Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 15 godina. Deo žalbe protiv odluke Vrhovnog kasacionog suda je odbačen, jer se njime osporava primena materijalnog prava.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2825/2012
15.07.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Goran P. Ilić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N. M. iz Inđije , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. jula 201 5. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba N. M. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Trgovinskim sudom u Užicu u predmetu P. 646/08 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Inđiji P. 455/96) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odbacuje se ustavna žalba Novice Mastila izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 489/10 od 12. decembra 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. M. iz Inđije je 6. aprila 2012. godine, preko punomoćnika M. J, advokata iz Užica, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku koji je vođen pred Trgovinskim sudom u Užicu u predmetu P. 646/08 kao i protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 489/10 od 22. decembra 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe je detaljno i hronološki izložio činjenično stanje i tok predmetnog postupka, navodeći: da je još 17. juna 1997. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Inđiji, radi naknade štete; da je postupak pravnosnažno okončan posle 13 godina, te mu je zbog prekomerne dužine trajanja postupka povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da je podnosilac kao investitor sa GP „Z.“ iz U, kao izvođačem radova zaključio ugovor o građenju objekta „M.“ u K; da je investitor, ovde podnosilac, izvršio plaćanje posla u celosti, ali izvođač radova nikada nije u potpunosti objekat dovršio te ugovoreni radovi nikada nisu u potpunosti izvedeni; da je podnosilac godinama čekao da izvođač osposobi objekat, odnosno da pruži dokaze o njegovoj bezbednosti, te je zatim podnosilac 17. juna 1997. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Inđiji radi naknade štete zbog izgubljene dobiti; da je spor vođen pred više sudova, te je na kraju Trgovinski sud u Užicu doneo presudu P. 646/08 od 21. oktobra 2009. godine kojom je odbijen tužbeni zahtev, a Privredni apelacioni sud je presudom Pž. 9231/10 potvrdio prvostepenu presudu; da je protiv navedene presude Privrednog apelacionog suda podnosilac izjavio reviziju, ali je Vrhovni kasacioni sud doneo osporenu presudu Prev. 489/10 od 22. decembra 2011. godine kojom je reviziju odbio kao neosnovanu; da svi postupajući sudovi, kako prvostepeni i drugostepeni, tako i revizijski sud nisu shvatili suštinu spora a to je da je izgrađeni objekat neupotrebljiv, te su sudovi morali zaključiti da izvođač nije izgradio bezbedan objekat, odnosno da ugovor nije izvršio i da je tuženo preduzeće, kao nesavestan izvođač, odgovorno za štetu koju je tužilac pretrpeo i koju trpi i sada. Naknadu štete nije tražio.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US) je po sadržini identična odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, uvidom u spise predmeta Trgovinskog suda u Užicu P. 646/08, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

D. g. preduzeće „Z.“ U, podnelo je 17. jula 1996. godine tužbu Opštinskom sudu u Inđiji protiv tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi utvrđenja i naknade štete, kojom je traženo da se utvrdi da je tuženi dužan da tužiocu omogući demontažu i preda u posed u ispravnom stanju kran LM 35, da se obaveže tuženi da tužiocu isplati iznos od 3.524.887,80 dinara na ime pretrpljene štete zbog nekorišćenja krana i isplate konačne cene izvršenih radova, sve za zakonskom zateznom kamatom, kao i troškove parničnog postupka.

Tuženi, ovde podnosilac ustavne žalbe je 17. juna 1997. godine podneo protivtužbu protiv DGP „Z.“ U, radi utvrđenja potraživanja.

Presudom Opštinskog suda u Inđiji P. 455/96 od 26. jula 1999. godine, u stavu prvom izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca DGP „Z.“ U. i utvrđeno je da je tužilac vlasnik krana LM 35 koji se nalazi u Krčedinu kod objekta „M.“, pa je tuženi obavezan da tužiocu omogući demontažu istog i da izvrši predaju u državinu; u stavu drugom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev u preostalom delu kojim je traženo da se tuženi obaveže da tužiocu isplati 3.524.887,80 dinara na ime pretrpljene štete zbog nekorišćenja krana i isplate konačne cene izvršenih radova, sa kamatom, kao i zahtev za naknadu parničnih troškova; u stavu trećem izreke usvojen je protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, u celosti i tužilac je obavezan da tuženom isplati na ime naknade štete za loše i nepotpuno izvedene građevinske radove iznos od 479.405,11 dinara, sa kamatom, iznos od 3.108.736,00 dinara na ime naknade štete zbog izgubljene dobiti, sa kamatom, i iznos od 50.224,00 dinara, na ime troškova parničnog postupka; u stavu četvrtom izreke odbijen je prigovor tužioca izjavljen na rešenje o određivanju privremene mere od 11. decembra 1998. godine; u stavu petom izreke nije dozvoljeno preinačenje protivtužbe i na GP „Z. g.“ iz N. S; u stavu šestom izreke odbijen je zahtev ovog građevinskog preduzeća za naknadu troškova postupka.

Presudom Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici Gž. 49/2000 od 14. juna 2000. godine, u stavu prvom izreke, odbijena je žalba tužioca-protivtuženog DGP „Z.“ U. i prvostepena presuda je potvrđena u pobijanom delu (drugi, treći i četvrti stav izreke prvostepene presude); u stavu drugom izreke konstatovano je da prvostepena presuda u delu koji se ne pobija žalbom ostaje neizmenjena. Protiv navedene drugostepene presude tužilac protivtuženi DGP „Z.“ U. izjavio je reviziju.

Rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev. 5013/2000 od 5. jula 2001. godine ukinuta je presuda Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici Gž. 49/2000 od 14. juna 2000. godine u stavu prvom njene izreke i presuda Opštinskog suda u Inđiji P. 455/96 od 26. jula 1999. godine u stavovima drugom i trećem njene izreke i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje u ukinutom delu, dok je u ostalom delu revizija tužioca odbačena kao nedozvoljena.

Tuženi-protivtužilac je 23. marta 1999. godine proširio protivtužbu i na „Z. g.“, d.o.o. N. S.

U ponovnom postupku pred prvostepenom sudom, presudom Opštinskog suda u Inđiji P. 626/01 od 12. aprila 2006. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca DGP „Z.“ U. kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi na isplatu iznosa od 3.524.887,80 dinara na ime pretrpljene štete zbog nekorišćenja krana i isplate konačne cene izvršenih radova, sve sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu drugom izreke delimično je usvojen protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca i obavezan je tužilac-protivtuženi DGP „Z.“ U. da podnosiocu na ime razlike međusobnih potraživanja isplati iznos od 1.436.252,00 dinara (koji iznos čini razlika između potraživanja tuženog-protivtužioca od 6.282.579,00 dinara za izvršene uplate i naknadu za nedovršene i nekvalitetno izvedene radove na objektu „M.“ u K. i potraživanja tužioca-protivtuženog od 4.846,328,00 dinara za izvršene radove na istom gradilištu), sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu trećem izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tuženog-protivtužioca kojim je tražio da se protivtuženi DGP „Z.“ U. i DGP „Z. g.“ N. S. obavežu da mu solidarno isplate na ime potraživanja za izgubljenu dobit zbog neposlovanja mlina u K. iznos od 171.151.657,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom i odbijen je i zahtev za naknadu troškova parničnog postupka; u stavu četvrtom izreke odbijen je kao neosnovan protivtužben zahtev u odnosu na tuženog DGP „Z. g.“ N. S. u celosti usled nedostatka pasivne legitimacije; u stavu petom izreke obavezan je tuženi protivtužilac da tuženom DGP „Z. g.“ N. S. na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 992.700,00 dinara.

Presudom Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici Gž. 1607/06 od 20. marta 2008. godine žalba tuženog-protivtužioca je delimično uvažena, a delimično odbijena i ožalbena presuda Opštinskog suda u Inđiji P. 626/01 od 12. aprila 2006. godine je potvrđena u odbijajućem delu odluke o protivtužbenom zahtevu za isplatu potraživanja na ime izgubljene dobiti zbog neposlovanja mlina u K. u odnosu na tuženog DGP „Z. g.“ N. S, a preinačena je u odbijajućem delu odluke o protivtužbenom zahtevu za isplatu razlike međusobnih potraživanja u odnosu na tuženog DGP „Z. g.“ N. S, pa je protivtužbeni zahtev u celosti usvojen i obavezan i DGP „Z. g.“ N. S. da solidarno sa tuženim DGP „Z.“ U. tužiocu, ovde podnosiocu, isplati iznos od 1.436.251,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, a ukinuta je prvostepena presuda u odbijajućem delu odluke o protivtužbenom zahtevu za isplatu potraživanja na ime izgubljene dobiti zbog neposlovanja mlina u K. u odnosu na tuženog DGP „Z.“ U, te u ostalom odbijajućem i usvajajućem delu prvostepene odluke o troškovima postupka i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Protiv navedene drugostepene presude parnične stranke nisu ulagale vanredne pravne lekove, tako da se u ponovnom postupku pred prvostepenim sudom odlučivalo o protivtužbenom zahtevu tuženog-protivtužioca, ovde podnosioca protiv tužioca-protivtuženog DGP „Z.“ U. po osnovu izgubljene dobiti zbog neposlovanja mlina u K, te je u daljem postupku N. M. bio tužilac, a DGP „Z.“ U. sada u stečaju, tuženi.

Nad tužiocem-protivtuženim DGP „Z.“ U. pokrenut je stečajni postupak rešenjem stečajnog veća Trgovinskog suda u Užicu St. 7/08 od 21. jula 2008. godine. N. M. podneo je 27. avgusta 2008. godine prijavu potraživanja u stečajnom postupku, kojom je tražio da se utvrdi kao osnovano njegovo potraživanje prema tuženom u stečaju u iznosu od 242.511.014,80 dinara, koji iznos je preciziran u skladu sa nalazom sudskog veštaka od 27. jula 2008. godine.

Zaključkom o osporenim potraživanjima Trgovinskog suda u Užicu St. 7/08 od 29. septembra 2008. godine osporeno je potraživanje tužioca N. M. u četvrtom isplatnom redu za iznos od 242.511.014,90 dinara, a poverilac je upućen na parnicu radi utvrđivanja osporenog potraživanja. Opštinski sud u Inđiji je svojim rešenjem P. 202/08 od 26. septembra 2008. godine utvrdio prekid postupka u ovoj pravnoj stvari zbog pokretanja stečajnog postupka nad tužiocem-protivtuženim. Rešenjem Opštinskog suda u Inđiji P. 661/08 od 31. oktobra 2008. godine, po predlogu tuženog-protivtužioca, ovde podnosioca, od 29. oktobra 2008. godine nastavljen je predmetni postupak i istim rešenjem Opštinski sud u Inđiji se oglasio stvarno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari, pa je po pravnosnažnosti rešenja predmet ustupljen Trgovinskom sudu u Užicu kao stvarno i mesno nadležnom sudu, pred kojim postupak dalje teče pod brojem P. 646/08.

U toku postupka po protivtužbi tuženog- protivtužioca, ovde podnosioca, on je ostao pri svom postavljenom tužbenom zahtevu, koji je 29. januara 2009. godine uredio tako što je postavio tužbeni zahtev prema tuženom u stečaju, kojim je tužilac kao stečajni poverilac tražio da se utvrdi kao osnovano njegovo potraživanje prema DGP „Z.“ U. u stečaju, po osnovu naknade štete zbog izgubljene dobiti zbog nekorišćenja mlina za iznos glavnog duga od 242.511.014,90 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 27. jula 2008. godine kao dana veštačenja po do konačne isplate, kao i da se obaveže tuženi na isplatu troškova parničnog postupka. Tužilac je 21. oktobra 2009. godine precizirao tužbeni zahtev tako što je tražio da se utvrdi kao osnovano njegovo potraživanje u iznosu od 213.640.656,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 31. maja 2008. godine kao dana veštačenja pa do isplate, kao i troškove postupka.

Presudom Trgovinskog suda u Užicu P. 646/08 od 21. oktobra 2009. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je tužbeni zahtev tuženog-protivtužioca N. M. prema tuženom DGP „Z.“ U. u stečaju, kojim je tužilac tražio da se utvrdi kao osnovano njegovo potraživanje prema tuženom po osnovu naknade štete zbog izgubljene dobiti za iznos glavnog duga 213.640.656,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 31. maja 2008. godine pa do isplate; u stavu drugom izreke obavezan je tužilac N. M. da tuženom DGP „Z.“ u stečaju U. isplati na ime troškova postupka iznos od 359.000,00 dinara.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 9231/10 od 3. juna 2010. godine odbijena je kao neosnovana žalba protivtužioca i potvrđena je presuda Trgovinskog suda u Užicu P. 646/08 od 21. oktobra 2009. godine.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Prev. 489/10 od 22. decembra 2011. godine odbijena je kao neosnovana revizija protivtužioca izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 9231/10 od 3. juna 2010. godine. U obrazloženju presude je navedeno: da su protivtužilac N. M. kao investitor i protivtuženi „Z.“ iz U. i „G.“ iz N. S. u svojstvu izvođača radova zaključili ugovor o građenju broj 765 od 29. maja 1990. godine, i predmet ugovora je izvođenje građevinskih, građevinsko zanatskih, instalaterskih radova na izgradnji objekta „M.“ u K; da je rok za izvođenje radova bio 5. avgust 1990. godine i ugovoreno je da će se obračun izvedenih radova izvršiti od strane ovlašćenog predstavnika investitora i izvođača u roku od 30 dana od dana primopredaje objekta; da ugovoreni radovi nikada nisu u potpunosti izvedeni, niti je ugovor u celini ispunjen; da je tužbom od 17. jula 1996. godine koju je podneo izvođač radova (protivtuženi) protiv investitora (protivtužioca) traženo da se vrati pokretna stvar - kran i naknadi šteta zbog nekorišćenja istog; da je investitor (protivtužilac) 17. juna 1997. godine podneo protivtužbu kojom je zahtevao naknadu štete zbog neizvedenih radova na otklanjanju nedostataka na građevini i izgubljene dobiti zbog nekorišćenja mlina; da je ranijim sudskim odlukama obavezan protivtužilac da protivtuženom vrati sporni kran, a odbijen tužbeni zahtev izvođača za naknadu štete zbog nekorišćenja krana, a delimično je usvojen protivtužbeni zahtev investitora za iznos od 1.436.252,00 dinara (na ime razlike međusobnih potraživanja) i lica sa kojima je investitor bio u poslovnom odnosu na strani izvođača obavezana su na isplatu; da je pravnosnažno odbijen protivtužbeni zahtev po osnovu izgubljene dobiti zbog neposlovanja mlina u odnosu na DGP „Z. g.“ iz N. S; da je deo protivtužbenog zahteva u odnosu na DGP „Z.“ iz U. po osnovu izgubljene dobiti zbog neposlovanja mlina u periodu od 5. avgusta 1990. godine (kao datuma kada je po ugovoru trebalo da radovi budu završeni), do dana podnošenja prijave u stečajnom postupku 27. avgusta 2008. godine, predmet ove parnice; da je prvostepeni sud odbio zahtev za naknadu štete, usled nedokazanosti osnovanosti zahteva uz obrazloženje da je ugovorene radove izvođač izveo sa nedostacima koji su otklonjive prirode i ne mogu se smatrati nedostacima koji građevinu čine neupotrebljivom, odnosno utiču na njenu stabilnost, a radove na montaži i ugradnji opreme za mlin i njihovom elektropovezivanju izvođač nije mogao izvesti zbog propusta investitora da potrebnu opremu kupi i doveze, zbog čega nema odgovornosti protivtuženog za nastalu štetu po tom osnovu; da je s obzirom na tako utvrđeno činjenično stanje, pravilno drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je potvrdio prvostepenu presudu kojom je odbijen zahtev protivtužioca za naknadu štete po osnovu izgubljene dobiti za period nekorišćenja mlina usled nedokazanosti osnovanosti istog; da je članom 266. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano da poverilac ima pravo na naknadu obične štete i izmakle koristi koje je dužnik u vreme zaključenja ugovora morao predvideti kao moguću posledicu povrede ugovora, a s obzirom na činjenice koje su mu tada bile poznate ili morale biti poznate, a odredbom člana 189. stav 3. istog zakona propisano je da se pri oceni visine izmakle koristi uzima u obzir dobitak, koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem; da je po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilan zaključak nižestepenih sudova da nije osnovan zahtev za naknadu štete u vidu izgubljene dobiti, (očekivane kao prihod od delatnosti mlina za period od 5. avgusta 1990. do 27. avgusta 2008. godine), jer protivtužilac nije ništa preduzeo da se šteta po ovom osnovu spreči, odnosno umanji; da iz iskaza samog investitora, ovde protivtužioca proizlazi da investitor nije imao dovoljno sredstava da završi i osposobi objekat - mlin u K, jer bi prepravka izvedenih radova iziskivala više novca nego što je do tada plaćeno, a sa ovim sredstvima protivtužilac nije raspolagao, i zbog toga nije vršio ugovaranje sa drugim izvođačima u cilju otklanjanja nedostataka, niti je dopremio opremu za instaliranje u mlin; da se propusti i nedostaci koji su se nakon izgradnje mlina pojavili na objektu, a za koje je odgovoran izvođač, ne mogu dovesti u vezi sa eventualnom dobiti koju nije ostvario protivtužilac u periodu dok nije koristio mlin; da protivtužilac nije dostavio dokaz o tome da je izvođaču radova odredio konkretan i precizan rok koji je primeren za otklanjanje uočenih nedostataka, konstatovanih od strane komisije za tehnički prijem navedenog objekta juna 1991. godine, niti dokaz da je nakon isteka tog roka izvršio otklanjanje nedostataka sam ili preko trećeg lica, a o trošku izvođača, da revident nije preduzeo sve potrebne korake na sprečavanju dalje štete na izgrađenom objektu u smislu člana 192. Zakona o obligacionim odnosima, već je ostavio nedovršeni objekat da dalje propada, pri tom zadržavši samo kran izvođača radova i očekujući da će na taj način naknaditi štetu koju je pretrpeo u ovom postupku, a protivtužbu je podneo tek nakon što je izvođač radova tužbom tražio vraćanje krana; da iz navedenog proizlazi, da revident nije dokazao da bi sporni mlin bio uopšte završen i stavljen u funkciju za koju je bio namenjen; da protivtužilac nije dokazao i da je imao izglede da obavlja bilo kakve poslove u svrhu za koju je mlin bio građen, niti je imao finansijskih sredstava da u celini dovrši predmetnu investiciju, te stoga imajući u vidu sve navedene činjenice, nekvalitetno izvedeni radovi od strane protivtuženog, ne mogu predstavljati osnov za naknadu štete na ime izgubljene dobiti, zbog nekorišćenja mlina, usled čega navodi revidenta o pogrešnoj primeni materijalnog prava nisu osnovani.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Članom 58. stav 1. Ustava se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 43/82, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim pobija navode i dokaze protivnika (član 219.); da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, a koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja odlučnih činjenica rešava sud (član 220.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku; da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen deset godina i pet meseci, tako da je za ocenu eventualnog postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u postupku relevantan ceo protekli period, od podnošenja tužbe protiv podnosioca - 17. jula 1996. godine, pa do pravnosnažnog okončanja postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je ocenio da nadležni sudovi u konkretnom parničnom postupku nisu delotvorno i efikasno postupali da bi se postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi protiv podnosioca kao i protivtužbi podnosioca odlučilo bez nepotrebnog odlučivanja.

Po oceni Suda, pretežnu odgovornost za nerazumno trajanje postupka snosi prvostepeni sud koji je nakon ukidanja nižestepenih presuda od strane revizijskog suda, odlučio posle skoro pet godina.

Ustavni sud nalazi da ukupno trajanje predmetnog postupka od 15 i po godina, u znatnoj meri prekoračuje standarde suđenja u razumnom roku i predstavlja nerazumno trajanje postupka kako po stavovima ovog Suda tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava. Dakle, po oceni Ustavnog suda, odgovornost za prekomerno trajanje postupka leži na parničnom sudu koji ima i zakonsku obavezu da preduzme sve one radnje koje imaju za cilj da se postupak sprovede brzo i efikasno.

Ustavni sud i u ovom predmetu konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Ustavni sud nalazi da je predmet spora za podnosioca bio od većeg materijalnog značaja, dok podnosilac nije doprineo dužini trajanja postupka jer je postupao po nalozima suda i pri tome nije zloupotrebljavao svoja procesna ovlašćenja.

Po oceni Suda, dužini trajanja postupka je u velikoj meri doprinelo i ukidanje prvostepenih odluka od strane drugostepenog suda kao i ukidanje nižestepenih odluka od strane revizijskog suda. Ustavni sud ukazuje da se ovakvo postupanje sudova, saglasno praksi ovoga suda, tako i Evropskog suda za ljudska prava ocenjuje kao „neopravdana aktivnost sudova“, s obzirom na to da je vraćanje predmeta na ponovno suđenje često rezultat grešaka koje su počinili prvostepeni sudovi, Ustavni sud je imao u vidu i stav Evropskog suda za ljudska prava po kome činjenica da se više puta nalaže razmatranje jednog predmeta pred sudom niže instance, sama po sebi može otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (presuda Pavlylynetsk protiv Ukrajine , od 6. septembra 2005. godine.

Ustavni sud nalazi da se prekomerno trajanje parničnog postupka od 15 i po godina se ne može opravdati ni složenošću predmeta ni bilo kojim od činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na dužinu postupka. Zbog toga navedeno trajanje postupka, po oceni Suda, prekoračuje uspostavljene standarde suđenja u razumnom roku, i nužno dovodi do zaključka da je ova parnica trajala nerazumno dugo, za šta odgovornost primarno leži na prvostepenom sudu koji nije blagovremeno i ažurno preduzimao sve one procesne radnje koje imaju za cilj da se postupak sprovede brzo i efikasno.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u postupku koji je vođen pred Trgovinskim sudom u Užicu u predmetu P. 646/08 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Inđiji P. 455/96), te je, krećući se u granicama navoda iz ustavne žalbe, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. U vezi navoda podnosioca da su mu osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Prev. 489/10 od 22. decembra 2011. godine povređena prava na pravično suđenje i na imovinu, Ustavni sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe, nezadovoljan ishodom okončanog parničnog postupka, formalno se pozivajući na povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, od Ustavnog suda zapravo traži da postupa kao instancioni sud i da nakon revizijskog suda preispita zakonitost osporene presude. Naime, iz sadržine ustavne žalbe proizlazi da povredu označenog ustavnog prava, podnosilac ustavne žalbe obrazlaže pre svega, pogrešno utvrđenim činjeničnim stanjem, pogrešnom primenom materijalnog prava, kao i pogrešnom ocenom izvedenih dokaza.

Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost sudskih odluka, kako u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, tako i u pogledu pravilne primene materijalnog prava ili ocene izvedenih dokaza. Stoga, Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava.

Po oceni Ustavnog suda, predmetna ustavna žalba, u kojoj su ponovljeni navodi podnosioca iz žalbe izjavljene protiv prvostepene presude i revizije izjavljene protiv drugostepene presude, ne sadrži razloge takve prirode koji prima facie dovode u sumnju pravičnost sprovedenog postupka, niti su u ustavnoj žalbi navedeni relevantni ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na to da je u predmetnom parničnom postupku došlo do proizvoljne ili arbitrerne primene materijalnog i procesnog prava.

Ustavni sud je ocenio da je revizijski sud u osporenoj presudi dao detaljno argumentovane, jasne i pravno utemeljene razloge kada je odbio izjavljenu reviziju podnosioca ustavne žalbe protiv drugostepene presude, a takve razloge ovaj sud ne smatra proizvoljnim, niti postoje okolnosti na osnovu kojih bi sprovedeni parnični postupak mogao biti ocenjen nepravičnim, sa aspekta procesnih garancija označenog prava iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud ukazuje da u okviru prava na pravično suđenje postoji obaveza sudova da, između ostalog, obrazlože svoje odluke. Ova obaveza ne može biti shvaćena kao obaveza da se u odluci iznesu svi detalji i daju odgovori na sva postavljena pitanja i iznesene argumente. Sudovi imaju određenu diskrecionu ocenu u vezi sa tim koje će argumente i dokaze prihvatiti u konkretnom predmetu, ali istovremeno imaju obavezu da obrazlože svoju odluku tako što će navesti jasne, dovoljne i razumljive razloge na kojima su tu odluku zasnovali, a što je u osporenoj presudi i učinjeno.

Ustavni sud smatra da je u konkretnom slučaju Vrhovni kasacioni sud dao potpuno ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje svog stava o odlučnim pitanjima kada je odbijen tužbeni zahtev podnosioca, smatrajući da nije osnovan zahtev za naknadu štete u vidu izgubljene dobiti, očekivane kao prihod od delatnosti mlina, jer se propusti i nedostaci koji su se nakon izgradnje mlina pojavili na objektu i za koje je odgovoran izvođač ne mogu dovesti u vezu sa eventualnom dobiti koju nije ostvario podnosilac u periodu dok nije koristio mlin. Takođe, po oceni Suda, ustavnopravno je prihvatljivo obrazloženje iz osporene presude da podnosilac nije dokazao da bi sporni mlin bio uopšte završen i stavljen u funkciju za koju je bio namenjen i nije dokazao da je imao izglede da obavlja bilo kakve poslove u svrhu za koju je mlin bio građen, niti je imao finansijskih sredstava da u celini dovrši predmetnu investiciju, te nekvalitetno izvedeni radovi od strane izvođača radova ne mogu predstavljati osnov za naknadu štete na ime izgubljene dobiti, zbog nekorišćenja mlina.

U vezi istaknute povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava, Ustavni sud konstatuje da rešavanje imovinskih sporova pred sudovima u parničnom postupku nužno ima za posledicu donošenje nepovoljne odluke za neku od parničnih stranaka. Međutim, činjenica da je jedna od stranaka u imovinskoj parnici neizbežno neuspešna, sama po sebi nije dovoljna da bi se utvrdila povreda njenog Ustavom zajamčenog prava na imovinu. Povreda imovinskih prava koja nesporno spadaju u domen građanskih prava prvenstveno treba da budu sagledana u odnosu na procesne garancije iz člana 32. stav 1. Ustava. Imajući u vidu da je Ustavni sud ocenio da nisu ustavnopravno prihvatljivi navodi podnosioca o tome da mu je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje, ne postoje ni ustavnopravni razlozi koji bi bili osnov za tvrdnju da je podnosiocu povređeno pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je u tački 2. izreke odbacio ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 489/10 od 22. decembra 2011. godine, na osnovu člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, zbog nepostojanja Ustavom utvrđenih pretpostavki za vođenje postupka i odlučivanje.

7. Saglasno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti