Odbijanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu u delu koji se odnosi na povredu prava na suđenje u razumnom roku, a u preostalom delu je odbacuje. Iako je postupak trajao preko sedam godina, to je opravdano složenošću predmeta.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić , predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. N. iz Novog Sada , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. januara 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba M. N . izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 1431/10, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. N . iz Novog Sada podnela je 7. aprila 2012. godine, preko punomoćnika S . H . B, advokata iz Novog Sada, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 10622/10 od 30. januara 2012. godine i Osnovnog suda u Novom Sadu P. 1431/10 od 2. jula 2010. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. i člana 58. st. 1. i 2. Ustava. Ustavnom žalbom se ističe i povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku u kome su donete osporene odluke.

Podnositeljka ustavne žalbe smatra da su joj pravo na kontradiktoran postupak i pravo na javnu raspravu, kao elementi prava na pravično suđenje, povređeni postupanjem drugostepenog suda koji je, kako navodi, bez javne rasprave i izvođenja novih dokaza izmenio utvrđeno činjenično stanje i na taj način joj onemogućio da učestvuje u postupku. Iz istog razloga smatra da joj je povređeno i pravo na jednaku zaštitu prava, dok povredu prava na pravno sredstvo obrazlaže time da protiv osporene drugostepene presude nije dozvoljeno ulaganje pravnog leka. Zbog odbijanja tužbenog zahteva za naknadu štete smatra da joj je povređeno pravo na imovinu, dok povredu prava na suđenje u razumnom roku vidi u tome što je predmetni postupak trajao osam godina. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporenu drugostepenu presudu, utvrdi joj pravo na naknadu nematerijalne štete i troškova na ime sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu P. 1431/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilja M. N, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je 1. juna 2004. godine, sa još tri lica, tužbu Opštinskom sudu u Novom Sadu protiv tuženog G. fonda, radi naknade materijalne i nematerijalne štete.

Podneskom iz novembra 2004. godine tužioci su povukli tužbu u delu kojim je tražena naknada nematerijalne štete, pa je dalji postupak vođen po tužbi tužilje M. N. i tužioca S. N. za naknadu materijalne štete.

Do donošenja prvostepene presude P. 4311/04 od 25. februara 2008. godine, od ukupno zakazanih 15 ročišta, tri nisu održana. Jedno ročište nije održano zbog neuručenja odgovora na tužbu punomoćniku tužilaca, jedno zbog nedostavljanja rešenja o veštačenju imenovanom veštaku, dok za jedno nisu navedeni razlozi neodržavanja. U toku 2005. godine, na predlog tužilje, izveden je dokaz finansijskim veštačenjem na okolnost visine izgubljene zarade, s tim što je veštak povodom primedbi stranaka (jedanput tužilj inih i četiri puta tužen ikovih) tri puta dostavljao pisano izjašnjenje. Takođe, na predlog tužilje, u toku sledeće godine, sprovedeno je finansijsko veštačenje na okolnost visine troškova njenog lečenja i medicinsko veštačenje na okolnost umanjenja njene radne sposobnosti i izveden je dokaz saslušanjem ovih veštaka. U februaru 2007. godine sud je odredio da se preko drugog veštaka ponovo sprovede finansijsko veštačenje na okolnost visine tužiljine izgubljene zarade. Novoimenovani veštak finansijske struke je takođe saslušan i dva puta je dostavljao pisano izjašnjenje na primedbe tuženog. Osim toga, u ovom delu postupka izveden je dokaz saslušanjem tužilje i sedam svedoka.

Presudom Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 3048/08 od 30. oktobra 2008. godine, donetom u postupku po žalbama, pomenuta prvostepena presuda je potvrđena u delu kojim je obavezan tuženi da tužilji isplati određeni novčani iznos na ime razlike između zarade koju bi ostvarivala i invalidske penzije koju prima za period od avgusta 1997. godine do jula 2007. godine, dok je u preostalom usvajajućem delu prvostepena presuda ukinuta. Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu u odnosu na tužioca S. N, tako što je njegov tužbeni zahtev odbio.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom, održano je sedam ročišta i u toku 2009. godine, na predlog tužilje, a u skladu sa primedbama drugostepenog suda, ponovo su izveden i dokaz i finansijskim i medicinskim veštačenjem. Pored toga, oba veštaka su saslušana, a veštak finansijske struke se ponovo dva puta pismeno izjašnjavao na primedbe tuženog. Dopunsko finansijsko veštačenje je sprovedeno u 2010. godini.

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P. 1431/10 od 2. jula 2010. godine odbijeni su zahtevi tužilje za naknadu materijalne štete, sa obrazloženjem da tužilja nije pružila dokaze na okolnost visine štete na dan presuđenja i neiscrpljenosti sume osiguranja.

Nakon održane rasprave pred drugostepenim sudom 30. januara 2012. godine, na kojoj su ponovljeni dokazi izvedeni pred prvostepenim sudom i izveden dokaz saslušanjem tužilje, Apelacioni sud u Novom Sadu je doneo osporenu presudu Gž. 10622/10 kojom je delimično preinačio prvostepenu presudu, tako što je usvojio tužbeni zahtev tužilje u delu u kom je tražena naknada materijalne štete u visini razlike između pretpostavljene zarade i invalidske penzije koju tužilja prima za period od avgusta 2007. do maja 2009. godine i izgubljene zarade usled nemogućnosti davanja privatnih časova, dok je u preostalom odbijajućem delu (izgubljena zarada od prevođenja literature i filmova) prvostepenu presudu potvrdio. Polazeći od toga da tužilja nije pružila dokaze o tome šta je, kada, za koga i po kojoj ceni prevela, drugostepeni sud je, pozivajući se na odredbe čl. 7. i 223. Zakona o parničnom postupku, ocenio kao neosnovanu njenu žalbu u ovom delu.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnositeljka u ustavnoj žalbi, utvrđeno je : da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku ( "Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09 ), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drukčije određeno (član 223. stav 2.); da kad veće drugostepenog suda nađe da je radi pravilnog utvrđenja činjeničnog stanja potrebno da se pred drugostepenim sudom ponove već izvedeni dokazi, zakazaće raspravu pred drugostepenim sudom i da će drugostepeni sud zakazati raspravu i odlučiti o žalbi i zahtevima stranaka kad je u istoj parnici prvostepena presuda već jedanput bila ukinuta po odredbama ovog zakona, a pobijana presuda se zasniva na pogrešno i nepotpunom utvrđenom činjeničnom stanju ili su u postupku pred prvostepenim sudom učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka (član 369. st. 2. i 3.).

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li je postupak vođen u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak trajao nešto više od sedam i po godina, što bi moglo da ukaže da nije okončan u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud ističe da je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija i da ocena da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ne zavisi isključivo od njegovog vremenskog trajanja, već i od drugih činilaca, pre svega postupanja suda pred kojim se postupak vodi, ponašanja samog podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, složenosti činjeničnih i pravnih pitanja koje u postupku treba raspraviti, kao i od značaja pitanja o kome se u postupku odlučuje za podnosi teljku ustavne žalbe.

Po mišljenju Ustavnog suda, predmetni postupak u kom se odlučivalo o osnovanosti zahteva dva tužioca za naknadu materijalne štete, može se okarakterisati kao izuzetno složen, imajući u vidu da je radi utvrđenja činjenica bitnih za presuđenje sprovedeno ukupno šest veštačenja na različite okolnosti preko veštaka različitih struka – finansijske i medicinske, da su veštaci nekoliko puta dostavljali pisana izjašnjenja na primedbe stranaka, kao i to da je sprovedeno i dopunsko finansijsko veštačenje, te saslušano više svedoka.

Ustavni sud je ocenio da je ovaj spor bio od značaja za podnositeljku ustavne žalbe, s obzirom na to da je tužbenim zahtevom tražena naknada materijalne štete u vidu izgubljene zarade, koja je proistekla iz saobraćajne nezgode.

Kada je reč o ponašanju podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosi teljka nije doprinela dužini postupka, budući da se odazivala svim pozivima suda.

Analizirajući postupanje sudova, Ustavni sud konstatuje da je prvostepeni sud prvu presudu doneo posle tri godine i devet meseci nakon podnošenja tužbe, pri čemu su u ovom periodu sproveden a četiri veštačenja i dostavljeno više izjašnjenja veštaka na primedbe stranaka. Nadalje, prvi žalbeni postupak je trajao pola godine, a po njegovom okončanju pravnosnažno je odlučeno o delu tužiljinog tužbenog zahteva. U ponovnom postupku, prvostepeni sud je nakon dve godine , te ponovo sprovedenog finansijskog i medicinskog veštačenja u skladu sa primedbama drugostepenog suda, doneo novu meritornu odluku, dok je Apelacionom sudu trebalo godinu i po dana da odluči o izjavljenoj žalbi.

Polazeći od prakse Evropskog suda za ljudska prava prema kojoj samo ona kašnjenja i odugovlačenja koja se mogu pripisati sudovima i drugim državnim organima mogu dovesti do zaključka o nepoštovanju prava na suđenje u razumnom roku (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava Proszak protiv Poljske, od 16. decembra 1997. godine, stav 40.), Ustavni sud je ocenio da se o pisano postupanje nadležnih sud ova ne može smatrati neefikasnim i nedelotvornim, budući da su sud ovi u toku celokupnog trajanja postupka aktivno preduzima li radnje u cilju raspravljanja spornih činjenica i okončanja spora koji je , po nalaženju Ustavnog suda, s obzirom na obimnost sprovedenog dokaznog postupka , te neophodnost izvođenja dokaza sprovođenjem većeg broja veštačenja, bio naročito složen.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je utvrdio da u parničnom postupku koji je vo đen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 1431/10 podnositeljki ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) , u ovom delu ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu i odlučio kao u prvom delu izreke.

6. Ispitujući postojanje pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u delu u kojem se ističe povreda prava na kontradiktoran postupak i prava na javnu raspravu, kao elemenata prava na pravično suđenje, Ustavni sud ukazuje da pravo na kontradiktoran postupak podrazumeva pružanje mogućnosti svakoj strani da se upozna i izjasni o svim navodima i dokazima suprotne strane, dok se pravom na javnu raspravu, između ostalog, jemči pravo stranci da bude prisutna na sudu i da učestvuje u sudskom postupku. Imajući u vidu da je Ustavni sud, na osnovu sprovedenog postupka, utvrdio da su podnositeljki ustavne žalbe bili predočeni svi navodi i dokazi koje je izneo i ponudio tuženi, kao i to da je osporena drugostepena presuda doneta nakon što je pred Apelacionim sudom u Novom Sadu održana rasprava, na kojoj je podnositeljka saslušana i kojoj je prisustvovao njen punomoćnik, Ustavni sud je ocenio da navodi podnositeljke na kojima zasniva tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje – da je drugostepeni sud bez održavanja javne rasprave izmenio činjenično stanje utvrđeno u prvostepenom postupku i na tako izmenjenoj činjeničnoj podlozi doneo osporenu odluku, ne odgovaraju činjenicama. Ustavni sud takođe ukazuje da činjeničnu podlogu za svoju odluku drugostepeni sud može sam da obrazuje ako je održao raspravu, u kom slučaju može na drugačiji način da oceni dokaze koje je izveo prvostepeni sud. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da se navodi na kojima podnositeljka zasniva tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima za tvrdnju o povredi označenog ustavnog prava.

Prethodna ocena se odnosi i na tvrdnju o povredi prava zajemčenih članom 36. Ustava, jer podnositeljka povredu prava na jednaku zaštitu prava zasniva na istim razlozima koje je isticala i u prilog tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje, dok povredu prava na pravno sredstvo vidi u nemogućnosti izjavljivanja pravnog leka protiv drugostepene presude. Naime, uslov koji mora postojati da bi se mogla ceniti povreda prava na jednaku zaštitu prava , jeste različito postupanje sudova u istoj pravnoj i činjeničnoj situaciji, dok se pravom na pravno sredstvo, pre svega , garantuje dvostepenost u odlučivanju .

U pogledu navoda o povredi prava na imovinu, Ustavni sud ukazuje da Ustav garantuje mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, ali ne i pravo na sticanje imovine. Kako je predmetni postupak vođen povodom podnositeljkinog zahteva za naknadu štete, to u konkretnom slučaju ne postoji imovina koja uživa zaštitu iz člana 58. Ustava, pa je u ovom delu ustavna žalba ratione materiae nespojiva sa Ustavom utvrđenom sadržinom označenog prava.

Imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnositeljka samo formalno ističe povredu označenih ustavnih prava u odnosu na osporenu prvostepenu presudu, budući da ne navodi nijedan razlog na kome zasniva svoje tvrdnje, što ustavnu žalbu u ovom delu čini nedopuštenom.

Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu kojim se ističu povrede prava zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. i člana 58. st. 1. i 2. Ustava u odnosu na osporenu drugostepenu presudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odbijanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti