Odluka Ustavnog suda o povredi prava na razuman rok u radnom sporu vojnog lica

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u šestogodišnjem upravnom postupku i sporu povodom prestanka službe u Vojsci. Iako je podnositeljka delimično doprinela dužini postupka, prevashodni razlog je neefikasno postupanje prvostepenog organa. Dosuđena je naknada štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi R. V. iz Niša , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. marta 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba R. V. i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Vojnom poštom 1097 Niš u predmetu interni broj 56/07 povređeno pravo podnosi teljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se ustavna žalba u preostalom delu odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. V. iz Niša podne la je , 23. juna 2011. godine, preko punomoćnika Ž . V, advokata iz Niša, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda - Odeljenje u Nišu U. 9537/10 od 19. maja 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava.

U ustavnoj žalbi se detaljno opisuje tok osporenog upravnog postupka koji je trajao od „8. aprila“ 2005. godine do 19. maja 2011. godine. Ističe se da je reč o veoma prostom i jednostavnom postupku, koji je trajao punih šest godina, iako je u pitanju radni spor koji, prema odredbi člana 435. Zakona o parničnom postupku, predstavlja hitan postupak. Dalje se navodi da pravo na pravično suđenje sadrži i garanciju da odluka suda o nečijem pravu mora biti doneta u postupku sprovedenom u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom relevantnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način. S tim u vezi, ističe se da Upravni sud nije cenio ni jedan jedini navod tužbe, već je samo konstatovao da tužbeni navodi nisu bili od uticaja na drugačiju oduku suda.

Predlaže se da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava, poništi osporenu presudu Upravnog suda i naknadi podnositeljki nematerijalnu štetu u iznosu od 450.000,00 dinara.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , na osnovu uvida u priložen u dokumentacij u, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Rešenjem Vojne pošte 7357 L. interni broj 15- 481 od 8. aprila 2005. godin e utvrđeno je da R. V, ovde podnositeljki ustavne žalbe, prestaje služba u Vojsci Srbije i Crne Gore, na osnovu člana 143. stav 1. tačka 9) Zakona o Vojsci Jugoslavije, a kao dan prestanka službe označen je 10. maj 2005. godine. Istim rešenjem podnosi teljki je priznato pravo na otpremninu u visini dvanaestostrukog iznosa bruto plate, koju je ostvarila za mesec april 2005. godine.

Rešenjem Vojne pošte 1084 B. Up-2 broj 505-2 od 14. jula 200 5. godine usvojena je žalba podnositeljke i poništeno navedeno prvostepeno rešenje .

Rešenjem Vojne pošte 1097 N. interni broj 56/07 od 13. marta 200 7. godine, donetim u ponovnom postupku, u stavu prvom dispozitiva, utvrđeno je da podnosi teljki ustavne žalbe prestaje služba u Vojsci bez nje ne saglasnosti, zbog ukidanja radnog mesta na kojem je bila raspoređen a, na osnovu člana 143. stav 1. tačka 9) Zakona o Vojsci Jugoslavije, a kao dan prestanka službe označen je 31. decembar 2005. godine. Istim rešenjem podnositeljki je priznato pravo na otpremninu u visini dvanaestostrukog iznosa bruto plate, koju je ostvari la za mesec koji prethodi mesecu u kom joj prestaje služba u Vojsci (stav drugi dispozitiva), dok je u stavu trećem dispozitiva određeno da podnosi teljka pravo na novčanu naknadu i druga prava i obaveze po osnovu nezaposlenosti ostvaruje kod Nacionalne službe za zapošljavanje. U obrazloženju rešenja je, između ostalog, navedeno da je podnositeljki na osnovu rešenja od 8. aprila 2005. godine prestala služba 10. maja 2005. godine, ali kako nije dala saglasnost za prekid roka raspolaganja, u ponovnom postupku je uvažen maksimalni rok raspolaganja i odlučeno da joj služba prestane 31. decembra 2005. godine, zbog čega je izvršena korekcija iznosa koji joj pripada na ime otpremnine.

Rešenjem Vojne pošte 1084 B. Up-2 broj 505-6/2005 od 11. maja 2007. godine odbijena je žalba podnositeljke izjavljena protiv rešenja Vojne pošte 1097 N . interni broj 56/07 od 13. marta 200 7. godine, a navedeno drugostepeno rešenje poništeno je presudom Vrhovnog suda Srbije U. 9969/07 od 18. decembra 2008. godine, kojom je uvažena tužba podnositeljke ustavne žalbe.

Rešenjem Vojne pošte 1122 B. Up-2 broj 505-23/2005 od 28. aprila 2009. godine, donetim u izvršenju navedene presude, ponovo je odbijena žalba podnositeljke izjavljena protiv rešenja Vojne pošte 1097 N . interni broj 56/07 od 13. marta 200 7. godine. U obrazloženju rešenja su, pored ostalog, ocenjeni kao neosnovani navodi podnositeljke ustavne žalbe da je „povređeno pravilo retroaktivnosti“, budući da je odluka o prestanku službe zbog ukidanja radnog mesta deklarativnog karaktera, jer posledica nastupa ispunjenjem zakonskih uslova.

Podnositeljka ustavne žalbe je zakonitost ovog konačnog rešenja takođe osporila tužbom u upravnom sporu, koju je podnela Vrhovnom sudu Srbije 3. juna 2009. godine. Nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji, o tužbi podnositeljke je odlučio Upravni sud osporenom presudom U. 9537/10 od 19. maja 2011. godine, kojom je istu odbio kao neosnovanu. Upravni sud je najpre konstatovao da je podnositeljka u tužbi navela: da tuženi organ nije izveo nijedan dokaz u pogledu mogućnosti njenog zapošljavanja u ustanovama u gradu Nišu, odnosno drugim državnim organima; da je pobijanim rešenjem povređeno načelo retroaktivnosti, jer je prestanak službe eventualno mogao da se odredi „sa danom donošenja rešenja, a ne unazad tri godine“. Upravni sud je, takođe, konstatovao da je tuženi organ u pobijanom rešenju otklonio povrede u pogledu postupka na koje je ukazao Vrhovni sud Srbije u presudi U. 9969/07 od 18. decembra 2008. godine. Upravni sud je dalje naveo da iz spisa predmeta i razloga pobijanog rešenja proizlazi da je tuženi organ pravilno odlučio kada je, u postupku sprovedenom bez povrede pravila postupka, odbio žalbu podnositeljke kao neosnovanu. Za ovakvu ocenu dati su sledeći razlozi: da su Naredbom N ačelnika generalštaba Vojske Srbije i Crne Gore za OMP u V ojsci str ogo pov. br oj 7486-1 od 5. decembra 2 003. godine izvršene organizacione promene kojima je rasformirana organizaciona jedinica – 202. pozadinska baza, formacija 6 poj 335.609 i samim tim ukinuto radno mesto na kome je podnositeljka radila u momentu organizacionih promena ; da su se time stekli uslovi za prestanak službe tužilje, na osnovu odredbe čl ana 143. st av 1. tačka 9. Zakona o Vojsci Jugoslavije ( „Službeni list SRJ “, br. 43/94...3/02 i „Službeni list SCG“, broj 7/05), kojom je propisano da civilnom licu u vojsci služba prestaje bez njegove saglasnosti, ako se ukida radno mesto na koje je raspoređeno, ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu; da je u postupku utvrđeno da za tužilju nije postojala mogućnost rasporeda na drugo odgovorajuće radno mesto, kao ni mogućnost prekvalifikacije, na osnovu potvrd e Ministarstva odbrane – Sektor za ljudske resurse – Uprava za kadrove broj 11761-2 od 14. novembra 2008. godine, pa je ispunjen uslov iz odredbe člana 144. istog Zakona za prestanak službe podnositeljki. Taj sud je ocenjujući navode podnositeljke, našao da su isti neosnovani i bez uticaja na drugačiju ocenu zakonitosti osporenog rešenja, jer njima nije dovedeno u sumnju utvrđeno činjenično stanje, niti su nave dene okolnosti ili dokaz i koji nisu cenjeni u upravnom postupku, a bili bi od uticaja na drugačije rešenje ove upravne stvari.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnositeljka ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.).

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj pravnoj stvari, pored navedenih ustavnih odredaba, relevantne su i odredbe člana 108. Zakona o Vojsci Jugoslavije («Službeni list SRJ», br. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i «Službeni list SCG», br. 7/05 i 44/05), koji je bio na snazi u vreme odlučivanja o prestanku službe podnositeljke ustavne žalbe, a kojima je bilo određeno : da civilnom licu u Vojsci prestaje služba bez njegove saglasnosti, pored ostalog, ako se ukida radno mesto na koje je raspoređeno ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu (član 143. tačka 9)); da civilnom licu u Vojsci čije se radno mesto ukida ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu prestaje služba ako mu se prethodno nije moglo obezbediti jedno od sledećih prava – zasnivanje radnog odnosa u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu na radnom mestu koje odgovara njegovoj stručnoj spremi ili sticanje stručne osposoljenosti, dokvalifikacije ili prekvalifikacije za rad u Vojsci ili zasnivanje radnog odnosa u preduzeću, ustanovi, odnosno državnom organu (č lan 144. stav 1. tač. 1) i 2)).

Odredbama Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ", br. 33/97, 31/01 i 30/10) propisano je: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.) ; da kad drugostepeni organ utvrdi da su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno ili pogrešno utvrđene, da se u postupku nije vodilo računa o pravilima postupka koja su od uticaja na rešenje stvari, ili da je dispozitiv pobijanog rešenja nejasan ili je u protivrečnosti sa obrazloženjem, on će dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa ( član 232. stav 1.); da ako drugostepeni organ nađe da će nedostatke prvostepenog postupka brže i ekonomičnije otkloniti prvostepeni organ, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak i da je, u tom slučaju, drugostepeni organ je dužan svojim rešenjem da ukaže prvostepenom organu u kom pogledu treba dopuniti postupak, a prvostepeni organ je dužan u svemu da postupi po drugostepenom rešenju i da, bez odlaganja, a naj kasnije u roku od 30 dana od dana prijema predmeta, donese novo rešenje ( član 232. stav 2.).

Odredbama člana 24. Zakona o upravnim sporovima ( „Službeni list SRJ“, broj 46/96), koji je važio do 29. decembra 2009. godine, bilo je propisano: da ako drugostepeni organ nije u roku od 60 dana ili u zakonom određenom kraćem roku doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po ponovljenom traženju, stranka može pokrenuti upravni spor kao da joj je žalba odbijena (stav 1.) ; da a ko prvostepeni organ protiv čijeg akta je dozvoljena žalba nije u roku od 60 dana ili u zakonom određenom kraćem roku doneo rešenje po zahtevu, stranka ima pravo da podnese zahtev drugostepenom organu. Protiv rešenja drugostepenog organa stranka je mogla pokrenuti upravni spor, a mogla ga je pod uslovima iz stava 1. ovog člana pokrenuti i ako ovaj organ ne donese rešenje (stav 3.).

5. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud najpre konstatuje da je period u kome ovaj sud ima nadležnost da ocenjuje povredu prava na suđenje u razumnom roku započeo 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, kojim je obezbeđena ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi. Međutim, polazeći od toga da upravni postupak i upravni spor predstavljaju jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da se za utvrđivanje opravdanosti trajanja postupka u predmetu interni broj 56/07 Vojne pošte 1097 N, mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantno ukupno vreme trajanja predmetnog postupka od dana kada je podnositeljka izjav ila žalbu protiv prvostepenog rešenja o prestanku nje ne službe u Vojsci Srbije i Crne Gore od 8. aprila 2005. godine, do donošenja osporene presude Upravnog suda U. 9537/10 od 19. maja 2011. godine.

Činjenica da je predmetni postupak trajao šest može ukazivati da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Primenjujući citirane kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku na konkretan slučaj, Ustavni sud je ocenio da u osporenom postupku nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja, jer su nadležni organi bili dužni da utvrde da li je ukinuto radno mesto na koje je podnositeljka ustavne žalbe bi la raspoređen a, i ukoliko jeste, da li je postojala mogućnost da se podnositeljki obezbedi neko od prava koja joj po zakonu pripadaju kao licu čije je radno mesto ukinuto.

U pogledu značaja koji za podnositeljku ima predmet postupka, Ustavni sud nalazi da je odluka o zakonitosti akta na osnovu koga joj je prestala služba za nju od egzistencijalnog značaja.

Ustavni sud nalazi da je podnositeljka svojim nečinjenjem delimično doprinela dugom trajanju postupka , budući da u periodu koji je usledio nakon donošenja rešenja drugostepenog organa od 14. jula 2005. godine nije koristila pravna sredstva za ubrzanje postupka, podnoseći žalbu, a potom i tužbu zbog ćutanja uprave, kojima je mogla uticati na to da prvostepeni organ donese odluku u ponovnom postupku. Time je osporeni postupak šrodužen za godinu i osam meseci, koliko je trajao period neaktivnosti prvostepenog organa.

Ispitujući postupanje upravnih organa i sudova u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je utvrdio da su u predmetnom postupku za šest godina doneta dva prvostepena rešenja , tri drugostepena rešenja i da su vođena dva upravna spora, od kojih je jedan okončan osporenom presudom. Ustavni sud je ocenio da su drugostepeni organ i nadležni sudovi koji su odlučivali u upravnom sporu odlučivali u rokovima koji se mogu oceniti razumnim, ali da je pogrešno i neefikasno postupanje prvostepenog upravnog organa prevashodno dovelo do nerazumno dugog trajanja osporenog postupka , imajući u vidu da mu je trebalo godinu dana i osam meseci da u ponovnom postupku donese odluku, nakon poništavanja rešenja koje je prethodno doneo.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj upravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i praksi i kriterijumima Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava (videti, pored ostalih, Odluku Ustavnog suda Už-2302/2011 od 11. jula 2013. godine). Iz tih razloga, Ustavni sud je utvrdio povredu navedenog ustavnog prava i usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – US), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpe la podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno trajanje postupka i doprinos podnositeljke ustavne žalbe. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpe la zbog neažurnog postupanja nadležnih organa . Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Podnositeljka ustavne žalbe smatra da joj je povređeno i pravo na pravično suđenje time što je Upravni sud u obrazloženju osporene presude samo konstatovao da tužbeni navodi nisu od uticaja na drugačiju odluku suda, propuštajući da se o njima izjasni.

Saglasno odredbi člana 32. stav 1. Ustava, postoji obaveza sudova i drugih državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja da obrazlože svoje odluke. Međutim, ova obaveza ne znači da je sud u upravnom sporu dužan da detaljno oceni svaki navod istaknut u tužbi. Ovo posebno iz razloga što je, saglasno odredbi člana 38. stav 1. Zakona o upravnim sporovima, koji se primenjivao u vreme donošenja osporene presude, rešavanje sudova u upravno-sudskom postupku imalo svoje osobenosti u smislu primene načela oslanjanja na činjenično stanje utvrđeno u upravnom postupku.

Ustavni sud konstatuje da iz obrazloženja osporene presude proizlazi da je Upravni sud nakon izvršenog uvida u spise predmeta došao do zaključka da je u upravnom postupku utvrđeno da je nastupio uslov iz člana 144. stav 1. tač. 1) i 2) tada važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije da podnositeljki ustavne žalbe prestane služba u Vojsci. S obzirom na to da je u konkretnom upravnom sporu odlučivano o zakonitosti konačnog upravnog akta na podlozi činjenica utvrđenih u upravnom postupku, to nije postojala obaveza suda da obrazlaže sve navode tužbe ukoliko su oni već isticani i cenjeni u upravnom postupku koji je prethodio upravnom sporu. Pored toga, Upravni sud se u osporenoj presudi izjasnio o pojedinačnim navodima tužbe, iznoseći dovoljne i jasne razloge zbog kojih je našao da su neosnovani. Stoga ne stoji paušalna tvrdnja podnosi teljke da Upravni sud nije cenio nijedan navod tužbe.

Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljka ustavne žalbe, pre obraćanja Ustavnom sudu, iskoristila pravo na žalbu u upravnom postupku i pravo na tužbu u upravnom sporu, o kojima su odlučivali nadležni državni organi. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da podnosi teljki ustavne žalbe osporenom presudom očigledno nije povređeno pravo na pravno sredstvo zajemčeno odredbom člana 36. stav 2. Ustava.

Iz navedenih razloga, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu izloženog i odredaba 42b stav 1 . tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na razuman rok u radnom sporu vojnog lica

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti