Povreda prava na suđenje u razumnom roku i pravično suđenje u radnim sporovima

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku zbog višedecenijskog trajanja postupaka. Takođe, utvrđena je i povreda prava na pravično suđenje zbog proizvoljne primene propisa o zastarelosti potraživanja, te je dosuđena naknada štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić , dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Radomana Rakočevića iz Bečeja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. februara 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Radomana Rakočevića i utvrđuje da je u parničnim postup cima koji su se vodili pred Opštinskim sudom u Vrbasu u predmetima P1. 338/95, P. 367/95 i P1. 382/04 (sada pred Osnovnom sudom u Novom Sadu - Sudska jedinica u Vrbasu) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosi oca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

3. Nalaže se Osnovnom sudom u Novom Sadu - Sudska jedinica u Vrbasu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupci u predmetima P1. 338/95 (novi broj P1. 262/98) i P1. 382/04 (novi broj P1. 605/12) okončali u najkraćem roku.

4. Usvaja se ustavna žalba Radomana Rakočevića i utvrđuje da je presudama Osnovnog suda u Novom Sadu - Sudska jedinica u Vrbasu P1. 2 78/04 od 29. decembra 2010. godine i Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 954/11 od 2. novembra 2011. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

5. Nalaže se Apelacionom sudu u Novom Sadu da ponovi postupak po žalbi koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv presude Osnovnog suda u Novom Sadu, Sudska jedinica u Vrbasu P1. 248/04 od 29. decembra 2010. godine, u roku od 60 dana od dana dostavljanja ove odluke.

O b r a z l o ž e nj e

1. Radoman Rakočević iz Bečeja je 15. juna 2010. godine, preko punomoćnika Nikole Kosanovića, advokata iz Bečeja, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu , koju je uredio podneskom od 13. januara 2012. godine , zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnim postupcima koji su se vodili pred Opštinskim sudom u Vrbasu u predmetima P1. 338/95, P. 367/95 i P1. 382/04 (sada se vode pred Osnovnim sudom u Novom Sadu - Sudska jedinica u Vrbasu) i protiv presuda Osnovnog suda u Novom Sadu - Sudska jedinica u Vrbasu P1. 2 78/04 od 29. decembra 2010. godine i Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 954/11 od 2. novembra 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava .

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, pored ostalog, naveo: da mu je u osporenim parničnim postupcima povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da je postupak koji je vodio pred istim sudom u predmetu P1. 632/93 predstavljao prethodno pitanje za osporene parnične postupke i da je podnosilac u istima predlagao spajanje parnica, ali da je sud njegov predlog odbio; da su mu zahtevi za naknadu štete zbog izgubljene otpremnine zbog korišćenja prava na penziju i regresa za godišnji odmor bili pravnosnažno dosuđeni kroz obavezivanje tuženog da mu prizna sva prava iz radnog odnosa počev od 22. oktobra 1987. godine (ali su odluke nižestepenih sudova ukinute u tom delu); da je 2004. godine uredio tužbeni zahtev i da nije protekao rok od tri godine od dospelosti potraživanja za naknadu štete zbog izgubljene otpremnine zbog korišćenja prava na penziju i regresa za godišnji odmor ; da prvostepeni i drugostepeni sud nisu tačno utvrdili datum kada je zahtevao ove vidove naknada, jer je podneskom od 6. oktobra 2006. godine preinačio tužbeni zahtev nakon izvršenog finansijskog veštačenja (kojim su obuhvaćen i i otpremnina i reges za godišnji odmor ); da je u podnesku od 29 . februara 2006. go dine predložio da sudski veštak proveri tačnost navoda iz podneska od 19. jula 2004. godine, u pogledu iznosa neostvarene otpremnine i regresa za godišnji odmor; da je odluka drugostepenog suda nepravilna, jer su odbijeni tužbeni zahtevi tužioca kao zastareli, pa je samim tim nepravilna i odluka o troškovima parničnog postupka. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, a istakao je i zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07 i 99/11), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Odredbom Ustava na čiju se povredu poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu i spise predmeta Opštinskog suda u Vrbasu P1. 338/95, P. 367/95 i P1. 382/04, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

3.1. Činjenice i okolnosti koje se odnose na parnični postupak P1. 338/95

Uvidom u spise predmeta P1. 338/95 utvrđeno je da je tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, 5. juna 1995. godine, podneo Opštinskom sud u u Vrbasu, tužbu protiv tuženog Preduzeća za komunalno-stambeno poslovanje “Standard” iz Vrbasa , odnosno pravnog sledbenika tuženog, kojom je tražio da se poništi Odluka komisije za zaštitu prava radnika tuženog broj 07-878 od 18. maja 1995. godine u celosti i da se delimično poništi rešenje direktora tuženog broj 07-656 od 6. aprila 1995. godine u delu tačke 1. izreke koji glasi : "počev od 25. marta 1995. godine pa do okončanja postupka po uloženom vanrednom pravnom leku, a na lični zahtev i na svoj rizik'' i u tački 2. izreke u delu koji glasi: ''i da se obaveže tuženi da tužioca prijavi nadležnim fondovima za penzijsko i invalidsko osiguranje i zdr avstveno osiguranje retroaktivno počev od 23. oktobra 1987. godine'', kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka.

Pripremno ročište u ovoj parnici zakazano za 19. septembra 1995. godine je odloženo usled izostanka punomoćnika tužioca koji je svoj izostanak opravdao. Na ročištu održanom 4. oktobra 1995. godine je izveden dokaz saslušanjem tužioca u svojstvu parnične stranke i zaključena je glavna rasprava.

Rešenjem Opštinskog suda u Vrbasu P1. 338/95 od 22. decembra 1995. godine ponovo je otvorena glavna rasprava radi razjašnjenja pojedinih važnih pitanja, a ročišta zakazana za 9. i 26. januar 1996. godine su odložena usled izostanka punomoćnika tužioca i tuženog koji svoje izostanke opravdali. Pred Opštinskim sudom u Vrbasu su održana ročišt a 13. februara i 29. februara 1996. godine, a na ročištu od 9. aprila 1996. godine je zaključena glavna rasprava.

Presudom Opštinskog suda u Vrbasu P1. 338/95 od 9. aprila 1996. godine, u stavu prvom izreke , odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se u celosti poništi Odluka komisije za zaštitu prava radnika tuženog broj 07-878 od 18. maja 1995. godine , da se delimično poništi rešenje direktora tuženog broj 07-656 od 6. aprila 1995. godine u delu tačke 1. izreke i tačke 2. izreke, kao i zahtev kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu naknadi troškove parničnog postupka. Stavom drugim izreke presude je konstatovano da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Odlučujući o žalbi tužioca, Okružni sud u Novom Sadu rešenjem Gž. 2192-1/96 od 26. marta 1998. godine ukinuo presudu Opštinskog suda u Vrbasu P1. 338/95 od 9. aprila 1996. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

Opštinski sud u Vrbasu je rešenjem P1. 262/98 od 2. jula 1998. godine u ovoj pravnoj stvari prekinuo postup ak do pravnosnažnog okončanja postupka koji se vodi u predmetu P1. 25/96, Opštinskog suda u Vrbasu. Iz obrazloženja rešenja proizlazi da je prvostepeni sud shodno uputu drugostepenog suda, doneo rešenje o prekidu postupka u ovoj parnici, jer spor koji se vodi pod brojem P1. 25/96 nije pravnosnažno okončan.

Punomoćnik tužioca je podnescima od 20. januara i 16. marta 2004. godine predlagao nastavak postupka u ovoj parnici, jer je parnica u predmetu P1. 25/96 pravnosnažno okončana.

Naime, predmet tužbenog zahteva u parnici P1. 25/96 je upis i overa radnog staža u radnoj knjižici tužioca za period od 23. oktobra 1987. godine do 24. marta 1995. godine i period od 16. januara 1996. godine do 15. februara 1998. godine, prijava tužioca kao osiguranika republičkog Fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih Beograd - Pokrajinski fond penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih Novi Sad, Filijala Vrbas u Vrbasu i Republičkom zavodu za zdravstveno osiguranje Beograd za navedeni period. Navedena parnica je pravnosnažno okončana presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 27/03 od 9. oktobra 2003. godine kojom su potvrđen e presuda Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 1892/02 od 22. avgusta 2002. godine i presuda Opštinskog suda u Vrbasu P1. 3/99 (stari broj P1. 25/96) od 22. marta 2001. godine, osim u delu izreke o vraćanju tužioca na rad, a u tom delu navedena parnica je pravnosnažno okončana presudom Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 3438/04 od 12. aprila 2005. godine kojom je potvrđena presuda Opštinskog suda u Vrbasu P1. 190/04 od 26. maja 2004. godine, s obzirom na to da je Vrhovni sud Srbije rešenjem Rev. 955/05 od 29. juna 2005. godine odbacio reviziju tuženog izjavljenu protiv drugostepene presude. Vrhovni sud Srbije je rešenjem Sgzz. 870/06 od 13. jula 2006. godine odbacio kao nedozvoljen zahtev za zaštitu zakonitosti tužioca protiv presuda Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 3438/04 od 12. aprila 2005. godine i Opštinskog suda u Vrbasu P1. 190/04 od 26. maja 2004. godine, a rešenjem Vrhovnog suda Srbije Sgzz. 870/06 od 14. septembra 2006. godine odbačen je kao nedozvoljen zahtev za zaštitu zakonitosti tuženog izjavljen protiv napred navedenih presuda.

Postupak u parnici P1. 262/98 još uvek nije pravnosnažno okončan, a spisi predmeta su arhivirani 8. septembra 1998. godine.

3.2. Činjenice i okolnosti koje se odnose na parnični postupak P. 367/95

Uvidom u spise predmeta P. 367/95 je utvrđeno da je tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, 19. juna 1995. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Vrbasu protiv tuženog Preduzeća za komunalno -stambeno poslovanje „Standard“ iz Vrbasa, odnosno pravnog sledbenika tuženog, kojom je tražio da se obaveže tuženi da mu naknadi štetu u vidu izostale zarade u iznosu od 150.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana podnošenja tužbe do isplate i troškove parničnog postupka. U tužbi je naveo da mu je kod pravnog prethodnika tuženog RO „Standard“ OOUR „Vodovod i kanalizacija“ iz Vrbasa prestao radni odnos 22. oktobra 1987. godine , na osnovu odluke disciplinske komisije broj 03-4951 od 24. septembra 1987. godine, koja je potvrđena odlukom radničkog saveta od 22. oktobra 1987. godine , te da od pravnog sledbenika potražuje naknadu štete u vidu izostale zarade u utuženom iznosu.

Prvo ročište je održano 6. septembra 1995. godine i na istom je sud rešenjem odredio prekid postupka u ovoj pravnoj stvari do odluke Vrhovnog suda Srbije o reviziji na presudu Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 414/94 od 22. februara 1995. godine, kao sastavni deo spisa predmeta P1. 632/93 (broj P1. 25/96) ( iste parnice koja je bila razlog za prekid postupka i u parnici P1. 338/95).

Tužilac je u podnescima od 20. januara 2004. godine i 16. marta 2004. godine predlagao nastavak postupka. Na ročištu održanom 5. aprila 2004. godine je usvojen predlog tužioca za nastavak postupka i parnica je dobila novi broj P. 278/04 . Punomoćnik tužioca je podnescima od 28. aprila i 6. maja 2004. godine predlagao i spajanje parnic e P. 278/04 sa parnicom P1.190/04. Međutim, prvostepeni sud nije odlučio o predlogu tužioca, a na ročištu održanom 14. maja 2004. godine je odredio izvođenje dokaza veštačenjem preko sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke. Podneskom od 20. jula 2004. godine tužilac je dostavio sudu urgenciju radi sprovođenja finansijskog veštačenja sa preinačenim tužbenim zahtevom kojim je pored zahteva za naknadu štete zbog izgubljene zarade, poreza i doprinosa na ime penzijsko invalidskog osiguranja i zdravstvenog osiguranja i izgubljenog dela starosne penzije istakao i zahtev za naknadu štete zbog izgubljene otpremnine i izgubljenog regresa za godišnji odmor. Nakon gotovo dve godine je održano ročište 17. februara 2006. godine, na kome je sud rešenjem opozvao ranije određenog sudskog veštaka i odredio drugog, a rešenjem od 6. marta 2006. godine je odredio dopunsko veštačenje. Na ročištu održanom 6. oktobra 2006. godine je izveden dokaz saslušanjem sudskog veštaka, a na ročištu od 2. novembra 2006. godine je izveden dokaz saslušanjem tužioca kao parnične stranke i zaključena je glavna rasprava.

Pred Opštinskim sudom u Vrbasu nisu održana ročišta 4. maja 2004. godine, 15. maja i 30. juna 2006. godine zbog izostanka sudskog veštaka, a 1. septembra 2006. godine zbog nepristupanja parničnih stranaka.

Delimičnom presudom Opštinskog suda u Vrbasu P. 278/04 od 2. novembra 2006. godine, u stavu prvom izreke , utvrđeno je da tužilac ima potraživanje prema tuženom u iznosu od 792.178,00 dinara po osnovu naknade štete zbog izgubljene zarade u periodu od 22. oktobra 1987. godine do 15. decembra 1993. godine na dan 30. jun a 2006. godine. Stavom drugim izreke presude je utvrđeno da tuženi ima potraživanje prema tužiocu u iznosu od 158.132,95 dinara na dan 30. juna 2006. godine. Stavom trećim izreke presude je usvojen kompenzacioni prigovor, pa su potraživanja međusobno prebij ena i obavez an je tuženi da tužiocu na ime naknade štete zbog izgubljene zarade u periodu od 22. oktobra 1987. godine do 15. decembra 1993. godine isplati iznos od 634.045,95 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 16. oktobra 2006. godine do isplate. Stavom četvrtim izreke presude je obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade štete izgubljenog dela starosne penzije za period od 16. decembra 1993. godine do 31. maja 2006. godine isplati iznos od 783.223,92 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom od 1. jula 2006. godine do isplate. Stavom petim izreke presude je obavezan tuženi da tužiocu uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih Beograd-Pokrajinsk i fond za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih u Novom Sadu-Filijala Vrbas u Vrbasu i Republičkom zavodu z a zdravstveno osiguranje Beograd - Ispostava u Vrbasu za period od 22. oktobra 1987. godine od 15. decembra 1993. godine u iznosu od 406.983,35 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. jula 2006. godine do isplate. Stavom šestim izreke presude je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu isplati na ime naknade štete zbog izgubljene zarade od dosuđenih 634.045,05 dinara do traženih 2.140.318,50 dinara, na ime naknade štete zbog izgubljenog dela starosne penzije od dosuđenih 783.223,92 dinara do traženih 1.369.687,00 dinara, na ime doprinosa za obavezno socijalno osiguranje od dosuđenih 406.983,35 dinara do traženih 2.507.035,32 dinara. Stavom sedmim izreke presude je odbijen kao neosnovan kompenazcioni prigovor tuženog u delu kojim je tražio da se utvrdi potraživanje zakonske zatezne kamate na iznos od 158.132,95 dinara, a u pogledu troškova je konstatovano da će se odluka o troškovima doneti u konačnoj odluci.

Odlučujući o žalbi tužioca i tuženog, Okružni sud u Novom Sadu je presudom Gž. 1032/07 od 27. marta 2008. godine potvrdio delimičnu presudu Opštinskog suda u Vrbasu P. 278/04 od 2. novembra 2006. godine.

Podneskom od 20. maja 2008. godine tužilac je preinačio tužbeni zahtev u nepresuđenom delu, a podneskom od 3. juna 2008. godine je predložio da sud donese delimičnu presudu u pogledu zahteva za naknadu štete zbog izgubljenog prihoda-otpremnine.

Na ročištu održanom 19. juna 2008. godine, sud je rešenjem odredio zastoj postupka po preinačenom tužbenom zahtevu tužioca u nepresuđenom delu, zbog podnošenja revizije tužioca do donošenja odluke Vrhovnog suda Srbije po reviziji.

Odlučujući o reviziji Vrhovni sud Srbije je presudom Rev. 1352/08 od 4. juna 2009. godine preinačio presudu Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 1032/07 od 27. marta 2008. godine i delimičnu presudu Opštinskog suda u Vrbasu P. 278/04 od 2. novembra 2006. godine, utoliko što se utvrđuje da tužilac ima potraživanje prema tuženom na osnovu naknade štete zbog izgubljene zarade u periodu od 22. oktobra 1987. godine do 15. marta 1993. godine u iznosu od 1. 267.484,00 dinara umesto 792.178,00 dinara, te se nakon usvajanja kompenzacionog prigovora u visini od 158.132,95 dinara, obavezuje tuženi da tužiocu isplati iznos od 1.109.352,00 dinara, obavezuje se tuženi da tužiocu na ime naknade štete zbog izgubljenog dela starosne penzije isplati još 584.463,26 dinara , a u delu obaveze tuženog da tužiocu uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje i zdravstveno osiguranje tuženi se obavezuje da pored dosuđenog iznosa od 406.983,35 dinara isplati još 406.983,35 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom i rokovima kao u delimičnoj presudi. U preostalom delu revizija tužioca je odbijena.

Podneskom od 31. avgusta 2009. godine tužilac je preinačio tužbeni zahtev u nepresuđenom delu. Ročište zakazano za 9. oktobar 2009. godine nije održano zbog sprečenosti postupajuće sudije.

U daljem toku postupka na ročištu održanom 16. novembra 2009. godine, sud je rešenjem dozvolio preinačenje tužbenog zahteva tužioca i odredio izvođenje dokaza veštačenjem preko sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke na okolnost utvrđivanja visine štete po svakom pojedinačno preinačenom tužbenom zahtevu o kome nije odlučeno delimičnom presudom. Podneskom od 11. maja 2010. godine, tužilac je po izvršenom veštačenju preinačio tužbeni zahtev. Na ročištu održanom 14. maja 2010. godine je izveden dokaz saslušanjem sudskog veštaka, a na narednom ročištu održanom 8. juna 2010. godine je zaključena glavna rasprava.

Rešenjem Opštinskog suda u Vrbasu P. 278/04 od 2. avgusta 2010. godine ponovo je otvorena glavna rasprava, radi dopune veštačenja, ali ročište zakazano za 1. oktobar 2010. godine nije održano zbog nepostupanja sudskog veštaka po nalogu suda za dopunu veštačenja . Nakon dostavljanja dopune nalaza i mišljenja veštaka, tužilac je podneskom od 15. oktobra 2010. godine preinačio tužbeni zahtev u skladu sa dopunom nalaza veštaka. Na ročištu odr žanom 19. novembra 2010. godine je izveden dokaz saslušanjem sudskog veštaka, a na ročištu od 29. decembra 2010. godine sud je rešenjem dozvolio preinačenje tužbenog zahteva i čitanje spisa predmeta, a glavna rasprava je zaključena.

Osdporenom presudom Osnovnog suda u Novom Sadu - Sudska jedinica u Vrbasu P. 278/04 od 29. decembra 2010. godine je delimično usvojen tužbeni zahtev podnosioca i obavezan tuženi da mu na ime naknade materijalne štete u vidu izgubljenog dela starosne penzije za period od 1. juna 2006. godine do 31. jula 2009. godine isplati iznos od 710.673,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. marta 2010. godine do isplate. Stavom drugim izreke presude je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime naknade štete neisplaćene otpremnine isplati iznos do 5.658,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. oktobra 2010. godine do isplate, kao i iznos od 149.284,17 dinara na ime naknade materijalne štete na ime docnje za isplatu otpremnine , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. oktobra 2010. godine do isplate. Stavom trećim izreke presude je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da mu tuženi na ime naknade materijalne štete za period od 23. oktobra 1987. godine do 15. decembra 1998. godine zbog zaostalih ličnih primanja (troškova za ishranu u toku rada,) isplati iznos od 982.758,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom računatom od 1. marta 2010. godine. Stavom četvrtim izreke presude je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za naknadu materijalne štete za period od 23. oktobra 1987. godine do 15. decembra 1998. godine zbog izostalih ličnih primanja (neostvarenog regresa za korišćenje godišnjeg odmora) u iznosu od 243.466,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. oktobra 2010. godine do isplate. Stavom petim izreke presude je odbijen kao neosnovan tužb eni zahtev tužioca na ime naknade štete za iznos od 755.568,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 5. oktobra 2006. godine do isplate , budući da nastavak radnog odnosa tužioca kod tuženog nije moguć, a stavom šestim izreke presude je obavezan tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka. Iz obrazloženja osporene presude proizlazi da naknada materijalne štete u vidu izgubljenog dela starosne penzije iznosi 710.673,44 dinara, ne umanjujući pri tom prema članu 192. Zakona o obligacionim odnosima doprinos tužioca nastanku štete, jer da je tužilac radio kod tuženog do 65-e godine života ili do 15. decembra 1998. godine imao bi više radnog staža, ali ne i višu osnovicu za obračun penzije, jer bi i dalje ostao kao najpovoljniji desetogodišnji prosek zarade za period od 1966. do 1975. godine Prvostepeni sud je odbio i tužbeni zahtev za naknadu štete zbog izgubljene zarade, jer samo zaposleni koji ima pravo da zahteva vraćanje na rad ima pravo i da zahteva da umesto vraćanja na rad traži naknadu štete u skladu sa članom 191. stav 4. Zakona o radu, a ova odredba se ne može primeniti, jer je navedeni Zakon stupio na snagu 2005. godine, te se na tužioca mora ju primenjivati Zakon o radnim odnosima SAP Vojvodine i republički Zakon iz 1991. godine, koji su važili u vreme kada je tužiocu neosnovano prestao radni odnos, a predviđeni institut supstitucije je iz Zakona o radu iz 2005. godine. Sud je odbio i tužbeni zahtev tužioca na isplatu otpremnine, s obzirom na to da je taj deo tužbenog zahteva zastareo, jer je tužilac u penziju otišao 15. decembra 1993. godine, tužbom za naknadu štete o d 20. juna 1995. godine nije tražio isplatu otpremnine. Navedeni postupak je bio u prekidu do 5. aprila 2004. godine kada je rešenjem nastavljen , a tužilac je tek podneskom od 6. oktobra 2006. godine preinačio tužbeni zahtev , ističući i naknadu štete za izgubljenu otpremninu, regres i topli obrok. Sud smatra da je zahtev za isplatu otpremnine poseban tužbeni zahtev tužioca koji je morao biti postavljen istovremeno sa tužbenim zahtevom za isplatu zarade ili u roku od tri godine od dana dospelosti potraživanja u skladu sa odredbom člana 372. Zakona o obligacionim odnosima i da prekid postupka po tužbi za isplatu zarade ne može uticati na rok zastarelosti za isplatu otpremnine. U pogledu tužbenog zahteva za isplatu toplog obroka i regresa , prvostepeni sud smatra da tužiocu ne pripada pravo na naknadu, jer je osnovanost tužbenog zahteva vezan za vreme provedeno na radu, a osim toga , potraživanje po ovim osnov ama je zastarelo primenom odredbe člana 372. Zakona o obligacionim odnosima.

Odlučujući o žalbi tužioca i tuženog, Apelacioni sud u Novom Sadu je osporenom presudom Gž. 954/11 od 2. novembra 2011. godine , potvrdio presudu Osnovnog suda u Novom Sadu - Sudska jedinica u Vrbasu P. 278/04 od 29. decembra 2010. godine. Iz obrazloženja ove osporene presude proizlazi da je pravilna odluka prvostepenog suda kojom je usvojen tužbeni zahtev za naknadu štete zbog izgubljenog dela starosne penzije za period od 1. juna 2006. godine do 31. jula 2009. godine u dosuđenom iznosu, s obzirom na to da je tužilac bio prinuđen da ode u penziju (na koji način je umanjio štetu zbog izgubljene zarade) sa prvim ostvarenim uslovom, umesto da prima penziju u visini od 85% od osnovice. Dakle, tužilac trpi štetu zbog nezakonitog otkaza , budući da je bio zdravstveno i radno sposoban do ispunjenja uslova za punu penziju. U odnosu na odbijajući deo zahteva prvostepeni sud je dao jasno obrazloženje i izveo pravilan zaključak da ovi zahtevi tužioca nisu osnovani. Naime, zahtev tužioca za isplatu otpremnine i regresa za godišnji odmor je zastareo, imajući u vidu da je pravnosnažna presuda kojom je poništen otkaz tužioca doneta 22. avgusta 2002. godine koju je tužilac primio 5. oktobra 2002. godine. S obzirom na to da je tužilac u ovoj parnici zahtev za isplatu otpremnine i regresa postavio 2006. godine, kako pravilno utvrđuje prvostepeni sud, jasno je da je proteklo više od tri godine koliko je potrebno za nastupanje zastarelosti od momenta kada je tužilac mogao tražiti naknadu štete po tom osnovu. Kada je u pitanju zahtev tužioca za isplatu naknade toplog obroka, pravilno je prvostepeni sud zaključio da se naknada za ishranu u toku rada isplaćuje zaposlenima koji su radili, a što znači da je to trošak koji zaposleni ima u toku rada i s obzirom na to da tužilac nije radio ne pripada mu naknada ovih troškova. U odnosu na deo tužbenog zahteva kojim je tužilac tražio isplatu iznosa od 755.568,00 dinara na ime naknade štete prema odredbi člana 191. stav 4. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05 i 61/05), isdtiče se da je ovo dvostruki iznos koji je tužilac potraživao, s obzirom na izjavu tuženog o tome da tužilac ne može da se vrati na rad , na koji način bi se ovom isplatom oslobodio zahteva za naknadu štete zbog izgubljene zarade sa sporni period. Međutim, taj sud nalazi da su žalbeni navodi tužioca u ovom delu neosnovani, imajući u vidu da je ovo pravo zaposlenog utvrđeno tek Zakonom o radu iz 2005. godine, te da bi se ovakav zahtev mogao postaviti u vreme kada je tužilac imao pravo da se vrati na rad, a to je nakon pravnosnažne presud e kojom su poništene odluke prema kojima je njemu prestao radni odnos 2002. godin e, kada prema Zakonu o radu zaposleni nije imao ovo pravo. Pravilna je odluka prvostepenog suda i u pogledu troškova parničnog postupka.

Rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu R4. 27/12 od 20. juna 2012. godine nije prihvaćen predlog tuženog da Vrhovni kasacion i sud odluč uje o reviziji izjavljenoj protiv presude ovog suda Gž. 954/11 od 2. novembra 2011. godine.

Vrhovni kasacioni sud je rešenjem Rev. 616/2012 od 23. avgusta 2012. godine odbacio kao nedozvoljenu reviziju tuženog, izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 954/11 od 2. novembra 2011. godine.

3.3. Činjenice i okolnosti koje se odnose na parnični postupak P1. 382/04

Uvidom u spise predmeta P1. 382/04 je utvrđeno da je tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe , 17. maja 2004. godine podneo tužbu Opštinskom sud u u Vrbasu , protiv tuženog Javnog komunalnog preduzeća „Standard“ iz Vrbasa , kojom je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime naknade materijalne štete zbog neiskorišćenih devetnaest i po godina radnog staža za sticanje prava vlasništva nad hartijama od vrednosti, besplatnim akcijama iz privatizacije društvenog preduzeća po Zakonu o svojinskoj transformaciji, isplati iznos od 273.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 17. maja 2004. godine, kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka.

Pripremno ročište u ovoj parnici je održano 30. avgusta 2004. godine, a podneskom od 7. septembra 2004. godine tužilac je preinačio tužbeni zahtev i tražio je da sud obaveže tuženog da mu na ime naknade materijalne štete isplati iznos od 295.829,84 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 30. avgusta 2004. godine do isplate, kao i troškove parničnog postupka. Nakog toga, održana su ročišta 3. decembra 2004. godine, 7. aprila 2005. godine, a na ročištu održanom 17. juna 2005. godine je izveden dokaz saslušanjem tužioca u svojstvu parnične stranke. Po održavanju ročišta od 12. septembra 2005. godine, prvostepeni sud je doneo rešenje P. 382/04 od 30. novembra 2005. godine kojim je odredio zastajanje u postupku, do povratka parničnog spisa P1. 190/04 (stari brojevi predmeta P1. 632/93, P1. 25/96), koji se nalazi u Vrhovnom sudu Srbije, radi odlučivanja o reviziji, s tim da će se postupak u ovoj pravnoj stvari nastaviti po službenoj dužnosti nakon povratka navedenog parničnog spisa. Nakon gotovo sedam godina, reš enjem Osnovnog suda u Novom Sadu - Sudska jedinica u Vrbasu P1. 605/12 od 2. jula 2012. godine je konstatovano da su prestali razlozi za zastoj postupka koji je određen rešenjem Opštinskog suda u Vrbasu P. 382/04 od 30. novembra 2005. godine, te da se postupak u ovoj pravnoj stvari nastavlja pod brojem P1. 605/12. Po nastavku postupka, zakazano je ročište za 9. oktobar 2012. godine, ali je isto odloženo zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a na sledećem ročištu održanom 13. novembra 2012. godine je određeno izvođenje dokaza veštačenjem preko sudskog veštaka ekonomske struke na okolnost utvrđivanja visine materijalne štete tužioca. Nalaz sa mišljenje m sudskog veštaka je dostavljen sudu 5. decembra 2012. godine, a tužilac je podneskom od 12. decembra 2012. godine preinačio tužbeni zahtev u skladu izvršenim veštačenjem. Postupak u ovoj parnici nije pravnosnažno okončan.

4. Zakonom o parničnom postupku "Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, (6/80), 36/80, (43/82 i 72/82), 69/82, 58 /84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i " Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da će osim slučajeva posebno predviđenih u ovom zakonu, prekid postupka sud odrediti ako je odlučio da sam ne rešava o prethodnom pitanju (član 12.) (član 213. stav 1); da prekid postupka ima za posledicu da prestaju teći svi rokovi određeni za vršenje parničnih radnji (član 214. stav 1); da ako je sud prekinuo postupak iz razloga navedenih u članu 213. stav 1. tačka 1) i stav 2. ovog zakona, postupak će se nastaviti kad se pravnosnažno završi postupak pred sudom ili drugim nadležnim organom, ili kad sud nađe da više ne postoje razlozi da se čeka na njegov završetak (član 215. stav 2.) ; da ako pred istim sudom teče više parnica između istih lica ili u kojima je isto lice protivnik raznih tužilaca ili raznih tuženih, sve ove parnice mogu se rešenjem veća spojiti radi zajedničkog raspravljanja, ako bi se time ubrzalo raspravljanje ili smanjili troškovi, a za sve spojene parnice sud može doneti zajedničku presudu (član 313. stav 1.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito pri određivanju rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 434.).

Zakonom o radnim odnosima ("Službeni glasnik RS", br. 45/91, 18/92, 22/93, 53/93, 67/93, 34/94, 48/94, 49/95, 53/95, 24/96, 26/96 i 39/96) bilo je propisano da radnik koji nije zadovoljan konačnom odlukom nadležnog organa u preduzeću ili ako taj organ ne donese odluku u roku od 30 dana od dana podnošenja prigovora, ima pravo da u narednom roku od 15 dana traži zaštitu svojih prava pred nadležnim sudom, a zaštitu prava pred nadležnim sudom radnik ne može tražiti ako prethodno nije tražio zaštitu prava pred nadležnim organom u preduzeću, osim prava na novčano potraživanje (član 97.).

Zakonom o radu ("Službeni glasnik RS", br. 70/01 i 73/01 ) bilo je propisano da ako sud donese pravnosnažnu odluku kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, zaposleni ima pravo da se vrati na rad, ako to zahteva, da je pored vraćanja na rad iz stava 1. ovog člana, poslodavac dužan da zaposlenom isplati naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja mu pripadaju po zakonu, opštem aktu ili ugovoru o radu i uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje, kao i da se naknada štete iz stava 2. ovog člana umanjuje se za iznos prihoda koje je zaposleni ostvario po bilo kom osnovu, po prestanku radnog odnosa ( član 108.) ; da sva novčana potraživanja iz radnog odnosa smatraju se obročnim davanjima i zastarevaju u roku od tri godine od dana nastanka obaveze ( član 123.).

5.1. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe o povredi prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u odnosu na osporeni parnični postupak P1. 338/95, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja počinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja parničnog postupka P 1. 338/95, od podnošenja tužbe 5. juna 1995. godine , do odlučivanja Ustavnog suda o ustavnoj žalbi podnosioca.

Ustavni sud je cenići navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, utvrdio da je osporeni postupak ni nakon sedamnaest godina nije pravnosnažno okončan.

Imajući u vidu da je pojam razumnog trajanja parničnog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji vode postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud pri ocenjivanju povrede prava na suđenje u razumnom roku ispituje da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da je prevashodni uzrok nedopustivo dugog trajanja predmetnog postupka nedelotvorno i neefikasno postupanje Opštinskog suda u Vrbasu. Naime, nakon zaključenja glavne rasprave 4. oktobra 1995. godine, pravostepeni sud je ponovo otvorio glavnu raspravu radi razjašenja pojedinih važnih pitanja, pa je nakon godinu dana ponovo zaključio glavnu raspravu i doneo presudu 9. aprila 1996. godine. Drugostepeni sud je, odlučujući o žalbi tužioca i tuženog , ukinuo prvostepenu presudu i spise predmeta vartio prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje. Prvostepeni sud je rešenjem od 2. jula 1998. godine odredio predkid postupka u ovoj parnici do pravnosnažnog okončanja postupka u parnici koja se vodi pred istim sudom u predmetu P1. 25/9 6. Parnica u predmetu P1. 25/96 pravnosnažno je okončana presudom Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 343/04 od 12. aprila 2005. godine, kojom je potvrđena presuda Opštinskog suda u Vrbasu P1. 190/04 (stari broj predmeta P1. 25/96) od 26. maja 2004. godine. Postupak u ovoj parnici koji se vodio pod brojem P1. 338/95 (novi broj predmeta 262/98) nije pravnosnažno okončan, a spisi predmeta su arhivirani 8. septembra 1998. godine. Prvostepeni sud u toku postupka nije cenio navode podnosioca koji je podnescima predlagao nastavak postupka u ovoj parnici, te je spis predmeta arhivirao, pre pravnosnažnog okončanja parnice zbog koje je određen prekid postupka, iako je shodno odredbi člana 434. Zakona o parničnom postupku bio dužan da uvek obraća naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova.

Ustavni sud je utvrdio da je nakon donošenja rešenja o prekidu postupka od 2. jula 1998. godine, podnosilac ustavne žalbe podnescima od 20. januara i 16. marta 2004. godine predlagao nastavak postupka, jer je parnica P1. 25/96 pravnosnažno okončana.

Predmet ovog parničnog postupka, po oceni Ustavnog suda, jeste od velikog interesa za podnosioca ustavne žalbe, budući da se odnosi na poništaj odluka tuženog o prestanku radnog odnosa podnosioca.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Vrbasu u predmetu P1. 338/95, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u tački 1. izreke.

5.2. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe o povredi prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u odnosu na osporeni parnični postupak P. 367/95, Ustavni sud je u konkretnom slučaju uzeo u obzir celokupni period trajanja navedenog parničnog postupka od podnošenja tužbe 19. juna 1995. godine do pravnosnažnog okončanja presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 945/11 od 2. novembra 2011. godine.

Ustavni sud je ocenio da je prevashodni uzrok nedopustivo dugog trajanja predmetnog postupka nedelotvorno i neefikasno postupanje Opštinskog suda u Vrbasu. Prvostepeni sud je nakon ročišta održanog 6. septembra 1995. godine odredio prekid postupka do donošenja odluke Vrhovnog suda Srbije po reviziji na presudu Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 414/94 od 22. februara 1995. godine u predmetu P1. 632/93, a da nije koristio zakonsko ovlašćenje iz člana 313. Zakona o parničnom postupku za spajanje parnica, radi zajedničkog raspravljanja, čime bi se ubrzalo raspravljanje i smanjili troškovi. Osim toga, prvostepeni sud nije odlučio o predlogu tužioca za spajanje parnice P. 278/04 sa parnicom P1. 190/04, jer je upravno radi odluke Vrhovnog suda Srbije po reviziji u parnici P1. 190/04 , prethodno određen prekid postupka. Postupak u ovoj parnici je nastavljen posle devet godina, iako je Vrhovni sud Srbije doneo odluku o reviziji tri meseca nakon prekid a postupka u ovoj parnici. Nakon dve godine od održanog ročišta 14. maja 2004. godine na kome je određeno izvođenje dokaza veštačenjem, prvostepeni sud je na ročištu od 17. februara 2006. godine rešenjem opozvao ranije određenog sudskog veštaka i odredio drugog, a da prethodno nije koristio zakonom predviđene sankcije protiv sudskog veštaka koji nije u roku izradio nalaz i mišljenje. Prvostepeni sud je na ročištu održanom 19. juna 2008. godine odredio zastoj postupka po preinačenom tužbenom zahtevu tužioca u nepresuđenom delu , do donošenja odluke Vrhovnog suda Srbije o reviziji, a tek nakon pet meseci od donošenja odluke o reviziji je zakazao ročište , na kome je odred io izvođenje dokaza veštačenjem, i tek po izvršenom veštačenju , nakon pet meseci , je zakazao novo ročište . Pored toga, nakon zaključenja glavne rasprave od 8. juna 2010. godine, prvostepeni sud je ponovo otvorio glavnu raspravu, posle dva meseca , radi dopune veštačenja. Postupak u ovoj parnici je pravnosnažno okončan tek donošenjem presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 954/11 od 2. novembra 2011. godine.

Ustavni sud je utvrdio da su se podnosilac ustavne žalbe i njegov punomoćnik uredno odazivali na sve pozive suda i aktivno učestvovali u postupku, pri čemu nisu zloupotrebljavali svoja procesna ovlašćenja zakazana ročišta i da su predlagali nastavak postupka u ovoj parnici, kao i spajanje ove parnice sa parnicom P1. 190/04.

Predmet parničnog postupka, po oceni Ustavnog suda, jeste od velikog interesa za podnosioca ustavne žalbe, budući da se radi o naknadi štete u vidu izgubljene zarade i izgubljenog dela starosne penzije usled otkaza ugovora o radu, neisplaćene otpremnine i regresa za godišnji odmor.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Vrbasu u predmetu P. 367/95, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u tački 1. izreke.

5.3. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe o povredi prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u odnosu na osporeni parnični postupak P1. 382/04, Ustavni sud je uzeo u obzir celokupni period trajanja navedenog parničnog postupka od podnošenja tužbe 17. maja 2004. godine do odlučivanja suda po ustavnoj žalbi podnosioca , s obzirom na to da ovaj postupak nije pravnosnažno okončan .

Ustavni sud je ocenio da je i u ovom parničnom postupku takođe prevashodni uzrok nedopustivo dugog trajanja nedelotvorno i neefikasno postupanje Opštinskog suda u Vrbasu. Naime, prvostepeni sud je nakon tri održana ročišta, na ročištu od 12. septembra 2005. godine odredio zastoj postupka do povratka parničnih spisa P1. 190/04 koji se nalaze u Vrhovnom sudu Srbije, radi odlučivanja o reviziji, s tim da će se postupak nastaviti po službenoj dužnosti po povratku spisa predmeta. Nakon sedam godina prvostepeni sud je konstatovao da su prestali razlozi za zastoj postupka i održao je dva ročišta, a na ročištu od 13. novembra 2012. godine je odredio izvođenje dokaza veštačenjem, a nalaz veštaka je dostavljen sudu 5. decembra 2012. godine. Postupak u ovoj parnici još uvek nije pravnosnažno okončan. Podnosilac ustavne žalbe u ovom postupku nije koristio svoja procesna prava u cilju nastavka, ubrzanja i okončanja parničnog postupka koji se vodi po njegovoj tužbi, ali je Ustavni sud našao da je prevashodna dužnost suda da preduzme sve mere kako bi se predmet iz njegove nadležnosti okončao i time pružila sudska zaštita strankama u postupku utvrđena članom 22. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Vrbasu u predmetu P1. 382/04, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u tački 1. izreke.

Polazeći od toga da parnični postupci pred Opštinskim sudom u Vrbasu, sada Osnovnim sudom u Novom Sadu, Sudska jedinica u Vrbasu u predmetima P1. 338/95 (novi broj P1. 262/98) i P1. 382/04 (novi broj P1. 605/12), povodom kojih je podneta ustavna žalba još nisu okončani, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odredio da se štetne posledice utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava otklone nalaganjem nadležnom Osnovnim sudom u Novom Sadu - Sudska jedinica u Vrbasu da nastavi postupak, odnosno preduzme sve neophodne mere kako bi se navedeni postupci okončali u najkraćem roku, pa je odlučio kao u tački 3. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.000 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

P rilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja osporenih parničnih postup aka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo isključivo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Razmatrajući navode o povredi prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava u odnosu na osporene presude Osnovnog suda u Novom Sadu - Sudska jedinica u Vrbasu P. 278/04 od 29. decembra 2010. godine i Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 954 /11 od 2. novembra 2011. godine, Ustavni sud je ispitivao da li su sudovi proizvoljno primenili materijalno pravo na štetu podnosioca ustavne žalbe. U konkretnom slučaju, prvostepeni i drugostepeni sud su ocenili da je podnosilac ustavne žalbe tek podneskom od 6. oktobra 2006. godine tražio pravnu zaštitu povređenog subjektivnog prava u vidu naknade štete zbog izgubljene otpremnine usled ostvarivanja prava na penziju i naknade štete zbog izgublljenog regresa za godišnji odmor, koje potraživanje predstavalja povremeno potraživanje koje zastareva za tri godine od dospelosti svakog pojedinačnog iznosa prema odredbi člana 372. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, te da se , u tom smislu, njegovo potraživanje ima smatrati zastarelim, jer je podnosilac zahtev za naknadu ovih vidova štete mogao istaći nakon donošenja pravnosnažne presude Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 1892/02 od 22. avgusta 2002. godine , koju je primio 5. oktobra 200 2. godine. Navedenom presudom je potvrđena prvostepena presuda Opštinskog suda u Vrbasu P1. 3/99 od 23. marta 2001. godine kojom su poništene kao nezakonite odluke tuženog o izrečenoj disciplinskoj meri prestanka radnog odnosa tužioca.

Ustavni sud nalazi da su sudovi prilikom donošenja osporenih presuda morali imati u vidu činjenicu da je podnosilac ustavne žalbe podneskom od 20. jula 2004. godine preinačio tužbeni zahtev i istakao i zahtev za naknadu štete zbog izgubljene otpremnine u iznosu od 3.228,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 15. decembra 1998. godine do isplate, kao i zahtev za naknadu štete zbog izgubljenog regresa za godišnji odmora u iznosu od 107.220,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom od 22. avgusta 2002. godine do isplate. Podnosilac se na navode iz ovog podneska pozivao u toku postupka, a čak je dat i nalog sudskom veštaku u rešenju prvostepenog suda od 17. februara 2006. godine da proveri da li su tužiocu isplaćene otpremnine i regres za godišnji odmor i da utvrdi njihovu visinu za period od 22. oktobra 1987. godine do 15. decembra 1998. godine. Osim toga, podnosilac je i u žalbi protiv prvostepen e presud e ukazivao drugostepenom sudu na činjenicu da je zahtev za naknadu štete zbog izgubljene otpremnine usled ostvarivanja pra va na penziju i naknade štete zbog izgubljenog regresa za godišnji odmor istakao u podnesk u od 20. jula 2004. godine.

Na osnovu izloženog, a uzimajući u obzir da se odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pored ostalog, garantuje i zaštita stranaka u parničnom postupku od arbitrerne primene prava od strane sudova, Ustavni sud je ocenio da je osporenim presudama Osnovnog suda u Novom Sadu - Sudska jedinica u Vrbasu P1. 278/04 od 29. decembra 2010. godine i Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 954/11 od 2. novembra 2011. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu i odlučio kao u tački 4. izreke.

8. S obzirom na to da su povrede Ustavom zajemčenog prava podnosioca takve prirode da je to očigledno moglo biti od uticaja na donošenje povoljnije odluke za njega u parnici povodom koje je podneta ustavna žalba, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, naložio nadležnom sudu da, u roku od 60 dana od dana dostavljanja ove odluke , ponovi postupak po žalbi tuž ioca izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Novom Sadu - Sudska jedinica u Vrbasu P. 278/04 od 29. decembra 2010. godine, odlučujući kao u tački 5. izreke.

9. Polazeći od iznetog, a na osnovu odredaba člana 42b stav 1., 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07 i 99/11), Sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Povreda prava na suđenje u razumnom roku i pravično suđenje u radnim sporovima

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti