Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji traje preko sedam godina. Podnosiocima je dosuđena naknada nematerijalne štete i naloženo je nadležnom sudu da hitno okonča postupak.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Andrijane Varadinčev i Aleksandra Varadinčeva, oboje iz Zrenjanina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. oktobra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Andrijane Varadinčev i Aleksandra Varadinčeva i utvrđuje da je u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Zrenjaninu u predmetu I. 3143/10 (05) povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 200 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

3. Nalaže se Osnovnom sudu u Zrenjaninu da preduzme sve mere kako bi se izvršni postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Andrijana Varadinčev i Aleksandar Varadinčev, oboje iz Zrenjanina, su 11. juna 2010. godine, preko punomoćnika Dragana Radina, advokata iz Zrenjanina, podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u izvršnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Zrenjaninu u predmetu broj I. 352/05. Podnosioci ustavne žalbe su, između ostalog, tražili da im Sud utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Zrenjaninu I. 3143/10 (05) (raniji predmet Opštinskog suda u Zrenjaninu I. 352/05) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosioci ustavne žalbe su 25. januara 2005. godine, kao izvršni poverioci, podneli Opštinskom sudu u Zrenjaninu predlog za izvršenje na osnovu pravnosnažne i izvršne presude Opštinskog suda u Zrenjaninu P1. 50/03 od 18. maja 2004. godine, koji je sud usvojio rešenjem o izvršenju I. 352/05 od 26. januara 2005. godine. Izvršni poverioci su tražili, a sud usvojio da se izvršenje sprovede zabranom na novčanom potraživanju izvršnog dužnika. Nakon dobijenog izjašnjenja označenog dužnikovog dužnika (28. marta 2005. godine), sud je zaključkom I. 352/05 od 18. maja 2005. godine pozvao izvršne poverioce da se u ostavljenom roku izjasne na dato izjašnjenje i da, radi nastavljanja postupka, opredele sredstvo izvršenja pogodno za sprovođenje izvršenja.

Uređeni predlog za promenu sredstva izvršenja podnosioci ustavne žalbe su dostavili sudu 21. novembra 2005. godine, a sud ga je usvojio donoseći, 24. novembra 2005. godine rešenje I. 352/05, kojim je dozvolio promenu sredstva izvršenja, pri čemu je novopredloženim sredstvom izvršenje traženo zabranom na novčanom potraživanju (drugog) dužnika izvršnog dužnika. Rešenje je dužnikovom dužniku dostavljeno radi sprovođenja 12. januara 2006. godine. Izvršni poverioci su tek 9. avgusta 2006. godine obavestili sud da izvršenje nije sprovedeno, tražeći da sud zatraži izjašnjenje od dužnikovog dužnika, što je sud učinio 11. avgusta 2006. godine. Podneskom od 25. septembra 2006. godine dužnikov dužnik je obavestio sud da od 1. aprila te godine nije u poslovnim odnosima sa izvršnim dužnikom, a da i pre toga, od 26. januara 2005. godine međusobna dugovanja nisu izmirivali gotovinskim plaćanjem, već kompenzacijom u robi, te zato izvršenje nije bilo moguće sprovesti. Po prijemu ovog podneska sud je pozvao izvršne poverioce da opredele pogodno sredstvo za izvršenje radi nastavka postupka, što su ovi učinili 13. decembra 2006. godine, predlažući kao sredstvo izvršenja ponovo zabranu na novčanom potraživanju (novog) dužnikovog dužnika.

Rešenjem suda I. 352/05 od 29. decembra 2006. godine dozvoljena je promena sredstva izvršenja. Izvršni poverioci su 16. maja 2007. godine obavestili sud da „nisu dobili nijedan dinar potraživanja“ i tražili da sud „postavi pitanje“ dužnikovom dužniku „da li izvršni dužnik za njega zaista obavlja poslove obezbeđenja“. Sud je 22. maja 2007. godine, pod pretnjom novčanog kažnjavanja, tražio od označenog dužnikovog dužnika da se izjasni da li je i ako jeste u kom iznosu sprovedeno izvršenje, a ako nije, koji razlozi sprečavaju izvršenje. Podneskom od 25. maja 2007. godine označeno lice je detaljno obrazložilo sudu zbog čega nije bilo moguće sprovesti izvršenje. Ovaj podnesak je 20. juna 2007. godine prosleđen izvršnim poveriocima, koji su 22. juna 2007. godine predložili novu promenu sredstva izvršenja, a koju je sud dozvolio rešenjem I. 352/05 od 3. jula 2007. godine.

Novim predlogom za promenu sredstva izvršenja, za razliku od prethodna tri zahteva, izvršni poverioci su tražili da se izvršenje sprovede zabranom na ½ dela zarade koju izvršni dužnik ostvaruje kod označenog lica (poslodavca) i prenosom tog dela zarade, do konačnog namirenja, na navedeni račun izvršnih poverilaca. Izvršni dužnik je 19. jula 2007. godine izjavio prigovor na tako doneto rešenje, navodeći da nije, niti je ikada bio u radnom odnosu u označenom pravnom licu i da zato od njega nema, niti je imao ikakva primanja. Podnesak iste sadržine, uz dostavljanje spiska zaposlenih, sudu je uputilo i pravno lice kome je naloženo sprovođenje izvršenja. Izjašnjavajući se o izjavljenom prigovoru, izvršni poverioci su, 27. jula 2007. godine, ostali kod tvrdnje da je dužnik u radnom odnosu u označenom pravnom licu i da obavlja poslove obezbeđenja. Sud je 8. avgusta 2007. godine od tog pravnog lica tražio da se u roku od osam dana, pod pretnjo m novčanog kažnjavanja, izjasni na navod izvršnih poverilaca. I stim dopisom posebno je ukazano na hitnost u postupku i naglašeno da je tražene podatke potrebno dostaviti bez odlaganja. Izjašnjenje je dostavljeno sudu 16. avgusta 2007. godine. Pošto su i povodom tog izjašnjenja izvršni poverioci ostali pri tvrdnji o radnopravnom statusu izvršnog dužnika, sud je u postupku odlučivanja po prigovoru pribavljao podatke iz matične evidencije nadležnog fonda penzijskog i invalidskog osiguranja, iz kojih je utvrdio da imenovani nije, niti je ikada bio zaposlen u navedenom pravnom licu. Ovaj izviđajni postupak je trajao osam meseci od trenutka kada su poverioci sudu dostavili neophodne lične podatke o izvršnom dužniku, za koje vreme je sud, na insistiranje izvršnih poverilaca, tri puta pribavljao podatke od nadležnog fonda, pošto su poverioci pribavljene podatke svaki put smatrali nepotpunim.

Mada i dalje sumnjajući u podatke Republičkog fonda penzijskog i invalidskog osiguranja, poverioci su podneskom od 17. juna 2008. godine predložili novu promenu sredstva izvršenja – „naplatu potraživanja sa računa dužnika – njegove firme, pošto je dužnik preduzetnik“. U isto vreme sud je, rešenjem Ipv (I). 28/08 od 2. septembra 2008. godine odlučio o prigovoru izvršnog dužnika, tako što je usvojio prigovor i ukinuo rešenje o izvršenju koje je u ovom postupku bilo doneto 3. jula 2007. godine.

Nakon vraćanja spisa postupajućem sudiji (10. septembra 2008. godine), 1. oktobra 2008. godine doneto je rešenje kojim je izvršnim poveriocima dozvoljena nova promena sredstva izvršenja – plenidbom novčanih sredstava sa računa preduzetničke radnje izvršnog dužnika koja se vode na označenim računima. Ovo rešenje je, radi sprovođenja, dostavljeno Narodnoj banci Srbije koja je, dopisom koji je u sudu primljen 9. marta 2009. godine, obavestila sud o nemogućnosti sprovođenja izvršenja, jer je dužnik brisan iz Registra preduzetnika. Sud je o ovome, 11. marta 2009. godine, zaključkom obavestio izvršne poverioce i pozvao ih da u ostavljenom roku opredele pogodno sredstvo za sprovođenje izvršenja u skladu sa iznetim okolnostima.

Podneskom od 16. marta 2009. godine poverioci su kao novo sredstvo izvršenja predložili popis, procenu i prodaju dužnikovih pokretnih stvari. Promena sredstva izvršenja, kako je predloženo, dozvoljena je rešenjem suda od 18. marta 2009. godine. Ovo rešenje je izvršnom dužniku dostavljeno na kućnu adresu 2. aprila 2009. godine. Zaključkom donetim u istom predmetu 11. maja 2009. godine stranke su obaveštene da je sprovođenje izvršenja zakazano za 24. jun 2009. godine.

U zapisniku o popisu i proceni koji je službeno lice suda sačinilo 24. juna 2009. godine navedeno je, između ostalog, da je prisutan otac izvršnog dužnika koji je izjavio da ovaj ne živi na toj adresi i da tu nema njegovih pokretnih stvari, već sve stvari pripadaju njegovom bratu. Nakon konstatacije da izvršni dužnik ne živi na datoj adresi i da na toj adresi nema stvari podobnih za popis, sud je, 23. jula 2009. godine, od Ministarstva unutrašnjih poslova zatražio proveru adrese dužnika. Nadležna policijska uprava je 14. avgusta 2009. godine obavestila sud da navedeno lice ima prijavljeno prebivalište na adresi koja odgovara adresi na kojoj je pokušano izvršenje. Zaključkom od 18. septembra 2009. godine sud je obavestio poverioce da u roku od tri meseca mogu predložiti da se ponovo sprovede popis pokretnih stvari dužnika. Sud je 28. decembra 2009. godine primio predlog poverilaca da se ponovo sprovede popis.

Zaključkom od 8. septembra 2010. godine stranke su obaveštene da je sprovođenje izvršenja zakazano za 15. septembar 2010. godine. Zapisnik o popisu i proceni od 15. septembra 2010. godine, kojom prilikom je takođe bio prisutan samo otac izvršnog dužnika, sadrži istovetne konstatacije kao i prethodni zapisnik. Zaključkom suda od 23. septembra 2010. godine „uzima se na znanje izveštaj službenog lica iz zapisnika od 15. septembra 2010. godine“ i upućuju poverioci da mogu predložiti da se popis stvari ponovo sprovede. Sve ovo, sa istim ishodom, ponovljeno je i zaključkom suda od 25. oktobra 2011. godine, jer ni prilikom popisa koji je bio zakazan za 18. januar 2011. godine popis nije izvršen, pošto je, iz istih razloga, službeno lice konstatovalo da na toj adresi nema stvari podobnih za popis. Istovetna sadržina zapisnika je i sa sprovođenja izvršenja koje je bilo zakazano za 27. februar 2012. godine.

Posle četiri neuspela pokušaja popisa pokretnih stvari dužnika, Osnovni sud u Zrenjaninu je 7. marta 2012. godine doneo rešenje I. 3143/10 (05) kojim se obustavlja postupak izvršenja određen rešenjem Opštinskog suda u Zrenjaninu u predmetu I. 352/05. Odlučujući o prigovoru izvršnih poverilaca izjavljenom protiv ovog rešenja, Osnovni sud u Zrenjaninu je svojim rešenjem Ipv (I). 81/12 od 15. maja 2012. godine, usvojio prigovor i ukinuo prvostepeno rešenje, uz obrazloženje da je rešenje o izvršenju uručeno izvršnom dužniku na adresi iz predloga za izvršenje, da je službenim putem potvrđeno da on ima prebivalište na toj adresi, na kojoj je i bio zakazan popis dužnikovih pokretnih stvari, te ih je izvršitelj morao popisati, a treće lice, ako tvrdi da u pogledu predmeta izvršenja ima pravo koje sprečava izvršenje, može takvo svoje pravo zaštiti na zakonom propisani način.

4. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, a imajući u vidu prethodno detaljno utvrđene činjenice i okolnosti, Ustavni sud ukazuje na sledeće:

Kao prvo, iako je izvršni postupak čije se trajanje osporava započeo pre stupanja na snagu Ustava Republike Srbije kojim se građanima Srbije jemči, između ostalog, i pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje, i kojim se ustanovljava ustavno-sudska zaštita zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud nalazi da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumne dužine trajanja postupka uzme u obzir i stanje na dan stupanja na snagu Ustava, jer sudski postupak, po svojoj prirodi, predstavlja jedinstvenu celinu.

U smislu prethodno navedenog, Ustavni sud konstatuje da je izvršni postupak čije se trajanje osporava započeo 25. januara 2005. godine i da još uvek nije okončan, što znači da do sada traje preko sedam godina.

Drugo, iako dosadašnje trajanje postupka upućuje na zaključak da izvršni postupak nije okončan u okviru razumnog roka, razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka je relativna kategorija koja ne zavisi samo od vremena njegovog trajanja, već i od niza drugih činilaca koji u konkretnom slučaju utiču na dužinu postupka, a to su, pre svega, složenost činjeničnih i pravnih pitanja koja u toku postupka treba raspraviti, značaj predmeta postupka za podnosioce ustavne žalbe, ponašanje podnosilaca ustavne žalbe kao stranaka u postupku i postupanje nadležnih sudova koji vode postupak.

Ispitujući da li su i koliki uticaj navedeni činioci imali na postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, Ustavni sud konstatuje da su podnosioci ustavne žalbe sve do 16. marta 2009. godine, u četiri navrata, predlagali sredstva izvršenja na kojima izvršenje nije bilo moguće i da su na svojim predlozima istrajavali, iako je prema činjenicama koje je sud utvrdio i koje im je predočio, bilo očigledno da se na predloženi način izvršenje ne može sprovesti. Međutim, Ustavni sud ocenjuje da se ovakvo ponašanje podnosilaca ustavne žalbe ne može smatrati opstrukcijom postupka, već, naprotiv, pokušajem da predlože onaj način izvršenja za koji su verovali da će, u datim okolnostima, biti najefikasniji, imajući u vidu nesporan značaj koji je za njih imala naplata pravosnažno dosuđenog potraživanja.

Sa druge strane, ispitujući postupanje nadležnog suda, Ustavni sud je utvrdio da je Opštinski sud u Zrenjaninu, pred kojim je postupak započet i vođen do 1. januara 2010. godine, sve do 28. decembra 2009. godine, kada su podnosioci ustavne žalbe, kao izvršni poverioci, dostavili predlog da se ponovo (po drugi put) sprovede popis pokretnih stvari izvršnog dužnika, postupali bez odugovlačenja postupka. Ovakva ocena Ustavnog suda proizlazi iz stanja u spisima predmeta, a iz koga sledi da je po predlozima podnosilaca postupano blagovremeno, da su nalozi trećim licima davani uz pretnju novčanim kažnjavanjem za nepostupanje u ostavljenom roku i uz ukazivanje na hitnost postupka. Međutim, nakon navedenog datuma, ne samo da je Osnovni sud u Zrenjaninu, koji je preuzeo nadležnost za postupanje, zakazao sledeći popis stvari tek za osam meseci, već je i nakon toga istrajavao na tome da nema stvari podobnih za popis, što je dovelo i do donošenja rešenja o obustavi postupka 7. marta 2012. godine, a koje je, kao nezakonito, ukinuto drugostepenim rešenjem suda 2012 . godine. Iz navedenog, po oceni Ustavnog suda, sledi da ovaj izvršni postupak, krivicom suda, neopravdano dugo traje od januara 2010. godine, dakle nešto više od dve i po godine.

Konačno, ispitujući da li je dvogodišnji doprinos suda trajanju postupka dovoljan da se utvrdi povreda prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je ocenio da se mora imati u vidu da je postupak prethodno već trajao pet godina, bez obzira što za to sud objektivno ne može biti odgovoran, a naročito da su propusti suda u te dve godine bili takvi da su rezultirali nezakonitom obustavom postupka, zbog čega je vođen i drugostepeni postupak u kome je ta odluka ukinuta, te postupak još nije okončan.

Iz svih prethodno iznetih razloga, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Zrenjaninu u predmetu I. 3143/10 (05). Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio, odlučivši kao u tački 1. izreke.

5. Imajući u vidu da su podnosioci ustavne žalbe postavili zahtev za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona, odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 200 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, odlučivši kao u tački 2. izreke.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su pretrpeli podnosioci ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve prethodno iznete okolnosti, a posebno vreme trajanja postupka za koje odgovornost snose sudovi, a koje objektivno ne može da obuhvati celokupno dosadašnje trajanje postupa, te smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za utvrđenu povredu prava. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu domaćih sudova, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Polazeći od toga da izvršni postupak povodom koga je podneta ustavna žalba još nije okončan, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odredio da se štetne posledice utvrđene povrede Ustavom zajemčenih prava otklone nalaganjem nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se izvršni postupak okončao u najkraćem roku, pa je odlučio kao u tački 3. izreke.

6. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti