Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko osam godina i dosudio naknadu štete. Deo žalbe protiv sudskih presuda o zakonitosti otkaza odbijen je kao neosnovan.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić , Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. M . iz N . S , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. decembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. M . i utvrđuje da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sud om u Novom Sadu u predmetu P. 9545/03.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu n ematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

3. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba M. M . izjavljena protiv presude Opštinskog sud a u Novom Sadu P.9545/03 od 26. februara 2009. godine, presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1401/10 od 25. avgusta 2010. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 907/11 od 19. januara 2012. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. M . iz N . S . podnela je 6. aprila 201 2. godine, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presuda naveden ih u tački 3. izreke, zbog povrede načela i prava utvrđenih odredb ama člana 21. stav 3, člana 32. stav 1, člana 60. st. 1. i 4. i člana 145. stav 2. Ustava Republike Srbije , kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku navedenom u tački 1. izreke. Podnositeljka se istovremeno pozvala i na povredu prava zagarantovanog odredbom člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Podnositeljka ustavne žalbe, iznoseći činjenice koje su prethodile sudskom sporu, i detaljno obrazlažući osporeni parnični postupak, pored ostalog, navod i: da osporeni akti ne sadrže nijedan "objektivan", niti zakonom ustanovljen razlog za otkaz ugovora o radu; da rešenje kojim joj je otkazan ugovor o radu ne sadrži činjenice, niti dokaze na osnovu kojih se mogu identifikovati radnje koje ukazuju na povredu radne obaveze i radne discipline, u smislu člana 101. Zakona o radu; da nije učinila povredu radne obaveze po osnovu odbijanja, već se radi o neizvršavanju poslova u potpunosti; da je osporeni postupak trajao više od osam godina i da tom prilikom postupajući sudovi nisu blagovremeno preduzimali odgovarajuće radnje kako bi se on okončao u razumnom roku. Polazeći od navedenog, podnositeljka predlaže da se utvrdi povreda označenih načela i prava, te da se ponište osporene presude i odredi naknada nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US) sadržinski je identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Novom Sadu P. 9545/03, kao i u osporene akt e i dostavljenu dokumentaciju, i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Podnositeljka ustavne žalbe podnela je 5. decembra 2003. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv tuženog "A. G." iz N. S, radi poništaja rešenja otkaza ugovora o radu tuženog, kao i zbog naknade štete.

U sprovedenom postupku do donošenja delimične presude Opštinskog sud a u Novom Sadu P. 9545/03 od 8. marta 2005 . godine zakazano je ukupno osam ročišta za glavnu raspravu od kojih je sadam održano i na kojima je sproveden dokazni postupak saslušanjem tužilje i sedam svedoka. Jedno ročište nije održano na zahtev punomoćnika tužilje.

Navedena delimična presuda kojom je usvojen je deo tužbenog zahteva i poništeno rešenje o otkazu ugovora o radu je ukunuta rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 4054/05 od 23. februara 2006. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku zakazano je ukupno 13 ročišta za glavnu raspravu od kojih je 12 održano i na kojima je sproveden dokazni postupak saslušanjem tužilje, 20 svedoka i veštaka, kao i ekonomnsko-finansijskim veštačenjem. Jedno ročište nije održano bez krivice tužilje.

Osporenom presudom Opštinskog sud a u Novom Sadu P. 9545/03 od 26. februara 2009. godine, stavom prvim izreke odbijen je kao n eosnovan tužbeni zahtev tužilje koji glasi: "Poništava se kao nezakonit otkaz utovora o radu broj 1172 od 01.12.2003. godine. Obavezuje se tuženi da tužilji naknadi štetu u vidu izgubljene zarade i drugih primanja koja joj pripadaju po zakonu, opštem aktu ili ugovoru o radu za period od 01.12.2003. godine do dana obavljenog veštačenja u iznosu od 997.256,08 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana veštačenja do isplate, kao i da uplati sve doprinose za obavezno socijalno i penzijsko osiguranje u skladu sa propisima, sve u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude". Stavom drugim izreke obavezaana je tužilj a da naknadi tuženom troškove postupka. Prvostepena presuda je 30. jula 2009. godine dostavljena punomoćniku tužilje.

Osporenom presudom Apelacionog sud a u Novom Sadu Gž1 . 1401/10 od 25. avgusta 2010. godine (donetom posle održane rasprave pred tim sudom), stavom prvim izreke, odbijena je žalba tužilje i potvr đena presud a Opštinskog suda u Novog Sadu P. 9545/03 od 26. februara 2009. godine, a stavom drugim izreke, obaveza na je tužilja da naknadi tuženom troškove žalbenog postupka.

Protiv navedene drugostepene presude tužilja je 15. oktobra 2010. godine izjavila reviziju, koju je dopunila 23. maja 2011. godine.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 907/11 od 19. januara 2012. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1401/10 od 25. avgusta 2010. godine , i odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova na ime odgovora na reviziju. U obrazloženju ove revizijske presude je navedeno: da je tužilja bila u radnom odnosu kod tuženog, na poslovima samostalnog referenta plana i analize u poslovnoj informativnoj službi na neodređeno vreme; da je tuženi 3. oktobra 2002. godine doneo odluku o dopuni odluke o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji radnih mesta kojom je ukikut sektor finansija i računovodstva, ugašena poslovno informativna služba u kojoj je radila tužilja i ukinuti poslovi samostalni referent plana i analize koji je obavljala tužilja; da je tehnički direktor tuženog 6. oktobra 2003. godine uputio pismeni zahtev generalnom direktoru zbog potrebe za izvršiocima na poslovima tehnologa i, između ostalog, predložio, da se tužilja rasporedi na poslove samostalnog referenta za planiranje i pripremu II, s obzirom da su njeni poslovi ukinuti, imajući u vidu da tužilja ima odgovarajuću stručnu spremu za rad na ovim poslovima i odgovarajuće radno iskustvo; da je tuženi 7. oktobra 2003. godine zaključio sa tužiljom a neks broj 748/1, kojim je određena vrsta i opis posla samostalnog referenta za planiranje i pripremu II, dok su ostale odredbe ugovora o radu od 1. aprila 2003. godine, ostale iste; da je tuženi istog dana doneo rešenje G-748/2, kojim je tužilja raspoređena na poslove samostalnog referenta za planiranje i pripremu II u odeljenju pripreme, služba tehničke pripreme proizvodnje; da je tužilja podnela tužbu Opštinskom sudu u Novom Sadu radi poništaja rešenja o raspoređivanju i a neksa ugovora o radu koja je pravosnažnom presudom navedenog prvostepenog suda P. 8167/03 od 26. novembra 2004. godine odbi jena kao neosnovana; da je tuženi rešenjem broj 1172 od 1. decembra 2003. godine otkazao ugovor o radu tužilji sa 1. decembrom 2003. godine, zbog povrede radne obaveze, na osnovu člana 97. stav 1. tačka 4 ), člana 101. stav 1. tač. 3) i 4 ) Zakona o radu i člana 149. stav 1. tačka 4 . i člana 153. stav 1. tačka 3. Pojedinačnog kolektivnog ugovora tuženog; da je tužilja učinila povredu radne obaveze, jer nije poštovala radnu disciplinu iz člana 101. stav 1. tač . 3 ) i 4) Zakona o radu (član 17. stav 1. tačka 3 . i člana 21. u govora o radu od 1. aprila 2003. godine, sa aneksom broj 1 od 7. oktobra 2003. godine), kao i član 180. stav 1. tačka 4. Pojedinačnog kolektivnog ugovora tuženog, jer nije izvršavala (odbijala je) u konti nuitetu poslove koji proizlaze iz opisa posla njenog radnog mesta samostalnog referenta za planiranje i pripremu II, a koji su joj zadati da izvrši putem više naredbi ; da je tužilja i ranije upozoravana da se pridržava radne discipline, jer su protiv nje podnete dve prijave od strane rukovodioca službe tehničke pripreme proizvodnje na osnovu čega su joj izdata dva upozorenja; da je tužilja upozorena da se pridržava radne discipline, uputstva i naredbi, kao i da se pridržava propisanog režima rada na poslovima na kojima je raspoređena, budući da je ista u kontinuitetu nastavila da krši radnu disciplinu i radne obaveze i konstantno odbijala pismene naredbe za izvršavanje poslova na koje je raspoređena, a koje je dobijala od neposrednih rukovodilaca; da je pre donošenja otkaza ugovora o radu, tuženi dostavio tužilji upozorenje da je svojom krivicom izvršila povredu radne obaveze i da zbog nepoštovanja radne discipline postoje razlozi za otkaz ugovora o radu; da je tuženi sindikalnoj organizaciji dostavio upozorenje radi davanja mišljenja; da je upozorenjem tužilja obaveštena da se stekao jedan od uslova za prestanak radnog odnosa iz razloga nepoštovanja naredbe, čime je tužilja izvršila povredu radne obaveze, jer je neopravdano zakasnila na posao 9. oktobra 2003. godine , u trajanju od 50 minuta ; da je tužilja upozorenjem obaveštena da se stekao jedan od uslova za prestanak radnog odnosa na osnovu člana 101. stav 1. tačka 3 ) Zakona o radu, iz razloga što nije izvršila poslove koji proizlaze iz opisa poslova njenog radnog mesta koji su joj zadati. Revizijski sud zaključuje sa su nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev za poništaj rešenja kojim je tužilji otkazan ugovor o radu, te da su neosnovani navodi revizije da je nedozvoljeno to što je tužilji ugovor o radu otkazan, na osnovu člana 17. stav 1. tač. 3. i 21. u govora o radu, a da je naknadnim zaključkom umesto člana 17. stav 1. u govora o radu, odluka o otkazu ugovora o radu ispravljena u pogledu otkaznog razloga na član 17. stav 2. ugovora o radu, kao i da je članom 17. stav 1. tač. 3. i 21. u govora o radu propisana lakša povreda radne obaveze za koji se može izreći novčana kazna, a odredbom člana 17. stav 2. tač. 3. i 21. ugovora o radu propisana teža povreda radne obaveze za koji se može izreći mera otkaza ugovora o radu. Ovo stoga, što kvalifikacija povrede može biti pogrešna, ali da se istom ne dovodi u sumnju zakonitost i pravilnost osporene odluke. Naime, kako se tuženi pozvao na otkazni razlog iz citirane odredbe člana 101. stav 1. tačka 4) Zakona o radu, prema opisanom ponašanju tužilje kritičnom prilikom za postojanje punovažnog otkaza ugovora o radu, dovoljno je i to što je tužilja učinila citaranu povredu radne obaveze, dakle, što je za zakonitost rešenja otkaza ugovora o radu dovoljno postojanje jednog otkaznog razloga (jedne alternativno određene radnje), u konkretnom slučaju, to što je njeno opisano ponašanje bilo takvo, da ne može da nastavi rad kod poslodavca.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se podnositeljka u ustavnoj žalbi poziva, utvrđeno je: da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu (član 21. stav 3.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči pravo na rad u skladu sa zakonom, kao i da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknada za rad, i pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa (član 60. st. 1. i 4.) ; da se sudske odluke zasnivaju na Ustavu, zakonu, potvrđenom međunarodnom ugovoru i propisu donetom na osnovu zakona (član 145. stav 2.).

Kako su odredbom 32. stav 1. Ustava zajemčena prava koja su po svojoj sadržini istovetna pravima iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, to Ustavni sud povredu ovih prava u postupku ustavnosudske kontrole ceni u odnosu na Ustav.

Zakonom o radu („Službeni glasnik RS“, br. 70/01 i 73/01), koji se primenjivao u vreme prestanka radnog odnosa podnositeljke , bilo je propisano: da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, i to ako je utvrđeno da zaposleni ne ostvaruje rezultate rada, ako je utvrđeno da zaposleni nema potrebna znanja i sposobnosti za obavljane poslova na kojima radi, ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene ugovorom o radu, ako ne poštuje radnu disciplinu, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca ( član 101. stav 1. tač. 1) do 4)).

Odredbom člana 180. stav 2. Pojedinačnog kolektivnog ugovora broj 136. od 20. februara 2003. godine bilo je propisano da povreda radnih obaveza zbog kojih se izriče mera prestanka radnog odnosa, pored onih utvrđenih Zakonom, Opštim kolektivnim ugovorom i Posebnim ugovorom jesu i odbijanje izvršavanja poslova odnosno radnih zadataka ili radnih naloga ako za to ne postoje opravdani razlozi.

5. Polazeći od toga da je ustavnom žalbom istaknuta i povreda prava na suđenje u razumnom roku , Ustavni sud je najpre konstatovao da se građanima Republike Srbije ljudska i manjinska prava i slobode, među kojima je i pravo na suđenje u razumnom roku, kao element prava na pravično suđenje, jemče i ustavnosudska zaštita ovih prava i sloboda obezbeđuje od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da svaki postupak pred sudovima ili drugim nadležnim organima predstavlja jedinstvenu celinu, Sud je stao na stanovište da se prilikom ocene da li se postupak u konkretnom slučaju vodio u okviru razumnog roka ili ne, mora uzeti u obzir i stanje na dan stupanja na snagu Ustava.

Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u delu kojim se povreda prava na suđenje u razumnom roku ističe u odnosu na osporeni parnični postupak, Ustavni sud je na osnovu prethodno iznetih činjenica i okolnosti utvrdio da je od podnošenja tužbe do donošenja revizijske presude kojom je ovaj postupak trajno okončan proteklo osam godina i tri meseca .

Navedeno trajanje osporenog parničnog postupka izaziva sumnju da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Ipak, prilikom ocene da li se trajanje predmetnog postupka može smatrati razumnim ili ne, Ustavni sud je imao u vidu da je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija i da ne zavisi samo od vremena njegovog trajanja, već i od niza drugih činilaca koji u konkretnom slučaju utiču na dužinu postupka, a to su, pre svega, složenost činjeničnih i pravnih pitanja koja u toku postupka treba raspraviti, značaj postupka za podnosioca ustavne žalbe, ponašanje podnosioca kao stranke u postupku i postupanje nadležnih sudova.

Činjenica da je u prvostepenom postupku pored tužilje i veštaka saslušan o i 20 svedoka i da je sprovedeno veštačenje ukazuje da je da je u ovom postupku sproveden obiman dokazni postupak.

Prema oceni Ustavnog suda, podnositeljka je delimično doprinela vremenskom trajanju sudskog postupka, jer jedno ročište nije održano na zahtev njenog punomoćnika, kao i zbog činjenice da je predlagala izvođenje dokaza svedočenjem većeg broja svedoka. Ustavni sud je zaključio da je podnositeljka imala legitiman interes da postupajući sudovi hitno odluče o osnovanosti njegovog tužbenog zahteva, jer u pogledu delovanja sudova u radnim sporovima, postoji obaveza hitnog postupanja i odlučivanja.

Ocenjujući postupanje sudova koji su vodili postupak, Ustavni sud je utvrdio da je prva prvostepena (delimična) presuda doneta nakon godinu dana i tri meseci od podnošenja tužbe, a da je o žalbi izjavljenoj protiv ove presude odlučeno u roku kraćem od godinu dana . U ponovnom postupku prvostepena presuda je doneta nakon tri godine . O žalbi podnositeljke ustavne žalbe izjavljenoj protiv ove druge prvostepene presude odlučeno je u roku od godinu i po dana, dok je o reviziji podnositeljke odlučeno u roku od godinu dana i četiri meseca od izjavljivanja revizije.

Međutim, bez obzira što u radu postupajućih sudova prilikom vođenja osporenog postupka nisu bili prisutni i periodi potpune neaktivnosti u kojima sudovi nisu preduzimali procesne radnje i što je predlaganje podnositeljke izvođenje dokaza saslušanj em većeg broja svedoka u ovom osporenom postupku doprinosilo njegovom trajanju, polazeći od toga da se u ovom slučaju radilo o klasičnom radnom sporu u kome je tužba podneta protiv odluke o prestanku radnog odnosa podnositeljke ustavne žalbe, sa zahtevom, između ostalog, da se osporena odluka poništi, Ustavni sud nalazi da ne može biti prihvatljivo opravdanje za sud da, o ovako značajnom pravu za podnositeljku ustavne žalbe, osporeni radni spor traje preko osam godina. Ovo stoga što u nacionalnom zakonodavstvu, kao i u praksi evropskih institucija, u pogledu delovanja sudova u radnim sporovima, postoji obaveza hitnog postupanja i odlučivanja . Samim tim, postupajući sudovi su bili dužni da osporeni parnični postupak sprovedu bez odugovlačenja, a prvostepeni sud je imao mogućnost, bez obzira na predloge podnositeljke, da odbije da se, u konkretnom slučaju, sprovede dokazni postupak saslušanjem tolikog broja svedoka koja su se uglavnom odnosila na iste okolnost i.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je u ovom delu usvojio ustavnu žalbu i, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe u postupku koji je vođen pred Opštinskim sud om u Novom Sadu u predmetu P. 9545/03, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je odlučio kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka i da je doprinos podnositeljke ustavne žalbe njenom trajanju bio neznatan. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrp ela zbog neažurnog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud je utvrdio činjenično stanje, te primena odgovarajućeg materijalnog prava na tako utvrđeno činjenično stanje, kao i obrazloženje pravnog stava sudova u ovoj pravnoj stvari, predstavljaju pravno utemeljen osnov za donošenje osporenih presuda. Naime, iz utvrđenih činjenica proizlazi da je podnositeljki otkazan ugovor o radu usled povrede radne obaveze i nepoštovanja radne nediscipline, u smislu člana 101. stav 1. tač. 3 ) i 4 ) Zakona o radu iz 2001. godine. Prilikom određivanja otkaznog razloga utvrđeno je da je podnositeljka svojim ponašanjem izvršila povredu radne obaveze i da n ije poštovala radnu disciplinu, odnosno da je njeno ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca . Pre nego što je tužilji prestao radni odnos tuženi je dostavio tužilji upozorenje da je svojom krivicom izvršila povredu radne obaveze i da zbog nepoštovanja radne discipline postoje razlozi za otkaz ugovora o radu, te je zatražio mišljenje sindik ata. Pri tome je ustavnopravno prihvatljiv zaključak revizijskog suda da je za zakonitost rešenja otkaza ugov ora o radu dovoljno postojanje jednog otkaznog razloga (jedne alternativno određene radnje) i da je ponašanje podnositeljke, u konkretnom slučaju bilo takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca , u smislu člana 101. stav 1. tačka 4) navedenog Zakona. Stoga, Ustavni sud smatra da su postupajući sudovi dali ustavnopravno prihvatljive razloge zašto, po njihovoj oceni, nije osnovan postavljeni tužbeni zahtev podnositeljke ustavne žalbe, te da osporenim presudama nj oj nije povređeno pravo zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava .

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je utvrdio da osporenim presudama nije povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u tački 3. izreke.

U pogledu istaknute povrede prava na rad zajemčenog odredbama člana 60. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da su navodi o povredi ovog prava takođe izraz subjektivnog shvatanja podnositeljke o pogrešnoj primeni materijalnog prava od strane postupajućih suda ova. S obzirom na to da je Ustavni sud ocenio da su osporen e presud e zasnovan e na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju materijalnopravnih propisa, to je utvrdio da podnosi teljki ustavne žalbe osporen im odlukama nije povređeno ni pravo na rad .

Ocenjujući povredu načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da u ustavnoj žalbi nisu pruženi dokazi da je podnositeljki zbog nekog njenog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda načela zabrane diskriminacije. Takođe, Ustavni sud konstatuje da se članom 145. stav 2. Ustava uspostavlja načelo vezano za sudsku odluku koje se uvek razmatra skupa s pojedinačnom povredom Ustavom zajemčenih prava.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti