Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku za vraćanje na rad. Postupak je trajao skoro sedam godina, što je posledica neefikasnog postupanja nadležnog suda, te se podnositeljki dosuđuje naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Zorice Mališić iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. oktobra 201 3. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Zorice Mališić i utvrđuje da je u izvršnom postupku koji se vodio pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu I. 771/03 (kasnije predmet Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 49389/10) podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nem aterijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

3. Nalaže se Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve neophodne mere kako bi se izvršni postupak iz tačke 1. okončao u skladu sa zakonom.

O b r a z l o ž e nj e

1. Zorica Mališić iz Beograda, preko punomoćnika Mladena Strunića, advokata iz Beograda, podne la je 20. januara 2011. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu I. 771/03 (kasnije predmet Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 49389/10).

Podnositeljka je od Ustavnog suda je tražila da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenog ustavnog prava, kao i njeno pravo na naknadu štete prouzrokovane povredom ustavnog prava. Istaknut je i zahtev za naknadu troškova za sastav ustavne žalbe u opredeljenom iznosu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 49389/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Pravnosnažnom presudom Petog opštinskog suda u Beogradu P.1 153/02 od 10. januara 2003. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, pa je poništeno rešenje direktora tuženog preduzeća SBM CENTAR d.o.o. iz Beograda, na osnovu koga je tužilji prestao radni odnos kod tuženog sa 30. oktobrom 1998. godine, a tuženi je obavezan da tužilju vrati na rad na radno mesto šefa prodavnice, u roku od osam dana od prijema presude.

Na osnovu označene presude podnositeljka, kao izvršni poverilac, je 24. septembra 2003. godine podnela Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika preduzeća SMB CENTAR d.o.o. iz Beograda, koji je, po nalogu izvršnog suda ponovo dostavila 21. januara 2004. godine, uz označavanje potrebnih podataka. Predlogom je traženo da se protiv označenog izvršnog dužnika odredi izvršenje vraćanjem poverioca na rad kod dužnika, u roku od osam dana od prijema rešenja, kao i da se dužnik, ukoliko ne izvrši obavezu u ostavljenom roku, kazni novčanom kaznom od 20.000 dinara, koja će se sprovesti po službenoj dužnosti, pod pretnjom donošenja novog rešenja kojim će se dužniku ostaviti novi rok za ispunjenje obaveze i izreći novčana kazna u povećanom iznosu, sve dok ukupan zbir novčanih kazni po pojedinim rešenjima ne dostigne desetostruki iznos prve izrečene novčane kazne.

Četvrti opštinski sud u Beogradu je 29. januara 2004. godine doneo rešenje I. 771/03, kojim je odredio predloženo izvršenje. Protiv ovog rešenja izvršni dužnik je izjavio prigovor, navodeći da su u rešenju netačno označeni naziv dužnika, kao i matični broj i poreski identifikacioni broj dužnika.

Četvrti opštinski sud u Beogradu je 6. aprila 2004. godine doneo rešenje I. 771/03, kojim je ispravljeno rešenje I. 771/03 od 29. januara 2004. godine, te je kao izvršni dužnik označeno preduzeće SBM CENTAR d.o.o. iz Beograda.

Narodna banka Srbije – Odsek za prinudnu naplatu je 7. aprila 2005. godine izvršila prinudnu naplatu, prenosom novčanog iznosa od 20.000 dinara sa računa izvršnog dužnika na račun izvršnog suda.

Dopisom od 26. juna 2007. godine, koji je ponovio 23. novembra 2007. godine, 7. avgusta 2008. godine i 2. marta 2009. godine, izvršni sud je zatražio obaveštenje od izvršnog dužnika da li je izvršna poverilja vraćena na rad. Izvršni dužnik je podnescima od 28. avgusta 2008. godine i 16. marta 2009. godine obavestio izvršni sud da izvršna poverilja nije vraćena na rad, pošto je izvršni dužnik u višemesečnoj blokadi, nije poslovno aktivan, obustavio je sve aktivnosti i nema ni jednog zaposlenog.

Četvrti opštinski sud u Beogradu je 6. novembra 2009. godine doneo rešenje I. 771/03, kojim se, između ostalog, ostavlja izvršnom dužniku novi rok od osam dana od prijema tog rešenja da postupi po presudi Petog opštinskog suda u Beogradu P.1 157/02 od 10. januara 2003. godine i rešenju o izvršenju od 29. januara 2004. godine, pod pretnjom izricanja novčane kazne u iznosu od 200.000 dinara. Nakon što je izvršna poverilja obavestila izvršni sud da izvrši dužnik nije postupio po označenom rešenju, Prvi osnovni sud u Beogradu, pred kojim je nastavljen predmetni izvršni postupak po uspostavljanju nove mreže sudova u 2010. godini pod poslovnim brojem I. 49389/10, doneo je zaključak od 21. maja 2010. godine, kojim je naložio Narodnoj banci Srbije – Odsek za prinudnu naplatu da sprovede postupak prinudne naplate po rešenju I. 771/03 od 6. novembra 2009. godine.

Izvršni sud je 8. novembra 2010. godine ponovo doneo rešenje kojim je odredio novi rok izvršnom dužniku od osam dana od dana prijema rešenja da postupi po izvršnoj ispravi, pod pretnjom izricanja novčane kazne od 200.000 dinara.

Podneskom od 29. novembra 2010. godine izvršna poverilja je obavestila sud da je izvršni dužnik 6. oktobra 2010. godine brisan iz registra, nakon čega je Prvi osnovni sud u Beogradu 2. decembra 2010. godine doneo rešenje I. 49389/10, kojim se prekida predmetni izvršni postupak.

Uvidom u podatke Agencije za privrede registre, Ustavni sud je utvrdio da je Privredni sud u Beogradu 12. jula 2010. godine doneo rešenje St. 2912/10, kojim se otvara stečajni postupak nad stečajnim dužnikom SBM CENTAR d.o.o iz Beograda zbog trajne nesposobnosti plaćanja, utvrđuje da ne postoji pravni interes stečajnog dužnika, ni njegovih poverilaca za sprovođenje stečajnog postupka i kojim se zaključuje stečajni postupak nad stečajnim dužnikom. U obrazloženju ovog rešenja navedeno je da je Narodna banka Srbije 10. aprila 2010. godine dostavila tom sudu obaveštenje da je stečajni dužnik obustavio plaćanje u neprekidnom trajanju od 1238 dana, kao i da mu je ukupni iznos blokade računa 1.895.746,87 dinara, te da je preduzeće sa imovinom od -335.000,00 dinara i sa tri zaposlena. Izvršni dužnik je 6. oktobra 2010. godine brisan iz Registra privrednih subjekata.

4. Članom 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se podnosilac poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakon o izvršenju i obezbeđenju ("Službeni glasnik RS", broj 31/11), koji se primenjuje od 17. septembra 2011. godine, u članu 358. stav 1. propisuje da će se postupak izvršenja i obezbeđenja u kojima je do dana početka primene ovog zakona započeto sprovođenje izvršenja okončati po odredbama ovog zakona. Odredbom člana 10. ovog Zakona propisano je da se u postupku izvršenja i obezbeđenja shodno primenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku, a članom 222. stav 1. tačka 5) Zakona o parničnom postupku propisano je da sud određuje prekid postupka kad nastupe pravne posledice otvaranja postupka stečaja, dok prema članu 225. tog zakona prekinuti postupak će se nastaviti kada stečajni upravnik pravnog lica preuzme postupak.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom od podnošenja uređenog predloga za izvršenje 21. januara 2004. godine Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu, pa do donošenja rešenja kojim se taj postupak prekida od 2. decembra 2010. godine, trajao šest godina i deset meseci.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja izvršnog postupka.

Navedeno trajanje izvršnog postupka samo po sebi može da ukaže da taj postupak nije okončan u granicama r azumnog roka. Međutim, pojam razumnog trajanja sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja za podnosioca prava o kome se u postupku odlučuje, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da je postavljeni zahtev bio od značaja za podnositeljku, s obzirom na to da se vodio radi izvršenja pravnosnažne presude kojom je naloženo vraćanje lica na rad i da se kao takav mora hitno rešavati.

Prema oceni Ustavnog suda, sama podnositeljka je u manjoj meri doprinela navedenoj dužini trajanja predmetnog postupka, s obzirom na to da u predlogu za izvršenje nije navela tačne podatke neophodne za sprovođenje izvršenja.

Ustavni sud je ocenio i da predmetni parnični postupak nije bio složen, ni činjenično ni pravno.

Razmatrajući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud je, pre svega, ukazao na specifičnost postupka izvršenja po izvršnoj ispravi kojom je poslodavac obavezan da zaposlenog vrati na rad. S obzirom na to da je reč o obavezi koju samo izvršni dužnik može da izvrši, to je izvršni sud ovlašćen jedino da izriče novčane kazne poslodavcu koji ne postupa po izvršnoj ispravi, a koja se može prinudno naplatiti prenosom novčanih sredstava sa računa tog poslodavca na račun izvršnog suda, pri čemu je izvršni sud ovlašćen da izriče novčane ka zne izvršno m dužniku sve dok ukupan zbir novčanih kazni po pojedinačnim rešenjima ne dostigne desetostruki iznos prve izrečene kazne.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je konstatovao da je nadležni izvršni sud zaključak kojim se nalaže prinudna naplata novčane kazne izvršnom dužniku u iznosu od 200.000 dinara zbog nepostupanja po izvršnoj ispravi, donet tek pet godina nakon što je prethodna prinudna naplata, određena iz istih razloga, sprovedena. Prema oceni Ustavnog suda, mada ni učestalo izricanje novčane kazne i njena prinudna naplata ne moraju da dovedu do vraćanja zaposlenog na rad, obaveza je izvršnog suda da preduzme sve zakonom propisane mere koje mogu da dovedu do izvršenja.

Ustavni sud ukazuje i na činjenicu da je izvršni dužnik, kako to proizlazi iz podataka Narodne banke Srbije, obustavio plaćanja krajem 2006. godine, te da eventualno izrečene novčane kazne u izvršnom postupku posle tog perioda ne bi ni mogle da se naplate. Međutim, Ustavni sud konstatuje i da je do navedenog perioda, a nakon donošenja rešenja o izršenju, odnosno rešenja o ispravci tog rešenja, više od dve godine, izvršni sud bio neaktivan, osim što je povremeno, u razmacima od po šest meseci, tražio obaveštenje od izvršnog dužnika da li je postupio po izvršnoj ispravi.

6. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je neefikasnim i nedelotvornim postupanjem nadležnih sudova podnositeljki ustavne žalbe u izvršnom postupku koji se vodio pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu I. 771/03 (kasnije predmet Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 49389/10) povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakon a o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Imajući u vidu da je izvršni dužnik brisan iz Registra privrednih subjekata, a da izvršni sud, saglasno odredbama člana 76. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, nije doneo rešenje o obustavi predmetnog izvršnog postupka, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke naložio Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve neophodne mere kako bi se izvršni postupak iz tačke 1. izreke okončao u skladu sa zakonom.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstvo pravde i državne uprave.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava, učinjenu neefikasnim postupanjem izvršnog suda. Ustavni sud je, pri tome, imao u vidu postojeću praksu ovog a suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

U pogledu zahteva podnositeljke za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti veb - sajt Ustavnog suda na www.ustavni.sud.rs).

7. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević