Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je kao neosnovanu ustavnu žalbu protiv presuda redovnih sudova kojima je potvrđena zakonitost odluke o prestanku radnog odnosa. Sud nije utvrdio povredu prava na pravično suđenje, suđenje u razumnom roku, niti povredu manjinskih prava.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Jonela Malajmarea iz Pančeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 11. novembra 2010. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Jonela Malajmarea izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Pančevu P1. 1489/07 od 29. januara 2008. godine, presude Okružnog suda u Pančevu Gž1. 280/08 od 26. juna 2008. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev. II 1737/08 SGZZ 947/08 od 18. juna 2009. godine.

2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Jonela Malajmarea izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Pančevu u predmetu P1. 1489/07.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Jonel Malajmare iz Pančeva je 31. decembra 2009. godine Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv akata označenih u tački 1. izreke, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na očuvanje posebnosti, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 79. Ustava Republike Srbije, povrede načela o zaštiti nacionalnih manjina, zabrane diskriminacije i zabrane diskriminacije nacionalnih manjina, utvrđenih čl. 14, 21. i 76. Ustava. U ustavnoj žalbi se poziva i na povredu prava na upotrebu maternjeg jezika i prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Pančevu u predmetu P1. 1489/07.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi naveo: da je rešenjem direktora Osnovne škole „Žarko Zrenjanin“ u Banatskom Novom Selu najpre udaljen sa rada, a potom mu je u disciplinskom postupku izrečena disciplinska mera prestanka radnog odnosa zbog teže povrede radne obaveze; da je radi poništaja rešenja o izricanju te mere 1. septembra 2003. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Pančevu; da tužena strana u postupku nije dostavila sudu potrebne normativne akte iz kojih bi se utvrdilo da li je teža povreda radne obaveze za koju se podnosilac teretio bila utvrđena tim aktima ili je tuženi bez pravnog osnova utvrđenog u statutu škole vodio disciplinski postupak neposrednom primenom Zakona o radnim odnosima u državnim organima. Podnosilac smatra da zbog navedenog propuštanja sud nije mogao utvrditi ni da li je nastupila zastarelost pokretanja i vođenja disciplinskog postupka i da li je tužena škola zbog bolovanja odgovornog zaposlenog donela rešenje o prekidu postupka. Podnosilac je takođe naveo da mu u postupku pred sudom nije omogućeno da prati postupak uz pomoć tumača za rumunski jezik, čime su mu povređena manjinska prava, pravo na očuvanje posebnosti i na jednakost pred zakonom, a uskraćeno mu je i pravo na pravično suđenje, jer nije mogao da razume i prati postupak na srpskom jeziku. Po mišljenju podnosioca ustavne žalbe, nadležni sudovi nisu uzeli u obzir da je disciplinski postupak protiv njega vođen „zbog izvršenja“ krivičnog dela bludne radnje iz člana 108. Krivičnog zakona Republike Srbije u vezi sa članom 106. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srbije, a za koje delo je on u krivičnom postupku koji je pravnosnažno okončan, oslobođen od optužbe. Podnosilac ustavne žalbe traži da mu Ustavni sud dosudi naknadu „za sve pretrpljene vidove štete“, kao i da se odluka Suda objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja os­no­va­no­sti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Us­tav­ni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i oba­ve­za­ma pod­no­sioca us­tav­ne žal­be povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Pančevu P1. 1489/07 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je 1. septembra 2003. godine podneo Opštinskom sudu u Pančevu tužbu protiv tužene Osnovne škole „Žarko Zrenjanin“ iz Banatskog Novog Sela, radi poništaja rešenja o prestanku radnog odnosa i vraćanja na rad. Prvo ročište za glavnu raspravu održano je 7. oktobra 2003. godine, a do donošenja prvostepene presude 11 ročišta je odloženo na zahtev tužilačke strane. Tužilac je četiri puta podnosio zahtev za izuzeće predsednika veća, a takođe je tražio izuzeće predsednika suda i svih sudija Opštinskog suda u Pančevu. Navedeni zahtev tužioca je prvi put odbijen kao neosnovan, a potom su zahtevi iste vrste odbacivani. Postupajući sud je na predlog tužioca 16. juna 2005. godine doneo rešenje o prekidu postupka do pravnosnažnog okončanja krivičnog postupka koji je protiv njega pokrenut pred tim sudom u predmetu K. 7/04. Po žalbi tuženog, rešenje o prekidu postupka je ukinuto rešenjem Okružnog suda u Pančevu Gž. 1446/05 od 20. decembra 2005. godine. Prvostepnei sud je 30. juna 2006. godine zaključio glavnu raspravu u pogledu dela tužbenog zahteva koji se odnosi na poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa i vraćanje tužioca na rad, ali je 22. septembra 2006. godine glavna rasprava ponovo otvorena radi dopune dokaznog postupka, odnosno izvođenja dokaza saslušanjem tužioca u svojstvu parnične stranke. Međutim, na ročištu održanom 29. januara 2008. godine tužilac je izjavio da, na predlog svojih advokata, neće davati iskaz kao stranka, pa je sud otklonio izvođenje navedenog dokaza i zaključio glavnu raspravu. Pismeni otpravak presude Opštinskog suda u Pančevu P1. 1489/07 od 29. januara 2008. godine dostavljen je punomoćniku tužioca 18. februara 2008. godine, a 26. februara 2008. godine tužilac je protiv navedene presude izjavio žalbu. Na zahtev Okružnog suda u Pančevu, koji je spise predmeta vratio Opštinskom sudu u Pančevu, postupajući sudija se izjasnio da predmet ima novi broj zbog toga što je bio određen prekid postupka u ovoj pravnoj stvari. Okružni sud u Pančevu je presudom Gž1. 280/08 od 26. juna 2008. godine odbio žalbu tužioca kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu. Tužilac je 13. avgusta 2008. godine izjavio Vrhovnom sudu Srbije reviziju protiv drugostepene presude, a 14. oktobra 2008. godine je podneo zahtev za zaštitu zakonitosti. Vrhovni sud Srbije je istom presudom Rev. II 1737/08 i SGZZ 947/08 od 18. juna 2009. godine odlučio o oba izjavljena pravna leka, tako što je odbio reviziju tužioca kao neosnovanu, a zahtev za zaštitu zakonitosti odbacio kao nedozvoljen. Osporena presuda Vrhovnog suda Srbije dostavljena je punomoćniku tužioca 15. decembra 2009. godine.

Osporenom presudom Opštinskog suda u Pančevu P1. 1489/07 od 29. januara 2008. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev Jonela Malajmarea, ovde podnosioca ustavne žalbe, za poništaj rešenja direktora Osnovne škole „Žarko Zrenjanin“ iz Banatskog Novog Sela broj 305 od 4. jula 2003. godine, kojim je tužiocu izrečena disciplinska mera prestanka radnog odnosa. Istom presudom odbijen je i tužbeni zahtev da se tužena škola obaveže da tužioca vrati na rad, te da mu isplati traženu razliku u naknadi zarade. U obrazloženju osporene prvostepene presude je navedeno da je tužilac bio zaposlen kao nastavnik razredne nastave u tuženoj školi i da je u disciplinskom postupku oglašen krivim što se 18. novembra 2002. godine uvredljivo i na drugi način neprimereno ponašao prema učeniku D.V, na taj način što ga je pozvao u učionicu da prebroji novac i što ga je tom prilikom mazio po licu, glavi, leđima i štipkao po obrazima, nakon čega je tražio da ga učenik poljubi, što je ovaj i učinio, da je tužilac ponovo tražio da učenik prebroji novac i za to vreme se ponašao kao prilikom prvog brojanja, a zatim je poljubio učenika u slepoočnicu. U disciplinskom postupku je utvrđeno da je tužilac opisanim radnjama učinio težu povredu radne obaveze i dužnosti iz člana 59. stav 1. tačka 3) Zakona o radnim odnosima u državnim organima, te mu je izrečena disciplinska mera prestanka radnog odnosa. U obrazloženju presude je takođe navedeno: da su maloletnog D.V. nakon spornog događaja učenici nazivali „nastavnikovom ljubavnicom“ i da on neko vreme nije dolazio u školu; da je tužilac privremeno udaljen sa rada; da je sindikalna organizacija prosvetnih radnika tužene škole najoštrije osudila navedeni događaj; da je u toku disciplinskog postupka tužilac otvorio bolovanje; da je rešenjem inspektora rada odloženo izvršenje osporenog rešenja direktora škole, nakon čega je oko 600 roditelja potpisalo peticiju koja je sadržala odluku da se deca ne šalju u školu ako se tužilac vrati na rad; da je pre spornog događaja – 18. juna iste godine školski odbor doneo odluku da se tužilac upozori na nedolično ponašanje prema učenicima; da je v.d. direktora škole obavio razgovor sa tužiocem i konstatovao da se do tada „ćutke“ prelazilo preko sličnih prijava protiv njega, ali da se ubuduće to neće tolerisati; da tužilac u svoju odbranu nije ništa rekao, ali da je poštovao zabranu da dolazi u suprotnu smenu kad ne drži nastavu. Prvostepeni sud je cenio okolnost da je protiv tužioca pred tim sudom vođen krivični postupak zbog krivičnog dela bludne radnje iz člana 108. Krivičnog zakona Republike Srbije u vezi sa članom 106. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srbije i da je tužilac u tom postupku koji je pravnosnažno okončan, oslobođen od optužbe zbog nedostatka dokaza da je učinio krivično delo za koje je optužen. Međutim, sud je našao da je ponašanje tužioca u odnosu na maloletnog D.V. bilo uvredljivo i neprimereno za nastavnika, posebno imajući u vidu obavezu škole da zaštiti decu od fizičkog kažnjavanja ili psihičkog povređivanja ili bilo kog vida diskriminacije „po svim normama utvrđenim Zakonom o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, kao i međunarodnim propisima“. Polazeći od toga da predmetno ponašanje tužioca predstavlja povredu radne obaveze, sud je zaključio da to ponašanje ne mora istovremeno biti seksualno devijantno, te da nije od značaja činjenica da u krivičnom postupku nije dokazano da je tužilac preduzeo navedene radnje u cilju zadovoljenja polnog nagona. Sud je takođe odbio kao neosnovan prigovor zastarelosti vođenja disciplinskog postupka, imajući u vidu trajanje privremene sprečenosti tužioca za rad i datum donošenja drugostepene odluke tužene škole, a polazeći od odredaba člana 62v Zakona o radnim odnosima u državnim organima. Navedenim zakonskim odredbama je propisano da pokretanje i vođenje disciplinskog postupka zastareva u roku od šest meseci od izvršene povrede, a taj rok ne teče za vreme bolovanja ili godišnjeg odmora.

Osporenom presudom Okružnog suda u Pančevu Gž1. 280/08 od 26. juna 2008. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena ožalbena presuda Opštinskog suda u Pančevu P1. 1489/07 od 29. januara 2008. godine, jer je drugostepeni sud ocenio da je u postupku pravilno utvrđeno činjenično stanje, da nisu učinjene bitne povrede pravila postupka i da je materijalno pravo pravilno primenjeno.

Osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. II 1737/08 SGZZ 947/08 od 18. juna 2009. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Okružnog suda u Pančevu Gž1. 280/08 od 26. juna 2008. godine i odbačen kao nedozvoljen zahtev tužioca za zaštitu zakonitosti podignut protiv osporene prvostepene i drugostepene presude. U obrazloženju presude je, pored ostalog, navedeno: da su neosnovani navodi da je prvostepeni sud propustio da donese delimičnu presudu radi odlučivanja o prigovoru zastarelosti vođenja disciplinskog postupka, jer je odlučivanje o tom prigovoru obuhvaćeno meritornom odlukom; da je merodavno pravo za rešenje ovog spora Zakon o radnim odnosima u državnim organima, čije se odredbe primenjuju na prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih u ustanovama, na osnovu odredbe člana 6. Zakona o osnovnoj školi; da je disciplinski postupak protiv tužioca pokrenut i okončan u zakonskom roku i sproveden u skladu sa navedenim zakonom; da je odgovornost tužioca utvrđena u disciplinskom postupku, okončanom pobijanim rešenjima kojima je tužilac oglašen krivim za povredu radne obaveze iz člana 59. stav 1. tačka 3) Zakona o radnim odnosima u državnim organima, koju predstavlja nedostojno, uvredljivo i na drugi način neprimereno ponašanje prema učeniku; da su u sudskom postupku utvrđene činjenice koje predstavljaju sadržinu povrede i da na takvo zaključivanje ne utiče razlika u detaljima opisa elementa radnje. Vrhovni sud Srbije je ocenio da izdvajanje jednog učenika u odnosu na ostale, neopravdano objektivnim razlozima vršenja nastavne dužnosti, a naročito iskazivanje prema učeniku posebnih emocija i naklonosti koje izaziva reakciju u vidu zadirkivanja i podsmeha ostalih učenika, predstavlja ponašanje kojim se povređuje ličnost maloletnog deteta i negativno utiče na njegov duševni razvoj i da je takvo ponašanje protivno dužnosti vaspitača i ciljevima osnovnog obrazovanja, propisanim odredbama tada važećeg Zakona o osnovnoj školi i Konvencije o pravima deteta. Po mišljenju Vrhovnog suda Srbije, na ocenu same povrede i izbor disciplinske mere uticalo je ponavljanje sličnog ponašanja i pored upozorenja nadređenog, a na pravilnost pravnog zaključivanja i odlučivanja ne utiče ni pogrešno pozivanje na pojedine norme propisa koji nije važio u vreme spornog događaja – Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, u slučaju kada su ostali važeći propisi pravilno protumačeni i primenjeni. Vrhovni sud je takođe ocenio da nepostojanje krivične odgovornosti tužioca za krivično delo koje mu je stavljeno na teret ne utiče na drukčije odlučivanje o disciplinskoj odgovornosti tužioca, jer se utvrđena radnja disciplinske povrede ne poklapa sa elementima bića krivičnog dela za koje je tužilac bio optužen i jer sud u parničnom postupku nije vezan oslobađajućom krivičnom presudom.

Zapisnik o nejavnoj raspravi sačinjen 22. aprila 2003. godine u disciplinskom postupku koji je vođen protiv podnosioca ustavne žalbe sadrži izjavu njegovog branioca, datu u prisustvu podnosioca ustavne žalbe, da njegov branjenik odlično govori i razume srpski jezik, pa se odriče prava da se u ovom postupku angažuje prevodilac za rumunski jezik.

Zapisnik sa saslušanja podnosioca ustavne žalbe pred istražnim sudijom u predmetu Ki. 1513/2002 od 9. decembra 2002 sadrži pouku okrivljenom da svoju izjavu može dati na maternjem – rumunskom jeziku, nakon čega je podnosilac ustavne žalbe izjavio da srpski jezik govori i razume dobro.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu se ustavnom žalbom ukazuje je utvrđeno: da Republika Srbija štiti prava nacionalnih manjina i jemči posebnu zaštitu nacionalnim manjinama radi ostvarivanja potpune ravnopravnosti i očuvanja njihovog identiteta (član 14.); da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. stav 3.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.), da se svakome jemči pravo na besplatnog prevodioca, ako ne govori ili ne razume jezik koji je u službenoj upotrebi u sudu i pravo na besplatnog tumača, ako je slep, gluv ili nem (stav 2.); da se pripadnicima nacionalnih manjina jemči ravnopravnost pred zakonom i jednaka zakonska zaštita i da je zabranjena bilo kakva diskriminacija zbog pripadnosti nacionalnoj manjini (član 76. st. 1. i 2.); da pripadnici nacionalnih manjina imaju pravo: na izražavanje, čuvanje, negovanje, razvijanje i javno izražavanje nacionalne, etničke, kulturne i verske posebnosti, a pored ostalog, na korišćenje svog jezika i pisma (član 79.).

Za ocenu osnovanosti ustavne žalbe od značaja su i sledeće odredbe zakona:

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 72/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme podnošenja tužbe, bilo je predviđeno da bitna povreda odredaba parničnog postupka uvek postoji ako je protivno odredbama ovog zakona sud odbio zahtev stranke da u postupku upotrebljava svoj jezik i pismo i da prati tok postupka na svom jeziku, a stranka se zbog toga žali (član 354. stav 2. tačka 9)). Istovetna odredba sadržana je i u članu 361. stav 2. tačka 8) Zakona o parničnom postupku («Službeni glasnik RS», broj 125/04), koji se primenjuje od 23. februara 2005. godine.

Odredbama Zakona o radnim odnosima u državnim organima ("Službeni glasnik RS", br. 48/91, 66/91, 44/98, 49/99, 34/01, 39/02, 49/05 i 79/05), koji se primenjivao u postupku odlučivanja o disciplinskoj odgovornosti podnosioca ustavne žalbe, bilo je propisano: da je teža povreda radnih obaveza i dužnosti nedostojno, uvredljivo ili na drugi način neprimereno ponašanje prema građanima, pravnim licima i drugim strankama u postupku pred državnim organima i da se za povrede iz stava 1. ovog člana mogu izreći disciplinska mera novčana kazna u visini od 20% do 35% od plate isplaćene za mesec u kome je odluka doneta, u trajanju od tri do šest meseci, ili disciplinska mera prestanak radnog odnosa (član 59. stav 1. tačka 3) i stav 2.); da pokretanje i vođenje disciplinskog postupka zastareva u roku od šest meseci od dana izvršene povrede, a da rok iz stava 1. ovog člana ne teče za vreme odsustvovanja sa rada zbog bolovanja ili godišnjeg odmora (član 62. st. 1. i 2.).

Odredbama Zakona o osnovnoj školi ("Službeni glasnik RS", br. 50/92, 53/93, 67/93, 48/94, 66/94 i 22/02) bilo je propisano: da se na osnivanje, upravljanje, rukovođenje, položaj zaposlenih, nadzor nad zakonitošću rada i ukidanje škola primenjuju odredbe zakona kojima se uređuje sistem javnih službi, ako ovim zakonom nije drugačije utvrđeno (član 6. stav 1.); da nastavnika, stručnog saradnika i vaspitača koji svojim obrazovno-vaspitnim radom ne ostvaruje cilj i zadatke obrazovanja i vaspitanja, ne ostvaruje nastavni plan i program, svojim ponašanjem ugrožava ili omalovažava grupe i pojedince po osnovu rasne, nacionalne, jezičke, verske i polne pripadnosti, odnosno političkog opredeljenja ili podstiče na takvo ponašanje, ili fizički kažnjava ili vređa ličnost učenika, direktor škole udaljava iz nastave do donošenja odluke o disciplinskom postupku (član 73. stav 1.).

Odredbom člana 23. Zakona o javnim službama ("Službeni glasnik RS", br. 42/91 i 71/94) bilo je propisano da se u pogledu prava, obaveza i odgovornosti zaposlenih u ustanovi iz člana 3. stav 1. ovog zakona, primenjuju propisi o zaposlenim u državnim organima, ako zakonom nije drukčije određeno.

Odredbama Krivičnog zakona Republike Srbije ("Službeni glasnik SRS", br. 26/77, 28/77, 43/77, 20/79, 24/84, 39/86, 51/87, 6/89, 42/89 i 21/90 i "Službeni glasnik RS", br. 16/90, 26/91, 75/91, 9/92, 49/92, 51/92, 23/93, 67/93, 47/94, 17/95, 44/98, 10/02, 11/02, 80/02, 39/03 i 67/03) bilo je propisano: da će se kazniti zatvorom od jedne do deset godina onaj ko izvrši krivično delo obljube ili protivprirodnog bluda sa licem koje nije navršilo 14 godina (član 106. stav 1.); da će se kazniti zatvorom do tri godine onaj ko u slučajevima iz čl. 103. do 107. ovog zakona izvrši samo bludnu radnju (član 108.).

5. Iz sadržine ustavne žalbe proizlazi da podnosilac u suštini ističe povredu prava na pravično suđenje, a da na navodnoj povredi tog prava zasniva tvrdnju o povredi ustavnih načela o zaštiti nacionalnih manjina, zabrani diskriminacije i prava koja se garantuju nacionalnim manjinama.

Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ocenio da je u sprovedenom postupku podnosiocu ustavne žalbe bilo omogućeno, na isti način kao i protivnoj strani, da aktivno učestvuje u postupku, predlaže dokaze, učestvuje u ispitivanju svedoka, kao i da je bilo obezbeđeno javno raspravljanje u postupku. U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe da sud nije pribavio normativne akte tužene škole iz kojih bi se utvrdilo da li je teža povreda radne obaveze za koju se podnosilac teretio bila utvrđena tim aktima, Ustavni sud nalazi da su isti neosnovani. Naime, disciplinski organi vrše svoja ovlašćenja na osnovu odredaba zakona, pa ni eventualno odsustvo opšteg akta tužene škole o disciplinskoj odgovornosti ne bi predstavljalo smetnju da se sprovede postupak, utvrdi odgovornost tužioca i izrekne odgovarajuća mera. Saglasno navedenim odredbama Zakona o javnim službama i Zakona o osnovnoj školi, u disciplinskom postupku protiv podnosioca ustavne žalbe su se primenjivale tada važeće odredbe Zakona o radnim odnosima u državnim organima. Ustavni sud je takođe ocenio neosnovanom i tvrdnju podnosioca o navodnoj zastarelosti vođenja disciplinskog postupka, nalazeći da je prvostepeni sud dao ustavnopravno prihvatljive argumente za odbijanje tog prigovora. Polazeći od navedenih odredaba Zakona o radnim odnosima u državnim organima, prema kojima zastarelost ne teče za vreme odsustvovanja sa rada zbog bolovanja, a imajući u vidu datum izdavanja potvrde o privremenoj sprečenosti za rad i datum okončanja disciplinskog postupka, ocenjuje se da je disciplinski postupak protiv podnosioca okončan u zakonom propisanom roku.

Po mišljenju Ustavnog suda, ne može se prihvatiti ni tvrdnja podnosioca ustavne žalbe da nadležni sudovi nisu uzeli u obzir činjenicu da je u krivičnom postupku koji je protiv njega vođen, a koji je pravnosnažno okončan, doneta oslobađajuća presuda. Ustavni sud nalazi da je u osporenim presudama dato detaljno i ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje stava da je disciplinska odgovornost samostalna i nezavisna od krivične i da se utvrđena radnja disciplinske povrede ne poklapa sa elementima bića krivičnog dela za koje je podnosilac bio optužen. Polazeći od toga da je sud u parničnom postupku vezan samo osuđujućom krivičnom presudom u pogledu krivičnog dela i krivične odgovornosti, a ne i oslobađajućom krivičnom presudom, on može prihvatiti činjenično stanje utvrđeno u disciplinskom postupku i na osnovu toga odlučiti o zakonitosti odluke o izrečenoj disciplinskoj meri i zakonitosti radnji koje su preduzete u disciplinskom postupku. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je utvrdio da osporenim aktima nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Ispitujući osnovanost navoda podnosioca da mu u predmetnom parničnom postupku nije omogućeno da prati postupak posredstvom tumača za rumunski jezik, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe na ročištu od 29. marta 2006. godine izjavio da želi da svoj iskaz da na maternjem – rumunskom jeziku, zbog čega je odloženo izvođenje dokaza saslušanjem parničnih stranaka. Na sledeća dva ročišta pristupio je tumač, ali je podnosilac sa prvog ročišta izostao, a na drugom je tužilačka strana predložila donošenje delimične presude, nakon čega je glavna rasprava zaključena. Nakon ponovnog otvaranja glavne rasprave, podnosilac se odrekao prava da svoj iskaz da posredstvom tumača i izjavio da će dati iskaz na srpskom jeziku. Međutim, podnosilac ustavne žalbe ni tada nije saslušan, jer je njegov punomoćnik izjavio da sa strankom ne može u potpunosti da se sporazume, te je predložio da se pozove sudski tumač. Iako je na naredno ročište pristupio sudski tumač, punomoćnik podnosioca se usprotivio saslušanju podnosioca ustavne žalbe, navodeći da bi to za njega predstavljalo stres. Postupajući sud je na ročištu 11. decembra 2007. godine usvojio ponovni predlog podnosioca ustavne žalbe da bude saslušan, ali je izvođenje tog dokaza otklonjeno nakon što je podnosilac izjavio da na predlog svojih advokata neće davati iskaz kao stranka. Ustavni sud je takođe utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe, u disciplinskom i krivičnom postupku koji su protiv njega vođeni povodom istog događaja, prilikom saslušanja izjavio da odlično govori i razume srpski jezik, pa se odriče prava na prevodioca za rumunski jezik. Ustavni sud je takođe imao u vidu da se podnosilac ustavne žalbe i u predmetnom parničnom postupku odrekao prava na upotrebu maternjeg jezika, da je tri puta odbio davanje iskaza u svojstvu parnične stranke posredstvom tumača, da pre podnošenja ustavne žalbe nije isticao povredu navedenog prava i da je bio zaposlen kao nastavnik razredne nastave u osnovnoj školi „Žarko Zrenjanin“ u Banatskom Novom Selu. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Pančevu u predmetu P1. 1489/07 nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na prevodioca, kao jednog od elemenata prava na pravično suđenje.

Ispitujući navode ustavne žalbe sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje, Ustavni sud je utvrdio da je postupak pred Opštinskim sudom u Pančevu pokrenut 1. septembra 2003. godine, podnošenjem tužbe, a da je okončan donošenjem presude Vrhovnog suda Srbije Rev. II 1737/08 SGZZ 947/08 od 18. juna 2009. godine, koja je dostavljena punomoćniku podnosioca ustavne žalbe 15. decembra 2009. godine. Iako je period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku započeo 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije, Ustavni sud je pri ispitivanju opravdanosti trajanja predmetnog postupka uzeo u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine.

Imajući u vidu činioce od kojih zavisi ocena o opravdanosti trajanja sudskog postupka, Ustavni sud je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Pre svega, iako se ne radi o veoma složenom predmetu ni sa materijalnopravnog, ni sa procesnog aspekta, mora se imati u vidu izuzetna osetljivost situacije u kojoj je došlo do disciplinskog kažnjavanja podnosioca merom prestanka radnog odnosa u ustanovi čija je delatnost obrazovanje i vaspitanje dece, zbog prijavljenog nedozvoljenog ponašanja prema maloletnom učeniku iste škole u kojoj je bio i nastavnik razredne nastave.

Polazeći od utvrđenih činjenica koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem prevashodno doprineo dugom trajanju postupka. Naime, Ustavni sud je utvrdio da je na predlog podnosioca odloženo 11 ročišta, da je podnosilac tri puta predlagao izvođenje dokaza njegovim saslušanjem u svojstvu parnične stranke, posle čega je odbijao davanje iskaza, kao i da je četiri puta podnosio zahteve za izuzeće sudija postupajućeg suda. Ispitujući ponašanje sudova u ovom postupku, Ustavni sud je utvrdio da je Opštinski sud u Pančevu u ovoj parnici iz radnog odnosa pokazao ažurnost u pogledu rokova u kojima su preduzimane pojedine procesne radnje i da ponovno otvaranje glavne rasprave nakon tri meseca nije bitno doprinelo dužini postupka. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da je drugostepeni postupak trajao četiri meseca, a da je postupak po vanrednim pravnim sredstvima pred Vrhovnim sudom Srbije okončan u roku od osam meseci, računajući od dana podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti, o kome je odlučeno istom presudom kojom je odlučeno i o reviziji podnosioca ustavne žalbe.

Iako je ocenio da je odluka o zahtevu za poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa za podnosioca ustavne žalbe nesumnjivo bila od velikog značaja, Ustavni sud nalazi da je podnosilac prevashodno svojim radnjama doprineo dugom trajanju sudskog postupka, zbog čega njegovo Ustavom zajemčeno pravo na suđenje u razumnom roku nije povređeno.

6. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu u celini kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07).

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić