Odluka o ustavnoj žalbi povodom ništavosti ugovora i dužine parničnog postupka

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje zbog nedostatka obrazloženja revizijske presude i povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji traje preko 15 godina. Poništava se osporena presuda i dodeljuje naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća , u postupku po ustavnoj žalbi Svetlane Trajković iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. maja 2012 . godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Svetlane Trajković i utvrđuje da je presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 1364/08 od 15. oktobra 2009. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba izjavljena protiv osporene presude odbacuje.

2. Nalaže se nadležnom sudu da u roku od 60 dana od dana dostavljanja Odluke Ustavnog suda ponovi postupak po reviziji izjavljenoj protiv presude Okružnog sud a u Beogradu Gž. 12686/07 od 14. februara 2007. godine.

3. Usvaja se ustavna žalba Svetlane Trajković i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 53951/10 (ranije predmet Prvog opštinsk og sud a u Beogradu P. 570/94) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

4. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1500 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

5. Nalaže se nadležnom sudu da nastavi parnični postupak iz tačke 3, kada se za to steknu uslovi .

O b r a z l o ž e nj e

1. Svetlana Trajković iz Beograda, preko punomoćnika Nikole Vještice, advokata iz Beograda, podnela je 30. decembra 200 9. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 1364/08 od 15. oktobra 2009. godine, kao i protiv trajanja postupka koji se vodio pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 570/94, zbog povrede načela i prava zajemčenih odredbama član a 22. stav1, člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnositeljka ustavne žalbe je navela da je još 28. januara 1994. godine pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu započeo postupak po tužbi, sada pok. Terezije Krašovec (u daljem tekstu: T.K.), protiv ovde podnositeljke, kao tužene, radi raskida ugovora o doživotnom izdržavanju. Tužilja je u toku 1997. godine podnela i eventualni zahtev za poništaj spornog ugovora o doživotnom izdržavanju. Po njenoj smrti 1997. godine, u parnicu je stupio Predrag Markušić , kao lice koje je spornu nepokretnost - stan iz ugovora o doživotnom izdržavanju, kupio od pok. tužilje . Tužena, ovde podnositeljka ustavne žalbe je 20. aprila 2000. godine podnela protivtužbu sa zahtevom za njegovo prinudno iseljenje iz predmetnog stana, koja je preinačena podneskom od 12. oktobra 2001. godine, radi utvrđenja ništavosti ugovora o kupoprodaji stana koji je bio predmet raspolaganja po ugovoru o doživotnom izdržavanju. Po pravnosnažno odbijenom tužbenom zahtevu za raskid, odnosno poništaj ugovora o doživotnom izdržavanju, parnica po tužbi za raskid je prekinuta 2005. godine, a nastavljena po protivtužbi tužene - protivtužilje radi utvrđenja da je ugovor o kupoprodaji stana ništav, kao i za iseljenje tužioca - protivtuženog. Protiv pravosnažne presude, kojom je u celini usvojen protivtužbeni zahtev protivtužilje - tužene, tužilac - protivtuženi je uložio reviziju. Vrhovni sud Srbije je utvrđene činjenice - da je bio u pitanju simulovani kupoprodajni ugovor i da su obe strane iz ugovora bile nesavesne "prevideo kao ključne argumente" i doneo spornu odluku, kojom je, po mišljenju podnositeljke, povređeno "pravo na pravično suđenje u razumnom roku, pravo na jednaku zaštitu prava i pravo na zaštitu prava svojine". Predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu označenih prava, poništi osporenu revizijsku odluku i naknadi joj štetu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbama člana 82. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07 i 99/11) propisano je: da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva ili je zakonom isključeno pravo na njihovu sudsku zaštitu (stav 1.); da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku (stav 2.).

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u priloženu dokumentaciju i spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 53951/10 (ranije Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 570/94, P. 2241/96, P. 2284/98, P. 1782/03, P. 3007/05, P. 4405/06) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

T.K. je, u svojstvu tužilje, podnela 28. januara 1994. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene, ovde podnositeljke ustavne žalbe, radi raskida ugovora o doživotnom izdržavanju koji je zaključen 28. oktobra 1993. godine u predmetu R. 5048/93 istoga suda. Po tužbi je formiran predmet P. 570/94.

Nakon pet održanih ročišta za glavnu raspravu na kojima je sud saslušao osam svedoka, kao i tužilju i tuženu, u svojstvu parnične stranke, Prvi opštinski sud je doneo presudu P. 570/94 od 10. maja 1995. godine kojom je odbio tužbeni zahtev tužilje i obavezao je da naknadi parnične troškove tuženoj.

Odlučujući o žalbi tužilje, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 11965/95 od 31. januara 1996. godine ukinuo ožalbenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku predmet je dobio novi broj P. 2241/96. Tokom 1996. godine sud je održao jedno ročište za glavnu raspravu, dok dva ročišta nisu održana: jedno na predlog punomoćnika tužene, a drugo zbog sprečenosti postupajućeg sudije. U 1997. godini na ročištu za glavnu raspravu održanom 14. aprila 1997. godine punomoćnik tužilje je postavio eventualni tužbeni zahtev za poništaj ugovora o doživotnom izdržavanju, jer nije tražena saglasnost Ministarstva finansija Republike Srbije za zaključenje ugovora i sud je rešenjem dozvolio preinačenje tužbenog zahteva. Na sledećem ročištu održanom 2. juna 1997. godine saslušano je 7 svedoka. Tužilja T.K. je preminula 28. jula 1997. godine.

Prvi opštinski sud je doneo rešenje P. 2241/96 od 12. novembra 1997. godine kojim je prekinuo postupak do pojave naslednika tužilje koja je preminula 28. jula 1997. godine, a na predlog punomoćnika tužene od 21. avgusta 1997. godine.

Podneskom od 5. marta 1998. godine punomoćnik tužene je predložio nastavak postupka, s obzirom na to da je u međuvremenu prav nosnažno okončan ostavinski postupak iza tužilje, obustavom postupka . Naime, rešenjem Prvog opštinskog suda O. 1860/97 od 27. januara 1998. godine obustavljen je postupak za raspravljanje zaostavštine iza pok. T.K, jer iza nje nije ostala imovina koja bi ušla u zaostavštinu. Sledeći obrzaloženje, sud je doneo ovu odluku ceneći izjavu - jedinog potencijalnog naslednika - Republičkog javnog pravobranioca (u daljem tekstu: RJP) od 25. decembra 1997. godine, kojom je priznata punovožanost ugovora o doživotnom izdržavanju, kao i činjenicu da tužilja nije imala druge imovine osim stana koji je bio predmet raspolaganja ugovorom o doživotnom izdržavanju.

Predmet je pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu dobio novi broj P. 2284/98. Tokom 1998. i 1999. godine zakazano je pet ročišta za glavnu raspravu (dva ročišta su održana, a tri nisu jer nije dostavljen izveštaj Ministarstva finasnija RS, jer je punomoćnik tužilje izostao i nije dostavljeno izjašnjenje RJP). Dalje, tužena je urgirala zakazivanje ročiša i okončanje postupka podneskom od 4. avgusta 1998. godine, kao i da sud zatraži izjašnjenje RJP da li prihvata položaj tužioca u ovoj parnici. Sud se dva puta obraćao dopisima RJP, da bi RJP tek 13. jula 2000. godine obavestio sud da Republika Srbija neće uzeti učešće u postupku iza pok. tužilje, jer ne poseduje pravnosnažno rešenje kojim je utvrđeno da je Republika Srbija njen zakonski naslednik.

Na ročištu održanom 13. jula 2000. godine punomoćnik tužioca je obavestio sud da postoji testament iza pok. tužilje po kome je Predrag Markušić (u daljem tekstu: P.M.) jedini naslednik, dostavio testament zaključen pred Prvim opštinskim sudom 22. februara 1994. godine i predložio da ga sud pozove da stupi u parnicu. Sud je dopisom od 11. septembra 2000. godine obavestio o parnici P.M. i pozvao ga da se izjasni da li stupa u parnicu. Na ročištu održanom 14. novembra 2000. godine P.M. se izjasnio da stupa u parnicu umesto pok. tužilje.

Podnositeljka ustavne žalbe je, u svojstvu tužilje, 21. aprila 2000. godine podnela tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv P.M, radi iseljenja iz stana koji je bio predmet raspolaganja ugovorom o doživotnom izdržavanju zaključenog sa pok. tužiljom i predmet je pred tim sudom dobio broj P. 2430/00.

Na ročištu za glavnu raspravu održanom 20. februara 2001. godine sud je doneo rešenje da se spisi predmeta toga suda P. 2430/00 spoje sa predmetom P. 2284/98 i da se vode pod tim jedinstvenim brojem.

U toku 2001. i 2002. godine bilo je zakazano šest ročišta za glavnu raspravu: pet je održano, a jedno nije održano zbog izostanka tužioca - protivtuženog. Podneskom od 12. oktobra 2001. godine puunomoćnik tužene - protivtužilje je preinačio tužbu tako što je, pored iseljenja tuženog - protivtužioca, tražio da se utvrdi da je ništav ugovor o kupoprodaji stana zaključen između njega i pok. T.K. i overen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu pod brojem Ov. 4011/96 dana 3. juna 1996. godine (u daljem tekstu: ugovor o kupoprodaji).

Prvi opštinski sud u Beogradu doneo je presudu P. 2284/98 od 16. aprila 2002. godine i u prvom stavu izreke dozvolio je preinačenje tužbe učinjeno na zapisniku od 14. aprila 1997. godine i preinačenje protivtužbe učinjeno podneskom od 12. oktobra 2001. godine. Drugim stavom izreke odbijen je glavni tužbeni zahtev kojim je tražen raskid ugovora o doživotnom izdržavanju, a u stavu tri je odbijen eventualni tužbeni zahtev kojim je traženo da se poništi ugovor o doživotnom izdržavanju. U četvrtom stavu izreke presude usvojen je protivtužbeni zahtev pa je utvrđeno da je ništav ugovor o kupoprodaji stana i da se obavezuje tuženi - protivtužilac da se iseli iz predmetnog stana i da nadoknadi tuženoj - protivtužilji troškove postupka.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 10395/02 od 21. oktobra 2002. godine ukinuta je presuda P. 2284/98 od 16. aprila 2002. godine u st . 2, 3, 4, 5. i 6. izreke i u tom delu predmet je vraćen istom sudu na ponovno suđenje.

U drugom ponovnom postupku predmet je pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu zaveden pod brojem P. 1782/03. Sud je održao dva ročišta za glavnu raspravu u 2003. godini. Na ročištu održanom 8. oktobra 2003. godine sud je saslušao tužioca i tuženu u svojstvu parničnih stranaka i tužilac je, između ostalog, izjavio da od pok. T.K. nije uzeo priznanicu za isplaćenu kupoprodajnu cenu stana i da joj je novac dao bez svedoka.

Prvi opštinski sud u Beogradu je presudom P. 1782/03 od 8. oktobra 2003. godine u prvom stavu izreke odbio glavni tužbeni zahtev kojim je tražen raskid ugovora o doživotnom izdržavanju, u stavu dva izreke je odbio eventualni tužbeni zahtev kojim je traženo da se poništi ugovor o doživotnom izdržavanju. U trećem stavu izreke presude usvojen je protivtužbeni zahtev, pa je utvrđeno da je ništav ugovor o kupoprodaji stana i da se obavezuje tuženi - protivtužilac da se iseli iz predmetnog stana, dok je u četvrtom stavu izreke obavezan tužilac - protivtuženi da nadoknadi tuženoj - protivtužilji troškove postupka.

Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 1078/04 od 22. aprila 2004. godine potvrđena je presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 1782/03 od 8. oktobra 2003. godine u drugom stavu izreke i u tom delu je odbijena tužiočeva žalba kao neosnovana. Drugim stavom izreke ove presude je ukinuta navedena prvostepena presuda u st . 1, 3. i 4. izreke i u tom delu predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U trećem ponovnom postupku predmet je u Prvom opštinskom sudu u Beogradu dobio broj P. 3007/05. U podnesku punomoćnika tužene - protivtužilje od 21. septembra 2005. godine istaknut je prigovor nedostatka aktivne legitimacije na strani tužioca - protivtuženog u parnici radi raskida ugovora o doživotnom izdržavanju, jer bi takvu parnicu mogli da nastave samo zakonski naslednici ili testamentalni naslednici pok. T.K, a što P.M. svakako nije (nije u srodstvu sa pok. tužiljom, a ni testament nije proglašen).

Tokom 2005. godine, zakazana su tri ročišta za glavnu raspravu, dva su održana, a jedno nije zbog traženja roka tužioca - protivtuženog da se izjasni na podnesak tužene - protivtužilje.

Rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 3007/05 od 2. novembra 2005. godine, u parnici tužilje pok. T.K, čiji je pravni sledbenik P.M, protiv tužene, ovde podnositeljke ustavne žalbe, prekinut je postupak u ovoj pravnoj stvari. U obrazloženju je navedeno da je tužilja u toku parnice preminula, a da nakon njene smrti nije vođen ostavinski postupak, niti su poznati zakonski naslednici, te vodeći računa da testament kojim je T.K. zaveštala stan nije oglašen pred sudom, to su ispunjeni uslovi za prekid parnice. Protiv ovog rešenja nije bilo žalbi, pa je postalo pravnosnažno 24. decembra 2005. godine.

Podneskom od 22. februara 2006. godine punomoćnik protivtužilje - tužene je predložio nastavak postupka po protivtužbi jer je postupak prekinut samo u pogledu tužbenog zahteva tužilje pok. T.K. Tužilac - protivtuženi se u podnesku od 28. marta 2006. godine protivio nastavku postupka, tvrdeći da je postupak prekinut u celosti - i po tužbi i po protivtužbi.

Rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 3007/05 od 15. maja 2006. godine nastavljen je postupak po protivtužbi tužene, ovde podnositeljke ustavne žalbe, protiv tužioca - protivtuženog P.M, uz nalaženje suda da po protivtužbi postoji aktivna i pasivna legitimacija za obe parnične stranke, a da u predmetu po tužbi stoje razlozi za prekid, jer na tužilačkoj strani nije poznato lice koje bi bilo zakonski naslednik pok. tužilje T.K, niti njen testamentalni naslednik, jer P.M. nije oglašen takvim naslednikom. Predmet je dobio novi broj P. 4405/06.

Nakon zakazana tri ročišta za glavnu rasprvu u 2006. godini, od kojih je sud jedno održao, dok dva nisu održana, dana 30. januara 2007. godine glavna rasprava je zaključena po saslušanju tužica - protivtuženog i tužene protivtužilje u svojstvu parničnih stranaka. Tužilac - protivtuženi je, na pitanje suda, izjavio da nije tražio priznanicu od pok. T.K. kao dokaz da je isplatio kupoprodajnu cenu stana, zato što ju je poznavao.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4405/06 od 30. januara 2007. godine usvojen je protivtužbeni zahtev tužene - protivtužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, pa je utvrđeno da je ništav ugovor o kupoprodaji stana i da se obavezuje tužilac - protivtuženi da se sa svim licima i stvarima iseli iz predmetnog stana, kao i da plati toškove postupka. U obrazloženju presude je navedno da je sud na osnovu ocene svakog dokaza posebno i svih dokaza zajedno utvrdio, između ostalog, sledeće: da je nesporno da je protivtužilja- tužena zaključila ugovor o doživotnom izdržavanju overen od sudije, koji je dužan da pre overe strankama pročita ugovor i primaoca izdražavanja naročito upozori da imovina koja je predmet ugovora ne ulazi u njegovu zaostavštinu i da se njome ne mogu namiriti nužni naslednici, jer je u suprotnom ništav; da ugovor o doživotnom izdržavanju od 28. oktobra 1993. godine nije raskinut - postupak pravnosnažnim rešenjem prekinut, niti poništen; da postoji testament od 22. februara 1994. godine koji nije proglašen pred sudom i kojim je T.K. raspolagala istim stanom kao u spornom ugovoru o dož ivotnom izdržavanju u korist P.M, te da je sud stanovišta da je u pitanju simulovan pravni posao i da je ugovor o kupoprodaji ništav u smislu člana 103. ZOO, a uzimajući u obzir nelogičnost da se nakon testamenta zaključuje kupoprodajni ugovor 22. maja 1996. godine koji za predmet ima isti stan i za koji kupac (ovde tužilac - protivtuženi) nema dokaza da je isplaćena kupoprodajna cena. Sud je imao u vidu da se pravo svojine na nepokretnosti, koja je predmet raspolaganja ugovorom o doživotnom izdržavanju, prenosi na davaoca izdržavanja u trenutku smrti, ali i da je T.K. upozorena na posledice zaključenja tog ugovora, te da označeni stan nije mogla otuđiti kasnije zaključenim ugovorom o kupoprodaji, pre nego što je ugovor o doživotnom izdržavanju raskinut. Sud je donoseći odluku cenio nesavesnost kupca, koji je bio upoznat sa zaključenim ugovorom o doživotnom izdržavanju, jer je bio svedok u parnici za raskid tog ugovora.

Protiv navedene presude tužilac - protivtuženi je 28. marta 2007. godine izjavio žalbu, pobijajući prvostepnu presudu zbog bitnih povreda postupka ali i pogrešene primene materijalnog prava, jer ugovor o kupoprodaji nije ništav iz razloga što tužilac nije dostavio dokaz o isplati kupoprodajne cene. Naime, po dobijanju ove presude tužilac - protivtuženi je pronašao priznanicu od 22. maja 1996. godine kojom je pok. T.K. potvrdila prijem novca na ime kupoprodajne cene za predmetni stan.

Uz podnesak tužene - protivtužilje koji je primljen u Okružnom sudu 21. juna 2007. godine dostavljena je njena krivična prijava podneta Drugom opštinskom tužilaštvu u Beogradu protiv P.M. zbog osnovane sumnje da je učinio krivično delo falsifikovanja isprave iz člana 355. KZ. Po ovoj krivičnoj prijavi navedeno tužilaštvo je obavestilo sud da je stavljen predlog za preduzimanje određenih istražnih radnji u pravcu utvrđivanja bitnih elementa krivičnog dela. Predmet je Drugom opštinskom sudu u Beogradu zaveden pod brojem Ki. 3177/07.

Okružni sud u Beogradu je, odlučujući o žalbi protivtuženog, doneo presudu Gž. 12686/07 od 14. februara 2007. godine kojom je potvrđena presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4405/06 od 30. januara 2007. godine i odbijena kao neosnavana njegova žalba. U obrazloženju presude sud je naveo da je, i po njegovom nalaženju, ugovor o kupoprodaji, u smislu člana 103. ZOO ništav, pa da tuženi nema pravni osnov da ga koristi. Sud dalje navodi da, i pored činjenice da je sada pok. T.K. za života, nakon zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju, mogla raspolagati stanom, jer je ostala vlasnik do svoje smrti, tužilac - protivtuženi nije mogao na osnovu tog ugovora steći pravo svojine na predmetnom stanu, jer je bio nesavestan prilikom zaključenja ugovora o kuporodaji - u trenutku zaključenja ugovora o kupoprodaji znao je da je prodavac - T.K. pre zaključenja tog ugovora zaključila ugovor o doživotnom izdržavanju, kojim je raspolagala stanom u korist ovde protivtužilje.

Protiv drugostepene presude tužilac - protivtuženi je izjavio reviziju 12. marta 2008. godine, ističući da je prvostepni sud prevideo da dâ ocenu i utvrdi da li je primalac izdržavanja - pok. T.K. na tuženu - protivtužilju prenela pravo svojine na stanu nakon svoje smrti ili u trenutku zaključenja ugovora, kao i da nesavesnost tužioca nije pravilno utvrđena s obzirom na to da je i on imao ugovor o doživotnom izdržavanju sa pok. T.K, kao i testament čiji je predmet isti jer je T.K. želela da ga obezbedi na svaki način.

Osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 1364/08 od 15. oktobra 2009. godine preinačen e su presuda Okružnog suda u Beogradu Gž. 12686/07 od 14. decembra 2007. godine i presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4405/06 od 30. januara 2007. godine tako što je odbijen, kao neosnovan, protivtužbeni zahtev tužene da se utvrdi da je ništav ugovor o kupoprodaji stana broj 11 na četvrtom spratu stambene zgrade u ul. Cara Dušana broj 68. u Beogradu, zaključen 3. juna 1996. godine, između sada pok. T.K. iz Beograda, kao prodavca, i tužioca, kao kupca, overen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu Ov. 4011/96 i da se obaveže tužilac da se sa svim licima i stvarima iseli iz tog stana i da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka. Drugim stavom izreke osporene revizijske presude obavezana je tužena da tužiocu iplati troškove parničnog postupka. U obrazloženju presude je navedeno da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo na utvrđene činjenice o postojanju ugovora o doživotnom izdržavanju iz 1993. godine i ugovora o kupoprodaji iz 1996. godine čiji je predmet isti – stan , da ovaj sud nalazi da je primalac izdržavanja, i pored zaključenog ugovora o doživotnom izdržavanju, zadržao pravo svojine na svim stvarima koje su predmet tog ugovara do svoje smrti - pa i stanu i da je njima mogao slobodno raspolagati po slobodnoj volji, tako da zaključeni ugovor o kupoprodaji proizvodi pravno dejstvo, da nema višestrukog otuđenja predmetnog stana, a da je savesnost tužioca bez uticaja na njegovo sticanje prava svojine na predmetnom stanu.

Protiv ove revizijske presude podnositeljka ustavne žalbe je Republičkom javnom tužiocu podnela predlog za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti ali je, odlučujući o zahtevu za zaštitu zakonitosti istog tužilaštva podignutom protiv ove presude, Vrhovni kasacioni sud rešenjem Gzz. 6/11 od 6. jula 2011. godine odbacio isti kao nedozvoljen. Predmet je pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu dobio broj P. 53951/10.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava i sloboda na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, bitne su sledeće odredbe Ustava i Zakona:

Odredbama Ustava, na čiju povredu povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku (''Službeni list SFRJ'', br. 4/77, 36/77, 36/77, (6/80), 36/80, (43/82 i 72/82), 69/82,58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91, „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 2/98,15/98 i 3/02), koji je važio u vreme pokretanja parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da se postupak prekida kad stanka umre ili izgubi parničnu sposobnost, ako nema punomoćnika u toj parnici ( član 212. stav 1. tačka 1)); da postupak koji je prekinut iz razloga navedenih u članu 212. tačka 1) do 4) ovog zakona nastaviće se kad naslendik ili staralac zaostavštine, novi zakonski zastupnik, stečajni upravnik ili pravni sledbenici pravnog lica preuzmu postupak ili kad ih sud na predlog protivne strane da to učine (član 215. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao u vreme okončanja spora, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odlučuje o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, a da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.); da se postupak prekida kad stranka umre (član 214. stav 1. tačka 1)); da postupak koji je prekinut iz razloga navedenih u članu 214. tačka 1) - 5) ovog zakona nastaviće se kad naslednik ili staralac zaostavštine, novi zakonski zastupnik, stečajni upravnik ili pravni sledbenici pravnog lica preuzmu postupak ili kad ih sud na predlog protivne strane pozove da to učine (član 217.); da revizijski sud ispituje pobijanu presudu samo u onom delu u kome se ona pobija revizijom i u granicama razloga navedenih u reviziji, pazeći po službenoj dužnosti na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9) ovog zakona i na pravilnu primenu materijalnog prava.

Ustavni sud nalazi da su za odlučivanje o osnovanosti ustavne žalbe od značaja i odredbe Zakona o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) (u daljem tekstu: ZOO) kojima je propisano: da prividan ugovor nema dejstva među ugovornim stranama (član 66. stav 1.); da je ugovor koji je protivan pprinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima ništav ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo (član 103. stav 1.).

5.Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u pogledu povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud, pre svega, naglašava da je njegova nadležnost u postupku po ustavnoj žalbi ograničena na utvrđivanje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja povređeno ili uskraćeno ustavno pravo podnosioca. Ustavni sud nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tumačili pozitivnopravne propise. Ustavni sud ukazuje da je izvan njegove nadležnosti da procenjuje pravilnost zaključaka sudova ili drugih organa u pogledu ocene dokaza, osim ukoliko je ova ocena očigledno proizvoljna.

Ustavni sud je u sprovedenom postupku utvrdio da je osporena presuda doneta od strane Ustavom i zakonom ustanovljenog suda, koji je u sprovedenom postupku odlučio na osnovu činjenica utvrđenih u postupku pred nadležnim sudovima. Sud podseća da se prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava ne sme zastati na formalnom ispitivanju da li su one poštovane, već se mora ići i korak dalje, tj. osporena odluka se mora sagledati i u svetlu garancija koje nisu izričito predviđene. Jedna od takvih garancija se odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku (sa tim u vezi, videti odluku Evropskog suda za ljudska prava u predmetu “Ruiz Torija protiv Španije”, 9. decembar 1994. godine, § 29). Prilikom davanja odgovora na pitanje da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, trebalo bi voditi računa o okolnostima konkretnog slučaja i prirodi određene odluke. Sudska odluka ne može da bude bez ikakvog obrazloženja, niti sme da bude lapidarnog karaktera (videti odluke Evropskog suda za ljudska prava: “Georgiadis protiv Grčke”, 29. maj 1997. godine, § 43; “Higgins i ostali protiv Francuske”, 19. februar 1998. godine, § 43). Obaveza obrazloženja sudske odluke, međutim, ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (u tom smislu je i stav Evropskog suda za ljudska prava u predmetu “Van der Hurk protiv Holandije”, odluka od 19. aprila 1994. godine, § 61). To naročito važi za obrazloženja odluka sudova pravnog leka u kojima su prihvaćeni argumenti izneti u odlukama nižih sudova. Međutim, za ocenu da li su u tim slučajevima ispunjeni standardi prava na pravično suđenje neophodno je sagledati da li je sud pravnog leka ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta, ovo pogotovu jer je, u konkretnom slučaju, ovaj vanredni pravni lek uložio tužilac - protivtuženi, a ne podnositeljka ustavne žalbe, u čiju su korist bile donete prvostepena i drugo stepena odluka.

Podnosilac revizije je pobijao drugostepenu presudu u delu nepravilne ocene njegove nesavesnosti prilikom zaključenja ugovora o kupoprodaji, navodeći da njegova nesavesnost nije pravilno utvrđena s obzirom na to da je i on imao ugovor o doživotnom izdržavanju sa pok. T.K, kao i testament čiji je predmet isti , jer je T.K. želela da ga obezbedi na svaki način.

Revizijski sud ispituje pobijanu presudu u delu u kome se ona pobija revizijom i u granicama razloga navedenih u reviziji, pazeći, između ostalog, po službenoj dužnosti, i na pravilnu primenu materijalnog prava. Takođe, po p rijemu odgovora na reviziju protivne strane, a koji je, u konkretnom slučaju, ukazivao na pravilnu primenu materijalnog prava kod utvrđenja da je ugovor o kupoprodaji ništav, revizijski s ud u svojoj odluci nije obrazlož io zašto smatra da su, u ovoj konkretnoj pravnoj situaciji, nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo kada su zaključili da je ugovor o kupoporodaji simulovan pravni posao i da je bez uticaja nesavesnost kupca, zbog čega takav ugovor ne proizvodi pravno dejstvo.

Imajući u vidu da je ustavnom žalbom pobijana revizijska odluka zbog primene materijalnog prava u odnosu na samo dve utvrđene činjenice, bez navođenja ostalih činjenica od uticaja za rešavanje ove pravne stvari i za donošenje pravnog zaključka , Ustavni sud je razmotrio da li se neizjašnjavanje Vrhovnog suda Srbije o ostalim činjenicama na koje treba primeniti materijalno pravo može u konkretnom slučaju razumno protumačiti kao prećutno odbijanje ocene o simulovanosti - prividnosti pravnog posla , koju nalaze nižestepeni sudovi , i li je Vrhovni sud Srbije jednostavno prevideo ovu njihovu ocenu. Nižestepenim sudovima nije sporno da je tužilja mogla da raspolaže stanom do trenutka svoje smrti, na čemu i revizijski sud insistira, ali za razliku od revizijskog suda, nižestepeni sudovi ocenjuju da je kasnije raspolaganje - ugovor o kupoprodaji simulovan pravni posao da bi se izigrao ugovor o doživotnom izdržavanju koji je za predmet raspolaganja imao isti stan. U tom slučaju, otvara se pitanje i obaveza revizijskog suda da obrazloži razloge zbog kojih primenu čl. 66. i 103. ZOO smatra neprihvatljivom. Stoga je Ustavni sud ocenio da je podnosi teljki ustavne žalbe povređeno pravo na obrazloženu sudsku odluku, kao elemenat prava na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava .

Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", br. 109/07 i 99/11 ), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te je utvrdio da je osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na obrazl oženu sudsku odluku, kao element prava na pravično suđenje i ujedno naložio ponavljanje postupka, kao meru otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava, uz određivanje da nadležni sud o izjavljenoj reviziji tužioca - protivtuženog protiv presude donese novu, obrazloženu odluku, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. i u tački 2. izreke.

6. Razmatrajući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku , Ustavni sud je utvrdio da je period za ocenu razumnosti dužine trajanja sudskog postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka i traje do njegovog okončanja, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen preko dvanaest godina. Stoga je za ocenu postojanja povrede prava podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relavantan ceo protekli period, računajući trajanje postupka od 28. januara 19 94. godine, kada je Prv om opštinskom sudu u Beogradu podneta tužba protiv tužene, ovde podnositeljke ustavne žalbe.

Nema sumnje da je razumna dužina sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih organa vlasti - sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču i na ocenu dužine sudskog postupka.

Ustavni sud naglašava da je u svakoj pravnoj državi od izuzetne važnosti organizacija sudskog sistema na način da se omogući donošenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i održalo poverenje građana u sudove.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, uvažavajući pri tome sudsku praksu i kriterjume Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Po oceni Suda, osnovni razlog koji je doveo do povrede zajemčenog prava je n edelotvorno postupanje nadležnih sudova pred kojima je p ostupak trajao 15 godina i osam meseci i još uvek nije okončan .

Ustavni sud nalazi da je u ovom predmetu, nesporno, bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja, ali da njihova složenost, ni u kom slučaju, ne može opravdati navedeno trajanje sudskog postupka, te je stoga ocenio da je nedelotvorno postupanje nadležnih sudova osnovni razlog neprimereno dugom trajanju postupka. Prilikom iznete ocene, Ustavni sud je imao u vidu i da je tokom sprovedenog postupka pred Ustavnim sudom utvrđeno da podnositeljka ustavne žalbe za koju okončanje spora ima nesumnjiv značaj, svojim ponašanjem nije značajno doprinela trajanju postupka, jer iako je u dva navrata inicirala prekid postupka, takođe je u primerenim rokovima inicirala i njihov nastavak. Na osnovu iznetog, Ustavni sud je stanovišta da je podnositeljki ustavne žalbe uskraćeno pravo zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava da se o nje nom pravu u parničnom postupku koji se vodio pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 570/94 ( kasniji brojevi predmeta Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 2241/96, P. 2284/98, P. 1782/03, P. 3007/05, P. 4405/06 ), a sada se vodi pred Prv im osnovn im sud om u Beogradu P. 53951/10 , odluči u razumnom roku. Stoga je Ustavni sud, primenom odredb e člana 89. st. 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 3. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 4. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1500 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpela podnosi teljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje visine naknade štete, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka . Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpe la isključivo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga Suda , praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko - socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Ustavni sud je, saglasno odredbi član a 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 5. izreke, naloživši nadležn om sud u da nastavi parnični postupak iz tačke 3. izreke , kada se za to steknu uslovi.

8. U vezi navoda podnositeljke da je osporenom presudom došlo do povrede načela zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda iz člana 22. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da se pravo na sudsku zaštitu konkretizuje kroz garantije prava na pravično suđenje, tj. da se odredbom člana 32. stav 1. Ustava svakome jemči, pored ostalog, pravo na pokretanje postupka pred sudom i pravo na konačno rešenje spora . Budući da je prethodno utvrđeno da je osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, to je Ustavni sud našao da je povreda ovog načela konzumirana utvrđenom povredom prava na pravično suđenje.

U odnosu na povredu iz člana 58. Ustava, istaknutu od strane podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud konstatuje da je, kao način otklanjanja štetne posledice utvrđene povrede prava na pravično suđenje, nadležnom sudu naloženo ponavljanje postupka, i da je ustavne žalba, u ovom delu, preuranjena.

U pogledu navoda podnosi teljke ustavne žalbe da joj je osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije povređeno pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud nalazi da podnosi teljka ustavne žalbe nije pružila dokaz da je Vrhovni sud Srbije u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji postupao na drugačiji način, što je neophodan preduslov za utvrđivanje povrede navedenog Ustavom zajemčenog prava.

S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje po podnetoj ustavnoj žalbi, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. Shodno izneto m, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11) , doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka o ustavnoj žalbi povodom ništavosti ugovora i dužine parničnog postupka

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti