Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu u dugotrajnom stečajnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu. Stečajni postupak traje nerazumno dugo, čime je onemogućena naplata potraživanja. Dosuđena je naknada nematerijalne i materijalne štete podnosiocu.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2847/2018
02.02.2023.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Tijana Šurlan, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov , dr Milan Škulić i dr Nataša Plavšić , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi T. M . iz Leskovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 2. februara 202 3. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba T. M . i utvrđuje da je presudom Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 4/18 od 30. januara 2018. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 4/18 od 30. januara 2018. godine u stavu drugom izreke i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv stava trećeg izreke presude Osnovnog suda u Leskovcu Prr. 332/17 od 9. oktobra 2017. godine.

3. Utvrđuje se pravo T. M . na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za iznos isplaćen po osnovu presude Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 4/18 od 30. januara 2018. godine, kao i za ostale iznose koji su podnosiocu eventualno već isplaćeni po osnovu utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 37/10. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. T. M . iz Leskovca podneo je Ustavnom sudu, 8. marta 2018. godine, preko punomoćnika S. M, advokata iz Leskovca , ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 4/18 od 30. januara 2018. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 58. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe smatra da su mu nedosuđivanjem imovinske štete povređena označena ustavna prava, kao i da mu je dosuđeni iznos novčanog obeštećenja zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku nisko određen.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Privredni sud u Leskovcu je rešenjem R4.St. 1470/16 od 19. septembra 2016. godine utvrdio da je predlagaču, ovde podnosiocu ustavne žalbe, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi pred tim sudom u predmetu St. 37/10 nad stečajnim dužnikom AD „R.“ Leskovac – u stečaju. Podnosilac ustavne žalbe je na osnovu tog rešenja podneo Osnovnom sudu u Leskovcu tužbu protiv tužene Republike Srbije - Privredni sud u Leskovcu, radi isplate novčanog obeštećenja za neimovinsku štetu zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, kao i imovinske štete.

Presudom Osnovnog suda u Leskovcu Prr. 332/17 od 9. oktobra 2017 . godine, u stavu prvom izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca, te je obavezana tužena Republika Srbija – Privredni sud u Leskovcu da tužiocu na ime novčanog obeštećenja zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku isplati iznos od 3 50 evra, u dinarskoj protivvrednosti, dok je u stavu drugom izreke, tužbeni zahtev tužioca da mu se isplati iznos novčanog obeštećenja preko dosuđenog pa do traženog iznosa od 3 .000 evra odbijen kao neosnovan; u trećem stavu izreke tužbeni zahtev tužioca da mu se isplati iznos imovinske štete od 100.634,81 dinara odbijen je kao neosnovan.

Osporenom presudom Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 4/18 od 30. januara 2018. godine, u stavu prvom izreke, preinačena je presuda Prr. 332/17 od 9. oktobra 2017 . godine u stavovima prvom i drugom izreke, te je tužiocu dosuđeno 400 evra na ime novčanog obeštećenja zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, dok je tužbeni zahtev tužioca da mu se isplati iznos novčanog obeštećenja preko dosuđenog pa do traženog iznosa od 3.000 evra odbijen kao neosnovan; u stavu drugom izreke odbijena je žalba tužioca i prvostepena presuda je potvrđena u stavu trećem izreke . U obrazloženju ove presude je, pored osta log, navedeno da tužilac nije dokazao uzročno -posledičnu vezu između pretrpljene materijalne štete i povrede prava na suđenje u razumnom roku, te da nije dokazan osnov odgovornosti.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ispitujući navode ustavne žalbe u vezi sa pravnosnažnim odbijanjem tužbenog zahteva za naknadu imovinske štete, Ustavni sud je zaključio da podnosilac ustavne žalbe praktično ukazuje da je pogreš na ocena parničnih sudova da on nije dokazao postojanje uzročno – posledične veze između nedelotvornog postupanja stečajnog suda i pretrpljene materijalne š tete u vidu svog nerealizovanog potraživanja koje mu je priznato u stečajnom postupku nad AD „R.“ Leskovac – u stečaju. S tim u vezi, Ustavni sud upućuje na pravne stavove i ocene koje je detaljno izneo u Odluci Už-9242/2020 od 7. aprila 2022. godine, a koji se primenjuju i u konkretnom slučaju. Ustavni sud je u pomenutoj Odluci podsetio na praksu Evropskog suda za ljudska prava, koju je i sam prihvatio u svojoj praksi prilikom odlučivanja o ustavnim žalbama, u vezi sa pitanjem odgovornosti države za neizvršenje sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom i pravom na naknadu materijalne štete. Takođe, Ustavni sud je konstatovao da su, u međuvremenu, nadležni sudovi u svojim odlukama zauzeli isto pravno stanovište u vezi sa pitanjem odgovornosti Republike Srbije za naknadu ove vrste imovinske štete, pozivajući se upravo na relevantnu praksu Evropskog suda za ljudska prava i Ustavnog suda, kao i na Zaključak o odgovornosti Republike Srbije za naknadu materijalne štete nastale zbog neizvršenja pravnosnažnih sudskih odluka, koji je usvojen na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 2. novembra 2018. godine.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je u Odluci Už-9242/2020 od 7. aprila 2022. godine zaključio da je sama činjenica da je sudskom odlukom utvrđeno da neko lice zbog neefikasnog i nedelotvornog postupanja suda nije u mogućnosti da u razumnom roku naplati svoje potraživanje iz radnog odnosa u izvršnom, odnosno stečajnom postupku, prema dužniku, koji je u vreme nastanka potraživanja imao pretežan društveni, odnosno državni kapital, dovoljna da bi se utvrdila odgovornost države za naknadu imovinske štete. Drugim rečima, pretpostavka za zasnivanje objektivne odgovornosti Republike Srbije za naknadu ove vrste imovinske štete nastale iz potraživanja iz radnog odnosa prema dužniku koji je u vreme nastanka potraživanja imao pretežan društveni, odnosno državni kapital, jeste prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom izvršnom, odnosno stečajnom postupku. U tom smislu, Ustavni sud je naglasio da kod ovog oblika objektivne odgovornosti Republike Srbije za štetu važi pretpostavka uzročnosti, tako da oštećeno lice ne snosi teret dokazivanja postojanja uzročno-posledične veze, već se ona pretpostavlja.

6. Što se tiče osporene presude u delu u kojem je odbijen kao neosnovan tužben zahtev za isplatu novčanog obeštećenja zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku preko iznosa od 400 evra, pa do 3.000 evra, Ustavni sud smatra da su za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari od značaja stavovi Evropskog suda za ljudska prava izraženi u predmetu Stanković protiv Srbije (predstavka broj 41285/19, odluka od 19. decembra 2019. godine). Naime, Evropski sud za ljudska prava se u toj odluci prvi put izjašnjavao o tome da li je visina naknade neimovinske štete koja je dosuđena od strane „redovnih“ sudova na osnovu Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku (zbog neizvršenja/kašnjenja u izvršenju sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa isključivim ili većinskim državnim ili društvenim kapitalom), dovoljna i adekvatna. Razmatrajući prigovor tužene države o gubitku statusa „žrtve“, Evropski sud za ljudska prava je primetio da je iznos naknade nematerijalne štete od 800 evra koji su domaći sudovi dosudili podnositeljki predstavke, niži od iznosa koje taj sud dosuđuje u sličnim predmetima, ali je naglasio da se pitanje adekvatnosti dosuđenog iznosa naknade mora ceniti u svetlu svih okolnosti slučaja, što uključuje ne samo trajanje konkretnog postupka, već i vrednost naknade koja se ocenjuje u kontekstu životnog standarda u određenoj državi, kao i činjenicu da će u okviru nacionalnog sistema ova naknada u principu biti dosuđena i isplaćena brže i ranije nego da o tome odlučuje Evropski sud (stav 23.). Zaključujući da se dosuđeni iznos naknade nematerijalne štete od 800 evra može smatrati dovoljnim i adekvatnim za pretrpljenu povredu prava na suđenje u razumnom roku, te da je, posledično, podnositeljka predstavke izgubila status „žrtve“ u smislu člana 34. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, to je Evropski sud za ljudska prava odbacio tu predstavku.

Ustavni sud nalazi da se, u situaciji kada se ustavnom žalbom sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava osporavaju presude kojima su podnosiocima dosuđena novčana obeštećenja za neimovinsku štetu koja je izazvana povredom prava na suđenje u razumnom roku, a koja je utvrđena zbog nemogućnosti podnosilaca da u primerenom roku naplate dosuđena potraživanja iz radnog odnosa od poslodavca – dužnika koji je preduzeće sa isključivim ili većinskim društvenim ili državnim kapitalom, istaknuta povreda prava na pravično suđenje mora ispitivati primenom stavova Evropskog suda za ljudska prava izraženih u odluci Stanković protiv Srbije. U tom smislu, Ustavni sud ukazuje da ocena dosuđene visine naknade neimovinske štete u ovoj ustavnopravnoj stvari nema karakter instancionog postupanja Ustavnog suda, već predstavlja mehanizam kojim se obezbeđuje da se zajemčena prava tumače u skladu sa praksom Evropskog suda za ljudska prava kao međunarodne institucije koja nadzire njihovo sprovođenje. Ustavni sud ističe da je, u cilju usklađivanja svoje prakse sa jedinstvenim pristupom Evropskog suda u rešavanju ovog spornog pitanja, doneo Odluku Už-277/2017 od 4. juna 2020. godine (koja je objavljena na internet stranici Ustavnog suda: www.ustavni.sud.rs i u „Službenom glasniku Republike Srbije“, broj 104/20), kojom je usvojio ustavnu žalbu M.K, D.M. i S.J. i utvrdio da je osporenim rešenjima, kojima im je dosuđena naknada nematerijalne štete primenom odredaba Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova, povređeno pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku, jer dosuđena visina nije predstavljala dovoljnu i adekvatnu naknadu za pretrpljenu povredu navedenog ustavnog prava, pa je Sud ocenio da se ne može smatrati da su njenim dosuđivanjem podnosioci izgubili status „žrtve“. Istom odlukom je podnosiocima ustavne žalbe utvrđeno pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti, umanjenom za iznose koji su im već isplaćeni po istom osnovu.

Primenjujući prethodno izloženo na konkretan slučaj, a imajući u vidu i da je podnosiocu ustavne žalbe pre pokretanja parničnog postupka radi isplate novčanog obeštećenja na ime naknade nematerijalne štete utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku zbog nemogućnosti da u primerenom roku naplat i svoj e potraživanj e iz radnog odnosa od poslodavca koji predstavlja preduzeće u društvenoj svojini, Ustavni sud je ocenio da je osporenom presudom, kojom je podnosi ocu dosuđen iznos od 400 evra , u dinarskoj protivvrednosti, povređeno nje govo pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

7. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je presudom Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 4/18 od 30. januara 2018. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15) usvojio ustavnu žalbu p odnosioca, odlučujući kao u tački 1. izreke.

8. Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju, posledice utvrđene povrede prava su takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem presude Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 4/18 od 30. januara 2018. godine u stavu drugom izreke i određivanjem da taj sud donese novu odluku o žalbi podnosi oca izjavljenoj protiv stava trećeg izreke presude Osnovnog suda u Leskovcu Prr. 332/17 od 9. oktobra 2017. godine. Stoga je, primenom odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

9. Razmatrajući način otklanjanja štetnih posledica zbog konstatovane povrede Ustavom zajemčenog prava, koji se odnosi na naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je ocenio da je utvrđivanje prava podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u visini koju Evropski sud smatra dovoljnom i adekvatnom novčanom satisfakcijom zbog nemogućnosti naplate potraživanja u razumnom roku najdelotvorniji način otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava. Stoga je Ustavni sud, saglasno članu 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke utvrdio podnosi ocu pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za iznose isplaćene po osnovu presude Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 4/18 od 30. januara 2018. godine, kao i za sve ostale iznose koji su mu eventualno već isplaćeni po osnovu utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 37/10. Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

10. Ustavni sud nije posebno razmatrao navode o povredi prava na imovinu iz člana 58. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i delimično poništio osporenu presudu, tako da će se o osnovanosti tužbenog zahteva za naknadu imovinske štete ponovo odlučivati pred nadležnim sudom.

11. Na osnovu svega navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu u dugotrajnom stečajnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti