Odbijanje ustavne žalbe u sporu za naknadu štete vojnim licima

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje deo i odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu vojnih lica u sporu za naknadu štete zbog manje isplaćene plate. Sud nije našao povredu prava na pravično suđenje niti diskriminaciju, ocenivši da navodi o pristrasnosti sudova nisu dokazani.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2815/2009
13.06.2012.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dejana Lukića i Dragana Jovanovića, obojice iz Niša , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. juna 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Dejana Lukića i Dragana Jovanovića izjavljena protiv presude Okružnog suda u Prokuplju Gž. 1357/06 od 22. novembra 2006. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 1445/09 od 25. juna 2008. godine.

2. Odbacuje se ustavna žalba Dejana Lukića i Dragana Jovanovića izjavljena protiv rešenja Okružnog suda u Prokuplju Gž. 537/06 od 2. juna 2006. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dejan Lukić i Dragan Jovanović, obojica iz Niša, su 30. decembra 2009. godine, preko punomoćnika, advokata Milana Cvetkovića iz Beograda, podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Okružnog suda u Prokuplju Gž. 537/06 od 2. juna 2006. godine, presude Okružnog suda u Prokuplju Gž. 1357/06 od 22. novembra 2006. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 1445/09 od 25. juna 2008. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije i prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da su podnosioci ustavne žalbe podneli Opštinskom sudu u Prokuplju tužbu protiv Državne zajednice Srbija i Crna Gora – Ministarstvo odbrane – VP 9650 Prokuplje, radi naknade materijalne štete na ime razlike između isplaćenog i pripadajućeg iznosa plate koju su podnosioci ostvarili kao profesionalna vojna lica; da je prvostepenom presudom usvojen tužbeni zahtev podnosilaca i da je Okružni sud u Prokuplju, odlučujući o žalbi tužene, doneo osporenu presudu kojom je preinačio prvostepenu presudu, tako što je odbio tužbeni zahtev podnosilaca kao neosnovan; da je na sastanku na kome su prisustvovali predsednik Vrhovnog suda Srbije, predsednik Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije, predsednik Drugog opštinskog suda u Beogradu i načelnik Odeljenja za imovinsko-pravne poslove Ministarstva odbrane kao zastupnik tužene, “postignut dogovor o načinu odlučivanja o tužbenim zahtevima profesionalnih vojnih lica i civilnih lica na službi u vojsci“; da je održavanjem sastanka i postizanjem dogovora između sudija Vrhovnog suda Srbije i zastupnika tužene povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na nepristrasno suđenje; da su sudije koje su učestvovale u donošenju osporene drugostepene presude (sudije Okružnog suda u Prokuplju Verica Prekić, Danijela Petrović i Ružica Jovanović) morale biti isključene iz odlučivanja u ovoj parnici, imajući u vidu da su podnosioci ustavne žalbe 5. februara 2007. godine podneli tužbu protiv njih, te da je na taj način povređeno njihovo pravo na nepristrasno suđenje u drugostepenom postupku; da su podnosioci ustavne žalbe podneli reviziju protiv osporene drugostepene presude i zahtev za izuzeće pojedinih sudija Vrhovnog suda Srbije, te da je navedeni sud doneo osporenu presudu kojom je odbio kao neosnovanu reviziju, ne odlučujući o zahtevu za izuzeće; da je revizijski sud pogrešno primenio propise kojima su regulisane plate profesionalnih vojnih lica i da je osporena presuda u suprotnosti sa ranijim odlukama Vrhovnog suda Srbije donetim po reviziji u postupcima povodom istih činjeničnih i pravnih situacija. Podnosioci ustavne žalbe su predložili da Ustavni sud usvoji žalbu , poništi osporene akte i utvrdi njihovo pravo na naknadu štete.

2. Ustavna žalba je kao pravno sredstvo ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno odredbi člana 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Prema članu 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11 ), koji je stupio na snagu 6. decembra 2007. godine, ustavna žalba se može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

Odredbom člana 113. stav 2. Zakona je propisano da se ustavna žalba može izjaviti i protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojim je povređeno ili uskraćeno ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom, ako je taj akt ili radnja izvršena od dana proglašenja Ustava do dana stupanja na snagu ovog zakona.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Prokuplju P. 1244/06, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužioci Dejan Lukić i Dragan Jovanović, ovde podnosioci ustavne žalbe su 27. septembra 2005. godine podneli Opštunskom sudu u Prokuplju tužbu protiv tužene Državne zajednice Srbija i Crna Gora – Ministarstvo odbrane – VP 9650 Prokuplje, radi naknade materijalne štete na ime razlike između isplaćenog i pripadajućeg iznosa plate koju su podnosioci ostvarili kao profesionalna vojna lica u Vojsci Srbije i Crne Gore.

Prvostepeni sud je 26. januara 2006. godine doneo presudu P. 2634/05, kojom je delimično usvojio tužbeni zahtev tužilaca i obavezao tuženu da im na ime naknade materijalne štete zbog manje isplaćene plate isplati odgovarajuće novčane iznose.

Odlučujući o žalbi zakonskog zastupnika tužene protiv prvostepene presude, Okružni sud u Prokuplju je 2. juna 2006. godine doneo osporeno rešenje Gž. 537/06 kojim je ukinuo prvostepenu presudu u stavu prvom, drugom, trećem i četvrtom izreke, te je vratio predmet Opštinskom sudu u Prokuplju na ponovni postupak i odlučivanje.

U ponovnom postupku, Opštinski sud u Prokuplju je 31. jula 2006. godine doneo presudu P. 1244/06, kojom je: u stavu prvom izreke delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca Dejana Lukića i obavezao tuženu da mu na ime materijalne štete zbog manje isplaćene plate isplati odgovarajući novčan i iznos za period januar 200 1. - januar 200 5. godine, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. decembra 2005. godine do isplate; u stavu drugom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca Dejana Lukića za naknadu štete za period 1. januar 2000. - 31. decembar 2000. godine; u stavu trećem izreke delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca Dragana Jovanovića i obavezao tuženu da mu na ime materijalne štete zbog manje isplaćene plate isplati odgovarajući novčan i iznos za period mart 200 1. - januar 200 5. godine, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. decembra 2005. godine do isplate; u stavu četvrtom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca Dragana Jovanovića za naknadu štete za period 1. januar 2000. godine - 7. februar 2001. godine; u stavu petom izreke odbio kao neosnovane prigovore tužene o stvarnoj nenadležnosti suda i nedostatka pasivne legitimacije; u stavu šestom izreke obavezao tuženu da naknadi tužiocima troškove parničnog postupka.

U obrazloženju prvostepene presude je, pored ostalog, istaknuto: da je odredbama člana 75. Zakona o Vojsci Jugoslavije i Odluke Savezne vlade od 5. januara 2000. godine propisan okvir za utvrđivanje ukupnog iznosa novčanih sredstava za plate profesionalnih vojnika, te da vojni organi na osnovu tih propisa u upravnom postupku donose upravni akt kojim određuje visinu plate profesionalnom vojniku izraženu u broju bodova; da nakon toga nastaje obaveza tužene na isplatu plate tužiocima i da takva obaveza predstavlja obligaciju koja nastaje iz posebnih činjenica predviđenih zakonom i podzakonskim aktima; da je za relevantni vremenski period bilo obezbeđeno dovoljno novčanih sredstava u budžetu za isplatu plata profesionalnim vojnim licima i civilnim licima u vojsci, u smislu odredaba čl. 75. i 137. Zakona o Vojsci Jugoslavije i Odluke Savezne vlade od 5. januara 2000. godine; da su sredstva iz budžeta namenjena za isplatu plata preusmerena u druge namene; da su plate tužiocima mogle biti isplaćene saglasno navedenim zakonskim propisima da su se predviđena sredstva namenski koristila , te da je to od uticaja na pravilno utvrđivanje vrednosti boda; da je imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje sud našao da je tužena pričinila štetu tužiocima jer im nije isplatila celu zaradu.

Odlučujući o žalbi zakonskog zastupnika tužene, Okružni sud u Prokuplju je osporenom presudom Gž. 1357/06 od 22. novembra 2006. godine preinačio prvostepenu presudu u stavu prvom i trećem izreke, tako što je odbio kao neosnovane tužbene zahteve tužilaca kojima su tražili da im tuženi naknadi materijalnu štetu zbog manje isplaćene plate u navedenom periodu. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo i da je odredbom člana 75. Zakona o Vojsci Jugoslavije propisan način utvrđivanja ukupnog iznosa novčanih sredstva za plate profesionalnih vojnika i da se ta odredba primenjuje u meri i visini odobrenih sredstava iz saveznog budžeta za isplatu plata profesionalnih vojnika; da se u konkretnom slučaju primenjuje Uredba o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Srbije i Crne Gore koja bliže uređuje način bodovanja plata profesionalnih vojnika po činu u vojsci i propisuje kriterijume za isplatu; da se plata tužilaca prema odredbama člana 52. stav 1. navedene Uredbe utvrđuje na osnovu naredbe, odnosno rešenja o postavljenju na formacijsko mesto i podataka o oceni rezultata rada, a obračunava se i isplaćuje po platnom spisku; da naredbu, odnosno rešenje donosi starešina, rešavajući o pravu profesionalnog vojnika u upravnoj stvari, utvrđujući na taj način i pravo na platu i visinu plate i takav akt ima svojstvo upravnog akta; da ocenu zakonitosti tih upravnih akata vrši nadležan sud u upravnom sporu; da je u ovoj pravnoj stvari bez uticaja da li su budžetom bila predviđena sredstva za isplatu plata u većem iznosu i da li su ta sredstva namenski korišćena; da sud u parničnom postupku ne može ocenjivati da li je zakonita odluka nadležnog organa o visini plate, odnosno da li je plata pravilno obračunata tom odlukom; da s obzirom na to da iz utvrđenih činjenica proizlazi da je plata tužiocima isplaćivana u skladu sa odlukom nadležnog organa kojom se određuje i obračunava visina plate pripadnika vojske, te da im je tako obračunata plata u celini redovno isplaćivana, drugostepeni sud nalazi da je neosnovan tužbeni zahtev tužilaca.

Punomoćnik tužilaca je 21. decembra 2006. godine izjavio reviziju protiv osporene presude Okružnog suda u Prokuplju Gž. 1357/06 od 22. novembra 2006. godine. Istovremeno je podneo i zahtev za izuzeće sudija Vrhovnog suda Srbije Predraga Trifunovića, Vesne Popović, Jasminke Stanojević, Mirjane Grubić, Milomira Nikolića, Slobodana Dražića, Biljane Dragojević, Vlaste Jovanović, Jelene Borovac i Ljubice Jeremić, označavajući kao podnosioce zahteva Stanka Tazića, Milicu Sokolović i Snežanu Dimitrijević, koji nisu imali svojstvo tužilaca u ovoj pravnoj stvari.

Tužioci, ovde podnosioci ustavne žalbe su 5. februara 2007. godine podneli tužbu protiv tuženih Republike Srbije, određenih sudija Vrhovnog suda Srbije i sudija Okružnog suda u Prokuplju Verice Prekić, Danijele Petrović i Ružice Jovanović, radi naknade materijalne štete.

Vrhovni sud Srbije je 25. juna 2008. godine doneo osporenu presudu Rev. 1445/09, kojom je odbio kao neosnovanu reviziju tužilaca izjavljenu protiv navedene drugostepene presude. U obrazloženju osporene revizijske presude je, pored ostalog, navedeno: da je drugostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo kada je odbio tužbeni zahtev tužilaca; da pojedinačno rešenje nadležnog starešine o visini plate predstavlja upravni akt, jer se tim rešenjem utvrđuje pravo na platu profesionalnog vojnika i visina plate; da se zakonitost navedenih rešenja i pravilnost obračuna visine plate ne može ocenjivati u parničnom postupku, već isključivo u upravnom postupku i upravnom sporu; da je u konkretnom slučaju isplata plata tužiocima vršena na osnovu pravnosnažnih i konačnih rešenja i da su plate redovno isplaćivane u visini utvrđenoj odlukom nadležnog organa; da bi tužbeni zahtev bio osnovan samo u situaciji da je došlo do isplate manje plate od one koja je utvrđena rešenjem.

4. U parničnom postupku u predmetu Opštinskog suda u Užicu P. 85/04 (spor između Vladimira Krstića iz Užica i državne zajednice Srbija i Crna Gora – Ministarstvo odbrane – VP 2697 Užice), zastupnik tužene je 19. marta 2004. godine podneo predlog za prekid postupka u ovoj pravnoj stvari do zauzimanja stava Vrhovnog suda Srbije po pitanju osnovanosti tužbenog zahteva. Istakao je da je, zbog velikog broja postupaka povodom tužbenih zahteva profesionalnih vojnih lica za naknadu materijalne štete i u cilju efikasnijeg odlučivanja o navedenim zahtevima, održan sastanak između predsednika Vrhovnog suda Srbije, predsednika Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije, predsednika Drugog opštinskog suda u Beogradu i načelnika Odeljenja za imovinsko-pravne poslove Ministarstva odbrane, na kome je postignut načelan dogovor da Drugi opštinski sud u Beogradu, kao sud pred kojim se vodi najveći broj ovakvih sporova, donese međupresudu o osnovanosti tužbenog zahteva i da će nakon toga Vrhovni sud Srbije, odlučujući o vanrednim pravnim lekovima, zauzeti stav po pitanju osnovanosti zahteva. Naveo je i da će tužena, u slučaju da Vrhovni sud Srbije zauzme stav o osnovanosti tužbenog zahteva, isplatiti tužiocima vansudskim putem tražene naknade, čime bi prestala potreba za vođenjem ovih sporova pred sudovima u Republici Srbiji.

5. Odredbama Ustava, na čiju se povredu pozivaju podnosioci ustavne žalbe, je utvrđeno: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da s vako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, te da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta i da se ne smatraju diskriminacijom posebne mere koje Republika Srbija može uvesti radi postizanja pune ravnopravnosti lica ili grupe lica koja su suštinski u nejednakom položaju sa ostalim građanima (član 21.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Odredbom člana 66. stav 1. tačka 5) Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, broj 125/04) (u daljem tekstu: ZPP) je bilo propisano da sudija ne može vršiti sudijsku dužnost (isključenje) ako između sudija i lica iz ovog stava teče neka druga parnica ili između njih postoji sukob interesa.

Odredbama Zakona o Vojsci Jugoslavije (“Službeni list SRJ“, br. 43/94, 28/96, 22/99, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe u ovoj pravnoj stvari, bilo je propisano: da se ukupan iznos sredstava za plate profesionalnih vojnika utvrđuje prema zvaničnom podatku o neto - zaradi koja služi kao osnov za utvrđivanje zarada zaposlenih u republici članici na čijoj teritoriji je sedište Saveznog ministarstva za odbranu, objavljenom u službenom glasilu te republike, s tim da prosečna plata po činu i položajna plata profesinalnih oficira i oficira po ugovoru ne može biti manja od tri niti veća od pet neto - zarada iz ovog stava, da prosečna plata po činu i položajna plata profesionalnih podoficira i podoficira po ugovoru iznose od 65% do 75%, a prosečna plata vojnika po ugovoru, po činu i dužnosti od 55% do 60% od prosečne plate po činu i položajne plate svih profesionalnih oficira (član 75. stav 1.); da Savezna vlada, pored ostalog, propisuje platu po činu, platu po činu i dužnosti i položajnu platu (član 87.); da načelnik Generalštaba i starešine jedinica, odnosno ustanova koje on odredi rešavaju, pored ostalog, o određivanju plate u Vojsci (član 152. tačka 7)).

Odredbama Uredbe o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije (“Službeni list SRJ“, br. 35/94, 9/96, 1/00 i 54/02), koja je važila u vreme podnošenja tužbe u ovoj pravnoj stvari, bilo je propisano: da se ovom uredbom propisuju uslovi i merila za utvrđivanje plate i drugih novčanih primanja profesionalnih vojnika na službi u Vojsci Jugoslavije i da se plata i druga novčana primanja profesionalnih vojnika izražavaju u bodovima (član 1.); da Savezna vlada, u smislu čl. 75 Zakona, određuje koeficijent za utvrđivanje ukupnog iznosa sredstava za plate profesionalnih vojnika u Vojsci i da savezni ministar za odbranu, u okviru ukupnih iznosa sredstava iz stava 1. ovog člana, donosi odluku o vrednosti boda za obračunavanje plata i drugih novčanih primanja profesionalnih vojnika u Vojsci (član 52.); da se plata profesionalnom vojniku u Vojsci utvrđuje na osnovu naredbe, odnosno rešenja o postavljenju na formacijsko, odnosno radno mesto i podataka o oceni rezultata rada, a obračunava se i isplaćuje po platnom spisku (član 53. stav 1.).

Odredbom tačke 1. Odluke Savezne vlade o izmeni Odluke o određivanju koeficijenta za utvrđivanje ukupnog iznosa sredstava za plate profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije (“Službeni list SRJ“, br. 35/94, 9/96 i 1/00), koja je važila u vreme podnošenja tužbe u ovoj pravnoj stvari, bilo je propisano da koeficijent za utvrđivanje ukupnog iznosa sredstava za plate profesionalnih vojnika iznosi 3,0 prema neto zaradi po zaposlenom isplaćenoj za prethodni mesec u privredi republike članice na čijoj je teritoriji sedište Saveznog ministarstva za odbranu.

6. Ispitujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da osporenim presudama nije povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje.

Naime, pravo na pravično suđenje predstavlja kompleksno pravo koje sadrži niz prava koja treba da obezbede određene procesne garancije strankama u postupcima u kojima sudovi odlučuju o njihovim pravima i obavezama i zaštite stranke od proizvoljne i arbitrerne primene prava od strane sudova. Ustavni sud konstatuje da pravo na nepristrasno suđenje, kao deo prava na pravično suđenje, podrazumeva odsustvo predrasuda ili naklonosti postupajućeg sudije prema nekoj od stranaka u sporu i ZPP propisuje mehanizme za zaštitu navedenog prava – isključenje i izuzeće sudije. Odredbama člana 66. stav 1. tač. 1) do 7) ZPP bili su pr opisani razlozi za isključenje sudije koji objektivno mogu izazvati sumnju u nepristrasnost sudije, nezavisno od njegovog ponašanja.

U konkretnom slučaju, podnosioci ustavne žalbe smatraju da je, između ostalog, u drugostepenom parničnom postupku povređeno njihovo pravo na nepristrasno suđenje, iz razloga što su u donošenju osporene presude Okružnog suda u Prokuplju Gž. 1357/06 od 22. novembra 2006. godine učestvovale sudije koje su morale biti isključene iz odlučivanja, jer su podnosioci podneli tužbu protiv njih za naknadu materijalne štete. Budući da su podnosioci ustavne žalbe 5. februara 2007. godine podneli navedenu tužbu protiv sudija Okružnog suda u Prokuplju, dakle nakon donošenja osporene drugostepene presude, Ustavni sud je zaključio da u drugostepenom parničnom postupku nije došlo do povrede prava podnosilaca na nepristrasno suđenje, s obzirom na to da nije bio ispunjen uslov za isključenje postupajućih sudija iz člana 66. stav 1. tačka 5) Zakona o parničnom postupku.

Takođe, prema navodima podnosilaca ustavne žalbe, u postupku po reviziji je povređeno njihovo pravo na nepristrasno suđenje, zbog toga što predsednik Vrhovnog suda Srbije nije odlučio o njihovom zahtevu za izuzeće određenih sudija navedenog suda. Međutim, Ustavni sud je ocenio da su neosnovani ovi navodi podnosilaca, imajući u vidu da u spisima predmeta postoji samo zahtev za izuzeće koji su podnela lica koja nisu bili stranke u parničnom postupku povodom koga je podneta ustavna žalba.

Najzad, podnosioci ustavne žal be ističe da je povređeno njihovo pravo na nepristrasno suđenje, jer su osporene presude “posledica postignutog dogovora između sudija Vrhovnog suda Srbije i zastupnika tužene“. Uvidom u spise predmeta povodom koga je podneta ustavna žalba, Ustavni sud je utvrdio da navedeni stav podnosi laca ustavne žalbe o postupanju sudija Okružnog suda u Prokuplju i Vrhovnog suda Srbije nije potkrepljen dokazima koji bi ukazivali na pristrasnost sudija koji su, u konkretnom slučaju, učestvovali u donošenju osporenih presuda, bilo subjektivne, bilo objektivne prirode.

Pored toga, Ustavni sud je utvrdio da su osporene presude doneli Ustavom i zakonom ustanovljeni sudovi, u granicama svojih nadležnosti i u postup cima sproveden im u skladu sa zakonskim propisima. Po oceni Ustavnog suda, osporene presude su zasnovane na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, postupajući sudovi su obrazložili svoje pravno stanovište u ovoj pravnoj stvari, tako da se ne može smatrati da je to pravno stanovište posledica proizvoljnog tumačenja od strane sudova i neprihvatljive primene materijalnog prava. Takođe, Ustavni sud je našao da podnosi oci ni su pruži li argumente i odgovarajuće dokaze koji bi potvrdili da je Vrhovni sud Srbije u istim činjeničnim i pravnim situacijama doneo drugačije odluke i da je tako narušio pravnu sigurnost kao element prava na pravično suđenje. Iz svih iznetih razloga, Ustavni sud smatra da osporenim presudama, u konkretnom slučaju, nije povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Razmatrajući navode o povred i načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud je zaključio da su ustavnopravno neprihvatljive tvrdnje podnosilaca ustavne žalbe da su u predmetnom parničnom postupku na bilo koji način diskriminisani. Naime, u ustavnoj žalbi nisu pruženi ustavnopravno prihvatljivi argumenti i dokazi koji bi ukazali na to da je podnosiocima ustavne žalbe zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda načela zabrane diskriminacije.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je u ovom delu odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, te je odlučio kao u tački 1. izreke.

7. Ispitujući dozvoljenost ustavne žalbe u delu kojim se osporava rešenje Okružnog suda u Prokuplju Gž. 537/06 od 2. juna 2006. godine, Ustavni sud je konstatovao da se ustavna žalba može izjaviti samo protiv pojedinačnog akta koji je donet ili radnje koja je izvršena nakon proglašenja Ustava Republike Srbije, 8. novembra 2006. godine. Imajući u vidu da se ustavnom žalbom pobija navedeno rešenje koje je doneto pre stupanja na snagu Ustava Republike Srbije od 2006. godine, Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, saglasno odr edbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje, odlučujući kao u tački 2. izreke.

8. Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda (''Službeni glasnik RS'', br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odbijanje ustavne žalbe u sporu za naknadu štete vojnim licima

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti