Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko osam godina. Zbog neaktivnosti suda i procesnih propusta, podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete od 900 evra, dok je zahtev za troškove odbijen.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2847/2022
19.03.2026.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Vladan Petrov, predsednik Veća i sudije dr Mihajlo Rabrenović, dr Nataša Plavšić, dr Atila Dudaš (Dudás Attila), dr Bojan Tubić, Jelena Deretić, dr Dobrosav Milovanović i Maja Popović, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi P. M. iz Velike Plane, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. marta 2026. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba P. M. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Velikoj Plani u predmetu P1. 193/18 (ranije P1. 370/13) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo P. M. na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. P. M. iz Velike Plane je 12. marta 2022. godine, preko punomoćnika M. M, advokata iz Velike Plane, Ustavnom sudu izjavio ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Velikoj Plani u predmetu P1. 193/18 (ranije P1. 370/13).

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, između ostalog, istakao: da je tužbu u predmetnom parničnom postupku podneo 26. marta 2013. godine, a da je postupak pravnosnažno okonačan presudom Vrhovnog kasacionog suda tek posle osam godina i šest meseci; da ova dužina trajanja radnog spora, koji je u skladu sa zakonskim odredbama hitne prirode, potvrđuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka; da u skladu sa praksom Evropskog suda za ljudska prava u ovakvim predmetima postoji obaveza hitnog postupanja.

Podnosilac je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i da utvrdi da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u osporenom parničnom postupku. Pored toga, zahtevao je i da mu se utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra, kao i naknada troškova postupka za sastav ustavne žalbe od strane advokata u iznosu od 90.000 dinara.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Velikoj Plani P1. 193/18 (ranije P1. 370/13), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 26. marta 2013. godine tužbu Osnovnom sudu u Smederevu – Sudska jedinica u Velikoj Plani, radi isplate ostvarenih, a neisplaćenih potraživanja iz radnog odnosa, na ime: prekovremenog rada; rada nedeljom i na dan praznika koji je neradni dan; minulog rada; naknade štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora krivicom poslodavca, odnosno tuženog; regresa za korišćenje godišnjeg odmora; naknade zarade za plaćeno odsustvo na dan krsne slave; naknade zarade za plaćeno odsustvo zbog smrti oca; naknade materijalne štete – izmakle koristi usled neostvarivanja novčane naknade za slučaj nezaposlenosti. Takođe, tužilac je zahtevao da se tuženi obaveže da kod nadležnog fonda uplati doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje na tražene iznose.

U toku prvostepenog postupka zakazano je 15 ročišta, od čega je održano deset, dok pet ročišta nije održano, i to: dva puta zbog štrajka advokata, jednom zbog sprečenosti sudije, jednom na saglasan predlog stranaka, jer im nije na vreme dostavljeno dopunsko veštačenje i jednom jer punomoćnik tuženog nije pristupio na ročište zbog bolesti, pri čemu u nastavku postupka nije dostavljena medicinska dokumentacija. Od održanih deset ročišta, na pet ročišta nije izveden nijedan dokaz. U periodu od 18. juna 2014. godine do 6. jula 2015. godine nije održano nijedno ročište, dok su ročišta od 1. oktobra 2013. godine i 6. marta 2014. godine zakazana u razmaku od pet meseci.

Na prvom održanom ročištu, 21. avgusta 2013. godine, sud je odredio vremenski okvir od dva ročišta za okončanje postupka, međutim, na ročištu od 6. marta 2014. godine promenjen je vremenski okvir, tako što je određeno da će se postupak okončati za četiri meseca, odnosno na još dva ročišta.

Pred prvostepenim sudom je sproveden dokazni postupak u kome su saslušane stranke, izvršen uvid u pisanu dokumentaciju, sprovedeno veštačenje od strane veštaka ekonomsko-finansijske struke i saslušani veštaci R.U. i O.A. Nalaz i mišljenje je prvo dostavio veštak R.U, koji je usled primedaba stranaka, a po nalogu suda, dostavio i dva dopunska nalaza. U nastavku postupka, veštak R.U. izuzet je od obaveze veštačenja rešenjem suda, a novoimenovani veštak O.A. dostavio je novo ekonomsko-finansijsko veštačenje i jednu dopunu nalaza.

Presudom Osnovnog suda u Velikoj Plani P1. 370/13 od 8. juna 2016. godine delimično je usvojen, a delimično odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3609/16 od 7. septembra 2017. godine predmet P1. 370/13 vraćen je Osnovnom sudu u Velikoj Plani radi dopune postupka, i to jer je utvrđeno da prvostepeni sud nije odlučio o svim zahtevima tužbe.

Dopunskom presudom Osnovnog suda u Velikoj Plani P1. 370/13 od 20. novembra 2017. godine obavezan je tuženi da za tužioca na dosuđene iznose uplati doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje nadležnom fondu.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1533/18 od 28. septembra 2018. godine ukinuta je presuda Osnovnog suda u Velikoj Plani P1. 370/13 od 8. juna 2016. godine, a predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovno sprovedenom postupku održano je tri ročišta, od čega na jednom nije izveden nijedan dokaz.

Presudom Osnovnog suda u Velikoj Plani P1. 193/18 od 17. aprila 2019. godine, koja je doneta nakon ponovno sprovedenog postupka, tužbeni zahtev je delimično usvojen, a delimično odbijen kao neosnovan.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2188/19 od 4. novembra 2019. godine prvostepena presuda je preinačena u jednom delu, i to tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se tuženi obaveže da mu na ime plaćenog odsustva zbog smrti oca isplati iznos od 14.000 dinara sa zakonskom zateznom kamatom i tako što je usvojen tužbeni zahtev tužioca kojim je traženo da se tuženi obaveže da na dosuđene iznose uplati doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje nadležnom fondu. Prvostepena presuda je u preostalom delu potvrđena.

Dopunskom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2188/19 od 22. jula 2020. godine odbijena je žalba tužioca kao neosnovana u preostalom (neodlučenom) delu i potvrđena prvostepena presuda.

Presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1207/21 od 7. oktobra 2021. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2188/19 od 4. novembra 2019. godine u delu kojim je preinačena prvostepena presuda Osnovnog suda u Velikoj Plani tako što je odbijen tužbeni zahtev da se tuženi obaveže da tužiocu na ime plaćenog odsustva zbog smrti oca isplati iiznos od 14.000 dinara sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. Navedenom presudom takođe nije dozvoljeno odlučivanje o reviziji tužioca izjavljenoj protiv drugostepene presude u preostalom delu.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe utvrđeno je da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajmečenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud konstatuje da je predmetni parnični postupak pokrenut 26. marta 2013. godine, podnošenjem tužbe Osnovnom sudu u Smederevu – Sudska jedinica u Velikoj Plani i da je okončan presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1207/21 od 7. oktobra 2021. godine, što znači da je trajao osam godina i šest meseci.

Navedeno trajanje postupka samo po sebi može ukazivati na to da postupak nije okončan u okviru razumnog roka, međutim, pojam razumnog trajanja sudskog postupka predstavlja relativnu kategoriju koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog zahteva za podnosioca. Ustavni sud je stoga razmotrio da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka u konkretnom predmetu.

Ustavni sud smatra da osporeni parnični postupak nije bio činjenično i pravno složen, imajući u vidu da nije bilo potrebno sprovesti obiman dokazni postupak (saslušane su samo stranke i dva veštaka), niti je bilo potrebno odgovoriti na posebno složena pravna pitanja. Navedeno proizlazi i iz činjnice da je na prvom ročištu sud odredio vremenski okvir od samo dva ročišta za okončanje postupka, te da je kasnije taj vremenski okvir produžen za još dva ročišta.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud konstatuje da nijedno ročište nije odloženo zbog razloga koji se mogu staviti na teret podnosiocu, niti je podnosilac na bilo koji drugi način svojim postupanjem prouzrokovao duže trajanje postupka.

Ispitujući postupanje sudova, Ustavni sud najpre ukazuje na period neaktivnosti prvostepenog suda od 18. juna 2014. godine do 6. jula 2015. godine, u trajanju od jedne godine, u kome nisu zakazivana ročišta. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da se prvostepeni sud nije pridržavao obaveze da ročišta zakazuje u primernim vremenskim razmacima, pa je tako na primer ročište od 6. marta 2014. godine zakazana u razmaku od čak pet meseci u odnosu na prethodno, održano 1. oktobra 2013. godine. Ustavni sud zatim ukazuje da su nadležni sudovi bili dužni da vode računa o koncentraciji glavne rasprave, odnosno da dokazni postupak sprovedu na što manjem broju ročišta, a što u konkretnom slučaju nije učinjeno, imajući u vidu da je u toku postupka održano 13 ročišta, od čega na čak šest ročišta nije izveden nijedan dokaz, iako nije bilo procesnih prepreka – stranke u postupku i veštaci koji su saslušavani nisu izostajali sa ročišta na koja su pozivani. Takođe, Ustavni sud primećuje da je presudom P1. 370/13 od 8. juna 2016. godine Osnovni sud u Velikoj Plani propustio da odluči o svim zahtevima stranaka, zbog čega je žalbeni sud, rešenjem od 7. septembra 2017. godine vratio predmet prvostepenom sudu radi dopune postupka, nakon čega je Osnovni sud u Velikoj Plani doneo dopunsku presudu P1. 370/13 od 20. novembra 2017. godine. Štaviše, i Apelacioni sud u Beogradu je prilikom donošenja presude Gž1. 2188/19 od 4. novembra 2019. godine propustio da odluči o svim zahtevima stranaka, s tim da je taj sud tek nakon osam meseci doneo dopunsku presudu Gž1. 2188/19 od 22. jula 2020. godine, za vreme trajanja postupka po reviziji. Navedeni propusti prvostepenog i drugostepenog suda da odluče o svim zahtevima stranaka i, posledično, donošenje dopunskih presuda za vreme trajanja postupka po pravnom leku, neminovno su prolongirali trajanje postupka. Na kraju, Ustavni sud ukazuje da dva zakazana ročišta nisu održana iz razloga koji se mogu staviti na teret prvostepenom sudu, i to jednom zbog sprečenosti postupajućeg sudije i jednom jer strankama u postupku nije na vreme dostavljen dopunski nalaz. Takođe, jedno ročište nije održano na predlog tuženog, sa obrazloženjem da njegov advokat nije došao, jer je bolestan, uz obećanje da će dostaviti medicinsku dokumentaciju. Međutim, Ustavni sud je utvrdio da navedena dokumentacija nije dostavljena, a da sud nije preduzeo nikakve mere s tim u vezi. Prema oceni Ustavnog suda, sve navedene okolnosti ukazuju na zaključak da su doprinos neprimereno dugom trajanju postupka dali postupajući sudovi, s tim da je najveća odgovornost na prvostepenom sudu.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe imao interes da sud o njegovom zahtevu odluči u okviru standarda razumnog roka, imajući u vidu da se zahtev ticao njegovih prava iz radnog odnosa.

Imajući sve navedeno u vidu, a posebno opisane neaktivnosti i propuste u radu prvostepenog suda, te činjenicu da sporni postupak nije bio činjenično i pravno složen, da podnosilac nije doprineo ukupnom trajanju postupka i da je u pitanju radni spor koji zahteva hitno odlučivanje, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), usvojio ustavnu žalbu podnosioca i utvrdio da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Velikoj Plani u predmetu P1. 193/18 (ranije P1. 370/13), odlučujući kao tački 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, uključujući i životni standard u državi, te činjenicu da će utvrđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj kada o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja parničnog postupka, složenost predmeta spora, doprinos suda dužini trajanja postupka, postupanje podnosioca ustavne žalbe i činjenicu da je u pitanju radni spor koji zahteva hitno odlučivanje, pri čemu je imao u vidu i činjenicu da dva ročišta u toku postupka nisu održana zbog štrajka advokata, što se ne može staviti na teret postupajućem sudu.

7. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, a da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15 od 12. maja 2022. godine, stav 83.). Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio zahtev, rešavajući kao u tački 3. izreke.

8. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Vladan Petrov, s.r.

Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti