Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u dugotrajnom radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu za isplatu minimalne zarade. Postupak, pokrenut 2003. godine, trajao je preko osam godina, obeležen neefikasnim postupanjem suda, što je dovelo do povrede prava.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. D . iz D . S . kod L , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. septembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. D . i utvrđuje da je u postupku koji j e vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P1. 71/10, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. D . iz D . S . kod L . podneo je 6. aprila 2012. godine, preko punomoćnika V . M . A, advokata iz L , Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , zajemčenog član om 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P1. 71/10.

Podnosilac ustavne žalbe iznosi hronološki tok predmetnog postupka i ukazuje na propuste suda koji su, po njegovom mišljenju, doveli do toga da ne može da naplati svoje potraživanje na ime minimalne zarade od tuženog, jer je nad tuženim zaključen stečajni postupak zbog nepostojanja imovine koja bi predstavljala stečajnu masu. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi mu pravo na naknadu štete koju će ostvariti u smislu člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Leskovcu P1. 71/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac S. D, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 21. novembra 2003. godine Opštinskom sudu u Leskovcu tužbu protiv tuženog privrednog društva "K . H . K ." iz L, radi isplate minimalne zarade.

Pripremno ročište, koje je bilo zakazano za 11. april 2005. godine, nije održano zbog sprečenosti sudije.

Do 9. maja 2006. godine, kada je na predlog tužioca određeno finansijsko veštačenje, od ukupno šest zakazanih ročišta, četiri nisu održana, od čega jedno na saglasan predlog stranaka, dva zbog sprečenosti sudije, a jedno zbog neurednog pozivanja tužiočevog punomoćnika. Veštak je nalaz dostavio u septembru 2006. godine, s tim što prethodno dva zakazana ročišta nisu održana jer su se spisi predmeta nalazili kod njega, dok ročište koje je bilo zakazano u oktobru iste godine nije održano na predlog tuženog. Postupajući po nalogu sa ročišta od 24. novembra 2006. godine, veštak je u januaru 2007. godine dostavio samo delimično izjašnjenje na primedbe stranaka, zbog čega mu je nalog ponovljen na sledećem ročištu, po kome je opet samo delimično postupio u februaru 2007. godine. Izjašnjenje na sve navode stranaka sa izmenjenim nalazom veštak je dostavio u aprilu 2007. godine. Sud je, povodom zahteva tuženog za isključenje veštaka, u junu iste godine odredio da se veštačenje na iste okolnosti sprovede preko drugog sudskog veštaka. Međutim, zbog sprečenosti novoimenovanog veštaka da izradi nalaz, veštačenje je povereno Zavodu za sudska veštačenja u Novom Sadu. Do kraja 2007. godine, od ukupno šest zakazanih ročišta četiri nisu održana - dva jer je predmet bio kod veštaka, jedno na molbu tuženog i jedno zbog sprečenosti sudije.

U daljem toku postupka, do februara 2009. godine, od ukupno osam zakazanih ročišta pet nije održano, od čega jedno zbog sprečenosti sudije, a jedno na molbu tužioca. Ostala ročišta nisu održana zbog neurednog pozivanja tužioca, odnosno radi pozivanja veštaka pomenutog Zavoda radi saslušanja, te na predlog tuženog. Na ročištu održanom 24. februara 2009. godine na predlog tužioca određeno je komisijsko veštačenje koje nije sprovedeno do kraja te godine, jer su dve komisije veštaka obavestile sud da ne mogu da se prihvate veštačenja. U toku ove godine održano je još samo jedno ročište, dok preostala tri nisu održana jer su se spisi predmeta nalazili kod veštaka, odnosno zbog sprečenosti sudije.

Na ročištu održanom 4. marta 2010. godine veštačenje je povereno trećoj komisiji veštaka, koja je nalaz dostavila u junu te godine. Do zaključenja glavne rasprave, od šest zakazanih ročišta jedno nije održano jer se predmet nalazio kod veštaka, a jedno zbog nemogućnosti veštaka da urade dopunu nalaza iz razloga što im tuženi nije dostavio relevantnu dokumentaciju.

Presudom prvostepenog suda P1. 71/10 od 24. novembra 2010. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca.

U prilogu podneska od 6. januara 2011. godine tuženi je sudu dostavio rešenje Privrednog suda u Leskovcu St. 128/10 od 24. decembra 2010. godine kojim je nad njim otvoren stečajni postupak.

Rešenjem Apelacionog suda u Nišu Gž1. 231/11 2. marta 2012. godine predmetni parnični postupak je prekinut zbog nastupanja pravnih posledica otvaranja stečaja nad tuženim. Istim rešenjem je odlučeno da će se postupak nastaviti kada stečajni upravnik preuzme postupak ili kada ga sud na predlog protivne strane pozove da to učini. Ovo rešenje uručeno je punomoćniku tužioca 26. marta 2012. godine.

Pored navedenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je iz dokumentacije priložene uz ustavnu žalbu i podataka sa veb-sajta Agencije za privredne registre utvrdio da je tužilac u stečajnom postupku prijavio svoje potraživanje dosuđeno prvostepenom presudom, da je stečajni postupak nad tuženim privrednim društvom zaključen rešenjem Privrednog suda u Leskovcu St. 128/10 od 27. maja 2011. godine iz razloga propisanih članom 13. stav 2. Zakona o stečaju - zbog nepostojanja imovine koja bi predstavljala stečajnu masu, te da je stečajni dužnik brisan iz registra privrednih društava 10. maja 2012. godine.

4. Članom 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Članom 238. stav 1. tačka 2) Zakona o privrednim društvima ( "Službeni glasnik RS", br. 36/11 i 99/ 11), koji se primenjuje od 1. februara 2012. godine, propisano je da d ruštvo prestaje da postoji brisanjem iz registra privrednih subjekata, po osnovu sprovedenog postupka stečaja u skladu sa zakonom kojim se uređuje stečaj.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 111/09 i 36/11 ), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud je dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da s tranka u postupku može biti svako fizičko i pravno lice (član 73. stav 1.); da će se postupak koji je prekinut iz razloga navedenih u članu 214. tač. 1-5. ovog zakona nastaviti se naslednik ili staralac zaostavštine, novi zakonski zastupnik, stečajni upravnik ili pravni sledbenici pravnog lica preuzmu postupak ili kad ih sud na predlog protivne strane pozove da to učine (član 217. stav 1.); da sud može kazniti novčano do 30.000 dinara veštaka koji ne dođe na ročište, iako je uredno pozvan a izostanak ne opravda, kao i veštaka koji bez opravdanog razloga odbije da vrši veštačenje (član 254. stav 1.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od prethodno navedenih činjenica, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 21. novembra 2003. godine i da se od 2. marta 2012. godine nalazi u prekidu na osnovu rešenja Apelacionog suda u Nišu Gž1. 231/11, koje je doneto s pozivom na odredbu člana 214. stav 1. tačka 5) tada važećeg Zakona o parničnom postupku, budući da nijedna od stranaka nije obavestila sud da je stečajni postupak nad tuženim okončan rešenjem Privrednog suda St. 128/10 od 27. maja 2011. godine, s tim što je u međuvremenu taj stečajni postupak zaključen.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li je postupak vođen u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. Kada je reč o dužini trajanja predmetnog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je navedeni postupak trajao preko osam godina, što bi, samo po sebi, moglo da ukazuje da nije okončan u okviru razumnog roka. Ustavni sud je kod ocene navoda ustavne žalbe pošao od činjenice da je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i koja se mora proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu dužine trajanja sudskog postupka.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je, imajući u vidu predmet spora - zahtev za isplatu minimalne zarade , ocenio da se, u konkretnom slučaju, radilo o jednostavnom postupku s obzirom na činjenična i pravna pitanja koja je trebalo raspraviti.

Prema nalaženju Ustavnog suda, podnosilac je imao legitiman interes da se predmetni postupak hitno okonča.

Što se tiče ponašanja podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud konstatuje da je podnosilac u neznatnoj meri doprineo dužini trajanja postupka, budući da jedno ročište nije održano na njegov predlog, a jedno na predlog obe stranke.

Analizirajući postupanje sudova, Ustavni sud konstatuje da je prvostepeni sud pripremno ročište zakazao godinu i po dana posle podnošenja tužbe, te da ukupno pet ročišta nije održano zbog sprečenosti sudije, dok osam ročišta nije održano iz razloga što su se spisi predmeta nalazili kod veštaka koji u ostavljenim rokovima nisu dostavljali nalaze sa mišljenjima, odnosno iz razloga što nisu blagovremeno obaveštavali sud da nisu u mogućnosti da se prihvate veštačenja, a prema kojima sud nijednom nije preduzeo bilo koju meru predviđenu procesnim zakonom.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da ne može postojati nijedan razlog koji bi opravdao ovako dugo trajanje jednog jednostavnog postupka, posebno imajući u vidu da iz utvrđenih činjenica ne proizlazi da je podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem bitno doprineo njegovom trajanju, niti da su postojale takve objektivne okolnosti za čije postojanje sud ne može biti odgovoran, a koje su onemogućavale okončanje spora u okviru standarda razumnog roka.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je neefikasnim i nedelotvornim radom prvostepenog suda podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasniK RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US) , usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 800 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, ali i ponašanje podnosioca ustavne žalbe koje je doprinelo da postupak objektivno duže traje. Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu satisfakciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo prevashodno zbog nedelotvornog i neažurnog postupanja suda. Pri odmeravanju visine naknade namaterijalne štete Ustavni sud je imao u vidu dosadašnju praksu ovog suda i Evropskog suda za ljudska prava, značaj povređenog dobra, socijalne i ekonomske prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u dugotrajnom radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti