Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog arbitrarne primene prava

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, poništava presudu Apelacionog suda i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje. Apelacioni sud je proizvoljno primenio odredbe o zastarelosti potraživanja naknade štete za naknadno pogoršanje zdravstvenog stanja, čime je onemogućio zaštitu prava.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Bosa Nenadić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ljubana Ćuće iz Bajmoka, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. marta 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Ljubana Ćuće i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3533/12 od 12. februara 2013. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3533/12 od 12. februara 2013. godine i određuje da nadležni sud ponovo odluči o žalbama parničnih stranaka izjavljenim protiv presude Osnovnog suda u Subotici P. 794/10 od 11. aprila 2012. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ljuban Ćuća iz Bajmoka izjavio je Ustavnom sudu, 10. aprila 2013. godine, preko punomoćnika Olivere Jovanić, advokata iz Subotice, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3533/12 od 12. februara 2013. godine, zbog povrede načela i prava iz čl. 10, 21, 22, 32, 35, 36, 39. i 199. Ustava Republike Srbije. Pored toga, podnosilac je istakao i povredu prava iz čl. 6, 13. i 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da drugostepeni sud nije pravično presudio kada je našao da je osnovan prigovor zastarelosti potraživanja koji je tužena istakla; da se, u konkretnom slučaju , radi o pogoršanju zdravlja i novoj šteti nastaloj nakon okončanja parničnog postupka 2003. godine, tako da se ne može uzeti da je predmetno potraživanje zastarelo; da ja takav zaključak apelacionog suda suprotan dosadašnjoj sudskoj praksi; da su „odluke o izboru sudija donete na nelegalan i nelegitiman način“, jer Visoki savet sudstva nije bio konstituisan u skladu sa zakonima, te je iz tih razloga podnosiocu povređeno pravo na pravično suđenje od strane zakonom izabranog suda; da su nalazi i mišljenja veštaka napisani na latinici, iako je Ustavom utvrđeno da je u službenoj upotrebi srpski jezik i ćirilično pismo, čime je podnosiocu povređeno pravo na korišćenje sopstvenog jezika u postupku, garantovanog odredbom člana 10. stav 1. Ustava, te odredbom člana 199. Ustava, kao i pravo na pravično suđenje; da je sud u drugim slučajevima, u istim pravnim situacijama, dosuđivao naknadu štete, te da je time povređeno načelo zabrane diskriminacije; da je podnosiocu povređeno i pravo na jednaku zaštitu prava, jer on nije ostvario jednaku zaštitu pred sudom, kao što su i drugi tužioci, kojima su sudovi, u istovrsnim situacijama, priznali pravo na naknadu nematerijalne štete; da je podnosiocu povređeno pravo na pravno sredstvo, jer uloženi pravni lek nije bio delotvoran; da podnosilac ima pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, shodno članu 35. Ustava; da je žalba tužene podneta od strane neovlašćenog lica, čime je podnosiocu povređeno pravo na jednaku zaštitu prava; da tuženu Republiku Srbiju – Ministarstvo odbrane nije mogla zastupati Direkcija za imovinskopravne poslove, već samo Republički javni pravobranilac, te da je i takvim postupanjem podnosiocu povređeno pravo na jednaku zaštitu prava i pravno sredstvo; da su iz navedenih razloga podnosiocu povređena prava na pravično i nepristrasno suđenje i na suđenje u razumnom roku, kao i druga označena prava. Podnosilac je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih prava i odredi da se uklone štetne posledice, kao i da mu se naknade advokatski troškovi za zastupanje pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje Zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žalbu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Osnovnog suda u Subotici P. 794/10 od 11. aprila 2012. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezana tužena da mu na ime naknade nematerijalne štete po osnovu objektivne odgovornosti i to za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti isplati iznos od 400.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, dok je tužbeni zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete preko dosuđenog iznosa od 400.000,00 dinara do traženog iznosa od 1.000.000,00 dinara odbijen i obavezana tužena da tužiocu naknadi parnične troškove.

Postupajući po žalbama parničnih stranaka, Apelacioni sud u Novom Sadu (u daljem tekstu: Apelacioni sud) doneo je osporenu presudu Gž. 3533/12 od 12. februara 2013. godine, kojom je, u stavu prvom izreke, usvojio žalbu tužene i preinačio ožalbenu prvostepenu presudu u delu kojim je usvojen tužbeni zahtev tužioca i u delu odluke o troškovima parničnog postupka tako što je odbio, kao neosnovan, u celini tužbeni zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, kao i njegov zahtev za naknadu troškova parničnog postupka, dok je u stavu drugom izreke odbio žalbu tužioca i potvrdio presudu Osnovnog suda u Subotici P. 794/10 od 11. aprila 2012. godine u delu kojim je odbijen njegov tužbeni zahtev.

U obrazloženju osporene presude je navedeno: da je u prvostepenom postupku, između ostalog, utvrđeno da je presudom Opštinskog suda u Subotici P. 228/2000 od 11. decembra 2002. godine obavezana tužena Republika Srbija da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete po osnovu objektivne odgovornosti isplati, i to: za pretrpljene i buduće bolove iznos od 60.000,00 dinara, za pretrpljeni i budući strah iznos od 50.000,00 dinara, za umanjenje estetskog izgleda iznos od 50.000,00 dinara i za umanjenje životne aktivnosti iznos od 130.000,00 dinara, sve ukupno iznos od 298.000,00 dinara, sa pripadajućom kamatom i troškovima parničnog postupka; da je navedena prvostepena presuda potvrđena presudom Okružnog suda u Subotici Gž. 233/2003 od 31. oktobra 2003. godine, a presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 612/14 od 31. oktobra 2003. godine preinačene su navedena prvostepena i drugostepena presuda, te je tužiocu na ime pretrpljenog straha dosuđen još iznos od 50.000.00 dinara i na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog naruženosti još iznos od 30.000,00 dinara, sa pripadajućom kamatom; da je tužilac povređen 12. aprila 1992. godine prilikom napada oružanih snaga Republike Hrvatske, kao vojni obveznik u sastavu JNA, u jedinici Vojna pošta 8304 Lipik u reonu Pakraca, gelerom od eksplozivne naprave u predelu leđa i leve polovine zida grudnog koša; da je usled zadobijene povrede kod tužioca došlo do nastanka naruženosti, kao i do umanjenja životne aktivnosti; da je u situaciji ranjavanja tužilac pretrpeo tzv. „primarni“ strah, a kasnije i sekundarni strah; da je sa aspekta ortopedije i traumatologije kod tužioca došlo do umanjenja životne aktivnosti od 20%, a sa aspekta psihijatrije je konstatovano umanjenje životne aktivnosti od 5%, pa je ukupan procenat umanjenja životne aktivnosti kod tužioca bio utvrđen u visini od 23%; da je tužilac sa porodicom došao u Bajmok u decembru 1997. godine; da je rešenjem od 15. februara 1999. godine, tužiocu priznat status ratnog vojnog invalida i razvrstan je u IX grupu sa 30% invaliditeta sa pravom na ličnu invalidninu; da se tužilac nalazio u periodu od 21. avgusta do 19. septembra 2007. godine u psihijatrijskoj dnevnoj bolnici Opšte bolnice u Subotici; da je tokom 2008, 2009. i 2010. godine tužilac redovno odlazio kod lekara psihijatra i dijagnoza mu je PTSP; da je bolest tužioca poprimila hronični tok; da je kao posledica navedene psihijatrijske bolesti došlo do ograničenja u svim životnim aktivnostima a koje se odnose na umanjenje kvaliteta življenja; da je hronični posttraumatski stresni poremećaj sa trajnim izmenama ličnosti usled doživljaja teškog stresa kod tužioca uslovio umanjenje životne aktivnosti od 30%; da centralnu ulogu u nastanku psihijatrijskog oboljenja ima izloženost treumatskim događajima za vreme boravka na ratištu i direktnom životnom ugroženošću usled ranjavanja; da je u navedenih 30% umanjenja životnih aktivnosti uračunato već ranijih 5% iz predmeta P. 2288/00, tako da je do pogoršanja zdravstvenog stanja tužioca u vidu umanjenja životne aktivnosti došlo u visini od 25%, a trenutno umanjenje ukupne životne aktivnosti sa psihijatrijske strane kod tužioca iznosi 30%.

Dalje je navedeno da je na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud zauzeo stav da je tužbeni zahtev tužioca delimično osnovan, sa obrazloženjem da je kod tužioca došlo do pogoršanja zdravstvenog stanja i povećanja procenta umanjenja životne aktivnosti od donošenja prethodne presude Opštinskog suda u Subotici P. 2288/00 od 11. decembra 2002. godine, jer su se povećale posledice posttraumatskog stresnog poremećaja, odnosno tužilac je oboleo od posttraumatskog stresnog poremećaja sa depresivnom slikom i trajnim izmenama ličnosti usled doživljaja teškog stresa, odnosno da je bolest kod tužioca poprimila hroničan tok, a dosadašnje mere lečenja nisu dovele do bitnijeg i trajnijeg poboljšanja, nalazeći da iz navedenih razloga nije osnovan prigovor zastarelosti istaknut od strane tužene.

Međutim, Apelacioni sud je ovakav stav prvostepenog suda ocenio kao pogrešan nalazeći: da nije sporno da je pogoršanje zdravstvenog stanja tužioca u uzročno-posledičnoj vezi sa štetom koja je nastala u toku 1992. godine, u vezi kojeg događaja je tužilac već ostvario naknadu štete po presudi Optinskog suda u Subotici P. 2288/00 od 11. decembra 2002. godine, da je njegova bolest napredovala i tek kasnije dobila hroničan tok, ali da je tužilac i naknadu štete zbog pogoršanja zdravstvenog stanja mogao da traži u roku propisanom za zastarelost krivičnog gonjenja, a to je 15 godina od nastanka štete; da je tužilac tužbu za naknadu štete zbog pogoršanja zdravstvenog stanja podneo 15. oktobra 2009. godine, u vreme kada je njegovo potraživanje bilo apsolutno zastarelo u odnosu na nastanak štete, a kako prema odredbi člana 360. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveze, zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete zbog pogoršanja zdravstvenog stanja je neosnovan, jer je njegovo potraživanje zastarelo.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da su u Republici Srbiji u službenoj upotrebi srpski jezik i ćiriličko pismo, a da se službena upotreba drugih jezika i pisama uređuje zakonom, na osnovu Ustava (član 10.); da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st. 1. do 3.); da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale (član 22. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. stav 2.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da svako ima pravo da koristi svoj jezik u postupku pred sudom, drugim državnim organom ili organizacijom koja vrši javna ovlašćenja, kada se rešava o njegovom pravu ili obavezi, kao i da neznanje jezika na kome se postupak vodi ne sme biti smetnja za ostvarivanje i zaštitu ljudskih i manjinskih prava (član 199.).

Kako su odredbama čl. 21. i 32. i člana 36. stav 2. Ustava zajemčena načela i prava koja su po svojoj sadržini u osnovi istovetna pravima iz čl. 6, 13. i 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, to Ustavni sud povredu ovih prava u postupku ustavnosudske kontrole ceni u odnosu na Ustav Republike Srbije.

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO) je propisano: da za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah sud će, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu, kao i da će prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o visini njene naknade, sud voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom (član 200. st. 1. i 2.); da će sud na zahtev oštećenog dosuditi naknadu i za buduću nematerijalnu štetu ako je po redovnom toku stvari izvesno da će ona trajati i u budućnosti (član 203.); da zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveze, da zastarelost nastupa kad protekne zakonom određeno vreme u kome je poverilac mogao zahtevati ispunjenje obaveze (član 360. st. 1. i 2.); da zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kad je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije što drugo propisano (član 361. stav 1.); da zastarelost nastupa kad istekne poslednji dan zakonom određenog vremena (član 362.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, a da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376. st. 1. i 2.); da se zastarevanje prekida podizanjem tužbe i svakom drugom poveriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom, u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja (član 388.).

5. Analizirajući osporenu presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3533/12 od 12. februara 2013. godine, sa stanovišta navoda ustavne žalbe, citiranih odredaba zakona i odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud najpre ukazuje da, saglasno sopstvenoj praksi, u načelu nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su redovni sudovi protumačili pozitivnopravne propise i primenili materijalno pravo, sem ukoliko odluke tih sudova povređuju ili uskraćuju ustavna prava. To će biti slučaj kada je redovni sud pogrešno protumačio ili primenio neko ustavno pravo, odnosno kada je zanemario to pravo, zatim ako je primena zakona bila očigledno proizvoljna na štetu podnosioca ili ukoliko je došlo do grube povrede procesnih pravila koja je od uticaja na odlučivanje suda.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud ukazuje da je njegov zadatak u smislu zaštite prava na pravično suđenje, u konkretnom slučaju, da oceni da li je Apelacioni sud u postupku po žalbi proizvoljno primenio odredbe merodavnog materijalnog prava vezane za zastarelost potraživanja naknade štete nastale usled naknadnog pogoršanja zdravstvenog stanja podnosioca ustavne žalbe.

Radi odgovora na sporno pravno pitanje najpre se mora poći od sadržine odredbe člana 203. ZOO, kojom je, kao što je već navedeno, propisano da će sud na zahtev oštećenog dosuditi naknadu i za buduću nematerijalnu štetu ako je po redovnom toku stvari izvesno da će ona trajati i u budućnosti. Iz sadržine navedene odredbe ZOO proizlazi da ona daje mogućnost oštećenom da u parnici istakne i zahtev za naknadu buduće nematerijalne štete ako je po redovnom toku stvari izvesno da će ta šteta trajati i u budućnosti. To dalje znači da u slučaju kada nakon pravnosnažnosti presude kojom je dosuđena naknada nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti dođe do pogoršanja zdravstvenog stanja oštećenog bez njegove krivice, pa zbog progresivnog toka i razvoja oboljenja koji predstavljaju posledicu prouzrokovane štete, dođe i do povećanja stepena umanjenja životne aktivnosti kod oštećenog, on ima pravo na naknadu te nove štete za duševne bolove koje po tom osnovu trpi. Takav stav je do sada dosledno izražen i primenjivan u praksi redovnih sudova (videti odluke Ustavnog suda Už-961/2012 od 13. novembra 2014. godine i Už-2387/2013 od 26. novembra 2015. godine, dostupno na internet stranici: www.ustavni.sud.rs).

Što se tiče okolnosti konkretne parnice, Ustavni sud ukazuje da je podnosiocu ustavne žalbe u prethodno okončanom parničnom postupku, pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Subotici u predmetu P. 228/2000 od 11. decembra 2002. godine, dosuđen iznos od 130.000 dinara po osnovu naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti prouzrokovane vršenjem vojne službe. U tom postupku je utvrđeno da ukupno umanjenje životne aktivnosti podnosioca ustavne žalbe iznosi 23%. Za naknadno pogoršanje zdravstvenog stanja podnosioca (povećanje procenta umanjenja životne aktivnosti od 25% sa psihijatrijske strane), koje je nastupilo nakon okončanja navedenog parničnog postupka, utvrđeno je da je u neposrednoj kauzalnoj vezi sa ranijim oboljenjem, a što nedvosmisleno proizlazi iz obrazloženja osporene drugostepene presude. U situaciji kada nastanak buduće štete u vidu pogoršanja zdravstvenog stanja nije utvrđen u prvoj (prethodno okončanoj) parnici, odnosno kada podnosilac nije ni mogao da potražuje tu nematerijalnu štetu, Ustavni sud smatra da je proizvoljan stav drugostepenog suda da je, u konkretnom slučaju, podnosiočevo potraživanje naknade nematerijalne štete zastarelo de facto pre nego je konkretna – nova šteta i nastala.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da je Apelacioni sud u predmetnoj parnici očigledno proizvoljno primenio materijalno pravo na štetu podnosioca ustavne žalbe, te da je samim tim došlo i do povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

U pogledu navoda podnosioca kojima ukazuje na povredu prava na nepristrasno suđenje, kao elementa prava na pravično suđenje, Ustavni sud nalazi da podnosilac nije pružio činjenično i pravno utemeljene, ni ustavnopravno relevantne razloge koji ukazuju na pristrasnost postupajućih sudova u predmetnom postupku. Navodi podnosioca o povredi pravila zastupanja na strani tužene su, po oceni Suda, bez osnova, s obzirom na to da se, saglasno odredbi člana 361. tačka 9) Zakona o parničnom postupku, na ovu povredu može pozivati samo ona stranka koja nije bila zastupana saglasno odredbama zakona, što znači da eventualno nepravilno zastupanje može imati za posledicu povredu prava na pravično suđenje samo zastupanog, a ne i protivne strane u postupku.

Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US i 40/15-dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je žalbu usvojio i u prvom delu tačke 1. izreke utvrdio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3533/12 od 12. februara 2013. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, dok je u tački 2. izreke, radi otklanjanja štetnih posledica učinjene povrede označenog prava, poništio osporenu presudu i odredio da nadležni sud donese novu odluku o žalbama parničnih stranaka izjavljenim protiv presude Osnovnog suda u Subotici P. 794/10 od 11. aprila 2012. godine.

Ustavni sud nije razmatrao navode o različitom postupanju sudova, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i da je odredio otklanjanje štetnih posledica poništajem osporene presude.

6. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kome je istaknuta povreda načela i prava iz čl. 10, 21, 22, 35, 36, 39. i 199. Ustava, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenih načela i prava, te je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

U odnosu na navod ustavne žalbe kojim je, uzgredno i u jednoj rečenici, ukazano i na povredu podnosiočevog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je ocenio da u ustavnoj žalbi nisu navedeni bilo kakvi razlozi koji bi se odnosili na trajanje postupka u kome je doneta osporena presuda, te se nije ni upuštao u razmatranje formalno iznete povrede prava na suđenje u razumnom roku.

7. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

8. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić