Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u obligacionom sporu koji je trajao preko šest i po godina. Utvrđeno je da je prvenstveni razlog za dugo trajanje postupka bilo neefikasno postupanje prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Stojadinke Samardžić iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. maja 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Stojadinke Samardžić i utvrđuje se da je u parničnom postupku koji je vođen pred Petim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 504/06 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Stojadinka Samardžić iz Beograda je 14. juna 2010. godine, preko punomoćnika Predraga Savića, advokata iz Beograda, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 14324/07 od 16. aprila 2008. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 195/10 Gzz1 6/10 od 17. februara 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na jednaku zaštitu prava i na prav no sredstvo iz člana 36. Ustava.

Podnositeljka ustavne žalbe navodi da je 30. jula 2003. godine podnela prvostepenom sudu tužbu protiv O.J, radi isplate duga i da je ovaj obligacioni spor okončan početkom 2010. godine, te da je u konkretnom slučaju povređeno i njeno pravo na suđenje u razumnom roku. Ističe da postupajući sudovi nisu uzeli u obzir određene pismene dokaze iz kojih nesporno proizlazi da tužena duguje podnositeljki iznos od 12.800,00 evra. Podnositeljka ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud usvoji žalbu i utvrdi joj pravo na naknadu štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalb e povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Petog opštinskog suda u Beogradu P. 504/06, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilja Stojadinka Samardžić, ovde podnositeljka ustavne žalbe je 4. avgusta 2003. godine podnela Petom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene O.J, radi isplate duga u iznosu od 12.800,00 evra. U tužbi je, pored ostalog, navedeno: da su u ukupan iznos duga uračunati i novčani iznosi koje je tužena pozajmila od tužiljinih prijateljica i da se u tim situacijama tužilja pojavila kao garant da će tužena u dogovorenom roku vratiti pozajmice; da je iznos od 2.500,00 evra na ime duga tužene prema D.M. od 17. decembra 2002. godine, da je iznos od 2.500,00 evra na ime duga tužene prema D.M. od 4. februara 2003. godine, da je iznos od 1.000,00 evra na ime duga tužene prema tužilji od februara 2003. godine, da je iznos od 3.000,00 evra na ime duga tužene prema D.M. od marta 2003. godine, da je iznos od 1.200,00 evra na ime duga tužene prema tužilji od marta 2003. godine, da je iznos od 1.000,00 evra na ime duga tužene prema tužilji i M.V. od aprila 2003. godine, da je iznos od 600 evra na ime duga tužene prema D.M. od aprila 2003. godine, a da je iznos od 1.000,00 evra na ime duga tužene prema tužilji od 1. juna 2003. godine. Predmet je zaveden pod brojem P. 2099/03.

Peti opštinski sud u Beogradu je u ovom predmetu zakazao ukupno 15 ročišta za glavnu raspravu (18. novembra 2003, 12. februara 2004, 13. septembra 2004, 22. novembra 2004, 4. februara 2005, 21. aprila 2005, 17. maja 2006, 19. juna 2006, 5. septembra 2006, 5. oktobra 2006, 1. novembra 2006, 5. decembra 2006, 25. januara 2007, 1. marta 2007. i 7. juna 2007. godine), od kojih je 11 održano. Ročišta zakaz ana za 22. novembar 2004. i 5. oktobar 2006. godine nisu održana zbog nedolaska punomoćnika tužene, ročište zakazano za 19. jun 2006. godine nije održano jer nisu bile ispunjene procesne pretpostavke za njegovo održavanje ( tužena nije bila uredno pozvana), a ročište zakazano za 25. januar 2007. godine nije održano jer nije pribavljen izveštaj OUP Voždovac o postupanju po krivičnoj prijavi tužene.

Peti opštinski sud u Beogradu je 29. aprila 2005. godine doneo presudu P. 2099/03, kojom je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje. Prvostepena presuda je 10. jula 2005. godine otpravljena parničnim strankama.

Tužilja je 26. jula 2005. godine podnela žalbu protiv navedene presude, te je prvostepeni sud 5. avgusta 2005. godine dostavio tuženoj žalbu na odgovor. Nakon proteka roka za odgovor na žalbu, Peti opštinski sud u Beogradu je 4. oktobra 2005. godine dostavio spise predmeta Okružnom sudu u Beogradu, radi odlučivanja o žalbi.

Odlučujući o žalbi tužilje, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 12533/05 od 31. januara 2006. godine ukinuo prvostepenu presudu i vratio predmet Petom opštinskom sudu u Beogradu na ponovni postupak i odlučivanje. Prvostepeni sud je 10. februara 2006. godine primio drugostepeno rešenje.

U ponovnom postupku, predmet je zaveden pod brojem P. 504/06, a prvo ročište za glavnu raspravu je zakazano za 17. maj 2006. godine.

Peti opštinski sud u Beogradu je 7. juna 2007. godine doneo presudu P. 504/06, kojom je: u stavu prvom izreke delimično usvojio tužbeni zahtev tužilje i obavezao tuženu da joj na ime duga isplati iznos od 2.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po kursu bliže opisanim u izreci , sa odgovarajućom kamatom počev od 4. avgusta 2003. godine pa do isplate; u stavu drugom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje preko dosuđenog iznosa; u stavu trećem izreke obavezao tuženu da naknadi tužilji troškove parničnog postupka. U obrazloženju prvostepene presude je, pored ostalog, istaknuto: da je sud na osnovu sprovedenog dokaznog postupka utvrdio da su parnične stranke bile u prijateljskim odnosima, te da je tužena od tužilje više puta tražila novac na zajam, pa kako tužilja nije imala novac , to je povezivala tuženu sa svojim prijateljicama M.B, D.M. i B.K, koje su tuženoj u svojstvu zajmodavca pozajmljivale novac, kao i da je tužena svoja dugovanja prema M.B. i B.K. izmirila u potpunosti; da je sud, u pogledu duga tužene prema D.M, utvrdio da su strane u ovom ugovornom odnosu postigle sporazum o načinu i dinamici isplate duga, da je tužena u početku plaćala određene novčane iznose na ime otplate duga i da je nakon izvesnog vremena prestala da izvršava svoje obaveze zbog nedostatka novčanih sredstava, pa je tužilja, kao garant, preuzela obavezu isplate duga tužene prema D.M. i isplatila iznos od 2.500,00 evra, a što je konstatovano i na potvrdi od 20. septembra 2004. godine u kojoj je izričito navedeno da tužilja ovaj iznos daje u svojstvu garanta za dug tužene prema navedenom poveriocu; da prema odredbi člana 296. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, obavezu može ispuniti ne samo dužnik nego i treće lice, a prema stavu 4. istog člana poverilac može primiti ispunjenje od trećeg lica bez dužnikovog znanja, pa i u slučaju kada ga je dužnik obavestio da ne pristaje da treće lice ispuni njegovu obavezu, te da prema odredbi člana 300. istog zakona , kada obavezu ispuni lice koje ima neki pravni interes u tome , na njega prelazi po samom zakonu u času ispunjenja poveriočevo potraživanje , sa svim sporednim pravima; da je sud, polazeći od navedenog, ocenio da je tužilja kao garant tužene delimično isplatila dug tužene prema D.M, te je u momentu ispunjenja ove obaveze na tužilju po sili zakona prešlo potraživanje D.M. prema tuženoj, te ona ima pravo da od tužene potražuje sada navedeni novčani iznos, zbog čega je sud delimično usvojio tužbeni zahtev tužilje; da je sud, u pogledu preostalog dela tužbenog zahteva, našao da tužilja tokom postupka, osim svojih tvrdnji da je kao garant isplatila dug tužene prema D.M. i M.V i da je tuženoj u više navrata i sama pozajmljivala novac - 1.000,00 evra na ime zaključenja ugovora o osiguranju, 1.200,00 evra za pokrivanje minusa u radnji i 1.000,00 evra za auto delove, nije pružila nijedan relevantan dokaz na osnovu koga bi sud nesumnjivo utvrdio osnovanost tužbenog zahteva u ovom delu; da je sud pri tome imao u vidu i iskaz svedoka V.S, supruga tužilje, koji je tvrdio da je tužilja pozajmila tuženoj ukupno 4.000,00 evra, pa je našao da su iskazi tužilje i navedneog svedoka u ovom delu neusaglašeni, neverodostojni i za sud neprihvatljivi; da je sud primenom pravila o teretu dokazivanja iz člana 223. Zakona o parničnom postupku zaključio da je tužbeni zahtev u ovom delu neosnovan. Prvostepena presuda je 11. septembra 2007. godine otpravljena parničnim strankama.

Odlučujući o žalbama parničnih stranaka, Okružni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 14324/07 od 16. aprila 2008. godine odbio žalbe kao neosnovane i potvrdio prvostepenu presudu. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je pravilno stanovište prvostepenog suda prema kome tužilja, ne računajući iznos od 2.500,00 evra koji je isplatila D.M. kao garant tužene, nije pružila nijedan adekvatan dokaz da ima potraživanje prema tuženoj; da je D.M. u pogledu preostalog duga tužene prema njoj izjavila da su one postigle dogovor o načinu vraćanja duga, te da nije ovlastila tužilju na podnošenje tužbe u njeno ime; da u odnosu na dug prema M.V. u iznosu od 1.000,00 evra na ime osiguranja, tužilja nije dokazala da je zaključen ugovor između M.V. i tužene, te da je tužilja tokom postupka izjavila da je ona lično tuženoj pozajmila iznos od 8.000,00 evra, što ne proizlazi iz izvedenih dokaza, kao i da je u preciziranom tužbenom zahtevu istakla da je tuženoj lično pozajmila 3.200,00 evra , za šta takođe ne postoje odgovarajući dokazi; da je neosnovan navod tužilje da je sud prevideo da je tužena priznala dug po priznanici od 3. juna 2003. godine u kojoj je označeno da tužena na ime duga za kupovinu stana duguje tužilji iznos od 12.200,00 evra, s obzirom na to da prema navodima tužbe tužilja potražuje dug na osnovu preuzimanja duga prema trećim licima koje je isplatila u ime tužene, a što nije u skladu sa priznanicom iz koje se samo može zaključiti da je eventualno reč o nekom drugom dugu, a naročito imajući u vidu i potvrdu od 20. jula 2003. godine u kojoj je označeno da tužena ima dug od 12.800,00 evra prema tužilji, njenom suprugu, D.M. i M.V.

Odlučujući o reviziji i zahtevu za zaštitu zakonitosti tužilje izjavljenim protiv drugostepene presude, Vrhovni kasacioni sud je 17. februara 2010. godine doneo osporenu presudu Rev. 195/10 Gzz1 6/10, kojom je u stavu prvom izreke odbio kao neosnovanu reviziju tužilje, a u stavu drugom izreke odbacio kao nedozvoljen zahtev za zaštitu zakonitosti tužilje.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnositeljka ustavne žalbe, je utvrđeno: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.).

Zakon o parničnom postupku iz 1977. godine i Zakon o parničnom postupku iz 2004. godine, koji su se primenjivali u ovom parničnom postupku, afirmišu načelo efikasnog postupanja suda u parnici. Ostalim odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) (u daljem tekstu: ranije važeći ZPP), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine i koji se od tog momenta primenjivao na predmetni parnični postupak, je bilo propisano: da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja i da u složenijim predmetima sud može odložiti pismenu izradu presude za još 15 dana (član 341. stav 1.); da će prvostepeni sud, po prijemu odgovora na žalbu ili po proteku roka za odgovor na žalbu, dostaviti žalbu i odgovor na žalbu, ako je podnesen, sa svim spisima drugostepenom sudu u roku od osam dana (član 367. stav 1.); da je prvostepeni sud dužan da odmah po prijemu rešenja drugostepenog suda zakaže ročište za glavnu raspravu u roku do 30 dana od dana prijema rešenja drugostepenog suda (član 384. stav 1.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ova parnica pokrenuta 4. avgusta 2003. godine, podnošenjem tužbe Petom opštinskom sudu u Beogradu i da je ovaj postupak okončan donošenjem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 195/10 Gzz1 6/10 od 17. februara 2010. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se dosadašnje trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe, do okončanja parnice.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog sudskog postupka, Ustavni sud je zaključio da je ovaj obligacioni spor trajao više od šest i po godina, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da parnični postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnositeljke ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja raspravljanog prava za podnositeljku, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

S tim u vezi, Ustavni sud je ocenio da je u ovom predmetu bilo određenih složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja su zahtevala nešto obimniji dokazni postupak. Peti opštinski sud u Beogradu je, rešavajući o osnovanosti tužbenog zahteva podnositeljke ustavne žalbe, trebalo da utvrdi da li je podnositeljka zaključila sa tuženom ugovor o zajmu i da li je tužena vratila dug, odnosno da ispita da li je tužena pozajmljivala novac od prijateljica podnositeljke i da li je podnositeljka kao garant isplatila dug tužene prema drugim poveriocima u cilju nastupanja zakonske subrogacije, u smislu odredbe člana 300. Zakona o obligacionim odnosima. U tom pogledu, prvostepeni sud je tokom glavne rasprave saslušao stranke i sedam svedoka ( pri tome izveo i dokaze suočenjem između svedoka D.M. i V.S, tužilje i svedoka D.M. i tužilje i tužene), te pročitao mnogobrojne pismene dokaze. Ipak, Ustavni sud nalazi da neophodnost izvođenja velikog broja dokaza ne predstavlja opravdani razlog za toliko dugo trajanje ovog obligacionog spora.

Ispitujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da su ona i njen punomoćnik preduzeli sve procesne mere kako bi se predmetni parnični postupak blagovremeno okončao.

Ustavni sud smatra da je podnositeljka ustavne žalbe imala legitiman interes da se efikasno okonča parnica u kojoj je pokušala da ostvari značajno novčano potraživanje.

Ustavni sud je ocenio da je pogrešno i nedelotvorno postupanje Petog opštinskog suda u Beogradu prvenstveno dovelo do neopravdano dugog trajanja ovog parničnog postupka. Najpre, Ustavni sud je konstatovao da prvostepeni sud u početnoj fazi parnice nije postupao u skladu sa načelom efikasnosti, jer je prvo ročište za glavnu raspravu zakazao nakon više od tri meseca od dana podnošenja tužbe. Treba istaći da Peti opštinski sud u Beogradu u periodu od 12. februara do 13. septembra 2004. godine nije održao nijedno ročište za glavnu raspravu, niti preduzimao bilo kakve druge procesne radnje u cilju efikasnog sprovođenja postupka. Odgovornost navedenog prvostepenog suda za nerazumno dugo trajanje ovog spora se ogleda i u činjenici da četiri ročišta za glavnu raspravu u ovoj pravnoj stvari nisu održana iz razloga koji se ne mogu pripisati u krivicu podnositeljki ustavne žalbe – nedolazak tužene i njenog punomoćnika, nepribavljanje dokaza. Pored toga, Peti opštinski sud u Beogradu je prekoračio rok za izradu pismenog otpravka presuda P. 2099/03 i P. 504/06 koje su donete 29. aprila 2005. i 7. juna 2007. godine, a koje su otpravljene parničnim strankama tek 10. jula 2005. i 11. septembra 2007. godine, uzimajući u obzir odredbu člana 341. stav 1. ranije važećeg ZPP. O neažurnom delovanju prvostepenog suda u ovom predmetu govori i činjenica da je sud tek nakon nepuna tri meseca od dana isteka roka za odgovor na žalbu dostavio Okružnom sudu u Beogradu spise predmeta, radi odlučivanja o žalbi, iako je prema odredbi člana 367. stav 1. ranije važećeg ZPP bio dužan to da učini u roku od osam dana nakon proteka roka za odgovor na izjavljeni redovni pravni lek. S tim u vezi, Ustavni sud je našao i da je prvostepeni sud presudom P. 2099/03 od 29. aprila 2005. godine odbio kao neosnovan tužbeni zahtev podnositeljke, ne utvrđujući sve bitne činjenice za donošenje odluke, te je Okružni sud u Beogradu rešenjem Gž. 12533/05 od 31. januara 2005. godine ukinuo navedenu presudu i vratio predmet prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. Odgovornost Petog opštinskog suda u Beogradu za prekomerno dugo trajanje parnice leži i u činjenici da je prvostepeni sud tek nakon više od tri meseca od dana prijema rešenja Okružnog suda u Beogradu zakazao prvo ročište u ponovnom postupku, iako je prema odredbi č lana 384. stav 1. ranije važećeg ZPP bio dužan to da učini u roku do 30 dana od dana prijema rešenja drugostepenog suda.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom sl učaju povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US ), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na to da je osporenim presudama povređeno pravo podnositeljke na pravično suđenje.

Imajući u vidu navode ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud ukazuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da ocenjuje dokaze izvedene u sudskom postupku, niti da preispituje pravilnost zaključaka parničnih sudova o pojedinim izvedenim dokazima, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i sadržine osporene sudske odluke ne proizlazi da je sud proizvoljno cenio izvedene dokaze, i to na štetu podnositeljke ustavne žalbe. Pravo je suda da u parničnom postupku, po slobodnom sudijskom uverenju, nakon sprovedenog dokaznog postupka, kao i na osnovu rezultata celog postupka, oceni kojim će izvedenim dokazima pokloniti poverenje i koje će činjenice uzeti kao dokazane i utvrđene. Sa druge strane, obaveza je suda da na odgovarajući način obrazloži kako je utvrdio pravno relevantne činjenice, jer slobodna ocena dokaza ne dozvoljava proizvoljnost i neograničeno slobodno zaključivanje. U tom smislu, Ustavni sud nalazi da su postupajući sudovi u obrazloženju presuda izložili sve dokaze koji su izvedeni pred prvostepenim sudom i da su jasno izneli na osnovu kojih dokaza su zaključili da tužilja ima potraživanje prema tuženoj u iznosu od 2.500,00 evra (na osnovu zakonske subrogacije isplaćivanjem duga koji je tužena imala prema D.M.), dajući pri tome jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge zašto nisu poklonili poverenje dokazima na kojima je podnositeljka temeljila osnovanost preost alog dela tužbenog zahteva i koji su bili nedovoljni i međusobno protivrečni.

Ustavni sud smatra da ustavna žalba ne sadrži nijedan razlog koji bi ukazivao na to da je osporenim presudama povređeno pravo podnositeljke na jednaku zaštitu prava.

Takođe, Ustavni sud je zaključio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na to da je osporenim presudama povređeno pravo podnositeljke na pravno sredstvo. Naime, upravo drugostepena i revizijska presuda predstavljaju dokaz da je podnositeljka ustavne žalbe imala i da je iskoristila pravna sredstva (žalbu i reviziju), o kojima su odlučili Ustavom i Zakonom ustanovljeni nadležni sudovi, a pravo iz člana 36. stav 2. Ustava ne garantuje i donošenje povoljne odluke po žalioca ako za traženu instancionu zaštitu nije bilo pravnog osnova. U tom kontekstu, Ustavni sud smatra da su postupajući sudovi ocenili relevantne žalbene i revizijske navode i da su jasno i potpuno dali razloge zbog kojih su našli da su ti pravni lekovi neosnovani.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu u ovom delu kao nedozvoljenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje, te je odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Sud je, u smislu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenima pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti