Odbacivanje ustavne žalbe koja osporava primenu materijalnog prava od strane redovnih sudova

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu, jer podnosilac nije izneo ustavnopravne razloge za povredu prava na imovinu, već je osporavao pravilnost primene materijalnog prava. Sud nije nadležan da preispituje zakonitost sudskih odluka kao instanca višeg stepena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Dragoljuba Vasiljevića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 16. septembra 2010. godine, doneo je

 

R E Š E Nj E

 

Odbacuje se ustavna žalba Dragoljuba Vasiljevića izjavljena protiv presude Trgovinskog suda u Beogradu P. 8213/06 od 7. maja 2007. godine i presude Privrednog apelacionog suda 3Pž. 57/10 (2007) od 22. aprila 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Dragoljub Vasiljević iz Beograda je 14. juna 2010. godine, preko punomoćnika Vlastimira Jankovića i Dejana Dragića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv akata navedenih u izreci, zbog povrede prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se navodi da su osporene presude nezakonite iz razloga što je zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, odbijen sa pozivom na odredbu člana 41a Zakona o privatizaciji, ''iako ova zakonska odredba nije postojala u vreme zaključenja predmetnog Ugovora o kupoprodaji društvenog kapitala, niti su njegove odredbe unete u Ugovor''. Podnosilac smatra da su sudovi pogrešno zaključili da se u konkretnom slučaju ne mogu primeniti odredbe Zakona o obligacionim odnosima koje regulišu restituciju kao posledicu raskida ugovora.

2. Prema članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.

3. Na osnovu navoda ustavne žalbe i dokaza koji su uz žalbu priloženi, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom Trgovinskog suda u Beogradu P. 8213/06 od 7. maja 2007. godine, u stavu prvom izreke odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da se obaveže tužena Agencija za privatizaciju Republike Srbije na povraćaj uplaćene prve rate kupoprodajne cene po ugovoru o kupoprodaji društvenog kapitala metodom javne aukcije, koji je overen kod Prvog opštinskog suda u Beogradu pod Ov. broj 4324/02 od 30. decembra 2002. godine. Stavom drugim izreke navedene presude obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka. U obrazloženju osporene prvostepene presude je navedeno: da nisu osnovani navodi tužioca da nema mesta primeni odredbe člana 41a Zakona o privatizaciji jer je navedena odredba uneta u osnovni tekst ovog zakona nakon zaključenja ugovora, s obzirom na to da je u prelaznim i završnim odredbama člana 24. Zakona o izmenama i dopunama zakona kojim je uneta odredba člana 41a propisano da će se odredbe osnovnog teksta Zakona o privatizaciji primenjivati samo na postupak prodaje kapitala koji nije završen; da je u konkretnom slučaju postupak prodaje okončan potpisivanjem ugovora; da se ne radi o postupku prodaje već o posledicama raskida ugovora o privatizaciji, te se ima primeniti Zakon o privatizaciji, a ne Zakon o obligacionim odnosima.

Osporenom presudom Privrednog apelacionog suda 3Pž. 57/10 (2007) od 22. aprila 2010. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda.

4. Odredbama Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji (''Službeni glasnik RS'', broj 18/03), koji se primenjivao od 8. marta 2003. godine bilo je propisano: da se posle člana 41. dodaju četiri člana, pored ostalog i član 41a, kojim je propisano: da ako se ugovorena cena plaća u više rata, a kupac ne plati ratu u ugovorenom roku, ugovor se raskida, a kapital koji je predmet prodaje prenosi se Akcijskom fondu (član 12.); da će se postupak prodaje kapitala odnosno imovine, koji nije završen do dana stupanja na snagu ovog zakona, nastaviti po propisima koji su bili na snazi u vreme objavljivanja javnog poziva za učešće na javnom tenderu, odnosno na javnoj aukciji (član 24.).

Odredbama člana 19. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji (''Službeni glasnik RS'', broj 45/05) izmenjen je član 41a tako što je propisano da se ugovor o prodaji kapitala, odnosno imovine smatra raskinutim zbog neispunjenja ako ni u naknadno ostavljenom roku za ispunjenje, kupac, između ostalog, ne plati ugovorenu cenu, odnosno bilo koju od dospelih rata, a da u slučaju raskida ugovora o prodaji kapitala, odnosno imovine zbog neispunjenja ugovorenih obaveza od strane kupca kapitala, kupac kapitala kao nesavesna strana, nema pravo na povraćaj plaćenog iznosa.

5. U sprovedenom postupku Ustavni sud je utvrdio da se u ustavnoj žalbi ne navode ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na to da je osporenim presudama povređeno Ustavom zajemčeno pravo podnosioca ustavne žalbe na imovinu. Naime, punomoćnik podnosioca ponavlja razloge iznete u žalbi i od Ustavnog suda, u suštini, zahteva da ispita zakonitost osporenih presuda, smatrajući da su nadležni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo.

Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova. Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i načina na koji su sudovi primenili materijalno pravo, osim ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno. S tim u vezi, Ustavni sud je ocenio da navodima ustavne žalbe nije dovedena u sumnju pravičnost osporenih presuda, a tvrdnja podnosioca ustavne žalbe da su osporene presude nezakonite i nepravilne, odnosno da su sudovi pogrešno primenili materijalno pravo, te da je podnosiocu iz tog razloga povređeno pravo na svojinu, predstavlja izraz njegove subjektivne ocene o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Ocenjujući da u ustavnoj žalbi nisu navedeni razlozi koji bi opravdali tvrdnju da postoji povreda označenog ustavnog prava podnosioca ustavne žalbe, te imajući u vidu da podnosilac ustavne žalbe od Ustavnog suda traži ocenu zakonitosti osporenih presuda, za šta Ustavni sud nije nadležan, saglasno odredbama čl. 167. i 170. Ustava, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

6. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić