Povreda prava na razumni rok i naknada štete zbog neizvršenja

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku. Zbog dvogodišnjeg nesprovođenja izvršenja protiv dužnika u društvenoj svojini, koji je potom otišao u stečaj, dosuđuje se naknada materijalne i nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. V. iz K, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. decembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. V. i utvrđuje da je u izvršnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Kraljevu I. 1702/09, a sada se vodi pred Osnovnim sudom u Kraljevu u predmetu I. 3832/10, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa opredeljenog rešenjem o izvršenju Opštinskog suda u Kraljevu I. 1702/09 od 20. oktobra 2009. godine. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

3. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. V. iz K. podnela je 23. maja 2011. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u izvršnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Kraljevu u predmetu I. 1702/09. Predložila je da Ustavni sud usvoji žalbu i istakla zahtev za naknadu materijalne i nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu navoda ustavne žalbe , i uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Kraljevu I. 3832/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

S. V. je kao izvršni poverilac podnela 19. oktobra 2009. godine Opštinskom sudu u Kraljevu (u daljem tekstu: Opštinski sud) predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika DOO „L.“ iz K, i to plenidbom novčanih sredstava izvršnog dužnika i njihovim prenosom na račun izvršnog poverioca ili popisom, procenom i prodajom pokretnih stvari izvršnog dužnika. Predlog za izvršenje je podnet na osnovu pravnosnažne i izvršne presude zbog propuštanja Opštinskog suda u Kraljevu P. 347/09 od 1. jula 2009. godine. Opštinski sud u Kraljevu je rešenjem I. 1702/09 od 20. oktobra usvojio predlog za izvršenje.

Narodna banka Srbije – Odeljenju za prinudnu naplatu Kragujevac (u daljem tekstu: Narodna banka) je dopisom od 2. novembra 2009. godine obavestilo Opštinski sud da je u rešenju o izvršenju potrebno navesti poziv na broj odobrenja po modelu 97, kao i računi na koje je potrebno izvršiti uplatu doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje. Postupajući po nalogu Opštinskog suda od 21. decembra 2009. godine, izvršna poveri lja je 18. januara 2010. godine dostavila sudu tražene podatke.

Zaključkom Osnovnog suda u Kraljevu I. 1702/09 od 20. januara 2010. godine naloženo je Narodnoj banci da sprovede rešenje o izvršenju.

Nakon toga nisu preduzimane druge izvršne radnje u postupku, a predmet je arhiviran.

Uvidom u veb stranicu Agencije za privredne registre, Ustavni sud je utvrdio da privredno društvo "L." DOO iz K. brisan iz registra 22. novembra 2011. godine, na osnovu rešenja Privrednog suda u Kraljevu St. 98/10 od 4. jula 2011. godine, koje je postalo pravnosnažno 8. avgusta 2011. godine. Navedenim rešenjem utvrđena je ispunjenost stečajnog razloga trajne nesposobnosti plaćanja izvršnog dužnika "L." DOO iz K, otvoren je stečajni postupak nad ovim dužnikom, utvrđeno da ne postoji interes poverilaca i stečajnog dužnika za sprovođenje stečajnog postupka i zaključen je postupak stečaja nad ovim dužnikom .

4. Odredbama člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se poziva podnositeljka ustavne žalbe predviđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Zakonom o potvrđivanju Revidirane evropske socijalne povelje („Službeni glasnik RS – Međunarodni ugovori“, broj 42/09) propisano je da u nameri da obezbede efikasno ostvarivanje prava radnika na zaštitu njihovih potraživanja u slučaju nesolventnosti njihovog poslodavca, strane ugovornice se obavezuju da obezbede da potraživanja radnika koja proizlaze iz ugovora o radu ili radnog odnosa, garantuje neka garantna institucija ili da se garantuju nekim drugim oblikom efektivne zaštite (član 25.).

Zakonom o izvršnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/04) bilo je propisano: da izvršenje i obezbeđenje određuje i sprovodi sud (član 3.); da je u postupku izvršenja i obezbeđenja sud dužan da postupa hitno, da je o predlogu za izvršenje sud dužan da odluči u roku od tri dana od dana podnošenja predloga i da rokovi koje određuje sud za preduzimanje određenih radnji ne mogu biti duži od tri dana, osim ako ovim zakonom nije drugačije predviđeno (član 5. st. 1, 2. i 3.); da kad su ispunjeni uslovi za donošenje rešenja o izvršenju i za sprovođenje izvršenja, sud je dužan da donese rešenje o izvršenju i preduzima radnje sprovođenja izvršenja (član 7.).

Odredbama čl. 47. do 49. i člana 57. Zakona o platnom prometu ("Službeni list SRJ", br. 3/02 i 5/03 i ''Službeni glasnik RS'', br. 43/04, 62/06 i 31/11) bliže se reguliše postupak izvršenja prinudnom naplatom sa računa klijenta (izvršnog dužnika). Prema odredbama čl. 47. i 48. Zakona, prinudna naplata sa računa klijenta vrši se sa svih računa klijenta kod banaka na kojima on ima sredstva i to na osnovu, pored ostalog, izvršnih sudskih rešenja, prema vremenu prijema kod organizacije za prinudnu naplatu, a sredstva na računu banke blokirana na osnovu naloga organizacije za prinudnu naplatu, klijenti banaka ne mogu koristiti za plaćanja dužnika ili za prinudnu naplatu po drugom osnovu, osim za izvršenje obaveze dužnika zbog koje su blokirana. Odredbama člana 57. Zakona propisano je da do osnivanja organizacije za prinudnu naplatu, prinudnu naplatu osnova i naloga za tu naplatu sa računa klijenta vrši Narodna banka Srbije, u postupku utvrđenom u čl. 47. do 49. ovog zakona, te da Narodna banka Srbije propisuje način prinudne naplate sa računa klijenta u smislu ovog člana. Navedenim odredbama se, međutim, izričito ne predviđa obaveza Narodne banke Srbije da obavesti sud koji sprovodi izvršenje o mogućnosti, odnosno nemogućnosti predmetne isplate.

5. Na osnovu izloženog, Ustavni sud je konstatovao da je izvršni postupak po predlogu podnositeljke ustavne žalbe otpočeo 19. oktobra 2009. godine i da izvršenje nije sprovedeno. Ustavni sud nalazi da period u kome treba ispitivati postojanje povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava zbog nesprovođenja izvršenja traje do 22. novembra 2011. godine, kada je izvršni dužnik prestao da postoji brisanjem iz Registra privrednih subjekata i do kada je bilo moguće protiv njega preduzimati radnje u osporenom izvršnom postupku.

Ustavni sud je tom prilikom, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka odnosno u konkretnom slučaju na neizvršenje izvršne presude na osnovu koje je izvršni postupak pokrenut.

Analizirajući postupanje organa koji su vodili .postupak, Ustavni sud konstatuje da je za odlučivanje o predmetnoj ustavnoj žalbi bitno postupanje i izvršnog suda i Narodne banke Srbije, kao zakonom ovlašćene organizacije za sprovođenje izvršenja prinudnom naplatom potraživanja na novčanim sredstvima koja se vode na računu izvršnog dužnika. Prema stanovištu Ustavnog suda, prilikom ocenjivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, potrebno je preispitati postupanje ne samo sudova pred kojima se vodi postupak, već i postupanje drugih državnih organa ili vršilaca javnih ovlašćenja koji preduzimaju pojedine radnje u postupku ili u vezi sa postupkom, a čije učešće može uticati na njegovu dužinu trajanja. Pritom, Ustavni sud konstatuje da je odnos izvršnog suda i Narodne banke Srbije odnos državnih organa internog karaktera, i kao takav je izvan uticaja podnositeljke ustavne žalbe.

Ustavni sud konstatuje da je izvršni sud o predlogu za izvršenje odlučio u zakonskom roku od tri dana, ali da dalje postupanje suda, nakon donošenja rešenja o izvršenju, kada je to rešenje trebalo sprovesti, doprinelo je da izvršenje ne bude sprovođeno dve godine nakon donošenja rešenja o izvršenju. Ovo stoga što u tom periodu dužem od dve godine sud nije preduzimao sve zakonom predviđene radnje usmerene ka sprovođenju izvršenja.

Ustavni sud nalazi da su sudovi koji su postupali u osporenom postupku (Opštinski sud i Osnovni sud u Kraljevu) bili dužni da preduzimaju ove radnje, jer izvršni sud po službenoj dužnosti sprovodi izvršenje kada su za to ispunjeni uslovi. Na ovu obavezu izvršnog suda ne utiče ni činjenica da Narodna banka nije dostavila sudu obaveštenje da se izvršenje ne može sprovesti na računu izvršnog dužnika, jer na odnos izvršnog suda i Narodne banke podnositeljka ustavne žalbe ne može da utiče, a iz same činjenice da sud po službenoj dužnosti sprovodi izvršenje proizlazi njegova obaveza da sam utvrđuje da li je izvršenje sprovedeno od strane drugog organa kome je povereno preduzimanje određenih radnji tokom sprovođenja izvršenja, a ne da nakon dostavljanja rešenja o izvršenju, bez obaveštenja da li je isto sprovedeno, arhivira predmet. U slučaju da utvrdi da se izvršenje ne može sprovesti određenim sredstvima izvršenja, izvršni sud je dužan da izvršenje odredi drugim sredstvima izvršenja ako su ona predložena. Ustavni sud zatim konstatuje da Narodna banka nije obavestila izvršni sud da se izvršenje ne može sprovesti na računu izvršnog dužnika zbog njegove dugogodišnje blokade i da takva obaveza Narodne banke nije izričito predviđena zakonom.

Na osnovu navedenog, Ustavni sud ocenjuje da su u konkretnom slučaju Opštinski sud i Osnovni sud u Kraljevu, nepreduzimanjem radnji sprovođenja rešenja o izvršenju Opštinskog suda I. 1702/09 od 20. oktobra 2009. godine u vremenskom periodu od dve godine, odgovorni što nije izvršena presuda zbog propuštanja Opštinskog suda P. 347/09 od 1. jula 2009. godine. Ustavni sud pri tom nalazi da na postojanje te odgovornosti ne utiče ni to što je podnositeljka ustavne žalbe u osporenom izvršnom postupku i navedenom stečajnom postupku propustila mogućnost da preduzme radnje na koje je bio ovlašćen Zakonom o izvršnom postupku i Zakonom o stečaju, a kojima bi uticala na mogućnost naplate svog potraživanja, jer je i pored tih propusta izvršni sud bio dužan da u tom periodu po službenoj dužnosti preduzima radnje sprovođenja izvršenja. Ustavni sud ocenjuje da je obaveza države da preduzme sve mere da se pravnosnažna sudska presuda izvrši, kao i da, pri tome, obezbedi delotvorno učešće svog aparata (videti presude Evropskog suda za ljudska prava ''Pini i drugi protiv Rumunije'', predstavke broj 78028/01 i 78029/01 i ''Kačapor i drugi protiv Srbije'', stav 108. i Odluku Ustavnog suda Už-2008/2009 od 2. juna 2011. godine).

Ceneći ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud najpre konstatuje da je podnositeljka ustavne žalbe u predlogu za izvršenje navela dva sredstva izvršenja - prenos novčanog potraživanja i prodaju pokretnih stvari. Međutim, nakon podnošenja predloga za izvršenje, podnositeljka ustavne žalbe, kod nemogućnosti da se izvršenje sprovede prenosom novčanog potraživanja zbog blokade računa izvršnog dužnika, koja je nastala nekoliko godina pre podnošenja predloga za izvršenje, najpre nije predložila da se izvršenje ograniči na prodaju pokretnih stvari koju je predložila, a zatim, tokom celog trajanja postupka, jer sprovođenje izvršenja u konkretnom slučaju nikada nije ni započeto, nije predložila da se izvršenje sprovede drugim sredstvom izvršenja. Takođe, podnositeljka ustavne žalbe, nakon donošenja rešenja o otvaranju prethodnog stečajnog postupka, kao poverilac nije uplatila predujam koji je njime predviđen, čime bi se stvorila mogućnost da se nad izvršnim dužnikom otvori stečajni postupak u kome bi poverilac mogao da prijavi svoje potraživanje i u njemu isto ostvari u celini ili delimično.

Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio u delu kojim je istaknuta povreda prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava i odlučio kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud, takođe, ukazuje da je istovetan stav zauzeo u svojoj Odluci Už-4226/2010 od 28. februara 2013. godine.

6. Razmatrajući način pravičnog zadovoljenja podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je pošao od odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, kojom je propisano da će odlukom kojom se usvaja ustavna žalba Ustavni sud odlučiti i o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne, odnosno nematerijalne štete, kada je takav zahtev postavljen.

Ustavni sud je imao u vidu i praksu Evropskog suda za ljudska prava i svoju praksu. Naime, Evropski sud se u presudi „Grišević i drugi protiv Srbije“ od 21. jula 2009. godine pozvao na ranije donete presude „Kačapor i drugi protiv Srbije“ od 15. januara 2008. godine i „Crnišanin i drugi protiv Srbije“ od 13. januara 2009. godine i ponovo utvrdio da je država odgovorna za dugove preduzeća sa većinskim društvenim kapitalom. U presudi je, takođe navedeno, da pošto su dužnici prvog i drugog podnosioca predstavke i sami takva preduzeća, a da je period povraćaja duga do sada trajao između tri godine i devet meseci i pet godina i tri meseca, Evropski sud je našao da državni organi Srbije nisu preduzeli neophodne mere da se presude u pitanju izvrše i nisu dostavili ubedljive razloge za taj propust. Stoga je Evropski sud konstatovao da je došlo do povrede prava na suđenje u razumnom roku garantovanog članom 6. stav 1. i prava na mirno uživanje imovine garantovano članom 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, te je obavezao Republiku Srbiju da, pored ostalog, na ime materijalne štete isplati prvom i drugom podnosiocu predstavke iznose dosuđene domaćim pravnosnažnim presudama. Takođe, u predmetu „Milunović i Čekrlić protiv Srbije“ (predstavke broj 3716/09 i 38051/09), Evropski sud za ljudska prava je, ocenjujući dopuštenost predstavki, na zasedanju Veća održanom 17. maja 2011. godine doneo odluku da se predstavke proglase dopuštenim, pri čemu je navedeno da bi u predmetu kao što je predmet podnositeljki predstavki, sveobuhvatna ustavna naknada, pored utvrđivanja povrede gde je to opravdano, trebalo da obuhvati naknadu i pretrpljene materijalne i nematerijalne štete. Takvu odluku Ustavni sud je doneo u svom predmetu Už- 775/2009.

Ustavni sud je stoga ocenio da u slučaju kada je izvršni postupak vođen radi namirenja novčanog potraživanja podnositeljke ustavne žalbe iz radnog odnosa, a izvršni dužnik u tom postupku je bilo preduzeće sa većinskim društvenim kapitalom nad kojim je otvoren stečajni postupak, ustavna naknada, pored utvrđenja povrede prava, treba da obuhvati i naknadu pretrpljene materijalne štete. Imajući u vidu navedeno, kao i činjenicu da je podnositeljka ustavne žalbe istakala zahtev za naknadu materijalne štete, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, krećući se u granicama istaknutog zahteva, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu materijalne štete u visini iznosa opredeljenog rešenjem o izvršenju Opštinskog suda I. 1702/09 od 20. oktobra 2009. godine.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljki ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari i utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno trajanje postupka u kome sud nije preduzimao radnje sprovođenja izvršenja i ponašanje same podnositeljke ustavne žalbe koja nije koristila zakonska ovlašćenja radi naplate svog potraživanja. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu nematerijalne štete za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog nedelotvornog postupanja nadležnog organa. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Ustavni sud nije naložio nadležnom organu da preduzmu sve mere kako bi se postupak pred sudom okončao u najkraćem roku, jer zbog prestanka postojanja izvršnog dužnika protiv njega nije moguće nastaviti postupak.

7. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.