Odluka o neosnovanosti ustavne žalbe u sporu za naknadu štete

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Vrhovnog suda Srbije. Sud je utvrdio da nije povređeno pravo na pravično suđenje niti pravo na jednaku zaštitu prava, jer navodi o pristrasnosti nisu dokazani, a sudska odluka je zasnovana na prihvatljivom tumačenju prava.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Dejana Stojiljkovića, Zorana Petrovića i Krsta Radojevića, svih iz Ćuprije, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 22. decembra 2009. godine, doneo je

 

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Dejana Stojiljkovića, Zorana Petrovića i Krsta Radojevića izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 1769/06 od 7. februara 2007. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dejan Stojiljković, Zoran Petrović, Krsto Radojević, Branislav Milosavljević, svi iz Ćuprije, i Tinko Stoiljković iz Jagodine, su 21. decembra 2007. godine, preko punomoćnika, advokata Milana Cvetkovića iz Beograda, podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 1769/06 od 7. februara 2007. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 2663/06 od 28. decembra 2006. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava. Tinko Stoiljković iz Jagodine je 30. januara 2009. godine, preko punomoćnika, advokata Milana Cvetkovića iz Beograda, podneo dopunu ustavne žalbe kojom je osporio i rešenje Vrhovnog suda Srbije Rev. 1534/07 od 17. septembra 2008. godine, zbog povrede navedenih ustavnih prava.
2. Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 42. st. 3. i 4. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08 i 27/08), doneo odluku da se razdvoje postupci po ustavnoj žalbi, pa je formiran poseban predmet koji je zaveden pod brojem Už. 1293/09 - ustavna žalba Branislava Milosavljevića i Tinka Stoiljkovića izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 2663/06 od 28. decembra 2006. godine i rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. 1534/07 od 17. septembra 2008. godine.
3. U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da su podnosioci ustavne žalbe podneli Opštinskom sudu u Ćupriji tužbu protiv Državne zajednice Srbija i Crna Gora - Ministarstvo odbrane - VP 4418 Ćuprija radi naknade materijalne štete na ime razlike između isplaćenog i pripadajućeg iznosa plate koju su podnosioci ostvarili kao profesionalna vojna lica; da je, u cilju zaštite navedenih prava, veliki broj profesionalnih vojnih lica i civilnih lica na službi u Vojsci pokrenulo parnične postupke pred prvostepenim sudovima u Republici Srbiji; da je na sastanku na kome su prisustvovali predsednik Vrhovnog suda Srbije, predsednik Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije, predsednik Drugog opštinskog suda u Beogradu i načelnik Odeljenja za imovinsko-pravne poslove Ministarstva odbrane kao zastupnik tužene, "postignut dogovor o načinu odlučivanja o tužbenim zahtevima profesionalnih vojnih lica i civilnih lica na službi u vojsci"; da je održavanjem sastanka i postizanjem dogovora između sudija Vrhovnog suda Srbije i zastupnika tužene povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na nepristrasno suđenje; da je "posledica takvog dogovora" osporena presuda Vrhovnog suda Srbije Rev. 1769/06 od 7. februara 2007. godine (u čijem donošenju je učestvovao i predsednik Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije Predrag Trifunović), kojom je odbijena, kao neosnovana, revizija podnosilaca ustavne žalbe izjavljena protiv presude Okružnog suda u Jagodini Gž 1. 861/06 od 12. jula 2006. godine; da je Vrhovni sud Srbije pogrešno primenio propise kojima su regulisane plate profesionalnih vojnih lica; da "za Predraga Trifunovića i sudije Vrhovnog suda Srbije nisu bili od uticaja dokazi koji su izvedeni u prvostepenom postupku"; da je u postupku po reviziji "na najgrublji način povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje jer Vrhovni sud nije štitio zakonom utvrđena prava na naknadu materijalne štete"; da je osporena presuda u suprotnosti sa ranijim odlukama Vrhovnog suda Srbije po reviziji u postupcima povodom istih činjeničnih i pravnih situacija, pa je povređeno i pravo podnosilaca ustavne žalbe na jednaku zaštitu prava. Podnosioci predlažu da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu presudu, kao i da "naredi da se uklone štetne posledice presude".
4. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
5. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporenu presudu Vrhovnog suda Srbije i priloženu dokumentaciju uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:
Podnosioci ustavne žalbe su podneli Opštinskom sudu u Ćupriji tužbu protiv tužene Državne zajednice Srbija i Crna Gora - Ministarstvo odbrane - VP 4418 Ćuprija, radi naknade materijalne štete na ime razlike između isplaćenog i pripadajućeg iznosa plate koju su podnosioci ostvarili kao profesionalna vojna lica u Vojsci Srbije i Crne Gore.
Opštinski sud u Ćupriji je 28. septembra 2005. godine doneo presudu P1.134/05, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužilaca i obavezao tuženu da, na ime razlike između isplaćenog i pripadajućeg iznosa plate utvrđenog odredbama člana 75. Zakona o Vojsci Jugoslavije i Odlukom Savezne vlade E. p. broj 2 od 5. januara 2000. godine, isplati tužiocima odgovarajuće novčane iznose za period 1. oktobar 2000. - 31. decembar 2003. godine. U obrazloženju prvostepene presude je istaknuto: da je prvostepeni sud imao u vidu pravno shvatanje Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije, po kome nadležnost upravnog organa za postupanje po zahtevu za ostvarivanje naknade predviđene Zakonom o Vojsci Jugoslavije ne isključuje nadležnost redovnog suda da postupa u parnici za naknadu štete zbog nezakonitog i nepravilnog rada državnog organa; da je za vremenski period 1. januar 2000. - 31. decembar 2004. godine obezbeđeno dovoljno novčanih sredstava u budžetu za isplatu plata profesionalnim vojnim licima i civilnim licima u vojsci, u smislu odredaba čl. 75. i 137. Zakona o Vojsci Jugoslavije i Odluke Savezne vlade od 5. januara 2000. godine; da su sredstva iz budžeta namenjena za isplatu plata preusmerena u druge namene; da su plate tužiocima mogle biti isplaćene saglasno navedenim zakonskim propisima da su se predviđena sredstva namenski koristila; da je sud zaključio da prosečna plata tužilaca po činu i položaju ne može biti manja od iznosa propisanih odredbama člana 75. Zakona o Vojsci Jugoslavije i Odluke Savezne vlade od 5. januara 2000. godine; da na osnovu navedenih propisa vojni organi donose upravne akte kojima određuju visinu plate tužiocima; da nakon toga nastaje obaveza tužene na isplatu plate tužiocima; da takva obaveza predstavlja obligaciju koja nastaje iz posebnih činjenica predviđenih zakonom i podzakonskim aktima.
Okružni sud u Jagodini je, postupajući po žalbi zakonskog zastupnika tužene, presudom Gž 1. 861/06 od 12. jula 2006. godine preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužilaca kao neosnovan. U obrazloženju drugostepene presude je istaknuto: da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo; da je odredbom člana 75. Zakona o Vojsci Jugoslavije propisan način utvrđivanja ukupnog iznosa novčanih sredstva za plate profesionalnih vojnika i da se ta odredba primenjuje u meri i visini odobrenih sredstava iz saveznog budžeta za isplatu plata profesionalnih vojnika; da se u konkretnom slučaju primenjuje Uredba o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Srbije i Crne Gore koja bliže uređuje način bodovanja plata profesionalnih vojnika po činu u vojsci i propisuje kriterijume za isplatu; da je članom 52. stav 1. navedene Uredbe propisano da Savezna vlada, u smislu čl. 75. i 137. Zakona o Vojsci Jugoslavije, određuje koeficijent za utvrđivanje ukupnog iznosa sredstava za plate profesionalnih vojnika i civilnih lica u vojsci i da je članom 52. stav 2. Uredbe propisano da ministar odbrane, u okviru ukupnih iznosa sredstava iz stava 1. istog člana, donosi odluku o vrednosti boda, odnosno o vrednosti koeficijenta za obračunavanje plata i drugih novčanih primanja profesionalnih vojnika i civilnih lica u vojsci; da proizlazi da su postojali okviri ukupnih iznosa novčanih sredstava koja se izdvajaju u skladu sa Zakonom o saveznom budžetu, te su tužiocima isplaćene plate u skladu sa izdvojenim sredstvima, zbog čega im ne pripada tražena razlika zarade.
Tužioci su izjavili reviziju protiv presude Okružnog suda u Jagodini Gž 1. 861/06 od 12. jula 2006. godine i istovremeno su podneli zahtev za izuzeće sudija Vrhovnog suda Srbije Predraga Trifunovića, Vesne Popović, Jasminke Stanojević, Mirjane Grubić, Milomira Nikolića, Slobodana Dražića, Biljane Dragojević, Vlaste Jovanović, Jelene Borovac i Ljubice Jeremić. Oni su izrazili sumnju u nepristrasnost navedenih sudija prema tuženoj, imajući u vidu sastanak koji je održan između predsednika Vrhovnog suda Srbije, predsednika Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije, predsednika Drugog opštinskog suda u Beogradu i načelnika Odeljenja za imovinsko-pravne poslove Ministarstva odbrane.
Predsednik Vrhovnog suda Srbije je 25. decembra 2006. godine rešenjem VII Su. 266/06 odbio kao neosnovan zahtev tužilaca za izuzeće navedenih sudija Vrhovnog suda Srbije, ističući da razlozi koji su istaknuti u zahtevu ne predstavljaju okolnosti koje mogu dovesti u sumnju nepristrasnost sudija.
Vrhovni sud Srbije je 7. februara 2007. godine doneo osporenu presudu Rev. 1769/06, kojom je odbio kao neosnovanu reviziju tužilaca izjavljenu protiv presude Okružnog suda u Jagodini Gž 1. 861/06 od 12. jula 2006. godine. U obrazloženju osporene presude se navodi: da je drugostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo kada je odbio tužbeni zahtev tužilaca; da pojedinačno rešenje nadležnog starešine o visini plate predstavlja upravni akt, jer se tim rešenjem utvrđuje pravo na platu profesionalnog vojnika i visina plate; da se zakonitost navedenih rešenja i pravilnost obračuna visine plate ne može ocenjivati u parničnom postupku, već isključivo u upravnom postupku i upravnom sporu; da je u konkretnom slučaju isplata plata tužiocima vršena na osnovu pravosnažnih i konačnih rešenja i da su plate redovno isplaćivane u visini utvrđenoj odlukom nadležnog organa; da je u ovoj pravnoj stvari bez uticaja da li su budžetom bila predviđena sredstva za isplatu plata u većem iznosu i da li su ta sredstva namenski korišćena; da su zahtevi tužilaca za isplatu plata u većem iznosu od onog koji je utvrđen odlukom nadležnog organa neosnovani, jer isplata u skladu sa pravosnažnim rešenjem ne predstavlja nepravilno i nezakonito postupanje državnog organa te, u smislu odredbe člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, ne postoji odgovornost države za štetu; da bi država bila odgovorna samo u situaciji kada bi nadležni organ bez zakonskog razloga uskratio isplatu plate u celini ili delimično ili vršio selekciju prilikom ispunjenja obaveza po rešenjima starešine ili na drugi način nezakonito ili nepravilno postupao u izvršenju pojedinačnih rešenja.
6. U parničnom postupku u predmetu Opštinskog suda u Užicu P. 85/04 (spor između Vladimira Krstića iz Užica i Državne zajednice Srbija i Crna Gora - Ministarstvo odbrane - VP 2697 Užice), zastupnik tužene je 19. marta 2004. godine podneo predlog za prekid postupka u ovoj pravnoj stvari do zauzimanja stava Vrhovnog suda Srbije po pitanju osnovanosti tužbenog zahteva. Istakao je da je, zbog velikog broja postupaka povodom tužbenih zahteva profesionalnih vojnih lica za naknadu materijalne štete i u cilju efikasnijeg odlučivanja o navedenim zahtevima, održan sastanak između predsednika Vrhovnog suda Srbije, predsednika Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije, predsednika Drugog opštinskog suda u Beogradu i načelnika Odeljenja za imovinsko-pravne poslove Ministarstva odbrane na kome je postignut načelan dogovor da Drugi opštinski sud u Beogradu, kao sud pred kojim se vodi najveći broj ovakvih sporova, donese međupresudu o osnovanosti tužbenog zahteva i da će nakon toga Vrhovni sud Srbije, odlučujući po vanrednim pravnim lekovima, zauzeti stav po pitanju osnovanosti zahteva. Naveo je i da će tužena, u slučaju da Vrhovni sud Srbije zauzme stav o osnovanosti tužbenog zahteva, isplatiti tužiocima vansudskim putem tražene naknade, čime bi prestala potreba za vođenjem ovih sporova pred sudovima u Republici Srbiji.
7. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Odredbama člana 36. Ustava je utvrđeno da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (stav 1.), kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (stav 2.).
Odredbama Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/04) (u daljem tekstu: ZPP) koje se odnose na postupak po reviziji, je propisano: da o reviziji odlučuje Vrhovni sud Srbije (član 396.); da se revizija ne može izjaviti zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja (član 398. stav 2.); da revizijski sud ispituje pobijanu presudu samo u onom delu u kome se ona pobija revizijom i u granicama razloga navedenih u reviziji, pazeći po službenoj dužnosti na bitnu povredu odredaba parničnog postupaka iz člana 361. stav 2. tačka 9) ovog zakona i na pravilnu primenu materijalnog prava (član 399.); da će revizijski sud ako nađe da je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje nepotpuno utvrđeno i da zbog toga nema uslova za preinačenje pobijane presude, rešenjem usvojiti reviziju, ukinuti u celini ili delimično presudu prvostepenog i drugostepenog suda ili samo presudu drugostepenog suda i predmet vratiti na ponovno suđenje istom ili drugom veću prvostepenog, odnosno drugostepenog suda (član 407. stav 2.)
Odredbama Zakona o Vojsci Jugoslavije ("Službeni list SRJ", br. 43/94, 28/96, 22/99, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe u ovoj pravnoj stvari, bilo je propisano: da se ukupan iznos sredstava za plate profesionalnih vojnika utvrđuje prema zvaničnom podatku o neto - zaradi koja služi kao osnov za utvrđivanje zarada zaposlenih u republici članici na čijoj teritoriji je sedište Saveznog ministarstva za odbranu, objavljenom u službenom glasilu te republike, s tim da prosečna plata po činu i položajna plata profesinalnih oficira i oficira po ugovoru ne može biti manja od tri niti veća od pet neto - zarada iz ovog stava, da prosečna plata po činu i položajna plata profesionalnih podoficira i podoficira po ugovoru iznose od 65% do 75%, a prosečna plata vojnika po ugovoru, po činu i dužnosti od 55% do 60% od prosečne plate po činu i položajne plate svih profesionalnih oficira (član 75. stav 1.); da Savezna vlada, pored ostalog, propisuje platu po činu, platu po činu i dužnosti i položajnu platu (član 87.); da načelnik Generalštaba i starešine jedinica, odnosno ustanova koje on odredi rešavaju, pored ostalog, o određivanju plate u Vojsci (član 152. tačka 7)).
Odredbama Uredbe o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije ("Službeni list SRJ", br. 35/94, 9/96, 1/00 i 54/02), koja je važila u vreme podnošenja tužbe u ovoj pravnoj stvari, bilo je propisano: da se ovom uredbom propisuju uslovi i merila za utvrđivanje plate i drugih novčanih primanja profesionalnih vojnika na službi u Vojsci Jugoslavije i da se plata i druga novčana primanja profesionalnih vojnika izražavaju u bodovima (član 1.); da Savezna vlada, u smislu čl. 75 Zakona, određuje koeficijent za utvrđivanje ukupnog iznosa sredstava za plate profesionalnih vojnika u Vojsci i da savezni ministar za odbranu, u okviru ukupnih iznosa sredstava iz stava 1. ovog člana, donosi odluku o vrednosti boda za obračunavanje plata i drugih novčanih primanja profesionalnih vojnika u Vojsci (član 52.); da se plata profesionalnom vojniku u Vojsci utvrđuje na osnovu naredbe, odnosno rešenja o postavljenju na formacijsko, odnosno radno mesto i podataka o oceni rezultata rada, a obračunava se i isplaćuje po platnom spisku (član 53. stav 1.).
Odredbom tačke 1. Odluke Savezne vlade o izmeni Odluke o određivanju koeficijenta za utvrđivanje ukupnog iznosa sredstava za plate profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije ("Službeni list SRJ", br. 35/94, 9/96 i 1/00), koja je važila u vreme podnošenja tužbe u ovoj pravnoj stvari, bilo je propisano da koeficijent za utvrđivanje ukupnog iznosa sredstava za plate profesionalnih vojnika iznosi 3,0 prema neto zaradi po zaposlenom isplaćenoj za prethodni mesec u privredi republike članice na čijoj je teritoriji sedište Saveznog ministarstva za odbranu.
8. Ispitujući navode i razloge iz ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije nije povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje.
Naime, pravo na pravično suđenje predstavlja kompleksno pravo koje sadrži niz prava koja treba da obezbede određene procesne garancije strankama u postupcima u kojima sudovi odlučuju o njihovim pravima i obavezama i zaštite stranke od proizvoljne i arbitrerne primene prava od strane sudova. Ustavni sud konstatuje da pravo na nepristrasno suđenje, kao deo prava na pravično suđenje, podrazumeva odsustvo predrasuda ili naklonosti postupajućeg sudije prema nekoj od stranaka u sporu i ZPP propisuje mehanizme za zaštitu navedenog prava - isključenje i izuzeće sudije. Odredbama člana 66. stav 1. tač. 1) do 7) ZPP propisani su razlozi za isključenje sudije koji objektivno mogu izazvati sumnju u nepristrasnost sudije, nezavisno od njegovog ponašanja. Subjektivna nepristrasnost sudije se pretpostavlja, dok se ne dokaže da ponašanje određenog sudije ili njegova lična ubeđenja (razlozi za izuzeće) ukazuju na pristrasnost u konkretnom sudskom predmetu. S tim u vezi, Ustavni sud je imao u vidu značaj prava na nepristrasno suđenje, kao i posledice koje povredom ovog prava mogu nastati, pa je zaključio da se navedeno pravo, pored prvostepenog i drugostepenog parničnog postupka, garantuje strankama i u postupku po reviziji.
Prema navodima podnosilaca ustavne žalbe, u postupku po reviziji je povređeno njihovo pravo na nepristrasno suđenje, jer su "sudije Vrhovnog suda Srbije i posebno Predrag Trifunović kao predsednik Građanskog odeljenja tog suda, nezakonito postupali kada su održali sastanak sa tuženom stranom u postupku". Uvidom u priloženu dokumentaciju uz ustavnu žalbu, Ustavni sud je utvrdio da navedeni stav podnosilaca ustavne žalbe o postupanju sudija Vrhovnog suda Srbije nije potkrepljen dokazima koji bi ukazivali na pristrasnost sudija koji su, u konkretnom slučaju, učestvovali u donošenju osporene presude, bilo subjektivne, bilo objektivne prirode.
Pored toga, Ustavni sud je utvrdio da je osporenu presudu doneo Ustavom i zakonom ustanovljen sud, u granicama svoje nadležnosti i u postupku sprovedenom u skladu sa zakonskim propisima. Po oceni Ustavnog suda, osporena presuda je zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, Vrhovni sud Srbije je obrazložio svoje pravno stanovište u ovoj pravnoj stvari, tako da se ne može smatrati da je to pravno stanovište posledica proizvoljnog tumačenja od strane suda i neprihvatljive primene materijalnog prava. Stoga, Ustavni sud smatra da u postupku po reviziji pred Vrhovnim sudom Srbije, u konkretnom slučaju, nije povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.
9. Razmatrajući navode i razloge iz ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije nije povređeno ni pravo podnosilaca ustavne žalbe na jednaku zaštitu prava.
Naime, podnosioci ustavne žalbe smatraju da je Vrhovni sud Srbije u istim činjeničnim i pravnim situacijama doneo različite odluke i tako stvorio stanje pravne nesigurnosti na štetu podnosilaca i u tom pogledu su uz ustavnu žalbu priložili tri rešenja Vrhovnog suda Srbije koja su doneta u postupcima po reviziji. Budući da se rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. 866/06 od 15. novembra 2006. godine i Rev. 1091/07 od 31. maja 2007. godine odnose na postupke po reviziji tužilaca koji su tužbenim zahtevom tražili isplatu razlike vojnih penzija, Ustavni sud je cenio eventualnu povredu prava iz člana 36. stav 1. Ustava u odnosu na rešenje Vrhovnog suda Srbije Rev. 1608/05 od 8. februara 2006. godine. Navedenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije su ukinute presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 1148/05 od 9. marta 2006. godine i presuda Okružnog suda u Beogradu Gž. 1/07 od 31. januara 2007. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje, a u obrazloženju rešenja je navedeno: da su zbog pogrešne primene materijalnog prava prvostepeni i drugostepeni sud pogrešno i nepotpuno utvrdili činjenično stanje; da su nižestepeni sudovi propustili da utvrde da li je ovlašćeni organ tužene (Državne zajednice Srbija i Crna Gora - Ministarstvo odbrane - VP 4418 Ćuprija) doneo pojedinačna rešenja o utvrđivanju plate tužiocima i da li je isplata vršena u skladu sa pojedinačnim rešenjima; da od toga zavisi eventualna odgovornost države za štetu. S obzirom na navedeno, Ustavni sud smatra da bi do povrede prava podnosilaca ustavne žalbe iz člana 36. stav 1. Ustava došlo samo u slučaju da je Vrhovni sud Srbije u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneo različite odluke o osnovanosti revizije. Polazeći od toga da je Vrhovni sud Srbije, koristeći procesna ovlašćenja iz člana 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku, doneo rešenje Rev. 1608/05 od 8. februara 2006. godine, kao i činjenice da isti sud u postupku po reviziji podnosilaca ustavne žalbe nije našao da postoji neki od razloga za ukidanje ili preinačenje drugostepene presude, Ustavni sud je ocenio da se podnosioci i lica o čijim pravima je odlučivano navedenim rešenjem, u trenutku donošenja osporene presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 1769/06 od 7. februara 2007. godine, nisu nalazila u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, pa su neosnovani navodi podnosioca da im je osporenom presudom povređeno pravo na jednaku zaštitu prava.
Ispitujući navode i razloge iz ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud je imao u vidu odredbe Zakona o parničnom postupku koje se odnose na postupak po reviziji. Naime, Zakon o parničnom postupku je propisivanjem razloga zbog kojih se može, odnosno ne može izjaviti revizija, ograničio raspravljanje po ovom vanrednom leku samo na pravna pitanja, pa je Ustavni sud našao da su neosnovani navodi podnosioca ustavne žalbe da je Vrhovni sud Srbije u postupku po reviziji trebalo da ceni dokaze, jer se činjenično stanje utvrđuje u prvostepenom i, izuzetno, u drugostepenom parničnom postupku. Takođe, Ustavni sud je uvidom u osporenu presudu utvrdio da je, u konkretnom slučaju, Vrhovni sud Srbije ocenio da u drugostepenom parničnom postupku nisu učinjene bitne povrede postupka na koje sud pazi po službenoj dužnosti i povrede na koje se u reviziji ukazuje, kao i da je drugostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo kada je odbio tužbeni zahtev podnosilaca ustavne žalbe. Stoga je Ustavni sud ocenio da osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 1769/06 od 7. februara 2007. godine nije povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na žalbu ili drugo pravno sredstvo.
10. Na osnovu izloženog i odredbe člana 89. stav 1. u vezi odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/08), Ustavni sud je odlučio kao u izreci.

 

PREDSEDNIK USTAVNOG SUDA dr Bosa Nenadić