potreban za podmirenje troškov a; da izuzetno od odredbe stava 3. ovog člana, ako sud po službenoj dužnosti odredi izvođenje dokaza radi utvrđivanja činjenica u vezi sa primenom člana 3. stav 3. ovog zakona, a stranke ne polože određeni iznos, troškovi za izvođenje dokaza isplatiće se iz sredstava suda (član 153.); sud će odrediti da li će veštak izneti svoj nalaz i mišljenje samo usmeno na raspravi ili će ih podneti i pismeno pre rasprave; sud će odrediti rok za pismeno podnošenje nalaza i mišljenja (član 260.) .

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10.) ; da k ad stranka predloži izvođenje dokaza, dužna je da po nalogu suda unapred položi iznos potreban za podmirenje troškova koji će nastati povodom izvođenja dokaza, da kad izvođenje dokaza predlažu obe stranke, sud će odrediti da iznos potreban za podmirenje troškova polože obe stranke na jednake delove; ako je sud odredio izvođenje dokaza po službenoj dužnosti, odrediće da iznos položi stranka na koju pada teret dokazivanja činjenice o kojoj se izvodi dokaz, da kada se u toku postupka stranke sporazumeju da se pokuša posredovanje ( medijacija), ili sud uputi stranke na postupak posredovanja sud će odrediti da iznos potreban za podmirenje troškova ovog postupka polože obe stranke na jednake delove, da će sud odustati od izvođenja dokaza ako iznos potreban za podmirenje troškova ne bude položen u roku koji sud odredi, da će sud u tom slučaju, s obzirom na sve okolnosti, po svom uverenju ceniti od kakvog je značaja to što stranka nije u roku položila iznos potreban za podmirenje troškova; izuzetno od odredbe stava 4. ovog člana, ako sud po službenoj dužnosti odredi izvođenje dokaza radi utvrđivanja činjenica u vezi sa primenom člana 3. stav 3. ovog zakona, a stranke ne polože određeni iznos, troškovi za izvođenje dokaza isplatiće se iz sredstava suda (član 148.) ; da sud određuje veštačenje rešenjem koje sadrži: ime i prezime, zanimanje veštaka, predmet spora, predmet i obim veštačenja i rok za dostavljanje nalaza i mišljenja u pisanom obliku (član 256. stav 1.).

5. Period ocene razumnosti dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili ugroženih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine. Ustavni sud je konstatovao da je tužilac podneo tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu 5. januara 2001. godine, radi naknade materijalne i nematerijalne štete. Ustavni sud nalazi da je za ocenu postojanja povrede navedenog ustavnog prava podnosi oca ustavne žalbe relevantan period od 5. januara 2001. godine .

Ustavni sud je, rukovodeći se svojom praksom, ali i praksom Evropskog suda za ljudska prava, konstatovao da navedena dužina trajanja parničnog postupka ukazuje da je taj postupak nije okončan u okviru granica razumne dužine.

U skladu sa navedenim, Ustavni sud je ocenio da označeni parnični postupak nije bio naročito složen. Naime, Ustavni sud je utvrdio da se neaktivnost prvostepenog suda, naročito ogledala u vremenskim intervalima u kojima su zakazivana ročišta za glavnu raspravu i to u proseku u intervalu od četiri meseca.

Pored toga, u ovom parničnom postupku izveden je dokaz veštačenjem preko sudskih veštaka neuropsihijatra i interniste i u toku postupka je bilo neophodno da sudski veštaci usaglase svoje nalaze, s obzirom na to da su i tužilac i tuženi imali primedbe na nalaze sudskih veštaka. Prvostepeni sud je na predlog tužioca 1. aprila 2003. godine odredio veštačenje preko Sudsko-medicinskog odbora Medicinskog fakulteta, ali su spisi vraćeni, bez obavljenog veštačenja, nakon više od dve godine, tek 10. novembra 2005. godine, jer tužilac nije uplatio troškove veštačenja. Nakon toga, spisi predmeta su 12. maja 2006. godine, dostavljeni Vojno-medicinskoj akademiji radi veštačenja, ali kako nije dostavljen dokaz u uplati predujma za troškove veštačenja, to spisi predmeta nisu uzeti u rad i isti su vraćeni prvostepenom sudu 10. novembra 2006. godine.

Ustavni sud nalazi da se ne može opravdati propuštanje prvostepenog suda u pogledu nerazumno dogih rokova od dostavljanja spisa predmeta Sudsko-medicinskom odboru Medicinskog fakulteta ili Vojno-medicinskoj akademiji radi veštačenja, jer je posebno morao imati u vidu sve okolnosti i po svom uverenju ceniti od kakvog je značaja to što stranka nije u roku položila iznos potreban za podmirenje troškova. Osim toga, sud je mogao odustati od izvođenja dokaza ako iznos potreban za podmirenje troškova ne bude položen u roku je odredio.

Ustavni sud ocenjuje da je i podnosilac ustavne žalbe doprineo dužini trajanja parničnog postupka, jer je tužbu podneo istovremeno sa zahtevom za obeštećenje Vojnom pravobranilaštvu Vojske Jugoslavije 5. januara 2001. godine, te je usled toga prvostepeni sud rešenjem P. 44/01 od 26. januara 2001. godine prekinuo postupak u ovoj pravnoj stvari do isteka roka od tri meseca od dana podnošenja zahteva za obeštećenje van spora, a podneskom od 21. juna 2001. godine je predložio nastavak postupka. Nakon donošenja rešenja o prekidu postupka usled prestanka postojanja Državne zajednice Srbije i Crne Gore rešenjem P. 2586/01 od 4. oktobra 2007. godine, tužilac je tek podneskom od 4. februara 2009. godine uredio tužbu označivši kao pravnog sledbenika tužene Republiku Srbiju, a podneskom od 24. marta 2009. godine je predložio nastavak postupka.

Predmet parničnog postupka, po oceni Ustavnog suda, jeste od velikog interesa za podnosioca ustavne žalbe, budući da se radi o n aknadi materijalne i nematerijalne štete usled oboljenja podnosioca nastalog u vršenju vojne službe kao pripadnika bivše JNA u Kninu. Ustavni sud je ocenio da određena složenost postupka ne može biti opravdanje za nedelotvorno postupanje suda u ovoj pravnoj stvari i za ovako dugo trajanje osporenog postupka od 11 godina i četiri meseca .

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo isključivo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

U pogledu zahteva za naknadu materijalne štete, koju je podnosilac ustavne žalbe opredelio u iznosu od 15.000,00 dinara na ime troškova angažovanja advokata, Ustavni sud ukazuje da iz odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu nesumnjivo proizilazi obaveza podnosioca da u svakom konkretnom slučaju dostavi dokaze da je pretrpeo štetu zbog postupanja suda, kao i da dostavi dokaze o visini štete i navede činjenice koje potkrepljuju te tvrdnje. Ustavni sud konstatuje da, u konkretnom slučaju, podnosilac ustavne žalbe nije dokaza o da je pretrpeo materijalnu štetu zbog dugog trajanja parničnog postupka.

S obzirom na navode ustavne žalbe i sadržinu Ustavom zajemčen og načela zabrane diskriminacije utvrđenog odredbama člana 21. Ustava, Ustavni sud konstatuje da nema osnova za tvrdnje podnosioca ustavne žalbe da mu je u osporenom parničnom postupku povređeno naveden o ustavn o načelo, jer se sadržina označenog načela ni na koji način ne može dovesti u pravnu i logičku vezu sa dugim trajanjem parničnog postupka.

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 4 2b stav 1. tačka 1), člana 4 5. tačka 9) i 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS”, br. 24/07, 28/07 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENIK

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Marija Draškić

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u sporu za naknadu štete

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti