Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u imovinskom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu izjavljenu protiv presuda u sporu radi utvrđenja prava svojine. Sud je ocenio da podnositeljka u suštini osporava utvrđeno činjenično stanje i ocenu dokaza, što ne spada u nadležnost Ustavnog suda, osim u slučaju proizvoljnosti.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2846/2011
27.10.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: zamenik predsednika dr Marija Draškić i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Ćokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Suzane Barac iz Niša, na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 27. oktobra 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Suzane Barac izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Nišu P. 4572/01 od 14. jula 2008. godine, presude Okružnog suda u Nišu Gž. 3997/08 od 27. oktobra 2008. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 518/10 od 13. oktobra 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Suzana Barac iz Niša je 24. juna 2011. godine, preko punomoćnika Sretena Milovanovića advokata iz Niša, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Nišu P. 4572/01 od 14. jula 2008. godine, presude Okružnog suda u Nišu Gž. 3997/08 od 27. oktobra 2008. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 518/10 od 13. oktobra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se navodi da je podnositeljka u tri navrata ponavljala predlog za dopunu veštačenja, ali da je sud sva tri puta odbio takav zahtev, pa je na osnovu veštačenja kome je prigovoreno'' doneta presuda da se radi o ''dogradnji, adaptaciji i rekonstrukciji stare kuće''. Dalje je navedeno da prvostepeni sud ''odlučuje da nema doprinosa tužilje na bilo koji način'', što je, po mišljenju podnositeljke ''apsurdno'', imajući u vidu izvedene dokaze.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, saglasno odredbi člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.

3. U sprovedenom prethodnom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i priloženih dokaza, Ustavni sud je utvrdio da se pred Opštinskim sudom u Nišu vodio parnični postupak po tužbi podnositeljke ustavne žalbe protiv tuženih Č.B. i M.B. radi utvrđenja prava svojine.

Osporenom presudom Opštinskog suda u Nišu P. 4572/01 od 14. jula 2008. godine, u prvom stavu izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se utvrdi da ima pravo svojine na 1/3 dela, po osnovu sticanja u porodičnoj zajednici, kuće u Donjem Međurovu, koja je bliže označena u izreci presude, te da se tuženi obavežu da joj ovo pravo priznaju i predaju u državinu, kao i da se ovo pravo upiše u zemljišne i druge javne knjige, u roku od 15 dana, a da se tuženi mogu osloboditi ove obaveze isplatom iznosa od 62.160,00 dinara, što predstavlja 1/3 dela procenjene vrednosti kuće, dok je drugim stavom izreke odbijen tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da joj tuženi na ime vrednosti garaže – lokala površine 5 kvadratnih metara, postojećeg na katastarskoj parceli broj 1057 KO Donje Međurovo, po osnovu zajedničkog sticanja isplate iznos od 41,666,66 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 19. novembra 2007. godine pa do isplate. Trećim stavom izreke odlučeno je o troškovima postupka.

Osporenom presudom Okružnog suda u Nišu Gž. 3997/08 od 27. oktobra 2008. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena prvostepena presuda.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 518/10 od 13. oktobra 2010. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužilje, izjavljena protiv presude Okružnog suda u Nišu Gž. 3997/08 od 27. oktobra 2008. godine.

U obrazloženju osporene revizijske presude navodi se: da je utvrđeno da su tužilja i tuženi Č.B. zaključili brak 1986. godine, a da je bračna zajednica faktički prestala 2000. godine; da je brak razveden pravnosnažnom presudom 2001. godine; da je tužilja nakon udaje došla u kuću u kojoj je živeo njen suprug sa roditeljima; da je radi renoviranja i dogradnje kuće i garaže, otac tuženog, M.B. prodao svu svoju imovinu i stoku, bliže opisanu u nižestepenim presudama; da je od novca od svoje plate i od kredita koje je podizao kod banaka finansirao sve izvedene radove; da je u vreme izvođenja radova koji su počeli u junu 1986. godine, tužilja bila nezaposlena; da se zaposlila 1987. godine; da je u toku renoviranja kuće, tužilja rodila dete i nakon porođaja otišla kod svojih roditelja; da je prema nalazu veštaka kuća koja je predmet spora, nastala rekonstrukcijom, dogradnjom i nadgradnjom kuće u koju se tužilja uselila; da je garažu tuženi Č.B. adaptirao u lokal, nakon što je tužilja napustila bračnu zajednicu; da tužilja nije ni na koji način doprinela rekonstrukciji i dogradnji kuće, kao ni izgradnji garaže, imajući u vidu da je u vreme početka radova na kući bila nezaposlena i da je u toku njenog renoviranja rodila dete, a potom otišla kod svojih roditelja; da su stoga nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo kad su odbili tužbeni zahtev.

4. Podnositeljka ustavne žalbe smatra da je osporenim presudama povređeno njeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pre svega zato što je prvostepeni sud ''tri puta odbio zahtev za dopunu veštačenja, pa je na osnovu veštačenja kome je prigovoreno, doneta presuda da se radi o dogradnji, adaptaciji i rekonstrukciji stare kuće'', kao i zbog odluke prvostepenog suda ''da nema doprinosa tužilje na bilo koji način'', što je po njenom mišljenju ''apsurdno''. Dakle, podnositeljka u suštini osporava činjenično stanje utvrđeno u prvostepenom postupku, kao i ocenu izvedenih dokaza.

Ustavni sud konstatuje da, prilikom odlučivanja o ustavnoj žalbi, ne može preispitivati činjenično stanje utvrđeno u parničnom postupku, osim ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje sudova o činjenicama i ocena izvedenih dokaza, u parničnom postupku koji je prethodio izjavljivanju ustavne žalbe, bilo očigledno proizvoljno zbog čega je moglo doći do povrede prava na pravično suđenje.

Ustavni sud je ocenio da su sudovi u osporenim presudama naveli detaljne razloge zbog čega tužilji ne pripada pravo susvojine na spornoj kući i garaži u označenom delu, uvažavajući pri tome činjenicu da imovina koju su supružnici stekli radom u toku trajanja zajednice života u braku predstavlja njihovu zajedničku imovinu, u smislu člana 171. stav 1. Porodičnog zakona (''Službeni glasnik RS'', broj 18/05). Ustavni sud smatra kao ustavnopravno prihvatljiv zaključak sudova da se ne može uzeti da je tužilja doprinosila sticanju imovine u toku bračne zajednice samo zbog toga što je, kako navodi, ''postojala porodična zajednica'', jer se prilikom odlučivanja, u konkretnom slučaju, uzima u obzir da li je tužilja svojim radom ili svojim sredstvima doprinosila sticanju sporne imovine. Dakle, nije dovoljno formalno postojanje braka i porodične zajednice, već je za ostvarivanje prava na udeo u zajedničkoj imovini bračnih drugova, neophodan uslov da su bračni drugovi tu imovinu stekli radom u toku trajanja bračne zajednice, što se u konkretnoj situaciji nije dogodilo. Nalazeći da su osporene presude u dovoljnoj meri obrazložene i da ispunjavaju zahtev pravičnosti, Ustavni sud je ocenio da razlozi navedeni u ustavnoj žalbi ne daju dovoljno osnova za sumnju da su one donete proizvoljnom primenom materijalnog prava, te da je njima povređeno pravo podnositeljke na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Ocenjujući navode ustavne žalbe koji se odnose na izvedeno veštačenje, Ustavni sud konstatuje da, postupajući u parničnom postupku, u skladu sa načelom slobodne ocene dokaza, sud nije vezan, ograničen ili na bilo koji način uslovljen posebnim formalnim dokaznim pravilima. U konkretnom slučaju, sud je izveo od stranaka predložene dokaze koje je cenio pojedinačno, i u njihovoj međusobnoj vezi, a nakon toga svoju ocenu i obrazložio. Pitanje načina na koji se dokazni postupak sprovodi, kao i pitanje prihvatljivosti i ocene dokaza nije u nadležnosti Ustavnog suda, već redovnih sudova. S tim u vezi, ne mogu se prihvatiti navodi o povredi ustavnih prava zbog odbijanja suda da prihvati predlog za dopunu veštačenja, s obzirom da utvrđivanje činjenica vezanih za rekonstrukciju kuće nije odlučno u situaciji kad je nesumnjivo utvrđeno da nema doprinosa podnositeljke u sticanju sporne imovine.

Ustavni sud konstatuje da rešavanje imovinskih sporova pred sudovima u parničnom postupku nužno ima za posledicu donošenje nepovoljne odluke za jednu od stranaka u sporu. Međutim, činjenica da je jedna stranka u imovinskoj parnici neizbežno neuspešna, sama po sebi nije dovoljna da bi se utvrdila povreda njenog Ustavom zajemčenog prava na imovinu. Mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona koje se jemči odredbom člana 58. stav 1. Ustava, prvenstveno se odnosi na akte javne vlasti, odnosno mere koje preduzima država u cilju ograničenja ili oduzimanja imovine nekog lica. Za razliku od sporova koji se vode zbog mešanja države u imovinu pojedinca, u konkretnom slučaju, povreda imovinskih prava, koja nesporno spadaju u domen građanskih prava, prvenstveno treba da bude sagledana u odnosu na procesne garancije iz člana 32. stav 1. Ustava. Imajući u vidu da je Ustavni sud ocenio da nisu prihvatljivi navodi podnositeljke o tome da joj je osporenim presudama povređeno pravo na pravično suđenje, ne postoje ni ustavnopravni razlozi koji bi bili osnov za tvrdnju da je podnositeljki povređeno pravo na imovinu, zajemčeno članom 58. Ustava.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

6. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

ZAMENIK PREDSEDNIKA

USTAVNOG SUDA

dr Marija Draškić

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u imovinskom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti