Odluka o ustavnoj žalbi zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao deset godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete, dok je žalba u delu koji se odnosi na pravičnost suđenja odbijena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, mr Tomislav Stojković, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. S. iz Beljine kod Čačka, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. septembra 201 6. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. S. i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu P 1. 17855/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Čačku P. 9457/04) povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba M. S. izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 600/13 od 4 . aprila 201 3. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. S. iz Beljine kod Čačka je, 27. marta 2014. godine, preko punomoćnika G. S, advokata iz Čačka, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 600/13 od 4. aprila 2013. godine zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije, prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava i prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu P1. 17855/10.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je 30. decembra 2003. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Čačku protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo odbrane, radi isplate razlike zarade i da je postupak okončan osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 600/13 od 4. aprila 2013. godine, koju je podnosilac primio tek 25. februara 2014. godine; da mu je zbog dužine trajanja postupka od deset godina povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da su mu osporenom presudom povređena označena ustavna načela i prava jer je drugostepeni sud zauzeo stav da se u konkretnom slučaju primenjuju odredbe čl. 152. i 156. Zakona o Vojsci, kao i odredbe čl. 53. Uredbe o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci, te da je podnosilac svoja prava trebalo da ostvari u upravnom postupku, po dobijanju rešenja o plati, pa mu je iz tih razloga odbijen tužbeni zahtev; da podnosilac smatra da nije morao da vodi upravni postupak, jer je veštak ekonomske struke u svom izveštaju našao da su rešenja od strane pretpostavljenog pravilno urađena, ali da obračunska služba nije po tim rešenjima izvršila pravilan obračun za isplatu; da Apelacioni sud u obrazloženju svoje odluke nije odgovorio na sve žalbene navode stranaka, imajući u vidu da je u osporenoj presudi samo sumarno i stereotipno navedeno da je prvostepeni sud pravilno utvrdio sve činjenice i da se žalbom samo analiziraju dokazi koji su bili predmet pravilne ocene od strane prvostepenog suda; da je osporenom odlukom umanjena imovina podnosioca jer je morao da plati troškove postupka.

Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih načela i ustavnih prava i poništi osporenu presudu. Zahtevao je naknadu nematerijalne štete i naknadu troškova za rad advokata za sastav ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Čačku P1. 17855/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 13. februara 2004. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Čačku protiv tužene državne zajednice Srbije i Crna Gora – Ministarstvo odbrane, T. r. z. Čačak, radi sticanja bez osnova. U tužbi je navedeno da je tužilac zaposlen kod tuženog na poslovima izrade delova za naoružanje, odnosno na poslovima metaloglodača i da mu je tuženi neosnovano umanjivao zaradu za 30% do 70% mesečno, a isplaćenu zaradu nije pravilno obračunavao za period od 1. januara 1999. godine do dana podnošenja tužbe. Predmet je dobio broj P. 9457/04.

Pred Opštinskim sudom u Čačku bilo je održano 12 ročišta, na kojima su saslušane parnične stranke, izvršen je uvid u određenu dokumentaciju tuženog u vezi zarada tužioca, izvršeno je veštačenje i dopunsko veštačenje od strane sudskog veštaka ekonomske struke, saslušan je veštak, dok devet ročišta nije bilo održano, i to: tri iz procesnih razloga, jedno zbog nedobijanja nalaza veštaka, dva zbog odsustva podnosioca, jedno na zahtev punomoćnika podnosioca, dva na zahtev punomoćnika tuženog.

Podneskom od 25. decembra 2006. godine tužilac je tražio subjektivno preinačenje tužbenog zahteva, tako što je kao tužena označena Republika Srbija – Ministarstvo odbrane – T. r. z. Čačak i rešenjem Opštinskog suda u Čačku P1. 1092/05 od 18. januara 2007. godine dozvoljeno je subjektivno preinečenje tužbenog zahteva. Tužbeni zahtev je zatim preciziran 11. oktobra 2007. i 13. marta 2008. godine.

Presudom Opštinskog suda u Čačku P1. 1092/05 od 9. oktobra 2008. godine usvojen je tužbeni zahtev, a rešenjem Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 1148/10 od 12. jula 2010. godine ukinuta je ožalbena prvostepena presuda i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom prvostepenom postupku su održana dva ročišta na kojima su pročitani celokupni spisi predmeta, dok dva ročišta nisu bila održana iz procesnih razloga.

Presudom Osnovnog suda u Čačku P1. 17855/10 od 5. oktobra 2011. godine, koja je ispravljena rešenjem istog suda pod istim brojem, od 10. decembra 2012. godine, zbog očigledne greške u pisanju, u stavu prvom izreke obavezan je tuženi da tužiocu na ime razlike između pripadajuće i isplaćene zarade isplati iznose opredeljene u tom stavu, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom; u stavu drugom izreke obavezan je tuženi da tužiocu na ime razlike vojnog dodatka na razliku od 20% isplati iznose bliže opredeljene u tom stavu izreke, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom; u stavu trećem izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tuženi da na ime razlike između pripadajuće i isplaćene zarade, kao i na ime razlike vojnog dodatka na razliku 20% isplati iznose opredeljene u tom stavu izreke sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom; u stavu četvrtom izreke obavezan je tuženi da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 206.760,00 dinara.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 600/13 od 4. aprila 2013. godine, u stavu prvom izreke, preinačena je presuda Osnovnog suda u Čačku P1. 17855/10 od 5. oktobra 2011. godine u stavovima prvom i drugom njene izreke tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev da se obaveže tuženi da na ime razlike između pripadajuće i isplaćene zarade isplati pojedinačne iznose za određene periode bliže označene u izreci; u stavu drugom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev da se na ime razlike vojnog dodatka na razliku od 20% isplate pojedinačni mesečni iznosi iz izreke; u stavu trećem izreke odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena je prvostepena presuda u stavu trećem izreke; u stavu četvrtom izreke preinačena je odluka o troškovima postupka i odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove.

U obrazloženju osporene drugostepene presude je navedeno: da je odredbom člana 152. Zakona o Vojsci predviđeno da starešina jedinice, odnosno ustanova koju on odredi, pored ostalog, rešava o prijemu u službu, postavljenju, određivanju plate, prestanku službe u Vojsci i drugim odnosima u službi civilnih lica u Vojsci, a članom 156. propisana je nadležnost za rešavanje u ovim upravnim stvarima u prvom i drugom stepenu, po pravilima upravnog postupka; da je odredbom člana 53. Uredbe o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci predviđeno da se plata pripadnika Vojske utvrđuje na osnovu naredbe, odnosno rešenja o postavljanju na formacijsko, odnosno radno mesto i podatka o oceni rezultata rada, a obračunava se i isplaćuje po platnom spisku; da se vojni dodatak, posebni deo plate, posebne i druge naknade isplaćuju na osnovu rešenja koje donosi nadležni starešina; da je, dakle, saglasno navedenom, pravni osnov za isplatu plate i drugih primanja profesionalnog vojnika ili civilnog lica na radu u Vojsci, konačno i pravnosnažno rešenje nadležnog organa, koje predstavlja pojedinačni pravni akt, čija se zakonitost i pravilnost ne može ocenjivati u parničnom postupku, već samo od strane nadležnih organa zaposlenog, te nadležnog suda u upravnom sporu; da bi država, shodno članu 172. Zakona o obligacionim odnosima odgovarala za štetu ukoliko je njen organ bez zakonskog razloga uskratio isplatu po aktu starešine u celini ili delimično ili je vršio opstrukciju prilikom ispunjenja obaveza po aktima starešine ili je na drugi način nepravilno ili nezakonito postupao u izvršenju pojedinačnih akata starešine; da je odredbom člana 52. stav 1. navedene Uredbe propisano da Savezna vlada , u smislu odredbe čl. 75. i 137. Zakona o Vojsci određuje koeficijent za utvrđivanje ukupnog iznosa sredstava za plate profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije, a odredbom stava 2. propisano je da Ministar odbrane u okviru ukupnog iznosa novčanih sredstava iz stava 1. ovog člana donosi odluku o vrednosti boda, odnosno vrednosti koeficijenta za obračunavanje plata i drugih novčanih primanja; da su elementi za obračun plate i vojnog dodatka utvrđeni rešenjem pukovnika, a na osnovu Pravilnika o raspodeli dohotka i plata; da je tuženi dostavio dokaz o obračunu i izvršenim isplatama za sporan period, a koji su izvršeni na osnovu pomenutog Pravilnika o raspodeli dohotka i plata; da imajući u vidu izneto i činjenice da navedeno rešenje nadležnog organa tužilac nije napadao, to je isto postalo konačno i pravnosnažno, te su tužiocu zarade i vojni dodatak bili isplaćivani, te Apelacioni sud zaključuje da ne stoji sam osnov tužbenog zahteva, te da na prvostepenom sudu nije ni bilo, da putem veštaka određuje visinu tužbenog zahteva, a samim tim je i neosnovana odluka, zasnovana na njegovom nalazu i mišljenju, pa je istu valjalo preinačiti i tužbeni zahtev odbiti.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Odredbom člana 36. stav 1. Ustava utvrđeno je da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave. Članom 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona a članom 21. Ustava je utvrđeno načelo zabrane diskriminacije .

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

Odredbama Zakona o Vojsci Jugoslavije („Službeni list SRJ“, br. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02) bilo je propisano: da se ukupan iznos sredstava za plate profesionalnih vojnika utvrđuje prema zvaničnom podatku o neto zaradi koja služi kao osnov za utvrđivanje zarada zaposlenih u republici članici na čijoj teritoriji je sedište Saveznog ministarstva za odbranu, objavljenom u službenom glasilu te republike, s tim da prosečna plata po činu i položajna plata profesionalnih oficira i oficira po ugovoru ne može biti manja od tri niti veća od pet neto zarada iz ovog stava, da prosečna plata po činu i položajna plata profesionalnih podoficira i podoficira po ugovoru iznose od 65% do 70% , a prosečna plata vojnika po ugovoru, po činu i dužnosti od 55% do 60% od prosečne plate po činu i položajne plate svih profesionalnih oficira, da ako su ukupna sredstva za plate iz stava 1. ovog člana veća od sredstava koja bi se utvrdila primenom propisa koji se odnose na utvrđivanje sredstava za isplatu zarada zaposlenih u republici članici na čijoj teritoriji se nalazi sedište Saveznog ministarstva za odbranu, Savezna vlada može umanjiti do 20% iznose sredstava za plate utvrđene prema odredbama stava 1. ovog člana (član 75.); da Savezna vlada propisuje, između ostalog, platu po činu, platu po činu i dužnosti, položajnu platu, vojni dodatak, posebni deo plate, rokove za isplatu i najnižu položajnu grupu za čin (član 87.); da starešina jedinice, odnosno ustanova koju on odredi, pored ostalog, rešava o prijemu u službu, postavljenju, određivanju plate, prestanku službe u vojsci i drugim odnosima u službi civilnih lica u vojsci (član 152.). Odredbom člana 156. Zakona je propisana nadležnost organa za rešavanje u ovim upravnim stvarima u prvom i drugom stepenu, po pravilima upravnog postupka. Ustavni sud ukazuje da pravo na pokretanje upravnog spora protiv konačne odluke u tim upravnim postupcima nije isključeno odredbama tog Zakona.

Uredbom o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije („Službeni list SRJ“, br. 35/94, 9/96, 1/2000 i 54/02) bilo je propisano: da se ovom uredbom propisuju uslovi i merila za utvrđivanje plate i drugih novčanih primanja profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije (u daljem tekstu: Vojska), da se plata i druga novčana primanja profesionalnih vojnika izražavaju bodovima (član 1.); da Savezna vlada, u smislu čl. 75. i 137. Zakona, određuje koeficijent za utvrđivanje ukupnog iznosa sredstava za plate profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci, da ministar odbrane, u okviru ukupnih iznosa novčanih sredstava iz stava 1. ovog člana, donosi odluku o vrednosti boda odnosno vrednosti koeficijenta za obračunavanje plata i drugih novčanih primanja profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci (član 52.); da se plata profesionalnom vojniku utvrđuje na osnovu naredbe, odnosno rešenja o postavljenju na formacijsko, odnosno radno mesto i podataka o oceni rezultata rada, a obračunava se i isplaćuje po platnom spisku (član 53.).

Odredbom člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) propisano je da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija.

Odredbom tačke 1. Odluke Savezne vlade o izmeni Odluke o određivanju koeficijenta za utvrđivanje ukupnog iznosa sredstava za plate profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije („Službeni list SRJ“, br. 35/94, 9/96 i 1/2000) je bilo propisano da koeficijent za utvrđivanje ukupnog iznosa sredstava za plate profesionalnih vojnika iznosi 3,0 prema neto zaradi po zaposlenom isplaćenoj za prethodni mesec u privredi republike članice na čijoj je teritoriji sedište Saveznog ministarstva za odbranu.

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen dve godine i devet meseci, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u postupku relevantan ceo period, od dana podnošenja tužb e – 13. februara 2004. godine, pa do pravnosnažnog okončanja postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi nisu efikasno i delotvorno postupali kako bi se predmetni parnični postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi podnosioca odlučilo bez nepotrebnog odlugovlačenja.

Ustavni sud nalazi da je predmetni postupak trajao deset godina, što predstavlja nerazumno dugo trajanje parničnog postupka kako po stavovima ovog Suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava, koje se ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu.

Po oceni Ustavnog suda, odgovornost za nerazumno trajanje postupka snosi prvostepeni sud koji je prvu odluku doneo nakon pet i po godina od podnete tužbe i taj sud je zbog očigledne greške u pisanju tek nakon godinu dana od njenog donošenja ispravio tu odluku. Takođe, odgovornost prvostepenog suda je i u tome što je pravnosnažna drugostepena presuda podnosiocu dostavljena nakon deset meseci, a prethodno, dostavljanje nije ni pokušano. Međutim, Ustavni sud nalazi da su ostali postupajući sudovi efikasno odlučivali, tako je prvi žalbeni postupak trajao devet meseci, ponovni prvostepeni postupak je trajao oko godinu dana, a drugi žalbeni postupak kojim je postupak pravnosnažno okončan, trajao je godinu i po dana .

Ustavni sud i u ovom predmetu konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Po oceni Suda, predmet spora je za podnosioca bio od nesumnjivog materijalnog značaja i podnosilac je imao legitiman interes da se postupak okonča u razumnom roku.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da je podnosilac u određenoj meri doprineo dužem trajanju predmetne parnice, jer dva ročišta nisu bila održana zbog njegovog odsustva, a jedno na zahtev njegovog punomoćnika, što je produžilo trajanje postupka za nepunih godinu dana.

Ustavni sud nalazi da predmetni postupak nije bilo složen jer tokom postupka nije bilo posebno kompleksnih činjeničnih i pravnih pitanja koje je postupajući sud trebalo da razjasni pre odlučivanja.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zaje mčeno članom 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu P1. 17855/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Čačku P1. 9457/04), te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednost po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dos tavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopunama Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpe o podnosi lac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka , kao i doprinos podnosioca dužini trajanja postupka, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo usled neefikasnog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenim licima treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova postupka po ustavnoj žalbi, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova pred Ustavnim sudom (videti npr. Odluku Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine).

7. Analizirajući navode ustavne žalbe u odnosu na osporenu presudu Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 600/13 od 4. aprila 2013. godine sa stanovišta prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava na koje su u ustavnoj žalbi ukazuje, Ustavni sud je i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatovao da nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i načina na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku koji je vođen radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. U tom smislu, ocenjujući postojanje povrede prava na pravično suđenje, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u tom postupku, od strane redovnih sudova, eventualno, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava i da li je primena materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, da bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Stoga je Ustavni sud najpre ispitao da li je postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe i u kome je donet a osporen a presud a u celini bio pravičan na način na koji to garantuje odredba člana 32. stav 1. Ustava.

U vezi s tim, Ustavni sud je utvrdio da su o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za utvrđivanje prava na isplatu razlike zarade odlučivali zakonom ustanovljeni sudovi, koji su u postupku sprovedenom u skladu sa zakonom utvrdili činjenično stanje od značaja za donošenje odgovarajuće odluke i odlučili o pravu podnosi oca ustavne žalbe primenom materijalnih propisa kojima su tada ta prava bila uređena. Po oceni Ustavnog suda, utvrđeno činjenično stanje, kao i obrazloženje zauzetog pravnog stava u ovoj stvari, predstavljaju ustavnopravno utemeljen osnov za donošenje osporene presud e.

Prema stanovištu Ustavnog suda, zakonitost odluke o isplati plata, kao i pravilnost obračuna visine plata se ne ocenjuje u parničnom postupku. Naime, podnosi ocu ustavne žalbe je plata redovno isplaćivana u visini utvrđenoj odlukom nadležnog organa, pa stoga proizlazi da isplata koja je vršena u skladu sa pravnosnažnim pojedinačnim aktom ne predstavlja nepravilan i nezakonit rad državnog organa. Takva odgovornost bi, nasuprot tome, mogla postojati samo u situaciji kada bi nadležni organ bez zakonskih razloga uskratio isplatu plate, odnosno na drugi način nepravilno, nezakonito ili selektivno postupao u izvršenju pojedinačnih rešenja.

Ustavni sud ukazuje da je isti stav zauzeo u više svojih odluka (videti npr. Odluku Už-860/2009 od 22. septembra 2011. godine).

Kako podnosilac smatra da mu je pravo na pravično suđenje povređeno zbog nepostojanja potpunog obrazloženja u osporenoj odluci, Ustavni sud ističe da je jedan od elemenata prava na pravično suđenje i pravo na obrazloženu sudsku odluku i ono podrazumeva obavezu suda da navede jasne, dovoljne i razumljive razloge na kojima zasniva svoju odluku, čime se istovremeno daje garancija stranci da je nadležni sud, ovde konkretno drugostepeni, razmotrio njegove navode i argumente koje je istakao u postupku po žalbi pobijajući odluku prvostepenog suda kojom nije zadovoljan. Pri tome, ovakva obaveza ne znači da je sud dužan da u odluci navede detaljne odgovore na svako od postavljenih pitanja i iznetih argumenata. Mera u kojoj postoji obaveza davanja obrazloženja zavisi od prirode odluke i instancione nadležnosti suda koji odluku donosi. Uzimajući u obzir da podnosilac ustavne žalbe ističe da Apelacioni sud u Kragujevcu nije odgovorio na navode iz žalbe protiv prvostepene odluke, Ustavni sud ukazuje da je prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, u takvoj pravnoj situaciji (prilikom ocene da li obrazloženje sudskog akta zadovoljava standarde pravičnog suđenja) neophodno sagledati da li je žalbeni sud ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta ili se zadovoljio pukim potvrđivanjem odluke prvostepenog suda (videti presudu u predmetu Helle protiv Finske, predstavka broj 157/1996/776/1977 od 19. decembra 1997. godine, stav 60.). Polazeći od iznetog, a imajući u vidu sadržinu obrazloženja osporene presude, Ustavni sud je ocenio da je Apelacioni sud u Kragujevcu odgovorio na odlučna pitanja i dao jasne i dovoljne razloge za zauzet stav i ocenu. Ukazujući još jednom na stav da obaveza drugostepenog suda da obrazloži odluku ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve navode iz izjavljene žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je drugostepeni sud u osporenoj presudi iznete stavove i ocene dovoljno obrazložio.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 600/13 od 4. aprila 2013. godine.

U pogledu navoda podnosioca o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnosilac nije dostavio bilo kakve dokaze da je Apelacioni sud u Kragujevcu u istovetnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosio drugačije (različite) odluke u odnosu na osporenu presudu, a što je osnovni uslov da bi se o povredi navedenog ustavnog prava moglo odlučivati.

U pogledu navoda o povredi prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnosilac svoje navode o povredi ovog ustavnog prava obrazlaže istim razlozima kao za povredu prava na pravično suđenje, te povreda tog prava nije razmatrana.

U vezi navoda podnosioca kojima se poziva na povredu načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se ovim ustavnim odredbama ne jemči nijedno posebno (samostalno) ljudsko pravo, već je reč o osnovnom načelu na kome, saglasno Ustavu, počiva ostvarivanje svih Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda. Stoga je povreda ovog ustavnog načela uvek akcesorne prirode, jer mora biti vezana za istovremeno utvrđenu povredu ili uskraćivanje nekog određenog ustavnog prava ili slobode. U tom smislu, da bi Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi cenio da li je osporenim pojedinačnim aktima ili radnjom došlo do diskriminacije podnosioca, navodi o učinjenoj diskriminaciji moraju biti u vezi sa povredom ili uskraćivanjem označenog ljudskog ili manjinskog prava ili slobode na osnovu nekog ličnog svojstva, o čemu u konkretnom slučaju nije reč.

Stoga je u drugom delu tačke 3. izreke ustavna žalba u navedenom delu odbačena, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, zbog nepostojanja pretpostavki utvrđenih Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

8. Saglasno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka o ustavnoj žalbi zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti