Ustavni sud o rokovima za ustavnu žalbu nakon odbačenog vanrednog leka

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu podnetu protiv presuda redovnih sudova i rešenja Vrhovnog suda Srbije. Sud je utvrdio da je žalba u delu koji se odnosi na nižestepene presude neblagovremena, jer se rok računa od prijema drugostepene odluke.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrć, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Milorada Ajkalo iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 11. novembra 2010. godine, doneo je

 

R E Š E Nj E

 

Odbacuje se ustavna žalba Milorada Ajkalo izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Valjevu P. 1091/08 od 10. februara 2009. godine, presude Okružnog suda u Valjevu Gž. 509/09 od 28. aprila 2009. godine i rešenja Vrhovnog suda Srbije Sgzz. 764/09 od 11. novembra 2009. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Milorad Ajkalo iz Beograda je 31. decembra 2009. godine Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv akata navedenih u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na pravno sredstvo, prava na imovinu i prava na pravičnu naknadu za rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 2, člana 58. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe, između ostalog, navodi da protiv prvostepene i drugostepene presude nije izjavio ustavnu žalbu, jer je „čekao da iscrpi zahtev za zaštitu zakonitosti“ i da za njega nije prihvatljiv stav Ustavnog suda da se u parničnom postupku rok za podnošenje ustavne žalbe, u slučaju da je zahtev za zaštitu zakonitosti odbačen, računa od dana prijema drugostepene presude. Inače, smatra da je Vrhovni sud Srbije, osporenim rešenjem Sgzz. 764/09 od 11. novembra 2009. godine, nepravično i u nezakonito sprovedenom postupku odbacio dozvoljen pravni lek, „ne uzimajući pri tom u vidu ogromnu nemoralnost navedenih presuda, koju su u njih unele postupajuće sudije, koje su ... svesno pomagale neformalno organizovanoj grupi zainteresovanih svedoka i njihovog punomoćnika kako da ostvare svoj zajednički cilj uz pomoć neistina ...“.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije je utvrđeno da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, saglasno odredbi člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) po svojoj sadržini je istovetna je odredbi člana 170. Ustava, dok je odredbom člana 84. stav 1. Zakona propisano da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

3. U sprovedenom prethodnom postupku Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom Opštinskog suda u Valjevu P. 1091/08 od 20. februara 2009. godine odbijen tužbeni zahtev tužioca - ovde podnosioca ustavne žalbe radi isplate duga po osnovu ugovora o zastupanju pred sudom, a da je osporenom presudom Okružnog suda u Valjevu Gž. 509/09 od 28. aprila 2009. godine njegova žalba odbijena kao neosnovana i potvrđena prvostepena presuda. Osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije Sgzz. 764/09 od 11. novembra 2009. godine odbačen je kao nedozvoljen zahtev za zaštitu zakonitosti koji je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv presude Okružnog suda u Valjevu Gž. 509/09 od 28. aprila 2009. godine, uz obrazloženje da iz navoda sadržanih u zahtevu proizlazi da se njime ne ukazuje na nedozvoljeno raspolaganje stranaka iz člana 3. stav 3. Zakona o parničnom postupku, već na pogrešno utvrđeno činjenično stanje, što ne predstavlja zakonom dozvoljen razlog za izjavljivanje navedenog pravnog leka, pri čemu ni obaveštenje javnog tužioca strankama da se same mogu koristiti ovim pravnim lekom, ne može biti osnov za izjavljivanje zahteva za zaštitu zakonitosti iz razloga koji nisu predviđeni članom 417. Zakona.

4. U odnosu na deo ustavne žalbe kojim se osporava rešenje Vrhovnog suda Srbije Sgzz. 764/09 od 11. novembra 2009. godine i navode podnosioca ustavne žalbe da mu je osporenim rešenjem povređeno pravo na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. i pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da podnosilac ustavne žalbe nije naveo ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na povredu označenih ustavnih prava. Ovo stoga što i sami navodi ustavne žalbe izneti u prilog tvrdnje da je zahtev za zaštitu zakonitosti bio izjavljen iz Zakonom o parničnom postupku dozvoljenog razloga, upućuju na to da podnosilac ustavne žalbe nalazi da su postupajući sudovi prihvatili neistinite izjave „zainteresovanih svedoka i njihovog punomoćnika“, što je on izneo kao razlog podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti, čime je zapravo osporio pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, a što se ne može smatrati zakonskim razlogom iz člana 361. stav 2. tačka 5) Zakona o parničnom postupku za izjavljivanje ovog vanrednog pravnog sredstva u parničnom postupku. Kako ostvarivanje zajemčenih prava na pravično suđenje i na pravno sredstvo podrazumeva da je sam podnosilac ustavne žalbe postupao na način propisan važećim procesnim zakonima, to se ne može smatrati da ustavna žalba sadrži ustavnopravne razloge na kojima bi se zasnivale tvrdnje o povredi prava iz člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

5. Povodom osporavanja prvostepene i drugostepene presude, Ustavni sud ukazuje da je stav ovog suda da će se u slučaju kada je u parničnom postupku izjavljen zahtev za zaštitu zakonitosti smatrati da su pravna sredstva iscrpljena donošenjem odluke kojom je o ovom pravnom leku meritorno odlučeno. Međutim, ako izjavljeni vanredni pravni lek nije bio podoban za meritorno odlučivanje, jer nije bio dozvoljen ili nije bio izjavljen na zakonom dozvoljen način, usled čega je odbačen, postupak meritornog odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe je okončan donošenjem pravnosnažne sudske odluke, te se stoga i Zakonom o Ustavnom sudu propisani rok za podnošenje ustavne žalbe računa od dana kada je podnosilac ustavne žalbe primio drugostepenu, pravnosnažnu odluku suda.

Imajući u vidu da je podnosilac ustavne žalbe, prema sopstvenim navodima, osporenu presudu Okružnog suda u Valjevu Gž. 509/09 od 28. aprila 2009. godine primio „početkom juna 2009. godine“, a da je ustavnu žalbu podneo 31. decembra 2009. godine, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba u delu kojim se osporavaju presuda Opštinskog suda u Valjevu P. 1091/08 od 10. februara 2009. godine i presuda Okružnog suda u Valjevu Gž. 509/09 od 28. aprila 2009. godine, neblagovremena, jer je podneta posle isteka roka iz člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu. Stoga je Sud u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu.

6. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić