Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog suda, a odbacuje kao neblagovremen deo žalbe koji se odnosi na povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku, jer je rok za žalbu istekao nakon drugostepene odluke.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Radoja Jolovića iz Ivanjice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 6. aprila 2010. godine, doneo je

 

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Radoja Jolovića izjavljena protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. 2135/07 od 11. decembra 2007. godine.

2. Odbacuje se ustavna žalba Radoja Jolovića izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u predmetu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 7094/06.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Radoje Jolović iz Ivanjice je 29. februara 2008. godine, preko punomoćnika, advokata Radivoja Milutinovića iz Ivanjice, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. 2135/07 od 11. decembra 2007. godine, zbog povrede prava na delotvorni pravni lek iz člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 6. Evropske konvencije, u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 7094/06.

U ustavnoj žalbi se navodi: da je podnosilac ustavne žalbe podneo reviziju protiv presude Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 448/07 od 8. marta 2007. godine, pozivajući se na mogućnost za dopuštenost revizije iz člana 395. ZPP; da je to “Vrhovni sud Srbije u potpunosti ignorisao, verovatno zbog toga što je ocenu o dopuštenosti ove revizije trebao da da apelacioni sud koji još uvek ne funkcioniše“; da “to što apelacioni sudovi ne funkcionišu u Srbiji nije propust podnosioca ustavne žalbe“ i da je osporenim rešenjem povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravno sredstvo; da je 17. oktobra 1988. godine podnosilac ustavne žalbe podneo Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu za naknadu materijalne štete i da je parnični postupak trajao skoro 20 godina, čime je povređeno i pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku. Podnosilac ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporeno rešenje Vrhovnog suda Srbije i utvrdi da je u predmetnom parničnom postupku povređeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Novom Sadu P. 7094/06 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilac Radoje Jolović (ovde podnosilac ustavne žalbe) je 17. oktobra 1988. godine podneo Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv tužene Zajednice osiguranja imovine i lica “Dunav“ Beograd – Osnovna zajednica rizika iz Novog Sada, radi naknade materijalne štete.

Opštinski sud u Novom Sadu je 23. novembra 2006. godine doneo presudu P-7094/06, kojom je delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca i u stavu II izreke obavezao tuženog (sada Kompanija “Dunav osiguranje“ a. d. iz Beograda) da isplati tužiocu na ime naknade materijalne štete iznos od 288.359,32 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 3. novembra 2006. godine do dana isplate, u stavu III izreke odbio tužbeni zahtev tužioca za isplatu zakonske zatezne kamate na iznos od 288.359,32 dinara za period od 5. marta 1996. do 3. novembra 2006. godine, a u stavu IV izreke odlučio da svaka stranka snosi svoje troškove u ovom parničnom postupku. U obrazloženju prvostepene presude se ističe: da je podneskom od 11. marta 1996. godine tužilac precizirao tužbeni zahtev i tražio da mu tuženi isplati iznos od 288.359,32 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom za period od 5. marta 1996. godine do dana isplate; da je veštačenjem od 3. maja 2006. godine utvrđeno da popravka havarisanih vozila (kamiona i prikolice) nije opravdana iz ekonomskih razloga, usled velikog proteka vremena od dana kada se desio štetni događaj, te da je sud tretirao štetu kao totalnu; da je na osnovu poslednje dopune nalaza veštaka od 3. novembra 2006. godine sud utvrdio da ukupna materijalna šteta iznosi 3.564.063,73 dinara; da je, saglasno odredbi člana 51. Zakona o osnovama sistema osiguranja imovine i lica, korisnik, odnosno sopstvenik motornog i priključnog vozila dužan da se osigura od odgovornosti za štetu pričinjenu trećim licima usled smrti, povrede tela ili zdravlja ili uništenja, odnosno oštećenja stvari pri upotrebi motornog vozila, a da je odredbom člana 55. istog Zakona propisano da je štetu prouzrokovanu motornim vozilom čiji korisnik, odnosno sopstvenik nije zaključio ugovor o osiguranju od odgovornosti, dužna naknaditi zajednica osiguranja čije je sedište na teritoriji Republike, odnosno autonomne pokrajine na kojoj je šteta nastala; da iz navedenih zakonskih odredaba proizlazi da postoji odgovornost tuženog za naknadu pričinjene štete; da se prvostepeni sud kretao u granicama preciziranog tužbenog zahteva, pa je obavezao tuženog da isplati tužiocu na ime materijalne štete iznos koji je bliže naveden u izreci; da je sud odbio tužbeni zahtev tužioca za isplatu zakonske zatezne kamate za period od 5. marta 1996. godine do dana isplate, shodno članu 189. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, te je istu dosudio počev od dana poslednjeg izvršenog veštačenja pa do dana isplate; da parnične stranke nisu dostavile opredeljene zahteve za naknadu troškova parničnog postupka, pa je sud odlučio da svaka stranka snosi svoje troškove.

Postupajući po žalbi tužioca, Okružni sud u Novom Sadu je presudom Gž. 448/07 od 8. marta 2007. godine odbio žalbu i potvrdio presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P-7094/06 od 23. novembra 2006. godine u st. III i IV izreke, prihvatajući u celini obrazloženje prvostepenog suda.

Tužilac je 26. maja 2007. godine podneo reviziju protiv presude Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 448/07 od 8. marta 2007. godine, ističući da u ovoj pravnoj stvari postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse i novim tumačenjem prava u smislu odredbe člana 395. ZPP.

Vrhovni sud Srbije je 11. decembra 2007. godine doneo osporeno rešenje Rev. 2135/07, kojim je odbacio kao nedozvoljenu reviziju tužioca izjavljenu protiv drugostepene presude. U obrazloženju osporenog rešenja je navedeno: da podnetom revizijom tužilac pobija drugostepenu presudu u delu kojim je odlučeno da se odbije tužbeni zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate na iznos glavnog duga za odgovarajući vremenski period i delu kojim je odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove u ovoj pravnoj stvari; da je odredbom člana 35. ZPP propisano da kada je za određivanje prava na izjavljivanje revizije merodavna vrednost predmeta spora, kao vrednost predmeta spora uzima se u obzir samo vrednost glavnog zahteva i da se kamata, parnični troškovi, ugovorna kazna i ostala sporedna potraživanja ne uzimaju u obzir ako ne čine glavni zahtev; da revizija nije dozvoljena u smislu člana 35. stav 2. ZPP, jer se navedenim vanrednim pravnim lekom pobija drugostepena presuda u pogledu odluke o zakonskoj zateznoj kamati i troškovima parničnog postupka.

4. Ustavna žalba je podneta zbog povrede prava na delotvorni pravni lek iz člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i prava na suđenje u razumnom roku iz člana 6. stav 1. navedene Konvencije. Imajući u vidu da je pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te da se odredba člana 36. stav 2. Ustava sadržinski ne razlikuje od odredbe člana 13. Evropske konvencije, Ustavni sud je postojanje povrede prava podnosioca ustavne žalbe cenio u odnosu na navedene odredbe Ustava.

Odredbama Ustava na čiju se povredu u ustavnoj žalbi ukazuje, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 37/09) (u daljem tekstu: ZPP), koje su od značaja za ocenu osnovanosti ustavne žalbe, je propisano: da je revizija izuzetno dozvoljena i protiv drugostepene presude, koja se ne bi mogla pobijati revizijom po odredbama člana 394. ovog zakona, kad je po oceni apelacionog suda o dopuštenosti ove revizije, potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa, ujednači sudska praksa ili kad je potrebno novo tumačenje prava (član 395.); da će se o reviziji izjavljenoj protiv pravnosnažne odluke drugostepenog suda, u postupku koji je pokrenut pre početka primene ovog zakona, odlučivati po pravilima parničnog postupka koja su važila do stupanja na snagu ovog zakona (član 491. stav 4.).

Odredbama člana 35. Zakona o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) (u daljem tekstu: ranije važeći ZPP), koji je važio u vreme podnošenja tužbe u ovoj pravnoj stvari i koji se primenjivao i u postupku po reviziji podnosioca ustavne žalbe, je bilo propisano: da kad je za utvrđivanje stvarne nadležnosti, sastava suda, prava na izjavljivanje revizije i u drugim slučajevima predviđenim u ovom zakonu merodavna vrednost predmeta spora, kao vrednost predmeta spora uzima se u obzir samo vrednost glavnog zahteva (stav 1.), kao i da se kamate, parnični troškovi, ugovorna kazna i ostala sporedna traženja ne uzimaju u obzir ako ne čine glavni zahtev (stav 2.). Odredbama člana 382. ranije važećeg ZPP je bilo propisano: da protiv pravosnažne presude donesene u drugom stepenu, u svim sporovima stranke mogu izjaviti reviziju u roku od 30 dana od dana dostavljanja prepisa presude (stav 1.); da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu, na predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijenog dela pravosnažne presude ne prelazi 300.000,00 novih dinara (stav 2.); da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima u kojima se tužbeni zahtev ne odnosi na potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora koju je tužilac u tužbi naveo ne prelazi 300.000,00 novih dinara (stav 3.); da je izuzetno, i kad se radi o tužbenom zahtevu iz st. 2. i 3. ovog člana, revizija uvek dozvoljena: 1) u sporovima o izdržavanju; 2) u sporovima u naknadi štete za izgubljeno izdržavanje usled smrti davaoca izdržavanja i zbog izgubljene zarade ili drugih prihoda na osnovu rada; 3) u imovinskim sporovima koji nastanu iz protivustavnih i protivzakonitih pojedinačnih akata i radnji kojima se pravna ili fizička lica zavisno od sedišta, odnosno prebivališta stavljaju u neravnopravan položaj na jedinstvenom jugoslovenskom tržištu ili na drugi način narušava jedinstvo jugoslovenskog tržišta, uključujući i sporove o naknadi štete, koje se tim prouzrokuju (stav 4.). Odredbom člana 392. ranije važećeg ZPP je bilo propisano da će neblagovremenu, nepotpunu ili nedozvoljenu reviziju odbaciti revizijski sud rešenjem ako to, u granicama svojih ovlašćenja (član 389), nije učinio prvostepeni sud.

Prema članu 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), koji je stupio na snagu 6. decembra 2007. godine, ustavna žalba se može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

Odredbama člana 113. st. 2. i 3. Zakona o Ustavnom sudu je propisano da se ustavna žalba može izjaviti i protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojima je povređeno ili uskraćeno ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom, ako je taj akt ili radnja izvršena od dana proglašenja Ustava do dana stupanja na snagu ovog zakona i da se ustavna žalba u slučaju iz stava 2. ovog člana može izjaviti u roku od 30 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona.

5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta citiranih odredaba Ustava i zakona, Ustavni sud je ocenio da osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije, donetim u postupku po reviziji izjavljenoj protiv pravosnažne parnične presude, nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravno sredstvo.

U konkretnom slučaju, podnosilac ustavne žalbe temelji navode o povredi prava zajemčenog odredbom člana 36. stav 2. Ustava na činjenici da Vrhovni sud Srbije nije razmotrio mogućnost za izjavljivanje revizije iz člana 395. ZPP, iako je to tražio podnosilac u podnetom vanrednom pravnom leku. Naime, navedenom odredbom ZPP je “proširena“ mogućnost za izjavljivanje revizije i protiv drugostepenih presuda koje se ne bi mogle pobijati u smislu odredaba člana 394. istog zakona, u slučaju kada postoji potreba da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa, ujednači sudska praksa ili kada je potrebno novo tumačenje prava. Međutim, imajući u vidu odredbu člana 491. stav 4. ZPP i utvrđene činjenice u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je utvrdio da se na postupak po reviziji podnosioca ustavne žalbe primenjivao ranije važeći ZPP, koji je pitanje dozvoljenosti revizije regulisao isključivo u vezi sa postojanjem određene vrednosti, odnosno predmeta spora (kada je revizija dozvoljena bez obzira na vrednost spora).

U tom smislu, Vrhovni sud Srbije je osporenim rešenjem Rev. 2135/07 od 11. decembra 2007. godine odbacio kao nedozvoljenu reviziju podnosioca ustavne žalbe, jer je ona izjavljena protiv drugostepene parnične presude kojom je odlučeno o kamati kao sporednom zahtevu i troškovima parničnog postupka. Prema odredbama člana 35. ranije važećeg ZPP, za utvrđivanje prava na izjavljivanje revizije kao vrednost predmeta spora uzima se u obzir samo vrednost glavnog zahteva, dok su kamate i parnični troškovi sporedna potraživanja koja se ne uzimaju u obzir ukoliko ne predstavljaju glavni zahtev. S obzirom na navedeno, Ustavni sud smatra da bi revizija podnosioca ustavne žalbe bila dozvoljena samo u slučaju da je izjavljena protiv drugostepene odluke kojom je odlučeno o kamati (i troškovima parničnog postupka) kao glavnom zahtevu u parničnom postupku, čija vrednost prelazi novčani cenzus predviđen odredbom člana 382. stav 2. ranije važećeg ZPP. Polazeći od toga, Ustavni sud je ocenio da osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe zajemčeno odredbom člana 36. stav 2. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Ocenjujući blagovremenost ustavne žalbe u delu u kojem se osporava dužina trajanja predmetnog parničnog postupka (povreda prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 7094/06), Ustavni sud je pošao od činjenice da su donošenjem drugostepene presude, u konkretnom slučaju, iscrpljena sva pravna sredstva koja su podnosiocu ustavne žalbe stajala na raspolaganju u ovoj pravnoj stvari, jer revizija kao vanredno pravno sredstvo po zakonu nije bila dozvoljena. Po stavu Ustavnog suda, u slučaju kada u parničnom postupku revizija nije dozvoljena, blagovremenost ustavne žalbe se ceni u odnosu na dan dostavljanja drugostepene sudske odluke.

S obzirom na navedeno, a imajući u vidu da je podnosilac ustavne žalbe presudu Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 448/07 od 8. marta 2007. godine primio 1. juna 2007. godine, a da je ustavnu žalbu izjavio 29. februara 2008. godine, Ustavni sud je zaključio da je neblagovremena ustavna žalba u delu kojim se osporava dužina trajanja predmetnog parničnog postupka, jer je podneta po isteku roka propisanog odredbom člana 113. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu. Stoga je Ustavni sud odbacio ustavnu žalbu u navedenom delu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, i odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Shodno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), doneo Odluku kao u izreci.

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić