Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u upravnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Upravnog suda. Žalba, kojom se osporava odbijanje prava na novčanu naknadu za tuđu negu i pomoć, ne sadrži ustavnopravne razloge, već se svodi na osporavanje činjeničnog stanja i primene zakona.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Miodraga Viduljevića iz Ceremošnje, Kučevo, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 13. oktobra 2011. godine, doneo je
 

R E Š E Nj E

  

Odbacuje se ustavna žalba Miodraga Viduljevića izjavljena protiv presude Upravnog suda 15 U. 344/11 od 27. maja 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Miodrag Viduljević iz Ceremošnje, Kučevo je 23. juna 2011. godine, preko punomoćnika – advokata Dragana Rančića iz Kučeva, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda 15. U 344/10 od 27. maja 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
   
U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno „da je podnosilac ustavne žalbe teško bolestan i nesposoban za samostalan život i privređivanje i da mu je neophodna tuđa nega i pomoć“. Od Ustavnog suda zahteva da poništi osporenu presudu Upravnog suda.
                   
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
                    
Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.
   
Iz navedenih odredaba Ustava i Zakona proizlazi da je jedna od pretpostavki za dopuštenost ustavne žalbe da se ona zasniva na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta sadržine označenih Ustavom zajemčenih prava i sloboda, ukazuje na njihovu povredu ili uskraćivanje.
                       
3. U sprovedenom prethodnom postupku Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom Upravnog suda 15 U. 344/11 od 27. maja 2011. godine, odbijena kao neosnovana tužba tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, u predmetu novčane naknade za pomoć i negu drugog lica.
   
U obrazloženju osporene presude navedeno je: da je rešenjem tuženog Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje - Direkcija Beograd 02/1 broj SDS-I-1093 od 5. novembra 2010. godine odbijena žalba tužioca, izjavljena protiv rešenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala Požarevac D. broj 106242 od 15. aprila 2010. godine, kojim je odbijen zahtev tužioca za priznavanje prava na novčanu naknadu za pomoć i negu; da je podnetom tužbom tužilac osporavao zakonitost rešenja tuženog organa zbog povrede pravila postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava; da prema stanju spisa predmeta nesumnjivo proizilazi da je drugostepeni organ pravilno odbio žalbu tužioca izjavljenu protiv rešenja prvostepenog organa; da nije bilo povreda pravila postupka i da je potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje i pravilno primenjeno materijalno pravo; da je u postupku koji je prethodio donošenju prvostepenog i drugostepenog rešenja utvrđeno da kod tužioca ne postoji potreba za negom i pomoći od strane drugog lica, i da nisu ispunjeni uslovi za priznavanje prava na novčanu naknadu za pomoć i negu drugog lica u skladu sa odredbama čl. 36. i 37. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju („Službeni glasnik RS“, broj 52/96...29/01); da je prvostepeni organ pribavio nalaz, ocenu i mišljenje prvostepenog organa veštačenja broj 489 od 26. marta 2010. godine, a koji je potvrđen u pravilno sprovedenom postupku veštačenja nalazom drugostepenog organa veštačenja broj 568 od 15. septembra 2010. godine, a u skladu sa članom 22. Pravilnika o obrazovanju, organizaciji i načinu rada organa veštačenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje („Službeni glasnik RS“, broj 59/08...75/08), da na osnovu tih nalaza tužilac ne ispunjava uslove iz odredaba čl. 36. i 37. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju za ostvarivanje prava na novčanu naknadu za pomoć i negu drugog lica.
                  
4. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je osporenom presudom donetom u upravnom sporu povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, koje svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
      
Imajući u vidu sadržinu navedenog prava i razloge ustavne žalbe na kojima se tvrdnje o povredi ovog prava zasnivaju, Ustavni sud najpre ukazuje na to da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova, odnosno drugih nadležnih državnih organa. U postupku ustavnosudske zaštite Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda, Ustavni sud utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do njihove povrede ili uskraćivanja. Zadatak Ustavnog suda u konkretnom slučaju je da ispita da li je upravnosudski postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe u celini bio pravičan na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava.
        
Ustavni sud je ocenio da podnosilac u ustavnoj žalbi ne navodi ustavnopravne razloge koji bi ukazivali da mu je osporenom presudom Upravnog suda povređeno pravo na pravično suđenje, već od Ustavnog suda u suštini zahteva da kao instancioni sud ispita zakonitost osporenog pojedinačnog akta, naglašavajući u ustavnoj žalbi nezadovoljstvo u odnosu na presudu Upravnog suda kojom je odbijena njegova tužba i utvrđeno da ne ispunjava uslove za ostvarivanje prava na novčanu naknadu za pomoć i negu drugog lica.
       
Naime, podnosilac ustavne žalbe, ponavljajući razloge već iznete u tužbi Upravnom sudu, zapravo traži da Ustavni sud ispita kako pravilnost primene prava, tako i pravilnost činjeničnog stanja utvrđenog u postupku koji je prethodio ustavnosudskom. Ustavni sud, pri tome, konstatuje da su rešenja koja su doneta u upravnom postupku doneli nadležni organi, uz primenu merodavnih odredaba materijalnog prava. Zakonitost drugostepenog upravnog akta je bila predmet preispitivanja u upravnom sporu pred zakonom ustanovljenim sudom i osporena odluka je zasnovana na odredbama člana 36. merodavnog Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju i odredbi člana 22. Pravilnika o obrazovanju, organizaciji i načinu rada organa veštačenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje.
       
Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da se izneti navodi ustavne žalbe ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima iz kojih bi proizlazila povreda procesnih garancija utvrđenih u pravu na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.
   
Na osnovu svega izrečenog, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.
                    
5. Saglasno izloženom, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević