Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku i dosudio naknadu nematerijalne štete. Izvršni postupak je trajao preko pet godina zbog značajnih perioda neaktivnosti prvostepenog i drugostepenog suda, što je neopravdano dugo.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenik predsednika Suda dr Goran P. Ilić, zamenik predsednika V eća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Jovanke Stanisavljev iz Čuruga, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 8. maja 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Jovanke Stanisavljev i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu I. 25578/10 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

3. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Jovanka Stanisavljev iz Čuruga podnela je 23. juna 2011. godine, preko punomoćnika Sonje Hadži Borjanović, advokata iz Novog Sada, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu I. 25578/10.

U ustavnoj žalbi se navodi: da je podnositeljka ustavne žalbe 6. jula 2007. godine podnela predlog za izvršenje; da je rešenje o izvršenju doneto 25. februara 2008. godine; da je predmet vraćen prvostepenom sudu rešenjem drugostepenog suda od 15. januara 2009. godine; da je podnositeljka u više navrata zahtevala od sudova da nastave sa postupanjem u osporenom postupku. Podnositeljka od Ustavnog suda traži da utvrdi povredu navedenih prava, ističe da je usled ovih povreda pretrpela materijalnu štetu u visini sredstava dosuđenih izvršnom ispravom koje ne može da koristi, troškova izvršnog postupka i troškova postupka po ustavnoj žalbi, kao i nematerijalnu štetu i traži od Ustavnog suda da naloži sudovima da u najkraćem roku sprovedu postupak prinudnog izvršenja i uputi podnositeljku ustavne žalbe da podnese odštetni zahtev Ministarstvu pravde.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena dru ga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 25578/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari.

Jovanka Stanisavljev iz Čuruga podnela je 6. jula 2007. godine Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu predlog za izvršenje protiv Udruženja osiguravača Srbije - Garantnog fonda, radi naplate novčanog iznosa dosuđenog na ime naknade materijalne štete i troškova parničnog postupka, zabranom na dužnikovim novčanim sredstvima na računu i njihovim prenosom na račun punomoćnika izvršnog poverioca. Predmet je dobio broj I. 9513/07.

Četvrti opštinski sud u Beogradu je 1. oktobra 2007. godine naložio punomoćniku izvršnog poverioca da usaglasi predlog za izvršenje sa izvršnom ispravom, što je on i učinio 8. oktobra 2007. godine.

Rešenjem o izvršenju I. 9513/07 od 25. februara 2008. godine usvojen je predlog za izvršenje zabranom na dužnikovim novčanim sredstvima na računu, njihovim prenosom na račun punomoćnika izvršnog poverioca i nalaganjem organizaciji za prinudnu naplatu da sredstva za koje je dozvoljeno izvršenje prenese na račun izvršnog poverioca.

Izvršni poverilac je protiv rešenja o izvršenju 7. aprila 2008. godine izjavio žalbu.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 15600/08 od 15. januara 2009. godine vraćen je predmet I. 9513/07 prvostepenom sudu, jer taj sud nije odlučio o predlogu za izvršenje u celosti.

Rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 9513/07 od 20. jula 2009. godine ispravljeno je navedeno rešenje o izvršenju od 25. februara 2008. godine.

Protiv navedenog rešenja od 20. jula 2009. godine izvršni poverilac je 10. septembra 2009. godine izjavio žalbu.

Nakon urgencije izvršnog poverioca, navedeni predmet, koji je kod Prvog osnovnog suda u Beogradu dobio broj I. 25578/10, dostavljen je 4. marta 2010. godine Višem sudu u Beogradu, u kome je zaveden pod brojem Gž. 11362/10.

Zamenik v.f. predsednika Višeg suda u Beogradu je 10. maja 2011. godine, na osnovu pritužbe izvršnog poverioca, nalagao postupanje sudije izvestioca u navedenom predmetu tog suda.

Zamenik v.f. predsednika Prvog osnovnog suda u Beogradu je u julu i septembru 2012. godine nalagao postupanje u osporenom postupku.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu Ipv (I). 195/11/8 od 26. jula 2012. godine odbijen je kao neosnovan prigovor izvršnog poverioca izjavljen protiv navedenog rešenja o izvršenju od 25. februara 2008. godine u delu kojim je odlučeno o troškovima izvršnog postupka, dok je u preostalom delu prigovor protiv tog rešenja odbačen kao nedozvoljen, jer prema Zakonu o izvršenju i obezbeđenju prigovor izvršnog poverioca protiv rešenja o izvršenju nije dozvoljen.

Zaključkom Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 25578/10 od 14. novembra 2012. godine naloženo je organizaciji za prinudnu naplatu da sprovede izvršenje određeno navedenim rešenjem o izvršenju.

Organizacija za prinudnu naplatu je izveštajem o izvršenju rešenja od 21. novembra 2012. godine obavestila Prvi osnovni sud u Beogradu da je navedeno rešenje o izvršenju izvršeno 20. novembra 2012. godine u celosti, u ukupnom iznosu od 317.071,36 dinara.

Prvi osnovni sud u Beogradu je odlukom, za koju je navedeno da je doneta 17. oktobra 2012. godine, zaključio izvršni postupak usled namirenja izvršnog poverioca.

4. Odredbama Ustava, čiju povredu podnositeljka ističe, predviđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1); da se j emči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1) .

Za odlučivanje o ustavnoj žalbi od značaja su i odredbe zakona kojima je regulisano prinudno ostvarenje potraživanja, a koje su se primenjivale u osporenom izvršnom postupku.

Odredbama Zakona o izvršnom postupku ("Službeni list RS", broj 125/04), koji se primenjivao u osporenom postupku, bilo je propisano: da izvršenje i obezbeđenje određuje i sprovodi sud (član 3.); da je u postupku izvršenja i obezbeđenja sud dužan da postupa hitno (član 4. stav 1.); da k ad su ispunjeni uslovi za donošenje rešenja o izvršenju i za sporovođenje izvršenja, sud je dužan da donese rešenje o izvršenju i preduzima radnje sprovođenja izvršenja (član 7.); da se i zvršenje sprovodi pre pravosnažnosti rešenja o izvršenju, ako ovim zakonom nije drugačije određeno (član 54.); da rešenje o izvršenju sud dostavlja organizaciji za prinudnu naplatu koja odmah nalaže bankama ili drugim finansijskim organizacijama kod kojih se vode računi izvršnog dužnika da obustave sve isplate sa tih računa do konačne naplate potraživanja (član 199. stav 1.).

Odredbama Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, broj 31/11), koji se primenjivao u osporenom postupku od 18. septembra 2011. godine, propisano je: da izvršenje i obezbeđenje određuje sud, ako ovim zakonom nije drugačije određeno, a sprovodi ga sud ili izvršitelj (član 2. stav 2.); da je p ostupak izvršenja i obezbeđenja hitan (član 6. stav 1.); da je s ud, odnosno izvršitelj dužan da preduzme radnje sprovođenja izvršenja kada su za to ispunjeni uslovi (člana 8. stav 2.); da se i zvršenje sprovodi pre pravnosnažnosti rešenja o izvršenju, ako ovim zakonom nije drugačije određeno (člana 68.); da s ud sprovodi izvršenje po službenoj dužnosti kada su za to ispunjeni uslovi propisani zakonom (član 69. stav 1.); da se r ešenje o izvršenju, odnosno zaključak o sprovođenju izvršenja dostavlja organizaciji za prinudnu naplatu sa nalogom da novčani iznos za koji je određeno izvršenje prenese sa računa izvršnog dužnika na račun izvršnog poverioca (član 185. stav 1.).

5. Ispitujući osnovanost ustavne žalbe izjavljene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud najpre konstatuje da je osporeni izvršni postupak pokrenut 6. jula 2007. godine i da je okončan namirenjem podnositeljke ustavne žalbe posle više od pet godina i tri meseca od njegovog pokretanja.

Polazeći od navedene dužine trajanja osporenog postupka, Ustavni sud ocenjuje da njegovo trajanje, samo po sebi, ukazuje na povredu prava na suđenje u razumnom roku. Međutim, kako je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao učesnika u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na ovako dugo trajanje postupka.

Polazeći od toga, Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo složenih pitanja koja bi prouzrokovala duže trajanje osporenog postupka. U osporenom postupku trebalo je odrediti izvršenje, a zatim ga sprovesti sredstvima i predmetima navedenim u predlogu za izvršenje.

Ustavni sud zatim zaključuje da je podnositeljka ustavne žalbe imala legitiman interes da postupajući sud ovi brzo sprovedu određeno izvršenje, jer je reč o hitnom postupku u kome se ostvaruje potraživanje utvrđeno pred sudom koje ulazi u njenu imovinu.

Ispitujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe , Ustavni sud konstatuje da je podnositeljka u izvesnoj meri doprinela dužem trajanju osporenog postupka zbog dostavljanja neurednog predloga za izvršenje. Međutim, predlog je uredila u roku od sedam dana, a zatim je u više navrata zahtevala ubrzanje osporenog postupka.

Ocenjujući zatim postupanje sudova koji su vodili izvršni postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, Ustavni sud nalazi da su oni odlučujuće doprineli da osporeni postupak traje nerazumno dugo i da podnositeljka ustavne žalbe ostvari svoje potraživanje tek posle više od pet godina. Ovo stoga što je drugostepenom sudu bilo potrebno više od pola godine da donese odluku o vraćanju nerazmotrenih spisa po žalbi prvostepenom sudu jer nije odlučio o predlogu u celini. Prvostepenom sudu je bilo potrebno još šest meseci da postupi po nalogu drugostepenog suda. Prvostepenim sudovima je zatim bilo potrebno skoro pola godine da spise predmeta dostave Višem sudu u Beogradu radi odlučivanja o žalbama podnositeljke ustavne žalbe, a taj sud, za više od godinu i po dana, koliko je bio nadležan za odlučivanje o žalbama podnositeljke ustavne žalbe, nije doneo nikakvu odluku u osporenom postupku. Nakon što je za odlučivanje o pravnom leku u izvršnom postupku uspostavljena nadležnost istog suda koji je odlučivao u prvom stepenu, veću tog suda je bilo potrebno više od devet meseci da donese odluku o prigovorima podnositeljke ustavne žalbe. Dakle, rešenje o izvršenju je postalo pravnosnažno četiri i po godine nakon donošenja. U konkretnom slučaju nije bilo nikakvih smetnji za sprovođenje izvršenja, što najbolje pokazuje činjenica da je rešenje o izvršenju sprovedeno u vrlo kratkom roku nakon njegovog dostavljanja organizaciji za prinudnu naplatu. Ceneći ove okolnosti, Ustavni sud je našao da se ovakvo postupanje izvršnih sudova u osporenom postupku nikako ne može okarakterisati kao ažurno postupanje koje bi vodilo brzom okončanju osporenog izvršnog postupka ostvarenjem potraživanja podnositeljke ustavne žalbe.

Uzimajući navedeno u obzir, i to najpre hitnost osporenog postupka, njegovo trajanje i postupanje izvršnih sudova u njemu, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ustavni sud smatra da ne postoje procesne pretpostavke za utvrđenje povrede prava na imovinu, zajemčenog odredbom člana 58. stav 1. Ustava, imajući u vidu da je podnositeljka ustavne žalbe namirila svoje potraživanje u celosti, zbog čega je u tom delu odbacio ustavnu žalbu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke. Iz istog razloga Ustavni sud je u tački 3. izreke odbacio i zahtev za naknadu materijalne štete, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljki ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpe la podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno trajanje osporenog postupka i izvestan doprinos podnositeljke njegovom trajanju. Ustavni sud stoga smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpe la zbog neažurnog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Razmatrajući zahtev podnositeljke za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud konstatuje da je u tom pogledu zauzeo stav, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, da nema uslova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. Ovakvo stanovište zauzeo je i u svojoj odluci Už- 631/2011 od 8. maja 2013. godine, objavljenoj na adresi www.ustavni.sud.rs.

Zahtev podnositeljke da joj se naknade troškovi osporenog postupka, koji u suštini predstavlja zahtev za naknadu materijalne štete na ime njegovog vođenja, Ustavni sud nije razmatrao, jer je te troškove podnositeljka ustavne žalbe ostvarila u izvršnom postupku.

Ustavni sud nije odlučivao o zahtevu podnositeljke ustavne žalbe da se naloži prvostepenom sudu da okonča osporeni postupak u razumnom roku, jer je u trenutku odlučivanja o ustavnoj žalbi taj postupak već okončan.

9. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENIK

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Goran P. Ilić