Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro sedam godina. Ključni razlog za utvrđenu povredu je trogodišnja neaktivnost drugostepenog suda prilikom odlučivanja o žalbama.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2845/2010
20.12.2012.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša B. Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković , u postupku po ustavnoj žalbi Olgice Kažić iz Leskovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 20. decembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Olgice Kažić i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen u predmetu P. 5394/03 Opštinskog sud a u Leskovcu povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Olgica Kažić iz Leskovca je 14. juna 2010. godine, preko punomoćnika Zlatomira Stevanovića, advokata iz Leskovca, podne la Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu P. 5394/03.

Podnositeljka ustavne žalbe je navela: da je 3. septembra 2003. godine, sa drugim tužiocima , podnela tužbu Opštinskom sudu u Leskovcu , radi poništaja svojeručnog testamenta i utvrđivanja obima zaostavštine ; da je postupak okončan presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 755/10 od 13. maja 2010. godine, dakle posle sedam godina; da je prvostepena presuda doneta posle tri godine od podnete tužbe; da je žalbu protiv prvostepene presude podnela novembra 2006. godine i da Okružni sud u Leskovcu do kraja 2009 godine , do kada je predmet bio u njegovoj nadležnosti , nije odlučio o žalbi, već je Apelacioni sud u Nišu doneo drugostepenu presudu 13. maja 2010. godine; da joj je takvim postupanjem nadležnih sudova povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Podnositeljka je tražila naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170 . Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava uređuje zakonom.

Član 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11) sadrži odredbu koja je istovetna odredbi člana 170. Ustava, a stavom 2. istog člana propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u prethodnom postupku, uvidom u spise predmeta Opštinskog suda u Leskovcu P. 5394/03, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe i drugi tužioci su 3. septembra 2003. godine podneli tužbu Opštinskom sudu u Leskovcu protiv tužene Z.D., radi poništaja svojeručnog testamenta i utvrđivanja obima zaostavštine.

Pred Opštinskim sudom u Leskovcu održano je 14 ročišta za glavnu raspravu, dok šest ročišta nije održano, i to: četiri ročišta nisu održana na zahtev tužene, jedno ročište nije održano jer jedan od tužilaca nije pristupio, a jedno zbog nedolaska svedoka za koga nije bilo dokaza da je uredno pozvan. Na ročištima su izvođeni dokazi saslušanjem svedoka i parničnih stranaka .

Presudom Opštinskog suda u Leskovcu P. 5394/03 od 7. septembra 2006. godine, u stavu 1. izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je traženo da se poništi svojeručni testament pok. S.M, kao neosnovan ; u stavu 2. izreke delimično je usvojen eventualni tužbeni zahtev, te je utvrđeno da je svojeručnim testamentom pok. S.M. povređeno pravo tužilaca na nužni nasledni de o zaostavštin e, te je svojeručni testament reduciran tako što je utvrđeno da su tužioci suvlasnici na zaostavštini na po 1/8 idealnih suvlasničkih delova, pa j e tužena obavezana da tužiocima ustupi pripadajuće suvlasničke delove u postupku fizičke deobe; u stavu 3. izreke odbijen je eventualn i tužben i zahtev u preostalom delu; u stavu 4. izreke odb ijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tr aženo da se utvrdi da zaostavštin u pok. S. M. predstavlja 1/2 idealnih suvlasničkih delova određene katastarske parcele i 1/2 idealnih suvlasničkih delova porodične stambene zgrade na toj parceli , a da preostalih 1/2 idealnih suvlasničkih delova te katastarske parcel e i porodične zgrade predstavlja zaostavštinu pok. M.M; u stavu 5. izreke obavez ana je tužena da tužiocima naknadi parnične troškove.

Podnositeljka ustavne žalbe je podnela žalbu protiv prvostepene presude 10. novembra 2006. godine, a tužena je izjavila žalbu 20. novembra 2006. godine. Spisi predmeta su decembra 2006. godine dostavljeni Okružnom sudu u Leskovcu radi odlučivanja o žalbama.

Do kraja 2009. godine, kada je predmet bio u drugostepenoj nadležnosti Okružnog suda u Leskov cu, taj sud nije odlučio o žalbama.

Nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji, predmet je početkom 2010. godine dostavljen na nadležnost Apelacionom sudu u Nišu, kao drugostepenom sudu. Apelacioni sud u Nišu je o žalbama odlučio presudom Gž. 755/10 od 13. maja 2010. godine, tako što je u odbio kao neosnovane žalbe tužilaca protiv st. 1, 3. i 4. izreke prvostepene presude i tužen e protiv stava 2. izreke i potvr dio prvostepen u presud u Opštinskog suda u Leskovcu P. 5394/03 od 7. septembra 2006. godine u st. 1, 2, 3. i 4. izreke , dok je prvostepenu presudu preinačio u stavu 5. izreke odlučivši da svaka stranka snosi svoje troškve parničnog postupka.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na čiju povredu se podnositeljka ustavne žalbe poziva, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrastan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Takođe, i odredbama Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09), koji je stupio na snagu 22. februara 2005. godine, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, a da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili ugroženih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen tri godine, tako da je za ocenu eventualnog postojanja povrede prava podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe sudu 3. septembra 2003. godine, do njegovog pravnosnažnog okončanja 13. maja 2010. godine.

Razumna dužina trajanja sudskog postupka je relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak, kao i priroda postavljenog zahteva, odnosno značaj predmetnog prava za podnosi oca ustavne žalbe su osnovni kriterijumi koji utiču na ocenu dužine trajanja postupka i određuju da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Analizirajući dužinu trajanja osporenog parničnog postupka, Ustavni sud smatra da bi ukupno trajanje postupka od šest ipo godina u ovom konkretnom slučaju bilo opravdano, imajući u vidu složenost predmeta spora. Naime, radilo se o sporu znatne složenosti u kome je postavljeno više tužbenih zahteva kojima je tražen poništaj svojeručnog testamenta, redukcija testamenta, utvrđivanje obima zaostavštine pravnih prethodnika parničnih stranaka i prava na nužni nasledni deo tužilaca. U parnici su se postavila brojna sporna činjenična i pravna pitanja koja je trebalo raspraviti i o njima doneti odluku po tužbi troje tužilaca.

Saglasno članu 32. stav 1. Ustava, sudski postupci treba da se sprovode u razumnom roku, ali i u skladu sa načelom pravilnog sprovođenja pravde.

Ustavni sud je ocenio da su u prvostepenom postupku pred Opštinskim sudom u Leskovcu ispoštovani i standard efikasnosti, jer je prvostepena presuda doneta nakon tri godine, i načelo pravilnog sprovođenja pravde, jer je prvostep ena presuda potvrđena presudom Apelacionog suda u Nišu. Međutim, Ustavni sud je u ovom slučaju ipak našao da postoji povreda prava na suđenje u razumnom roku zbog trogodišnje neaktivnosti Okružnog suda u Leskovcu u postupku po žalbama podnositeljke i drugih parničnih stranaka, što je suviše dug period da bi se mogao pravdati preopterećenošću tog suda velikim brojem predmeta. Apelacioni sud u Nišu doneo je drugostepenu presudu u kratkom roku od četiri meseca nakon preuzimanja predmeta.

Predmet spora je bio značajan za podnositeljku, imajući u vidu da su se tužbeni zahtev i odnosili na imovinu velike vrednosti.

Ustavni sud je utvrdio da podnositeljka ustavne žalbe nije doprinela dužini postupka, jer se uredno odazivala pozivima suda i nije zloupotrebljavala svoja procesna ovlašćenja.

6. Na osnovu izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava , te je usvojio ustavnu žalbu na osnovu člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu u tački 1. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, obračunatom u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljk a ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku , Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno da trajanje osporenog parničnog postupka u celini zadovoljava standard razumnog roka, te da je navedeno pravo podnositeljke povređeno u drugostepenom parničnom postupku. Ustavni sud smatra da opredeljeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpel a isključivo zbog neažurnog postupanja jednog od žalbenih sud ova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu Ustavnog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenom treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 5. tačka 1) i člana 45. tačka 9), Zakona o Ustavnom sudu odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti