Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao osam godina i četiri meseca. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete, dok je deo žalbe koji osporava presude odbačen zbog neiscrpljenosti pravnih sredstava.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi T. R . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 8. juna 201 7. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba T. R . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 6931/10 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. T. R . iz Beograda je , 27. marta 2014. godine, preko punomoćnika M . S, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1480/11 od 20. novembra 2013. godine i Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 6931/10 od 17. novembra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na rad, zajemčenih odrebama člana 32. stav 1, člana 36. stav 1, člana 60. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 6931/10.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je postupak u sporu iz radnog odnosa, koji ima karakter hitnog, traj ao osam godina; da kriterijumi koje je u svojoj praksi utvrdio Evropski sud za ljudska prava u pogledu standarda razumne dužine trajanja sudskog postupka (pojedine presude su citirane u ustavnoj žalbi) nesumnjivo pokazuju da je podnositeljki ustavne žalbe time povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da su osporene presude zasnovane na proizvoljnoj primeni odredaba Zakona o radu koje regulišu postupak rešavanja viška zaposlenih jer tuženi nije imao unapred utvrđene kriterijume po koji ma bi bila utvrđena lista zaposlenih kojima radni odnos prestaje zbog ekonomskih i organizacionih promena .

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporene akte i podnosi teljki prizna pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 10.000 evra zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , te dosudi troškove za sastav ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise parničnog predmeta Prvog osnovn og sud a u Beogradu P 1. 6931/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe (u daljem tekstu: podnositeljka), Lj. T . i R . K . su 28. novembra 200 6. godine, u svojstvu tužilja, podnele Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog D. z . „S .“, radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu od 29. avgusta 2006. godine, vraćanja na rad i naknade štete zbog nezakonitog otkaza. Predmet je zaveden pod brojem P1. 395/06.

Tuženi je 23. januara 2007. godine dostavio odgovor na tužbu. Pripremno ročište je održano 5. marta 2007. godine. Na prvom ročištu za glavnu raspravu, održanom 9. jula 2007. godine, najpre je izvršeno razdvajanje postupka po tužbi tužilje R . K, a zatim je izveden dokaz saslušanjem (preostalih) tužilja. U periodu do razdvajanja postupka po tužbi podnositeljke je održano još tri ročišta za glavnu raspravu (5. decembra 2007. godine, 15. aprila i 25. juna 2008. godine). Izveden je dokaz saslušanjem predstavnika tuženog u svojstvu parnične stranke.

Postupak po tužbi podnositeljke je nakon razdvajanja zaveden pod brojem P1. 167/08. Podneskom od 22. oktobra 2008. godine je opredeljen njen tužbeni zahtev za naknadu štete zbog nezakonitog otkaza za period od 1. septembra 2006. do 15. maja 2008. godine. U periodu do presuđenja je zakazano još šest ročišta za glavnu raspravu (27. novembra 2008, 31. marta, 9. jula i 7. decembra 2009, 15. aprila, 1. jula i 17. novembra 2010. godine), od kojih samo jedno nije održano, i to zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Tužilja je ponovo saslušana u svojstvu parnične stranke, a izveden je i dokaz saslušanjem svedoka V.B. Tuženi je na zahtev suda dostavio izveštaj o zaradama i ostalim primanjima koje bi podnositeljka ostvarila u periodu van radnog odnosa. Nadležnost Drugog opštinskog suda u Beogradu je nakon 1. januara 2010. godine preuzeo Prvi osnovni sud u Beogradu. Predmet je zaveden pod brojem P1. 6931/10.

Osporenom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 1. 6931/10 od 17. novembra 20 10. godine je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev podnositeljke za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu i vraćanje na rad , kao i tužbeni zahtev za naknad u štete zbog nezakonitog otkaza . Ova presuda je punomoćniku podnositeljke uručena 7. decembra, a tuženom 3. decembra 2010. godine.

Spisi parničnog predmeta su 23. marta 2011. godine dostavljeni Apelacionom sudu u Beogradu , koji je osporenom presudom Gž1. 1480/11 od 20. novembra 2013. godine odbio žalb u podnositeljke i ožalben u presud u u celini potvr dio. Spisi parničnog predmeta su 23. januara 2014. godine vraćeni prvostepenom sudu.

Podnositeljka je 31. marta 2014. godine izjavila reviziju protiv osporene drugostepene presude, koju je Vrhovni kasacioni sud odbio kao neosnovanu presudom Rev2. 775/14 od 5. marta 2015. godine. Revizijska presuda je punomoćniku podnositeljke uručena 4. maja 2015. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku (“ Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09 ), koji se u konkretnom slučaju primenjivao, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.) ; da je revizija dozvoljena u parnicama o sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa (član 439.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 28. novembra 2006. godine, podnošenjem tužbe Drugom opštinskom sudu u Beogradu, i da je okončan donošenjem presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 775/14 od 5. marta 2015. godine, koja je punomoćniku podnositeljke uručena 4. maja 2015. godine.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak trajao osam godina i četiri meseca , što može ukazivati na činjenicu da nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog zahteva za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da ovaj predmet nije bio činjenično i pravno složen, što potvrđuje i sadržina sprovedenog dokaznog postupka .

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud smatra da je podnositeljka imala izuzetan interes da sud o nj enim zahtevima odluči u okviru standarda razumnog roka, posebno zbog činjenice da je u pitanju spor za vraćanj e na rad .

Ocenjujući ponašanje podnositeljke, Ustavni sud je našao da nje n doprinos produžavanju trajanja postupka ne postoji .

Po mišljenju Ustavnog suda, isključivu odgovornost za osmogodišnje trajanje osporenog parničnog postupka snose postupajući sudovi. Ovde se naročito ima u vidu: da su ročišta za glavnu raspravu, u sporu koji karakteriše načelo hitnosti, najčešće zakazivana u vremenskom rasponu od pet meseci; da je pred prvostepenim sudom izveden samo dokaz saslušanjem parničnih stranaka i jednog svedoka; da je postupak pred drugostepenim sudom, u kome nije bilo otvaranja rasprave, trajao skoro tri godine.

Uzimajući u obzir napred izneto, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnositeljke na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, primenom odredb e člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 -Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), odlučio kao u prvom delu tačk e 1. izreke.

6. Krećući se u granicama postavljenog zahteva, Ustavni sud je, na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, te smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu satisfakciju za utvrđenu povredu prava. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu svoju postojeću praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Što se tiče dela ustavne žalbe kojim se osporava ju navedene presude Apelacionog suda u Beogradu i Prvog osnovnog suda u Beogradu, Ustavni sud ističe da je, prema odredbama člana 170. Ustava i člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, koja je sadržinski identična navedenoj odredbi Ustava, jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe da su iscrpljena ili da nisu predviđena druga pravna sredstva za zaštitu povređenih ili uskraćenih prava zajemčenih Ustavom, s tim što se iscrpljivanje pravnih sredstava pre podnošenja ustavne žalbe vezuje za donošenje odluke po poslednjem dozvoljenom pravnom sredstvu, a ne za samo izjavljivanje tog pravnog sredstva.

U konkretnom slučaju, revizija je predstavljala dozvoljeno pravno sredstvo protiv osporene drugostepene presude. Podnositeljka je reviziju izjavila i Vrhovni kasacioni sud je o istoj odlučio presudom Rev2. 775/14 od 5. marta 2015. godine. Budući da podnositeljka pomenutu revizijsku presudu, koja predstavlja odluku donetu po poslednjem dozvoljenom pravnom sredstvu, nije naknadno ospori la ustavnom žalbom u roku iz člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud nalazi da podnositeljka pre podnošenja ustavne žalbe nije iscrpela sva dozvoljena pravna sredstva za zaštitu Ustavom zajemčen ih prava. Stoga je Sud , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu u kome se ističu povred e prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1, prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. i prava na rad iz člana 60. Ustava jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

U pogledu zahteva podnositeljke za naknadu troškova postupka po ustavnoj žalbi, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom ( videti, pored drugih, Odluku Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine).

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ( „Službeni glasnik RS “, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti