Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za konstituisanje službenosti prolaza koji je trajao skoro 17 godina. Neefikasnost i dugi periodi neaktivnosti suda bili su prevashodni uzrok predugog trajanja postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Goran Ilić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Lepe Marković iz Pudaraca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici veća održanoj 16. januara 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Lepe Marković i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Petim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1639/06 (kasnije pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 40310/10) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

3. Nalaže se nadležnom sudu da preduzme sve mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Lepa Marković iz Pudaraca je 15. juna 2010. godine, preko punomoćnika Bojane Pavlović Sarić, advokata iz Grocke, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji se vodio pred Petim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1639/06 (kasnije pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 40310/10) i povrede prava iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda .

Podnositeljka je u ustavnoj žalbi, pored ostalog, navela: da je njen suprug podneo tužbu Petom opštinskom sudu u Beogradu radi konstituisanja stvarne službenosti prolaza koja je zavedena pod brojem P. 3003/96; da je od ukidanja tri prvostepene presude prošlo više od osam godina, u kom periodu nije doneta prvostepena presuda; da je od podnošenja tužbe proteklo četrnaest godina za koje vreme tužilac i njegovi pravni sledbenici ne koriste parcelu, jer do iste nemaju put, a sud nije odlučio o njihovom zahtevu za konstituisanje službenosti prolaza. Predložila je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, a istakla je i zahtev za naknadu nematerijalne štete i naknadu troškova postupka.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07 i 99/11 ), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno nje govo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu , spise predmeta Petog opštinskog suda u Beogradu P. 1639/06 (Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 40310/10), te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac, pravni prethodnik podnositeljk e ustavne žalbe , je 20. avgusta 1996. godine podne o tužbu Petom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuže nog Blagoja Pantelića iz Pudaraca kojom je tražio konstituisanje prava službenosti prolaza pešice, motornim vozilom tužioca kao vlasnika povlasnog dobra preko poslužnog dobra, što je tuženi kao vlasnik poslužnog dobra dužan priznati i trpeti, kao i da tužilac pravo službenosti na osnovu ove presude uknjiži u zemljišnim knjigama u korist svakidašnjeg vlasnika parcela i da se obaveže tuženi da poruši betonsku ogradu koju je izgradio na tužiočevoj parceli i da naknadi troškove parničnog postupka ili da se obaveže tuženi da tužiocu preda u posed katastarsku parcelu broj 1957/2, KO Pudarci, deo koji se nalazi uz katastarsku parcelu broj 1954/4 , KO Pudarci i da poru ši betonsku ogradu koja odvaja preostali de o parcele 1957/2 , KO Pudarci i da se obaveže da naknadi troškove parničnog postupka. Tužilac je u tužbi predložio i određivanje privremene mere kojom je tražio da se naloži tuženom da mu dozvoli prolazak postojećim putem, radi ulaska u katastarsku parcelu 1957/2, KO Pudarci, kao i da ukloni betonsku ogradu koju je izgradio na tužiočevoj katastarskoj parceli 1957/2 , KO Pudarci u roku od 24 časa.

Pripremno ročište održano je 2. septembra 1996. godine i na istom je određeno izvođenje dokaza uviđajem na licu mesta uz prisustvo sudskog veštaka, a dokaz je izveden 20. septembra 1996. godine. Nakon toga su održana ročišta 23. januara 1997. godine i 28. februara 1997. godine, na ko jima je izveden dokaz saslušanjem svedoka .

Rešenjem Petog opštinskog suda u Beogradu P. 3003/96 od 28. februara 1997. godine određena je privremena mera i naloženo je tuženom da tuži ocu dozvoli prolazak postojećim putem širine 3m preko parcela broj 1953 i 1952, KO Pudarci radi ulaska u parcelu broj 1957/2 , KO Pudarci, kao i da poruši betonsku ogradu koju je izgradio na tužiočevoj parceli 1957/2, KO Pudarci u roku od 24 časa , pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Punomoćnik tužioca je 31. marta 1997. godine podneo predlog za dopunu rešenja o određivanju privremene mere, a rešenjem istog suda P. 3033/96 je od 7. aprila 1997. godine dopunjeno je navedeno rešenje i dodat je stav drugi izreke prema kome žalba ne zadržava izvršenje rešenja i privremena mera traje do pravnosnažnog okončanja parnice u predmetu Petog opštinskog suda u Beogradu P. 3003/96.

Odlučujući o žalbi tuženog, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 4307/97 od 1. jula 1997. godine ukinuo rešenje Petog opštinskog suda u Beogradu P. 3003/96 od 28. februara 1997. godine, dopunjeno rešenjem P. 3003/96 od 7. aprila 1997. godine u celini i spis e predmeta vra tio prvostepenom sudu na dalji postupak.

Na ročištima održanim 30. oktobra, 11. decembra 1997. godine i 19. marta 1998. godine i ročišta od 1. aprila 1998. godine koje je odražano u zemljišno -knjižnom odeljenju, su izvedeni dokazi saslušanjem svedoka, a na ročištu od 1. jula 1998. godine su takođe izvedeni dokazi saslušanjem svedoka i tuženog u svojstvu parnične stranke.

Presudom Petog opštinskog suda u Beogradu P. 3003/96 od 1. jula 1998. godine , u stavu prvom izreke je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tuži oca da se konstituiše pravo službenosti prolaza pešice, motornim vozilom tužioca kao vlasnika povlasnog dobra preko poslužnog dobra, što je tuženi kao vlasnik poslužnog dobra dužan priznati i trpeti, kao i zahtev tužioca da pravo službenosti na osnovu ove presude uknjiži u zemljišnim knjigama u korist svakidašnjeg vlasnika parcela i da se obaveže tuženi da poruši betonsku ogradu koju je izgradio na tužiočevoj parceli i da naknadi troškove parničnog postupka; stavom drugim izreke ove presude je konstatovano da je tužba povučena u delu gde je traženo da se tuženi obaveže da poruši betonsku ogradu koju je izgradio na tužiočevoj parceli; stavom trećim izreke je usvojen alternativno postavljeni tužbeni zahtev tuži oca i obavezan je tuženi da tužiocu omogući nesmetani posed dela katastarske parcele broj 1957/2, KO Pudarci koji se nalazi uz katastarsku parcelu broj 1954 , KO Pudarci ; stavom četvrtim izreke presude je obavezan tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka.

Odlučujući o žalbi, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 7878/98 od 1. aprila 1999. godine ukinuo presudu Petog opštinskog suda u Beogradu P. 3003/96 od 1. jula 1998. godine u stav ovima prvom, trećem i četvrtom izreke i u tim delovima predmet vratio istom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku su održana ročišta 24. juna, 24. septembra i 17. novembra 1999. godine na kojima su izvođeni dokazi saslušanjem svedoka i tužioca kao parnične stranke. Tužilac je na ročištu od 24. septembra 1999. godine subjektivno preinačio tužbeni zahtev tako što umesto umrlog tuženog kao tužen e označ io njegov e univezaln e sukcesor e, zakonske naslednik e. Na ročištu od ržanom 30. februara 2000. godine je naloženo sudskom veštaku da dopuni svoj nalaz, a na sledećem održanom 16. marta 2000. godine je zaključena glavna rasprava

Presudom Petog opštinskog suda u Beogradu P. 1196/99 od 16. marta 2000. godine usvojen je tužbeni zahtev tuži oca, pa j e konstituidsno pravo stalne službenosti prolaza pešice i motornim vozilom tuži oca kao vlasnika povlasnog dobra preko poslužnog dobra što su tuženi dužni dužni priznati i trpeti, kao i da se tužilac po osnovu ove presude može knjiži ti u zemljišnim knjigama sa utvrđenim pravom službenosti po osnovu ove presude u korist svojih parcela

Dopunskim rešenjem Petog opštinskog suda u Beogradu P. 1196/99 od 4. maja 2000. godine obavezani su tuženi da tuži ocu naknade troškove parničnog postupka.

Odlučujući o žalbi tuženih, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 7401/2000 od 27. decembra 2000. godine ukinuo presudu Petog opštinskog suda u Beogradu P. 1196/99 od 16. marta 2000. godine i dopunsko rešenje istog suda P. 1196/99 od 4. maja 2000. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku održano je ročišt e 28. maja 2001. godine, kao i ročište 20. juna 2001. godine na kome je ponovo određeno izvođenje dokaza uviđajem na licu mesta, a navedni dokaz izveden je 25. juna 2001. godine.

Podneskom od 9. jula 2001. godine tuži lac je predložio određivanje privremene mere, nakon čega je održano ročište 18. jula 2001. godine radi odlučivanja o predlogu tužioca.

Peti opštinski sud u Beogradu je rešenjem P. 853/01 od 19. jula 2001. godine odredio predloženu privremenu meru i naložio tuženima da tužiocu odmah , a najkasnije u roku od 48 časova od prijema rešenj a, omogu će iznošenje kulture sa označenih katastarskih parcela, nesmetanim prolaskom peške i motornim vozilom preko označenih katastarskih parcela, i to postojećim putem , te da ova privremena mera ostaje na snazi osam dana od dana izvršenja, a eventualno izjaveni prigovor na reš enje o određivanju privremene mere ne zadržava njegovo izvršenje.

Zatim su održana ročišta 4. oktobra 2001. godine i 12. novembra 2001. godine, na ko jima su izvedeni dokaz i saslušanjem parničnih stranaka i zaključena je glavna rasprava.

Presudom Petog opštinskog suda u Beogradu P. 853/01 od 12. novembra 2001. godine odbijen je tužbeni zahtev tuži oca za konstituisanje prava stalne službenosti prolaza pešice i motornim vozilom tužioca kao vlasnika povlasnih dobara, preko poslužnog dobra tuženih, što su tuženi dužni priznati i trpeti, kao i zahtev da se tužilac po osnovu ove presude uknjiži u zemljišne knjige sa utvrđenim pravom službenosti po osnovu ove presude u korist svojih parcela. Stavom drugim izreke presude je odbačen alternativni tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obavežu tuženi da mu predaju u posed deo označenih katastarskih parcela. Stavom trećim izreke presude je obavezan tužilac da tuženima naknadi troškove parničnog postupka.

Odučujući o žalbi tužioca, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 1928/2002 od 12. aprila 2002. godine ukinuo presudu Petog opštinskog suda u Beogradu P. 853/01 od 12. novembra 2001. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku održana su ročišta 4. jula i 24. septembra 2002. godine, a podneskom od 16. jula 2002. godine tuži lac je ponovno predložio određivanje privremene mere .

Peti opštinski sud u Beogradu je rešenjem P. 1583/02 od 25. septembra 2002. godine odbio kao neosnovan predlog tuži oca za određivanje privremene mere kojim je tražio da se naloži tuženima da mu najkasnije u roku od 48 časova omoguće nesmetan prolazak peške i motornim vozilom preko označenih katastarskih parcela, radi ulaska u svoje parcele u cilju obrađivanja istih.

Na ročištu održanom 16. novembra 2002. godine je određeno izvođenje dokaza veštačenjem.

Odlučujući o prigovoru tužioca na rešenje prvostepenog suda P. 1583/02 od 25. septembra 2002. godine kojim je odbijen kao neosnovan predlog tuži oca za određivanje privremene mere, veće prvostepenog suda je rešenjem IPV 91/02 od 25. novembra 2002. godine odbilo kao neosnovan prigovor tuži oca i potvrdilo u celosti osporeno rešenje.

Nalaz i mišljenje sudskog veštaka je dostavljen 9. jula 2003. godine, gotovo nakon osam meseci od davanja naloga sudskom veštaku. Tužilac je podneskom od 23. oktobra 2003. godine predloži o da sud zakaže ročište u ovoj pravnoj stvari, a ročište je zakazano za 26. februar 2004. godine, nakon godinu dana i tri meseca od prethodno održanog ročišta i na istom je ponovo naloženo sudskom veštaku da izađe na lice mesta i da nakon toga dostavi svoj nalaz i mišljenje. Sudski veštak je nakon tri meseca dostavio zapisnik o izvršenom uviđaju na licu mesta, a nakon devet meseci je održano ročište 16. novembra 2004. godine.

Zatim je održan o ročišt e 18. februara 2005. godine, a rešenjem Petog opštinskog suda u Beogradu P. 1583/02 od 2. marta 2005. godine je prekinut parničnni postupak zbog smrti tužioca i konstatovano je da će se postupak nastaviti kad naslednik ili staralac zaostavštine preuzmu postupak sami ili na poziv suda, a po predlogu protivne strane.

Tužilja, ovde podnositeljka ustavne žalbe , je 19. januara 2006. godine podnela predlog za nastavak postupka. Na ročištu održanom 2. juna 2006. godine je nastavljen postupak u ovoj parnici, a na ročištima održanim 12. oktobra i 12. decembra 2006. godine i 6. februara 2007. godine su i zvedeni dokazi saslušanjem parničnih stranaka i sudskog veštaka. Prvostepeni sud je ponovo odredio izvođenje dokaza uviđajem na licu mesta. Zbog sprečenosti punomoćnika tužioca odloženo je izvođenje dokaza uviđajem zakazano za 5. april 2007. godine, te je uviđaj iz veden nakon dve godine 11. juna 2009. godine, a sudski veštak je tek 12. novembra 2009. godine dostavio dopunski nalaz i mišljenje.

Punomoćnik tužilje je podneskom od 13. maja 2010. godine predložio da sud zakaže ročište i dostavi dopunski nalaz i mišljenje sudskog veštaka. Sledeće ročište je zakazano nakon godinu dana i pet meseci 10. novembra 2010. godine, a na ročištu od 20. decembra 2010. godine je zaključena glavna rasprava.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 40310/10 od 20. decembra 2010. godine je usvojen tužbeni zahtev tužilje pa je ustavnovljeno pravo sezonske službenosti prolaza pešice i motornim vozilima u korist povlasnih dobara, preko poslužnih dobara, što su tuženi dužni priznati i trpeti, kao i trpeti da se tužilja po osnovu ove presude uknjiži kao titular prava sezonske službenosti prolaza preko poslužnih dobara, parcela tuženih u korist svakodobnog vlasnika povlasnih dobara označenih u presud i, po pravnosnažnosti presude. Stavom drugim izreke ove presude su obavezani tuženi da tužilji solidarno naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 401.100,00 dinara.

Odlučujući o žalbi tuženih, Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž. 5256/11 od 8. marta 2011. godine u stavu prvom izreke odbio kao neosnovanu žalbu tuženih i potvrdio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 40310/10 od 20. decembra 2010. godine u stavu prvom izreke , a stavom drugim izreke je ukinuo rešenje o troškovima parničnog postupka, sadržano u stavu drugom izreke presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 40310/10 od 20. decembra 2010. godine i predmet je u tom delu vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 40310/10 od 7. septembra 2012. godine obavezani su tuženi da tuži lji solidarno naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 363.825,00 dinara.

Tuženi su na navedeno rešenje prvostepenog suda izjavili žalbu 22. novembra 2012. godine.

4. Odredbom Ustava na čiju se povredu poziva podnositeljka u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.) .

Zakonom o parničnom postupku "Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, (6/80), 36/80, (43/82 i 72/82), 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', broj 125/04, 111/09 i 36/11) je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10.) .

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja počinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja parničnog postupka od podnošenja tužbe pravnog prethodnika tužilje 20. avgusta 1996. godine do okončanja osporenog parničnog postupka u pogledu tužbenog zahteva presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5256/11 od 8. marta 2011. godine.

Ustavni sud je cenići navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, utvrdio da je osporeni postupak trajao sedamnaest godina.

Imajući u vidu da je pojam razumnog trajanja parničnog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji vode postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud pri ocenjivanju povrede prava na suđenje u razumnom roku ispituje da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da je prevashodni uzrok nedopustivo dugog trajanja predmetnog postupka nedelotvorno i neefikasno postupanje Petog opštinskog suda u Beogradu i Okružnog suda u Beogradu. Posebno treba imati u vidu činjenicu da su u toku postupka tri puta ukidane prvostepene presude, kao i rešenja o određivanju privremene mere, u postupku po žalbi i da je drugostepeni sud vraćao spise predmeta prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Pred prvostepenim sudom je više puta izvođen dokaz uviđajem na licu mesta uz prisustvo sudskog veštaka. Prvostepeni sud je sudskom veštaku više puta nalagao da dopuni svoj nalaz i mišljenje, te nije koristio zakonska ovlašćenja u pogledu sankcionisanja sudskog veštaka. Pravni prethodnik tužilje i tužilja su više puta predlagali zakazivanje ročišta u ovoj parnici. Prvostepeni sud u periodu od 16. novembra 2002. godine od 26. februara 2004. godine i u periodu od 6. februara 2007. godine do 10. novembra 2010. godine nije preduzimao parnične radnje. Nakon stupanja tužilje u parnicu i sprovedenog uviđaja na licu mesta, prvostepeni sud je zakazao ročište po proteku jedne godine i pet meseci od donošenja rešenja o izvođenju ovog dokaza, a sudski veštak je nakon pet meseci od sprovedenog uvišaja dostavio dopunski nalaz i mišljenje.

Pravni prethodnik podnositeljke ustavne žalbe, podnositeljka i njen punomoćnik su se uredno odazivali na sve pozive suda i aktivno učestvovali u postupku, pri čemu nisu zloupotrebljavali svoja procesna ovlašćenja.

Predmet parničnog postupka, po oceni Ustavnog suda, jeste od velikog interesa za podnositeljku ustavne žalbe, budući da se radi o konstituisanju sezonske službenosti prolaza u korist povlasnog dobra, preko poslužnih dobara tuženih i pristupa kulturama podnositeljke preko poslužnih dobara.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u tački 1. izreke.

Imajući u vidu da parnični postupak još uvek nije pravnosnažno okončan, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odredio da se štetne posledice utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava otklone nalaganjem nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se postupak okončao u najkraćem roku, pa je odlučio kao u tački 3. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpe la zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka od trenutka stupanja podnositeljke u parnicu 19. januara 2006. godine. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela isključivo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

U pogledu zahteva podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da je odredbama člana 6. Zakona o Ustavnom sudu propisano da se u postupku pred Ustavnim sudom ne plaća taksa i da učesnici u postupku pred ovim sudom snose svoje troškove.

7. Polazeći od iznetog, a na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1.) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07 i 99/11) , Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti