Odbijena ustavna žalba zbog nepostojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu, utvrdivši da pravo na suđenje u razumnom roku nije povređeno. Iako je postupak trajao duže, značajan period neaktivnosti uzrokovan je prekidom postupka koji stranke nisu osporavale i čekanjem na odluku u drugom sporu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko već e, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V . P . iz Petrovaradina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. juna 2016. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba V. P . izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčeno g odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji je vo đen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P1. 183/11 (inicijalno predmet P1. 2717/06 ranijeg Opštinskog sud a u Novom Sadu), dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. V. P . iz Petrovaradina podnela je Ustavnom sudu, 28. marta 2014. godine, preko punomoćnika D . M, advokata iz Novog Sada, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 28/14 od 23. januara 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u parnič nom postupku koji je vo đen pred O snovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P1. 183/11 (inicijalno predmet P1. 2717/06 ranijeg O pštinskog suda u Novom Sadu). Takođe, podnositeljka je istakla i povredu prava na jednaku zaštitu prava pred sudom i prava na rehabilitaciju i naknadu štete, zajemčenih odredbama iz člana 35. i člana 36. stav 1. Ustava.

Podnositeljka ustavne žalbe ističe da je njen zahtev za isplatu razlike zarade pravnosnažno odbijen u radnom sporu koji je vodila protiv poslodavca i Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje iz Novog Sada (u daljem tekstu: Fond), iako je stanovište drugostepenog suda u "potpunom neskladu sa pismenom dokumentacijom, sadržanom u spisima predmeta". Pravni zaključak iz drugostepene presude - da tužilja nije pružila dokaze da je u spornom periodu od 1. oktobra 2002. godine do 28. februara 2013. godine podnela zahtev nadležnom fondu za ostvarenje prava na novčanu naknadu zbog preostale radne sposobnosti i manje zarade na drugom odgovarajućem poslu, podnositeljka smatra neodrživim, jer je još prilikom utuženja priložila sve relevantne dokaze i to rešenja poslodavca o raspoređivanju tužilje i rešenje Fonda od 2. februara 2003. godine, a u spisima postoji i dopis Fonda od 2. avgusta 2004. godine kojim se traže podaci od poslodavca o prosečnoj mesečnoj zaradi tužilje za 2001. i 2002. godinu radi određivanja konačnog iznosa naknade zbog manje zarade na drugom odgovarajućem poslu. Podnositeljka ističe i povredu prava na suđenje u razumnom roku jer je ovaj postupak, iako hitan, trajao preko sedam godina. Takođe, smatra da je "izvršena i povreda jednakosti u ostvarivanju prava", jer su ostala lica koja su pretrpela povredu na radu u isto vreme ostvarila pravo na naknadu koje je njoj osporenom odlukom uskraćeno. Predlaže da se utvrdi da su joj osporenom presudom povređena prava iz člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava; da se poništi presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 28/14 od 23. januara 2014. godine i da nadležni sud ponovo donese odluku o žalbi podnositeljke koja je izjavljena protiv presude Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 183/11 od 3. juna 2013. godine; da se utvrdi da je podnositeljki u ovom parničnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, te da se Republika Srbija obaveže da joj, u skladu sa članom 35. Ustava, na ime pretrpljene duševne boli zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku isplati naknadu štete od 500.000,00 dinara, odnosno uputi podnositeljku da ovo pravo ostvari u parničnom postupku; da se obavežu Fond i Ministarstvo pravde da joj naknade troškove ustavnosudskog postupka.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dostavljene dokaze uz ustavnu žalbu, kao i spise predmeta P1. 183/11 O snovnog sud a u Novom Sadu, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilja, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je 7. aprila 2006. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tuženih "N." AD iz Novog Sada i sada Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje iz Novog Sada (u daljem tekstu: Fond), radi isplate razlike zarade. U tužbi je navedeno da je tužilja bila zaposlena kod poslodavca na radnom mestu arhivara po rešenju od 1. februara 2001. godine (sa koeficijentom za obračun zarade od 2,25), ali da je nakon povrede na radu došlo do gubitka radne sposobnosti, pa je rešenjem Fonda od 4. februara 2003. godine utvrđena preostala radna sposobnost počev od 4. februara 2002. godine i pravo na raspoređivanje sa punim radnim vremenom na radno mesto telefoniste, kao i pravo na novčanu naknadu zbog manje zarade na drugom odgovarajućem poslu o čijoj visini će se rešiti posebnim rešenjem. Kako je poslodavac rešenjem broj 99-07/50 od 2. oktobra 2003. godine rasporedio tužilju na radno mesto telefoniste sa koeficijentom za obračun zarade od 1,30, to je evidentno da postoji razlika u koeficijentu za obračun zarade, pa kako joj ova razlika nikad nije isplaćena podnela je tužbu protiv navedenih tuženih. Zahtevala je da se tuženi prvog i drugog reda obavežu da tužilji "na ime naknade u zaradi po pravu preostale radne sposobnosti, koje joj je utvrđeno rešenjem Fonda od 4. februara 2003. godine, i rešenja poslodavca od 1. oktobra 2002. godine, isplate mesečnu razliku od 4.750,00 dinara za period od 4. februara 2002. godine pa do dana podnošenja tužbe, odnosno ukupno 199.500,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na svaki pojedinačni iznos počev od dana njegove dospelosti pa do isplate". Predmet je pred Opštinskim sudom zaveden pod brojem P1. 2717/06.

Nakon tri održana ročišta, Opštinski sud je rešenjem P1. 2717/06 od 4. aprila 2007. godine odredio prekid postupka do okončanja upravnog spora pred Okružnim sudom u Novom Sadu, s tim da će postupak biti nastavljen po predlogu jedne od stranaka. Protiv navedenog rešenja nije bilo žalbi.

Tužilja je podneskom od 2. februara 2011. godine, urednim zahtevom, potkrepljenim dokazima, tražila nastavak postupka. Ona je dostavila presudu Upravnog suda - Odeljenje u Nišu Uvp.2 136/10(2008) od 8. decembra 2010. godine, kojom je odbijen zahtev ovde podnositeljke ustavne žalbe, podnet za vanredno preispitivanje presude Okružnog suda u Novom Sadu U. 554/07 od 21. avgusta 2008. godine, u pravnoj stvari novčane naknade zbog manje zarade na drugom odgovarajućem poslu. U obrazloženju presude je, između ostalog, navedeno da je Okružni sud u Novom Sadu pravilno ocenio da je tuženi organ - Fond pravilno primenio odredbe člana 57. Zakona o osnovama penzijskog i invalidskog osiguranja ("Službeni list SRJ", broj 30/96) kada je zaključio da podnosiocu zahteva V. P . ne pripada naknada zbog manje zarade na drugom odgovarajućem poslu jer je njena valorizovana prosečna mesečna zarada, koju je ostvarila u poslednjoj godini osiguranja, koja je prethodila godini nastanka invalidnosti, manja od prosečne mesečne zarade koju je ostvarila na drugom odgovarajućem poslu za period od 4. oktobra 2002. do 9. aprila 2003. godine.

Po izvršenoj reorganizaciji pravosuđa i uspostavljanju nove mreže sudova u 2010. godini, postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P1. 183/11. Nakon održanih devet ročišta za glavnu raspravu, od 12 zakazanih, glavna rasprava je zaključena 3. juna 2013. godine. Na održanim ročištima saslušana je tužilja u svojstvu parnične stranke, sprovedeno ekonomsko - finansijsko veštačenje, te pribavljena tri dopunska nalaza veštaka, kao i tri puta saslušan veštak, te pročitani pismeni dokazi. Od prestala tri ročišta, jedno nije održano jer je veštak neposredno na ročište predao svoj nalaz, a dva su odložena zbog neblagovremenog odnosno nepotpunog izjašnjavanja veštaka u odnosu na rešenje o dopunskom veštačenju. Na dan zaključenja glavne rasprave punomoćnik tužilje je predao podnesak sa preciziranim tužbenim zahtevom, kojim je postavio primarni i eventualni tužbeni zahtev da tuženi isplate tužilji iznos od 177.134,00 dinara, odnosno iznos od 136.456,25 dinara, sa pripadajućim zateznim kamatama.

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 183/11 od 3. juna 2013. godine su odbijeni primarni i eventualni tužbeni zahtevi tužilje, a tužilja je obavezana da tuženom prvog reda naknadi troškove postupka u iznosu od 230.000,00 dinara. Tužilja je izjavila žalbu protiv navedene prvostepene presude 29. novembra 2013. godine.

Osporenom drugostepenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 28/14 od 23. januara 2014. godine odbijena je žalba tužilje i potvrđena prvostepena presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 183 /11 od 3. juna 2013. godine. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, između ostalog, navedeno da je po oceni tog suda, prvostepeni sud na pravilno utvrđeno činjenično stanje, pravilno primenio materijalno pravo. Kod odluke da žalbu tužilje treba odbiti kao neosnovanu, drugostepeni sud je citirao odredbe Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju (u daljem tekstu: Zakon) koje su se primenjivale u toku spornog perioda. Naime, u vreme kada je tužilji, kao invalidu treće kategorije, utvrđena preostala radna sposobnost primenjivao se Zakon iz 1996. godine, ali je 10. aprila 2003. godine stupio na snagu novi Zakon, koji više ne predviđa iste kategorije invalida kao prethodni zakon (nema druge i treće kategorije invalida), već, prema članu 218. Zakona, propisuje da oni korisnici prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja koji su ta prava ostvarili po propisima o penzijskom i invalidskom osiguranju do dana stupanja na snagu ovog zakona, a koja nisu utvrđena ovim zakonom, koriste ta prava pod uslovima, u obimu i na način predviđen ovim zakonom, pa je tako, shodno članu 224. stav 1. istog zakona, između ostalog, predviđeno da korisnik prava na naknadu zbog manje zarade na drugom odgovarajućem poslu zadržava iznos naknade koji koristi na dan stupanja na snagu ovog zakona, s tim što ona ne može biti veća od 50% iznosa prosečne zarade zaposlenog u Republici u 2002. godini, koji objavljuje oran nadležan za poslove statistike, kao i da se ova naknada usklađuje na način predviđen za usklađivanje penzija. Naime, u upravnom postupku koji je tužilja vodila utvrđeno je da joj za period od 4. oktobra 2002. do 9. aprila 2003. godine ne pripada naknada zbog manje zarade na drugom odgovarajućem poslu jer je njena valorizovana prosečna mesečna zarada, koju je ostvarila u poslednjoj godini osiguranja, koja je prethodila godini nastanka invalidnosti, manja od prosečne mesečne zarade koju je ostvarila na drugom odgovarajućem poslu. Po stupanju na snagu novog Zakona iz 2003. godine, pravo na navedenu naknadu više nije vezano za ostvarenu zaradu invalida rada, već za zatečeni iznos koji invalid koristi na dan stupanja na snagu tog zakona uz usklađivanje sa rastom zarada na način usklađivanja predviđen za penzije. Iz ovih razloga, drugostepeni sud je zaključio da tužilja nije pružila dokaze da je u spornom periodu od 1. oktobra 2002. do 28. februara 2013. godine podnela zahtev nadležnom fondu za ostvarenje prava na novčanu naknadu zbog preostale radne sposobnosti i manje zarade na drugom odgovarajućem poslu, te da je nakon odgovarajućeg upravnog postupka o njenom pravu doneto rešenje kojim je konstituisano pravo na isplatu ove naknade u traženom iznosu. Takođe, tužilja tokom postupka ona dokazala ni da je na bilo koji način njen poslodavac svojim skrivljenim ponašanjem uskratio pravo tužilji na traženu naknadu po osnovu preostale radne sposobnosti u vidu razlike zarade između poslova koje je tužilja obavljala pre i nakon raspoređivanja. Stoga, žalbeni sud nalazi da je pravilan i na zakonu zasnovan stav prvostepenog suda da je njen tužbeni zahtev za isplatu razlike zarade u iznosu od 177.134,00 dinara (primarni), odnosno iznosa od 136.456,25 dinara (eventualni) neosnovan. Navedena presuda je uručena punomoćniku tužilje 27. februara 2014. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11) (u daljem tekstu: ZPP), koji se, saglasno odredbi člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), primenjivao do okončanja parnice, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova.

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak, čije trajanje podnositeljka kao tužilja osporava, započeo 7. aprila 2006. godine, kada je ona podnela tužbu Opštinskom sudu u Novom Sadu, a da je okončan 27. februara 2014. godine, kada je njenom punomoćniku uručena presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 28/14 od 23. januara 2014. godine.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog parničnog postupka, povodom čije dužine trajanja je podneta ustavna žalba, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj radni spor pravnosnažno okončan za sedam godina i 10 meseci, što bi moglo da ukazuje da je trajanje postupka premašilo standarde razumnog trajanja parničnog postupka prihvaćene u praksi Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju se nije radilo o sporu koji je činjenično i pravno bio posebno složen, ali je zbog rešavanja prethodnog pitanja postupak bio u prekidu skoro četiri godine.

Takođe, imajući u vidu da su predmet spora potraživanja podnositeljke - invalida treće kategorije po ranijim zakonskim propisima kada je utvrđena njena preostala radna sposobnost, Ustavni sud je ocenio da je podnositeljka ustavne žalbe nesumnjivo imala legitiman materijalni i moralni interes za efikasno odvijanje predmetnog parničnog postupka.

Međutim, ocenjujući postupanje suda u ovom postupku, Ustavni sud je našao da je Opštinski sud u Novom Sadu u toku prve godine trajanja parničnog postupka, koj a je prethodil a prekidu postupka , postupao savesno i ažurno. Iz pravnosnažnog rešenja prvostepenog suda o prekidu postupka od 4. aprila 2007. godine , protiv koga podnositeljka nije podnosila žalbu, proizlazi da je postupak u ovoj pravnoj stvari prekinut do okončanja upravnog spora pred Okružnim sudom u Novom Sadu, s tim da će postupak biti nastavljen po predlogu jedne od stranaka, te da je podnositeljka tražila nastavak postupka tek 2. februara 2011. godine. Pritom, treba imati u vidu da je podnositeljka u ovom parničnom postupku potraživala istu naknadu, za isti period, kao i u upravnom postupku, a zbog čijeg okončanja je parnični postupak bio u prekidu tri godine i deset meseci, koji period vremena se ne može staviti na teret nadležnim sudovima. Međutim, po nastavku postupka, uz zakazivanje ukupno 12 ročišta u prihvatljivim rokovima za radni spor, Osnovni sud u Novom Sadu je za nešto više od dve godine doneo prvostepenu presudu, a o žalbi podnositeljke je drugostepeni sud rešio za nepuna dva meseca po prijemu spisa predmeta. S ozbirom na navedeno, Ustavni sud je ocenio da se u konkretnom slučaju ne može utvrditi odlučujući doprinos nadležnog suda dugom trajanju postupka, te da isti nije izašao iz prihvatljivih i kroz praksu ovog suda i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava ustanovljenih standarda suđenja u razumnom roku.

Imajuću u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da u predmetu P1. 183/11 Osnovnog suda u Novom Sadu (inicijalno predmet P1. 2717/06 ranijeg Opštinskog sud a u Novom Sadu) nije povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Ocenjujući postojanje povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, do koje je, po mišljenju podnositeljke, došlo donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Novom Sadu, Ustavni sud ukazuje da je, saglasno odredbi člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Naime, navodima podnositeljke u ustavnoj žalbi se osporava utvrđeno činjenično stanje, ukazuje na pogrešnu ocenu izvedenih dokaza i pogrešan pravni zaključak u osporenoj odluci, uz pozivanje na dokaz koji nije cenjen u postupku. U svakom slučaju, po oceni Ustavnog suda, nezadovoljstvo podnositeljke ustavne žalbe ishodom spora zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, nije ustavnopravni razlog za pobijanje osporene presude.

Nasuprot navodima ustavne žalbe podnositeljke, koja smatra da je pogrešan zaključak suda da ona nije, kao invalid treće kategorije, dokazala da usled skrivljenog ponašanja tuženih nije ostvarila pravo na novčanu naknadu (razliku) zbog manje zarade na drugom odgovarajućem poslu, osporena presuda je, po oceni Ustavnog suda, zasnovana na ustavnopravno prihvatljivoj i nearbitrernoj primeni merodavnog procesnog i materijalnog prava. Naime, Apelacioni sud je dovoljno jasno obrazložio svoju odluku o tome zašto podnositeljki ne pripada tražena naknada za sporni period, a u situaciji kada ona nije ispunjavala zakonom propisane uslove za konstituisanje tog prava. Naime, njoj nikada posebnim rešenjem o visini naknade nije bilo utvrđeno ovo pravo, zato što u periodu od 4. februara 2002. godine, pa do 9. aprila 2003. godine, njena zarada na mestu telefoniste, a na koje je raspoređena upravo zbog preostale radne sposobnosti, bez obzira na koeficijent, nije bila manja u odnosu na prethodno ostvarenu zaradu pre utvrđivanja preostale radne sposobnosti. Iz ovih razloga, zbog takvog zatečenog stanja, njoj ni po novim propisima takva naknada nije mogla biti isplaćivana, jer o njenom eventualnom pravu na razliku zarade nije bio donet neophodan pojedinačni upravni akt. Takođe, drugostepeni sud je na ustavnopravno prihvatljiv način obrazložio i primenu odredbi procesnog prava koje se odnose na obavezu dokazivanja relevantnih navoda tužbe, te Sud nalazi da se ni ovi navodi ne mogu smatrati utemeljenim ustavnopravnim razlozima za tvrdnje o povredi ustavnih prava.

U pogledu navoda podnositeljke ustavne žalbe da joj je povređeno pravo na jednaku zaštitu prava, Ustavni sud konstatuje da u ustavnoj žalbi nisu izneti razlozi , niti dostavljeni dokazi kojima se ukazuje da su sudovi poslednje instance nejednako odlučivali u drugim sporovima u kojima postoji činjenični i pravni identitet, odnosno da su u tim postupcima druga lica favorizovana u odnosu na podnosi teljku ustavne žalbe, a što je neophodna pretpostavka da bi se mogla ispitati povreda prava zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je ocenio da se podnositeljka samo formalno pozvala na povredu prava iz člana 35. Ustava, a da pri tome nije navela nijedan razlog na kome zasniva svoje tvrdnje, osim što pogrešno vezuje naknadu štete zbog povrede označenih ustavnih prava sa pravima zajemčenim ovom ustavnom odredbom.

Na osnovu navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu u kojem su istaknute povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava pred sudom i prava na rehabilitaciju i naknadu štete, rešavajući kao u drugom delu izreke, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1 tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, te člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odbijena ustavna žalba zbog nepostojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti