Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu zbog neizvršenja potraživanja

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na imovinu zbog nemogućnosti naplate potraživanja u stečajnom postupku. Podnositeljki se dosuđuje naknada materijalne štete. Takođe, sud utvrđuje da je ranije dosuđena naknada za povredu prava na suđenje u razumnom roku neadekvatna.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i dr Nataša Plavšić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. M . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 1. aprila 20 21. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. M . i utvrđuje da je u izvršnom postup ku koji je vođen pred Prvim osno vnim sudom u Beogradu u predmetu I. 50825/12 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na imovinu , zajemčeno članom 58. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Utvrđuje se pravo S. M . na naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja utvrđenih u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu St. 160/15 , a po osnovu rešenja o izvršenju Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 50825/12 od 25. aprila 2013. godine, umanjenih za iznose koji su po tom osnovu eventualno već isplaćeni. Naknada se isplaćuje na teret sredstava budžeta Republike Srbije – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Usvaja se ustavna žalba S. M . i utvrđuje da je rešenjima Vrhovnog kasacionog suda Ržg. 1085/16 od 16. novembra 2016. godine i Višeg suda u Beogradu R4I. 59/16 od 15. avgusta 2016. godine podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

4. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu n ematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za iznose koji su joj po osnovu utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu I. 50825/12 eventualno već isplaćeni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. M . iz Beograda je, 7. aprila 2017. godine, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Ržg. 1085/16 od 16. novembra 2016. godine i rešenja Višeg suda u Beogradu R4I. 59/16 od 15. avgusta 2016. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ust ava Republike Srbije.

Navedena rešenja se osporava ju zbog toga što su redovni sudovi, po shvatanju podnositeljke, pogrešno propustili da odluče o njenom zahtevu za utvrđivanje povrede prava na imovinu i dosude joj nak nadu materijalne štete, a dosuđena naknadu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku je „neprimereno niska“ . Podnositeljka je istakla zahtev za naknadu materijalne štete u v isini iznosa potraživanja koji je po osnovu rešenja o izvršenju Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 50825/12 od 25. aprila 2013. godine priznat i utvrđen zaključkom Privrednog suda u Beogradu St. 160/15 od 8. februara 2017. godine o listi potraživanja u stečajnom postupku nad izvršnim dužnikom i zatezne kamate od dana dospeća glavnog potraživanja, kao i zahtev za naknadu nematerijalne štete u visini od 100.000 dinara zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, na osnovu sadržine ustavne žalbe i dostavljene dokumentacije, kao i obaveštenja Privrednog suda u Beogradu u dopisu VIII Su. 44-16/2017-1 od 12. oktobra 2017. godine, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je 13. novembra 2012. godine , zajedno sa više izvršnih poverilaca, na osnovu presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 1046/12 od 23. maja 2012. godine, podnela istom sudu predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika H . „ J. L .“ a.d. Beograd, radi naplate dosuđenih potraživanja iz radnog odnosa. Predloženo izvršenje je određeno rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 50825/12 od 25. aprila 2013. godine.

Rešenjem Privrednog suda u Beogradu St. 160/15 od 20. maja 2015. godine , nad izvršnim dužnikom H . „J. L .“ a.d. je otv oren stečajni postupak u kome je podnositeljka ustavne žalbe prijavila navedena potraživanja , koja su utvrđena zaključkom Privrednog suda u Beogradu o listi potraživanja St. 160/15 od 8. februara 2017. godine pod rednim brojem 357.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu R4I. 59/16 od 15. avgusta 2016. godine usvojen je zahtev predlagača – ovde podnositeljke ustavne žalbe i utvrđeno da je u izvršn om postupku u predmetu Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 50825/12 povređeno pravo podnositeljke na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odr edbom člana 32. stav 1. Ustava (stav prvi izreke rešenja), naloženo Prvom osnovnom sudu u Beogradu da u najkraćem roku, ne dužem od tri meseca od dana dostavljanja prepisa ovog rešenja, okonča izvršni postupak i sprovede izvršenj e (stav drugi izreke), dosuđena primerena naknada zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od 20.000,00 dinara i odbijen zahtev za naknadu preko dosuđenog, a do traženog iznosa ( st. treći i četvrti izrek e). Stavom petim izreke ovog rešenja Viši sud je odbio zahtev predlagača za isplatu naknade materijalne štete u visini iznosa dosuđenog pravnosnažnom presudom i rešenjem o izvršenju i isplati glavnog duga i zakonske zatezne kamate i troškova parničnog i izvršnog postupka sa pripadajućim kamatama kao neosnovan.

Vrhovni kasacioni sud je osporenim rešenjem Ržg. 1085/16 od 16. novembra 2016. godine odbio kao neosnovanu žalbu podnositeljke ustavne žalbe i potvrdio prvostepeno rešenje Višeg suda u Beogradu R4I. 59/16 od 15. avgusta 2016. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

5. Imajući u vidu napred navedeno, po oceni Ustavnog suda, propust nadležnog suda da podnositeljki ustavne žalbe obezbedi namirenje potraživanja iz radnog odnosa koja su opredeljena rešenjem o izvršenju i utvrđena u stečajnom postupku, a protiv dužnika H. „J. L .“ a.d. Beograd, u konkretnom slučaju, predsta vlja i povredu prava podnositeljke na mirno uživanje imovine zajemčenog odredbom člana 58. stav 1. Ustava, koju čine potraživanja utvrđena sudskom odlukom (sličan stav izražen je i u Odluci Ustavnog suda Už-1712/2010 od 21. marta 2013. godine, dostupno na internet stranici: www.ustavni.sud.rs). Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Polazeći od navedenog, a uzimajući u obzir i praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je ocenio da podnositeljka ustavne žalbe ima pravo na naknadu materijalne štete u visini iznosa utvrđenih u stečajnom postupku, koji joj nisu isplaćeni (videti , pored drugih, Odluku Ustavnog suda Už-5551/2011 od 20. juna 2013. godine). S tim u vezi, Ustavni sud je, saglasno članu 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke utvrdio pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja utvrđenih u stečajnom postupku pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu St. 160/15, a po osnovu rešenja o izvršenju Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 50825/12 od 25. aprila 2013. godine, umanjenih za iznose koji su po tom osnovu eventualno već isplaćeni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

6. Razmatrajući istaknutu povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava rešenjima Vrhovnog kasacionog suda Ržg. 1085/16 od 16. novembra 2016. godine i Višeg suda u Beogradu R4I. 59/16 od 15. avgusta 2016. godine, Ustavni sud je konstatovao da podnositeljka smatra da je visina primerene naknade koja joj je dosuđena osporenim rešenjima zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, a na osnovu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova („Službe ni glasnik RS“, broj 101/13), nedovoljna i nepravična, odnosno da nije adekvatna.

U pogledu osnovanosti ovih navoda podnositeljke koje se odnose na osporena rešenja, Ustavni sud upućuje na stavove i ocene koji su detaljno izneti u Odluci Už-277/ 2017 od 4. juna 2020. godine, a koji se primenjuju i u konkretnom slučaju.

Ustavni sud posebno ukazuje na praksu i jedinstven pristup Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu (u daljem tekstu: Evropski sud) u odlučivanju o visini naknade nematerijalne štete u predmetima neizvršenja, odnosno kašnjenja u izvršenju sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom, kao i ocenu Evropskog suda iz odluke Stanković protiv Srbije (predstavka broj 41285/19, odluka od 19. decembra 2019. godine). Ustavni sud i u ovom predmetu prihvata da jedinstven pristup u odlučivanju o pitanju visine naknade nematerijalne štete u ovoj vrsti predmeta ima svoje opravdanje zbog postojanja većeg broja istovrsnih predmeta. Pored toga, Ustavni sud smatra da je neophodno imati u vidu i sledeće elemente, od kojih su većina primenjena u odluci u predmetu Stanković protiv Srbije: suštinu naknade nematerijalne štete koja se dosuđuje u ovoj vrsti predmeta; činjenicu da li je ili ne sporna sudska odluka izvršena; trajanje postupka izvršenja i potpunog namirenja podnositeljke (koji može uključivati i kasniji stečajni postupak) i ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud ukazuje da naknada nematerijalne štete zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku mora da bude odgovarajuća, odnosno dovoljna i adekvatna, shodno okolnostima konkretnog slučaja. U pogledu okolnosti, Ustavni sud je konstatovao da je, u predmetnom slučaju, stečajni dužnik prethodno pravosnažnom presudom obavezan da podnositeljki, na ime neisplaćenih zarada, isplati određeni novčani iznos, koje ona nije uspeo da namiri u izvršnom postupku, kao i da je, nakon otvaranja stečajnog postupka rešenjem Privrednog suda u Beogradu St. 160/15 od 20. maja 2015. godine, podnositeljki ovo potraživanje priznato i utvrđeno u predmetnom stečajnom postupku. Nadalje, Ustavni sud je konstatovao da je osporenim rešenjima Višeg suda u Beogradu i Vrhovnog kasacionog suda cenjena dužina trajanja izvršnog i stečajnog postupka, u kojima je podnositeljka pokušala da ostvari svoja prava, s tim što je u trenutku odlučivanja predmetni stečajni postupak trajao godinu i po dana, a izvršni postupak je do pokretanja predmetnog stečajnog postupka trajao dve i po godine i da je podnositeljki dosuđena primerena naknada zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od 20.000,00 dinara.

Ustavni sud je konstatovao da su sudovi prilikom određivanja visine primerene naknade istakli da ova naknada treba da pruži satisfakciju podnositeljki, kao i da su cenili sva merila za ocenu razumnosti trajanja postupka i imali u vidu ekonomske i socijalne prilike u Republi ci Srbiji. Međutim, iz osporenih rešenja ne proizlazi da su sudovi prilikom odlučivanja imali u vidu praksu Ustavnog suda ili Evropskog suda u sličnim slučajevima, niti da je na određivanje visine pravičnog obeštećenja bila od uticaja činjenica da je u pitanju predmet koji se tiče neizvršenja, odnosno kašnjenja u izvršenju sudske odluke u kome je dužnik preduzeće, prvobitno, sa društvenim, a potom sa državnim kapitalom .

Ustavni sud smatra da su sudovi prilikom određivanja visine naknade nematerijalne štete morali imati u vidu vrstu predmeta, tj. da je u pitanju predmet tzv. dugovanja društvenog preduzeća, da su do momenta njihovog odlučivanja izvršni i stečajni postupci ukupno trajali četiri godine , te da se iznos dosuđene naknade od 20.000,00 dinara ne može smatrati razumnim, odnosno dovoljnim i adekvatnim, kao i da se visina ovog iznosa ne može opravdati ni diskrecionim ovlašćenjem suda, niti ekonomsko-socijalnim prilikama u Republici Srbiji.

Stoga Ustavni sud smatra da pravična naknada koja je osporenim rešenjima dosuđena podnositeljki zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, a na osnovu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova, ne predstavlja dovoljnu i adekvatnu naknadu za pretrpljenu povredu prava na suđenje u razumnom roku i da podnositeljka nije izgubila status „žrtve“ povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. Ovakva ocena Ustavnog suda zasnovana je, pre svega, na prekomernom trajanju postupaka za potpuno namirenje podnositeljke, ekonomsko-socijalnim prilikama u Republici Srbiji, ranijoj praksi Ustavnog suda u bitno sličnim predmetima, kao i jedinstvenom pristupu Evropskog suda u rešavanju ovog spornog pitanja.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je ocenio da su u konkretnom slučaju osnovani navodi podnositeljke ustavne žalbe o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je u tački 3. izreke, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu i u ovom delu utvrdio da je rešenjima Vrhovnog kasacionog suda Ržg. 1085/16 od 16. novembra 2016. godine i Višeg suda u Beogradu R4I. 59/16 od 15. avgusta 2016. godine podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju, posledice učinjene povrede prava su takve prirode da se mogu otkloniti utvrđivanjem prava podnositeljke ustavne žalbe na naknadu n ematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za iznos koji je po osnovu utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu I. 50825/12 (odluke Ustavnog suda Už-1235/2017 od 29. decembra 2020. godine, Už-1695/2017 od 19. novembra 2020. godine itd.) eventualno već isplaćen. Naknada nematerijalne štete isplaćuje se na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dos tavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sv e okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja spornog postupka, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, raniju praksu Ustavnog suda u bitno sličnim predmetima i praksu Evropskog suda u odnosu na Srbiju. Ustavni sud je takođe imao u vidu i da je podnositeljki dosudio naknadu materijalne štete, te će novčana potraživanja podnositeljke iz predmetnog izvršnog i stečajnog postupka biti u celosti namirena izvršenjem ove odluke Ustavnog suda, pa je Sud ocenio da dosuđeni iznos iz tačke 4. izreke ove odluke predstavlja adekvatan iznos pravične naknade nematerijalne štete.

7. Na osnovu svega napred navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.