Odbijanje ustavne žalbe zbog pravilne primene procesnih pravila o dozvoljenosti revizije

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu, nalazeći da je Vrhovni kasacioni sud pravilno primenio Zakon o parničnom postupku kada je odbacio reviziju. Vrednost spora za svakog tužioca pojedinačno nije prelazila cenzus, a nisu postojali uslovi za izuzetnu reviziju.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Milana Pjevca iz Beograda i Zorice Milovanović, oboje iz Šapca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. maja 2012. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Milana Pjevca i Zorice Milovanović izjavljena protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev II 783/10 od 4. marta 2010. godine, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milan Pjevac iz Beograda i Zorica Milovanović, oboje iz Šapca su, preko punomoćnika Dragana Blagojevića, advokata iz Beograda, podnescima od 11. juna 2010. godine i 3. februara 2011. godine podne li Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev II 783/10 od 4. marta 2010. godine, presude Okružnog suda u Beogradu Gž1. 1561/09 od 25. juna 2009. godine i presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 3000/06 od 23. januara 2009. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije u smislu člana 21. Ustava Republike Srbije i povrede prava na pravično suđenje u smislu člana 32. Ustava.

U ustavnoj žalbi se navodi: da je osporenom prvostepenom presudom odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca – ovde podnosilaca ustavne žalbe da im tužena Republika Srbija – Ministarstvo unutrašnjih poslova isplati naknadu za neisplaćeni topli obrok i regres, kao i dodatke na platu po osnovu prekovremenog rada, rada noću i rada u vreme državnih i verskih praznika za period od 1. januara 2003. godine do 1. oktobra 2006. godine; da je osporenom drugostepenom presudom odbijena žalba podnosilaca i potvrđena prvostepena presuda; da je osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev II 783/10 od 4. marta 2010. godine odbačena revizija podnosilaca kao nedozvoljena, zbog vrednosti spora u smislu člana 394. stav 2. Zakona o parničnom postupku. U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da su tužioci u predmetnoj parnici označili vrednost spora u iznosu od 510.000,00 dinara, a poslednji put na dan zaključenja glavne rasprave 23. januara 2009. godine, a kako je to naznačeno u troškovniku punomoćnika tužilaca od istog datuma; da je Vrhovni kasacioni sud utvrđivao vrednost spora na osnovu podataka iz nalaza sudskog veštaka o potraživanjima podnosilaca, što predstavlja samo jedan od dokaza koji se nalaze u predmetnom spisu, da je Vrhovni kasacioni sud bio dužan da odluči o izjavljenoj reviziji i zato što je u reviziji ukazano na potrebu da se ujednači sudska praksa i da novo tumačenje prava, a u smislu člana 395. Zakona o parničnom postupku; da je ovakvim postupanjem Vrhovni kasacioni sud povredio pravo podnosilaca ustavne žalbe na jednaku zakonsku zaštitu iz člana 21. Ustava, a istovremeno uskratio pravo na pravično suđenje iz člana 32. ustava. Ustavna žalba takođe sadrži navode kojima se osporavaju navedena prvostepena i drugostepena presuda sa aspekta pravilne primene materijalnog prava. Predlaže se da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene sudske odluke.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Članom 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11) je propisano da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili ukraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dostavljenu dokumentaciju i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenim rešenjem Vrhovog kasacionog suda Rev II 783/10 od 4. marta 2010. godine odbačena je kao nedozvoljena revizija podnosilaca ustavne žalbe izjavljena protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž1. 1561/09 od 25. juna 2009. godine. U obrazloženju osporenog revizijskog rešenja je, pored ostalog, navedeno da je tužilac Milan Pjevac podneo sudu tužbu 20. novembra 2006. godine protiv tužene radi isplate naknade i dodataka po osnovu radnog odnosa, a vrednost spora je određena na 465.174,00 dinara; da je tužilja Zorica Milovanović podnela tužbu protiv tužene po istom osnovu 29. decembra 2006. godine, a vrednost spora je označena na 465.174,00 dinara; da je podneskom od 4. februara 2008. godine tužbeni zahtev preciziran tako što je tužilac tražio isplatu po osnovu neplaćenog toplog obroka, regresa za korišćenje godišnjih odmora, naknade za noćni rad, prekovremeni rad i rad u vreme državnih i verskih praznika u ukupnom iznosu od 337.306,30 dinara, a tužilja je po istom osnovu tražila isplatu ukupno 421.531,58 dinara; da je tužbeni zahtev tužilaca nižestepenim presudama odbijen kao neosnovan. U obrazloženju istog rešenja se takođe navodi: da se na osnovu člana 55. stav 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom posutpku („Službeni glasnik RS“, broj 111/09) na reviziju primenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine („Službeni glasnik RS“, broj 125/04), budući da je revizija protiv drugostepene presude izjavljena pre 29. decembra 2009. godine; da u konkretnom slučaju tužioci nisu nužni jedinstveni suparničari u smislu člana 204. Zakona o parničnom postupku i ne smatraju se jednom parničnom strankom, pa se dozvoljenost revizije ceni za svakog tužioca posebno; da budući da ni za jednog od tužilaca vrednost pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi 500.000,00 dinara, to revizija nije dozvoljena, te je na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud odbacio reviziju kao nedozvoljenu.

4. Odredbama člana 21. st. 1. i 2. Ustava je utvrđeno da su pred Ustavom i zakonom svi su jednaki (stav 1.), da s vako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (stav 2.), da je z abranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (stav 3.) i da se n e smatraju diskriminacijom posebne mere koje Republika Srbija može uvesti radi postizanja pune ravnopravnosti lica ili grupe lica koja su suštinski u nejednakom položaju sa ostalim građanima (stav 4.) .

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) (u daljem tekstu: ZPP), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, propisano je: da kad je za utvrđivanje stvarne nadležnosti, sastava suda, prava na izjavljivanje revizije i u drugim slučajevima predviđenim u ovom zakonu merodavna vrednost predmeta spora, kao vrednost predmeta spora uzima se samo vrednost glavnog zahteva, te da kamate, ugovorna kazna i ostala sporedna traženja, kao i parnični troškovi ne uzimaju se u obzir ako ne čine glavni zahtev (član 29. st. 1. i 2.); da je s vaki suparničar u parnici samostalna stranka i njegove radnje ili propuštanja ne koriste niti štete drugim suparničarima (član 203.); da a ko se po zakonu ili zbog prirode pravnog odnosa spor može rešiti samo na jednak način prema svim suparničarima (jedinstveni suparničari), smatraju se oni kao jedna parnična stranka, tako da se kad pojedini suparničari propuste koju parničnu radnju, dejstvo parničnih radnji koje su izvršili drugi suparničari proteže i na one koji te radnje nisu preduzeli (član 204.); da r evizija nije dozvoljena o imovinskopravnim sporovima kad se tužbeni zahtev odnosi na utvrđenje prava svojine na nepokretnostima, potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi 500.000 dinara na dan podnošenja tužbe (član 394. stav 2 .); da je revizija izuzetno dozvoljena i protiv drugostepene presude, koja se ne bi mogla pobijati revizijom po odredbama člana 394. ovog zakona, kada je po oceni apelacionog suda o dopuštenosti ove revizije, potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa, ujednači sudska praksa ili kad je potrebno novo tumačenje prava (član 395.); da će neblagovremenu, nepotpunu ili nedozovljenu reviziju odbaciti revizijski sud rešenjem ako to, u granicama svojih ovlašćenja (član 401.), nije učinio prvostepeni sud (član 404.). Prelaznom odredbom ZPP propisano je da ovaj zakon stupa na snagu po proteku tri meseca od dana objavljivanja u „Službenom glasniku Republike Srbije“, a odredba člana 395. primenjivaće se kad apelacioni sud počne sa radom (član 494 .).

Članom 55. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 111/09), koji je stupio na snagu 29. decembra 2009. godine, je propisano da će se postupci započeti pre stupanja na snagu ovog zakona, okončati po odredbama ovog zakona (stav 1.), kao i da i zuzetno od stava 1. ovog člana, o revizijama izjavljenim pre stupanja na snagu ovog zakona odlučivaće Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od troje sudija, po pravilima parničnog postupka koja su važila do dana stupanja na snagu ovog zakona (stav 2.) .

Zakonom o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, br. 116/08 i 104/09), kojim su, pored ostalog, ustanovljeni i apelacioni sudovi, propisano je da ovaj zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja, a da se primenjuje od 1. januara 2010. godine.

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi u odnosu na rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev II 783/10 od 4. marta 2010. godine, Ustavni sud je ocenio da je najpre potrebno ispitati da li se osporenim rešenjem povređuju ili uskraćuju ustavna prava podnosilaca.

Imajući u vidu navedene odredbe zakona, Ustavni sud nalazi da je, saglasno odredbi člana 55. stav 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku, na reviziju u konkretnom slučaju trebalo primeniti odredbe ZPP iz 2004. godine, a da je prema odredbi člana 394. stav 2. ZPP u imovinskopravnim sporovima u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu revizija bila dozvoljena ako vrednost predme ta spora pobijanog dela pravnosnažne presude prelazi 500.000 dinara. Ustavni sud, takođe, nalazi da se, saglasno odredbama člana 29. ZPP, vrednost spora u pogledu prava na izjavljivanje revizije određuje prema vrednosti glavnog zahteva o kome je odlučeno osporenom presudom, a ne i sporednih traženja, kao i da se u odnosu na tužioce koji nisu jedinstveni (nužni) suparničari vrednost spora utvrđuje za svakog tužioca posebno (čl. 203. i 204. ZPP). Stoga je, po oceni Ustavnog suda, osporeno revizijsko rešenje zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni merodavnog procesnog prava. Naime, Vrhovni kasacioni sud je, primenom relevantnih odredaba ZPP koje su važile u vreme podnošenja revizije, utvrdio da vrednost predmeta spora u pogledu oba pojedina tužioca, koji su samostalne stranke u postupku, ne prelazi limit iz člana 394. stav 2. ZPP merodavan za ocenu dozvoljenosti revizije u konkretnom slučaju i zbog toga je odbacio reviziju kao nedozvoljenu.

Ustavni sud nalazi da su neosnovani navodi podnosioca ustavne žalbe da je predmetna revizija bila dozvoljena bez obzira na vrednost predmeta spora „zbog potrebe ujednačenja sudske prakse“, a na osnovu člana 395. ZPP. Ovo iz razloga što u momentu izjavljivanja predmetne revizije, apelacioni sudovi još nisu počeli sa radom, tako da se ni odredba člana 395. ZPP nije mogla primeniti u konkretnom slučaju, a saglasn o odredbi člana 494. ovog zakona. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je utvrdio da osporenim rešenjem nije povređeno pravo podnosilaca na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je takođe ocenio da nema os nova ni za tvrdnje da je osporenim revizijskim rešenjem povređeno načelo zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava na štetu podnosilaca, s obzirom na to da podnosioci u ustavnoj žalbi nisu pružili dokaze da im je zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, a što je neophodna pretpostavka za utvrđivanje povrede ustavnog principa zabrane diskriminacije.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je utvrdio da osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev II 783/10 od 4. marta 2010. godine nisu povređena ustavna prava podnosilaca na koje se poziva u ustavnoj žalbi, te je ustavnu žalbu u odnosu na navedeno rešenje odbio.

6. Ocenjujući blagovremenost ustavne žalbe u odnosu na osporene presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 3000/06 od 23. januara 2009. godine i Okružnog suda u Beogradu Gž1. 1561/09 od 25. juna 2009. godine, Ustavni sud je pošao od zauzetog pravnog stava da su donošenjem odluke o reviziji u parničnom postupku iscrpljena pravna sredstva pre podnošenja ustavne žalbe, ali samo kada je izjavljivanje ovog vanrednog pravnog sredstva dozvoljeno zakonom koji uređuje parnični postupak i kada je izjavljeno na način propisan zakonom. U suprotnom će se smatrati da su pravna sredstva iscrpljena izjavljivanjem žalbe protiv prvostepene sudsk e odluk e, te će se blagovremenost ustavne žalbe ceniti u odnosu na dan dostavljanja odluke drugostepenog suda donete po žalbi. U konkretnom slučaju, kako je revizija podnosilaca ustavne žalbe odbačena kao nedozvoljena, blagovremenost ustavne žalbe u odnosu na osporene nižestepene presude se ima ceniti u odnosu na dan dostavljanja drugostepene odluke. Imajući u vidu da su podnosioci ustavne žalbe osporenu drugostepenu presudu Okružnog suda u Beogradu Gž1. 1561/09 od 25. juna 2009. godine svakako primili pre 28. avgusta 2009. godine, kao dana kada su izjavili reviziju protiv drugostepene presude, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba u odnosu na navedene sudske presude podneta posle isteka roka iz člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, te je žalbu u ovom delu odbacio kao neblagovremenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu.

7. Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odbijanje ustavne žalbe zbog pravilne primene procesnih pravila o dozvoljenosti revizije

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti