Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao deset i po godina. Neopravdan prekid postupka u trajanju od osam godina bio je ključni razlog za odluku.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2814/2019
23.02.2023.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov, Lidija Đukić i dr Tijana Šurlan, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi A. O, B . O, D . B, N . H . i J . P, svih iz Novog Sada , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa član om 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. februara 202 3. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba A. O, B . O, D . B, N . H . i J . P . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P1. 950/17 povređeno pravo podnosi laca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odb acuje.

2. Utvrđuje se pravo A. O, B . O, D . B, N . H . i J . P . na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. A. O, B . O, D . B, N . H . i J . P, svi iz Novog Sada, podneli su Ustavnom sudu, 18. marta 2019. godine, preko punomoćnika P. Ć, advokata iz Novog Sada, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P1. 950/17, kao i protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 197/18 od 15. novembra 2018. godine, Višeg suda u Novom Sadu Gž1. 115/17 od 6. septembra 2017. godine i Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 950/17 od 8. maja 2017. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je parnica u sporu o zakonitosti prestanka radnog odnosa trajala skoro 11 godina , što je neprimereno dugo; da se postupak više od osam godina nalazio u prekidu, kako bi se sačekao ishod krivičnog postupka koji je zbog iste stvari pokrenut protiv podnosilaca ustav ne žalbe, ali da to ne umanjuje stepen povrede prava na suđenje u razumnom roku, imajući u vidu da država snosi odgovorn ost i za prekomernu dužinu trajanja krivičnog postupka; da s druge strane, parnični sud uopšte nije smeo da odredi prekid postupka radi rešavanja prethodnog pitanja, ukoliko je tužbu smatrao nedopuštenom; da je osporenim rešenjima povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje , i to sa više aspekata; da se ta povreda ogleda u nedostatnom obrazloženju, pre svega, odluka instancionih sudova, zatim proizvoljnoj primeni merodavnog procesnog prava , kao i preteranom formalizmu , a što je sve skupa dovelo do povrede prava na pristup sudu i sudsku zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporeno rešenje Vrhovnog kasacionog suda i podnosiocima, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, prizna pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 2.000 evra.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise parničnog predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 950/17 i spise krivičnog predmeta istog suda K. 259/15, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

3.1. Činjenice i okolnosti u predmetu Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 950/17

Podnosioci ustavne žalbe su 29. aprila 200 8. godine, u svojstvu tužilaca, podneli Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv tužen e Narodne banke Srbije, radi poništaja rešenja tužene broj XVI/1 – 2510/08 od 7. marta 2008. godine, kojim je tužiocima izrečena disciplinska mera prestanka radnog odnosa. Predmet je zaveden pod brojem P1. 692/08.

U tužbi je, pored ostalog, navedeno da je prigovore koje su tužioci izjavili protiv pobijanog rešenja, guverner tužene odbio kao neosnovane rešenjem G. 3013 (za tužioce A. O, B . O, D . B, N . H .) i rešenjem G. 3014 (za tužilju J. P .), oba od 25. marta 2008. godine.

Tužena je odgovor na tužbu dostavila 10. juna 2008. godine. Pripremno ročišt e je održano 18. septembra 200 8. godine. Na prvom ročištu za glavnu raspravu, koje je održano 27. oktobra 2008. godine, saslušani su tužioci u svojstvu parnične stranke. Na obrazloženi predlog punomoćnika tužilaca (da je protiv tužilaca pred istim sudom pokrenut krivični postupak, u kome su predmet optužbe iste radnje zbog kojih im je izrečena disciplinska mera prestanka radnog odnosa), sud je na ročištu održanom 8. decembra 2008. godine odredio prekid postupka do okončanja krivičnog postupka koji se vodio pred istim sudom u predmetu Ki. 859/08. Parnične stranke su izjavile da ne traže pismeni otpravak rešenja o prekidu postupka, kao i da se odriču prava na žalbu.

Nakon 1. januara 2010. godine, predmet je prešao u nadležnost Osnovnog suda u Novom Sadu. Zaveden je pod brojem P1. 3869/10.

Punomoćnik tužilaca je podneskom od 17. aprila 2013. godine predložio da sud nastavi postupak, jer je okončanje krivičnog postupka u predmetu K. 1892/10 sasvim izvesno, i to u korist tužilaca.

Rešenjem P1. 2869/10 od 19. aprila 2013. godine odbačen je predlog tužilaca za nastavak postupka kao preuranjen.

Punomoćnik tužilaca je podneskom od 20. juna 2016. godine predložio da sud nastavi postupak, s obzirom na to da su tužioci prvostepenom presudom Osnovnog suda u Novom Sadu K. 259/15 od 5. maja 2016. godine oslobođeni optužbe da su izvršili krivično delo „nesavestan rad u službi“ .

Nakon ročišta, koje je povodom predloga za nastavak postupka održano 14. decembra 2016. godine, sud je rešenjem od 21. decembra 2016. godine odbacio predlog kao preuranjen.

Punomoćnik tužilaca je podneskom od 10. marta 201 7. godine predložio da sud nastavi postupak, imajući u vidu da je prvostepena oslobađajuća presuda potvrđena presudom Višeg suda u Novom Sadu Kž1. 301/16 od 1. februara 2017. godine.

Na ročištu održanom 10. aprila 2017. godine, sud je odredio nastavak postupka. Predmet je presigniran i dodeljen mu je broj P1. 950/17. Punomoćnik tužene je na istom ročištu istakao prigovor da je tužba neuredna, jer zahtevom nisu obuhvaćena rešenja guvernera od 25. marta 2008. godine.

U podnesku od 27. aprila 2017. godine, punomoćnik tužilaca je, pored ostalog, istakao da je od dana prestanka radnog odnosa tužilaca prošlo skoro deset godina, zbog čega postoji velika opasnost da po važećoj sistematizaciji tužioci neće moći da nastave obavljanje poslova na radnim mestima na kojima su radili, iz kog razloga bliže i jasnije označava predmet spora , te predlaže da sud donese presudu kojom će poništiti kako prvostepeno rešenje kojim je tužiocima izrečena disciplinska mera prestanka radnog odnosa, tako i odluke guvernera tužene od 25. marta 2008. godine.

Osnovni sud u Novom Sadu je 8. maja 2017. godine doneo osporeno rešenje P1. 950/17 kojim je tužba tužilaca odbačena , i to u odnosu na zahtev za poništaj prvostepene odluke kao nedozvoljena (jer zahtevom nisu obuhvaćene odluke guvernera tužene), a u odnosu na zahtev za poništaj odluka guvernera kao neblagovremena.

Tužioci su 30. maja 2017. godine izjavili žalbu, na koju je tužena odgovorila podneskom od 12. juna 2017. godine.

Spisi parničnog predmeta su Višem sudu u Novom Sadu, kao nadležnom drugostepenom sudu, prosleđeni 27. juna 2017. godine. Osporenim rešenjem Gž1. 115/17 od 6. septembra 2017. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilaca, te je osporeno prvostepeno rešenje u celini potvrđeno.

U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da imajući u vidu da su tek podneskom od 27. aprila 2017. godine tužioci tražili poništaj odluka drugostepenog organa tužene, proizlazi da je, u konkretnom slučaju, nastupila prekluzija, odnosno, da je prestalo pravo tužilaca, kao zaposlenih, da pokrenu spor pred nadležnim sudom, jer je svakako protekao rok iz člana 195. stav 2. Zakona o radu; da kako je tek podneskom od 27. aprila 2017. godine tražen poništaj odluka u pogledu kojih je nastupila prekluzija, neosnovano tužioci u žalbi ističu da je zaključno sa pripremnim ročištem, odnosno prvim ročištem za glavnu raspravu, iscrpljena mogućnost suda za donošenje rešenja kojim se tužba odbacuje; da iako je tačan navod da nije bilo mesta razdvajanju razloga za odbacivanje tužbe, imajući u vidu navedeni razlog zbog kojeg je tužbu svakako trebalo odbaciti, a koji je prvostepeni sud imao u vidu, neosnovano se u žalbi ističe da je ožalbeno rešenje zahvaćeno bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12) Zakona o parničnom postupku; da okolnost što su se tužioci u narativnom delu tužbe od 29. aprila 2008. godine pozvali na odluke drugostepenog organa tužene nije od značaja, jer sud u parničnom postupku odlučuje o postavljenom tužbenom zahtevu, a ne o činjeničnim navodima tužbe. Osporeno drugostepeno rešenje sadrži i ocenu žalbenih navoda o preteranom formalizmu, u okviru koje su okolnosti konkretnog slučaja analizira ne kroz primenu stavova Evropskog suda za ljudska prava izraženim u predmetu Eṣim protiv Turske , broj 59601/09, od 17. septembra 2013. godine, na koju su se tužioci u žalbi pozvali .

Tužioci su 3 0. oktobra 2017. godine izjavili reviziju , na koju je tužena odgovorila podneskom od 15. novembra 2017. godine.

Spisi parničnog predmeta su Vrhovnom kasacionom sudu prosleđeni 26. decembra 2017. godine. Osporenim rešenjem Rev2. 197/18 od 15. novembra 2018. godine revizij a tužilaca je odbijena kao neosnovana.

3.2. Činjenice i okolnosti u predmetu Osnovnog suda u Novom Sadu K. 259/15

Opštinsko javno tužilaštvo u Novom Sadu je 7. aprila 2008. godine, protiv podnosilaca ustavne žalbe i još dvoje lica, kao osumnjičenih, podnelo Opštinskom sudu u Novom Sadu zahtev za sprovođenje istrage, zbog osnovane sumnje da su izvršili krivično delo nesavestan rad u službi iz člana 361. stav 3. u vezi sa st. 2. i 1. Krivičnog zakonika.

Nakon saslušanja osumnjičenih, istražni sudija Opštinskog suda u Novom Sadu je doneo rešenje o sprovođenju istrage Ki. 859/08 od 9. oktobra 2008. godine protiv svih sedmoro osumnjičenih. Žalba okrivljenih odbijena je kao neosnovana rešenjem vanraspravnog veća istog suda Kv. 1280/08 od 19. novembra 2008. godine. Nakon saslušanja 15 svedoka u istrazi, Opštinsko javno tužilaštvo u Novom Sadu je 10. juna 200 9. godine podnelo Opštinskom sudu u Novom Sadu optužnicu kojom je okrivljenima stavljeno na teret izvršenje krivičnog dela nesavestan rad u službi iz člana 361. stav 3. u vezi sa st. 2. i 1. Krivičnog zakonika. Prigovor okrivljenih odbijen je kao neosnovan rešenjem vanraspravnog veća Opštinskog suda u Novom Sadu Kv. 810/09 od 22. jula 2009. godine, te je o ptužnica stupila na pravnu snagu.

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu, koji je u međuvremenu preuzeo nadležnost Opštinskog suda u Novom Sadu, K. 1892/10 od 16. decembra 2013. godine, petoro okrivljeni h, ovde podnosilaca ustavne žalbe, oglašeno je krivim zbog izvršenja predmetnog krivičnog dela, dok je preostalo dvoje okrivljenih oslobođeno optužbe. Postupajući po žalbama stranaka, Viši sud u Novom Sadu je rešenjem Kž1. 97/14 od 29. januara 2015. godine ukinuo navedenu prvostepenu presudu i predmet vratio na ponovni postupak.

U ponovnom postupku, Osnovni sud u Novom Sadu je doneo presudu K. 259/15 od 5. maja 2016. godine, kojom je sve okrivljene oslobodio optužbe da su izvršili krivično delo nesavestan rad u službi iz člana 361. stav 3. u vezi sa st. 2. i 1. Krivičnog zakonika.

Postupajući po žalbi Osnovnog javnog tužioca u Novom Sadu, Viši sud u Novom Sadu je presudom Kž1. 301/16 od 1. februara 2017. godine odbio žalbu kao neosnovanu i navedenu prvostepenu presudu u celini potvrdio.

Dalje je usledilo odlučivanje o troškovima krivičnog postupka, kao i predlogu oštećene Narodne banke Srbije za ponavljanje postupka.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ustavnom žalbom ukazuje, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom, da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se tih prava niko ne može odreći (član 60. st . 1. i 4. ).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09, 36/11 – dr.zakon i 53/13 – Odluka US), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10); da kad odluka suda zavisi od prethodnog rešenja pitanja da li postoji neko pravo ili pravni odnos, a o tom pitanju još nije doneo odluku sud ili drugi nadležni organ ( prethodno pitanje), sud može sam rešiti to pitanje ako posebnim propisima nije drugačije određeno (član 12. stav ); da osim slučajeva posebno predviđenih u ovom zakonu, prekid postupka sud može odrediti, pored ostalog, ako je odlučio da sam ne rešava o prethodnom pitanju ( član 12) (član 215. tačka 1)); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava , a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 29. aprila 2008. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Novom Sadu, i da je okončan donošenjem osporenog rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 197/18 od 15. novembra 2018. godine.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak trajao deset i po godina , od toga efektivno nešto više od dve godine, računajući period od podnošenja tužbe do određivanja prekida postupka, kao i period nakon podnošenja predloga za nastavak postupka od 10. marta 2017. godine, zaključno sa donošenjem osporenog revizijskog rešenja. Osporeni parnični postupak je, dakle, više od osam godina bio u prekidu, kako bi se sačekao ishod krivičnog postupka pokrenut og protiv podnosilaca ustavne žalbe zbog izvršenja krivičnog dela nesavestan rad u službi iz člana 361. stav 3. u vezi sa st. 2. i 1. Krivičnog zakonika. S tim u vezi, Ustavni sud podseća na stav Evropskog suda za ljudska prava, prema kome povreda prava na suđenje u razumnom roku postoji i kada je do dugog trajanja postupka došlo zbog odluke o njegovom prekidu kako bi se sačekao ishod drugog postupka, u koliko je i u tom drugom postupku bilo neopravdanog odugovlačenja i kašnjenja koje se može pripisati nacionalnim sudovima i organima (videti presudu Smoje protiv Hrvatske, broj predstavke 28074/03, od 11. januara 2007. godine, stav 45.). Nezavisno od toga što , prema ustaljenoj praksi Ustavnog suda, dužina trajanja predmetnog krivičnog postupka od osam godina i četiri meseca ( rešenje o sprovođenju istrage doneto 9. oktobra 2008. godine, a postupak pravnosnažno okončan presudom Višeg sud a u Novom Sadu je presudom Kž1. 301/16 od 1. februara 2017. godine) može ukazivati na to da taj postupak nije okončan u razumnom roku, Sud nalazi da se povred a prava na suđenje u razumnom roku u osporenom parničnom postupku ogleda u njegovom, kako se to kasnije ispostavilo, neopravdan om i nepotrebnom prekid u, imajući u vidu da je prvostepeni sud , nedugo nakon što je odlučio o nastavku postupka, utvrdio da je tužba podnosilaca nedozvoljena, jer zahtevom nisu obuhvaćena rešenja drugostepenog organa tužene. Stoga podnosioci u ustavnoj žalbi osnovano ukazuju da prvostepeni sud nije mogao da pristupi rešavanju prethodnog pitanja , što je uzrokovalo prekid postupka u trajanju dužem od osam godina, a da se prethodno nije osvedočio o ispunjenosti pretpostavki za nesmetano postupanje po tužbi. Prema tome, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca – složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, po stupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, trajanje postupka u sporu koji je hitne prirode od 10,5 godina ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca, a što je prevashodno posledica odlu ke prvostepenog suda da postupak prekine do okončanja krivičnog postupka, a radi rešavanja prethodnog pitanja.

Međutim, Ustavni sud ne može da zanemari činjenicu da prvostepeni sud prekid postupka nije odre dio ex lege ili na sopstvenu inicijativu , već je to učinjeno na obrazloženi predlog podnosi laca ustavne žalbe , koji su nastavak postupka prvi put zatražili četiri i po godine kasnije. Polazeći, dakle, od toga da prekid postupka nije bio obavezan u okolnostima konkretnog slučaja, već da su na njemu insistirali upravo podnosioci ustavne žalbe, Ustavni sud smatra da navedeni vremenski period, pored činjenice da su podne li ne dozvoljenu tužb u, predstavlja njihov doprinos trajanju osporenog parničnog postupka.

Zbog svih navedenih razloga, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosi laca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u tom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15 i 10/23 ), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog povrede ustavnog prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju su podnosi oci ustavne žalbe pretrpe li, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, ne samo dužinu trajanja parničnog postupka i doprinos podnosilaca ustavne žalbe , već i ekonomsko-socijalne prilike, kao i činjenicu da će dosuđena naknada mnogo brže biti isplaćena nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava (ovakav stav je Ustavni sud prvi put izrazio u Odluci Už-2936/2016 od 24. maja 2018. godine).

Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu i praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine, kao i presude donete nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa praksom Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud je odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju za povredu prava koju su podnosi oci ustavne žalbe pretrpe li zbog neefikasnog postupanja suda.

7. Što se tiče istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud najpre podseća da je pravilnu primenu prava, pre svega, nadležan da ceni viši sud, u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudov a. Međutim, proizvoljna i arbitrerna primena materijalnog prava može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, pa u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja i ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava ceni i sa stanovišta pravilne primene merodavnog prava.

Pored navedenog, Ustavni sud ukazuje da je jedan od elemenata prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i pravo na obrazloženu sudsku odluku, koje podrazumeva obavezu suda da navede jasne, dovoljne i razumljive razloge na kojima zasniva svoju odluku, čime se istovremeno daje garancija stranci da je sud razmotrio njene navode i dokaze koje je istakla u postupku. Pri tome, ovakva obaveza ne znači da je sud dužan da u odluci da detaljne odgovore na sva postavljena pitanja i iznete argumente. Mera u kojoj postoji obaveza davanja obrazloženja zavisi od prirode odluke i instancione nadležnosti suda koji odluku donosi. U konkretnom slučaju se sa aspekta prava na obrazloženu sudsku odluku , suštinski, osporava ju odluke instancionih sudova (drugostepena i revizijska), koj ima se potvrđuj u odluke nižestepenih sud ova (u prvom i drugom stepenu). Prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, koju Ustavni sud prihvata, u takvoj pravnoj situaciji je neophodno sagledati da li je sud pravnog leka ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta ili se zadovoljio pukim potvrđivanjem odluke nižestepenog suda (videti presudu u predmetu Helle protiv Finske, predstavka broj 157/1996/776/1977, od 19. decembra 1997. godine, stav 60.).

7.1. Polazeći od iznetog, a imajući u vidu sadržinu obrazloženja drugostepenog i revizijskog rešenja, Ustavni sud je ocenio da su Viši sud u Novom Sadu i Vrhovni kasacioni sud odgovori li na odlučna pitanja i da li jasne i dovoljne razloge za zauzet stav u pogledu nastupanja prekluzije, koja vodi gubitku prava na sudsku zaštitu. Ukazujući još jednom da obaveza instancionog suda da obrazloži odluku, ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete navode, Ustavni sud je utvrdio da je Vrhovni kasacioni sud prihvatio u celini argumente rešenja Višeg suda u Novom Sadu , u kome je zauzeti pravni stav, po mišljenju Suda, obrazložen na veoma jasan, detaljan i ustavnopravno prihvatljiv način , pri čemu se drugostepeni sud izjasnio i u vezi sa navodima o preteranom formalizmu, koji se sada ponavljaju u ustavnoj žalbi. Takođe, Viši sud u Novom Sadu je otklonio potencijalno bitnu povredu odredaba parničnog postupka u prvostepenom rešenju, konstatujući da tužbu podnosilaca treba odbaciti samo kao neblagovremenu, ne i kao nedozvoljenu. Stoga Ustavni sud nalazi da je Vrhovni kasacioni sud bio u obavezi da odgovori samo na one revizijske navode koje je ocenio pravno relevantnim, a što je , po mišljenju Suda, i učinio.

Konačno, Ustavni sud, u vezi sa tvrdnjom da je osporenim aktima učinjena i povreda prava na pristup sudu, polazi od svog stava da se ovim pravom u parničnom postupku daje mogućnost da tužilac „ustanovi“ postupak pred nadležnim sudom radi eventualnog raspravljanja i odlučivanja o postavljenom zahtevu kojim se konačno može odlučiti o njegovim pravima i obavezama. Međutim, pravo na pristup sudu nije apsolutno i neograničeno, jer sama priroda ovog prava podrazumeva situacije u kojima se Ustavom i zakonom mogu utvrditi određene vrste ograničenja, kao na primer rokovi u kojima tužilac tužbom može tražiti zaštitu povređenog ili ugroženog subjektivnog prava. S druge strane, takva ograničenja, po oceni Ustavnog suda, ne mogu biti propisana na način kojim se povređuje suština samog prava, već moraju težiti legitimnom cilju zbog kojeg su i ustanovljena.

Ustavni sud konstatuje da je odredbom člana 195. stav 2. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05 i 61/05) bio propisan rok za pokretanje spora protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog od 90 dana od dana dostavljanja rešenja. Ustavni sud nalazi da propisivanje rokova za podnošenje tužbe zbog povrede ili ugrožavanja prava iz radnog odnosa ne predstavlja, samo po sebi, povredu prava na pristup sudu, niti zadire u suštinu ovog prava, već obezbeđuje pravo stranke da sud efikasno i delotvorno „ustanovi“ postupak i obezbedi pristup sudu, kako bi raspravio i odlučio o postavljenom zahtevu, a u smislu garancija iz člana 32. stav 1. Ustava. Ustavni sud smatra da se ratio legis propisivanja (kratkih) rokova za tužbu kojom se pokreće postupak u sporovima iz radnog odnosa ogleda u težnji zakonodavca da zaposlenom, kao ekonomski slabijoj strani u radnopravnom odnosu zasnovanom na principu pravne subordinacije, omogući pravovremenu sudsku zaštitu.

7.2. U pogledu istaknute povrede člana 60. stav 4. Ustava , Ustavni sud konstatuje da se pravo na rad, uključujući i pravnu zaštitu za slučaj prestanaka radnog odnosa, jemči članom 60. Ustava, ali da se njegova bliža sadržina i način ostvarivanja, u smislu stava 1. navedenog člana Ustava, uređuje zakonom. Saglasno tome, odredbama Zakona o radu je bliže uređeno pravo na rad i način ostvarivanja tog prava, tačnije, prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa . Sadržinu tog prava, pored ostalog, čini i rok u kome zaposleni može zahtevati sudsku zaštitu povređenog prava iz radnog odnosa, koji su podnosi oci ustavne žalbe prekorači li, te je nastupila prekluzija. Stoga Ustavni sud zaključuje da osporenim aktima podnosioc ima ustavne žalbe nije moglo biti povređeno pravo na rad, jer zaštitu tog prava ni su zatraži li u skladu sa zakonom.

Sledom izloženog, Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u odnosu na osporene akte odbacio kao očigledno neosnovanu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti