Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 11 godina. Zbog neefikasnosti prvostepenog suda, podnositeljki se dodeljuje naknada nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dragane Tadić iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. juna 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dragane Tadić i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 4804/04, podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

3. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

4. Odbacuje se ustavna žalba Dragane Tadić izjavljena protiv presude Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4804/04 od 24. novembra 2009. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 12178/10 od 23. marta 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dragana Tadić iz Beograda podne la je 25. juna 2011. godine, preko punomoćnika Biserke Marković , advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presuda naveden ih u tački 4. izreke, zbog povrede prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i prava na imovinu, zajemčenih odredbama čl. 36. i 58. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku navedenom u tački 1. izreke.

Podnositeljka ustavne žalbe navodi da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, budući da je osporeni postupak trajao 11 godina i četiri meseca iz razloga što prvostepeni sud nije preduzimao sve zakonske mere kako bi se taj postupak okončao u razumnom roku. Takođe, podnositeljka smatra da su joj osporenim presudama povređena prava iz čl. 36. i 58. Ustava. Imajući u vidu navedeno, podnositeljka predlaže da se ponište osporeni akti, kao i da joj se zbog dužine trajanja osporenog postupka odredi naknada materijalne i nematerijalne štete, odnosno da joj se naknade troškovi za sastav ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 , 99/11 i 18/13–Odluka US) sadržinski je identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 56844/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje :

Tužilja, ovde podnositeljka ustavne žalbe, je 24. januara 2000. godine podnela tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv M.T. iz Beograda, radi poništaja ugovora.

U sprovedenom postupku do donošenja presude Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 186/2000 od 23. septembra 2003. godine zakazano je ukupno 12 ročišta, od kojih je devet održano i na kojima je sproveden dokazni postupak saslušanjem parničnih stranaka i dva svedoka, kao i suočenjem tužilje i svedoka. Ostala tri ročišta za glavnu raspravu nisu održana, i to dva zbog sprečenosti postupajućeg sudije i jedno na predlog tuženog, uz saglasnost tužilje.

U periodu od podnošenja tužbe do 14. decembra 2000. godine održana su tri pripremna ročišta. U periodu od 4. aprila 2001. godine do 12. novembra 2001. godine, prvostepeni sud nije zakazao nijedno ročište za glavnu raspravu, niti preduzeo neku procesnu radnju.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 1773/04 od 19. maja 2004. godine ukinuta je presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 186/2000 od 23. septembra 2003. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku zakazano je ukupno 12 ročišta za glavnu raspravu, od kojih je osam održano, na kojima je sproveden dokazni postupak saslušanjem parničnih stranaka i tri svedoka. Ostala četiri ročišta nisu održana, i to jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije, jedno zbog dojave bombe, jedno jer nije bio združen spis predmeta i jedno na zahtev tuženog.

U periodu od 14. septembra 2005. godine do 14. juna 2007. godine nije održano nijedno ročište za glavnu raspravu. Tužilja je podneskom od 23. februara 2007. godine urgirala postupanje suda u predmetnoj parnici.

Osporenom presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4804/04 od 24. novembra 2009. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se poništi ugovor o kupoprodaji predmetnog stana overen pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu Ov. 3462/98 od 14. avgusta 1998. godine, te je obavezana tužilja da tuženom naknadi troškove postupka.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 12178/10 od 23. marta 2011. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena je presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4804/04 od 24. novembra 2009. godine.

4. Odredbama Ustava, koje podnositeljka u ustavnoj žalbi označava kao povređene, utvrđeno je : da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovima pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

5. U vezi navoda podnositeljke ustavne žalbe da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, imajući u vidu da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak trajno okončava, stav Ustavnog suda je da se u pogledu ocene razumne dužine trajanja sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan stupanja na snagu Ustava.

Ocenjujući osnovanost istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku u odnosu na parnični postupak koji je osporen , Ustavni sud je na osnovu prethodno iznetih činjenica i okolnosti utvrdio da je od podnošenja tužbe do donošenja drugostepene presude kojom je ovaj postupak pravnosnažno okončan proteklo nešto više od 11 godina.

Navedeno trajanje postupka prima facie izaziva sumnju da osporeni postupak nije okončan u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova, kao i značaja raspravljanog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na ovako dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da se u predmetnom parničnom postupku nisu postavljala naročito složena činjenična i pravna pitanja, koja bi zahtevala dugotrajniji dokazni postupak. U prilog navedenom ukazuje i činjenica da je sproveden dokazni postupak saslušanjem parničnih stranaka i pet svedoka i suočenjem.

Ustavni sud je ocenio da podnositeljka ustavne žalbe ni je doprine la trajanju postupka, imajući u vidu da su se on a i nj en punomoćnik uredno odazivali pozivima za ročišta za glavnu raspravu. Ustavni sud je zaključio da je podnositeljka ustavne žalbe imala legitimni interes da se osporeni postupak okonča u razumnom roku.

Ustavni sud je ocenio da je osnovni razlog dugom vremenskom trajanju parničnog postupka nedelotvorno postupanje prvostepenog suda. Naime, prvostepeni sud je tokom osporenog parničnog postupka doneo dve presude, od kojih je prvu ukinu o Okružni sud u Beogradu, da bi u ponovnom postupku prvostepena presuda bila doneta tek nakon pet i po godina . Pri tom, neefikasno i neažurno postupanje prvostepenog suda je došlo do izražaja u ovom postupku i zbog činjenice da je taj sud u periodu od skoro godinu dana održao tri pripremna ročišta, kao i zbog toga što u periodu od preko sedam meseci (od 4. aprila 2001. godine do 12. novembra 2001. godine) nije zakazao nijedno ročište, a zatim da u periodu od skoro dve godine (od 14. septembra 2005. godine do 14. juna 2007. godine) nije održao nijedno ročište za glavnu raspravu , kao i zbog toga što tri ročišta nisu održana usled odsutnosti postupajućeg sudije.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je u ovom delu usvojio ustavnu žalbu i, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, utvrdio da je podnosi teljki ustavne žalbe u postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 4804/04, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je odlučio kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je, saglasno odredb i člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosi teljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpela podnosi teljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka . Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosi teljka ustavne žalbe pretrp ela zbog neažurnog postupanja nadležnih organa. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Što se tiče zahteva podnosi teljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete, Ustavni sud je konstatovao da podnosi teljka uz ustavnu žalbu nije dostavi la dokaze o postojanju štete i njenoj visini, kao i o postojanju jasne uzročne veze između eventualne štete i radnje državnog organa kojom je ta šteta prouzrokovana, odnosno između neblagovremenog postupanja suda i eventualne materijalne šete .

Imajući navedeno u vidu, Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, i odlučio kao u tački 3. izreke.

6. U vezi navoda podnositeljke koji se odnose na presude koje se osporavaju isključivo u odnosu na odredbe čl. 36. i 58. Ustava, Ustavni sud nalazi da je potpuno neargumentovana njena tvrdnja da joj je osporenim presudama povređeno pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava. Naime, uslov koji mora postojati da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima je postojanje različitih sudskih odluka kod iste činjenične i pravne situacije, a ni iz osporenog akta, niti iz drugih dokaza priloženih uz ustavnu žalbu, nije se mogao izvesti zaključak da je takav uslov ispunjen. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da su podnosi teljki ustavne žalbe u predmetnom parničnom postupku stajala na raspolaganju pravna sredstva za zaštitu nje nih prava i na zakonu zasnovanih interesa, i to žalba drugostepenom sudu, kao redovno pravno sredstvo, a koje je podnosi teljka ustavne žalbe i iskoristi la. Ustavni sud ukazuje da se pravom na pravno sredstvo građanima jemči pravo da izjavljivanjem žalbe ili drugog propisanog pravnog sredstva traže od nadležnog instancionog organa da preispita odluku kojom je odlučeno o njihovim pravima, obavezama ili na zakonu zasnovanom interesu i da povodom izjavljenog pravnog sredstva donese i obrazloži svoju odluku, što ne znači i jemstvo povoljnog ishoda postupka po izjavljenom pravnom sredstvu, ako za traženu instancionu zaštitu nije bilo osnova.

Polazeći od garancija koje Ustav utvrđuje u članu 58. i sadržine osporene presude, Ustavni sud je ocenio da navodi ustavne žalbe ne predstavljaju ustavnopravne razloge kojima bi, ratione materiae, mogle biti potkrepljene tvrdnje o povredi prava na imovinu podnosi teljki ustavne žalbe, budući da se, u konkretnom slučaju, nije radilo o oduzimanju ili ograničenju korišćenja nj ene postojeće i zakonito stečene imovine, već o parnici koju je on a vodil a radi poništaja pravnog posla .

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je u preostalom delu (vezano za osporene presude) ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao tačk i 4. izreke.

7. U pogledu zahteva podnositeljke za određivanje naknade troškova za rad advokata za sastav ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da nema uslova za određivanje tražene naknade troškova imajući u vidu da je članom 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu određeno da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. Takođe, odredbom člana 83. stav 1. Zakona utvrđeno je da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Odredbom člana 4 5. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13) predviđeno je da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, licima koja žele da izjave ustavnu žalbu Sud pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu.

8. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 8 9. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti