Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu izjavljenu protiv presuda u parnici za naknadu štete. Podnositeljka nije navela ustavnopravne razloge, već je osporavala utvrđeno činjenično stanje i ocenu dokaza, što nije u nadležnosti Ustavnog suda, osim u slučaju očigledne arbitrarnosti.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2851/2011
02.11.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Đurđevke Grbić iz Zrenjanina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 2. novembra 2011. godine, doneo je

 

R E Š E Nj E

 

Odbacuje se ustavna žalba Đurđevke Grbić izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Zrenjaninu P. 1480/08 od 23. decembra 2008. godine, presude Okružnog suda u Zrenjaninu Gž. 407/09 od 23. aprila 2009. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 3575/10 od 10. februara 2011 godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Đurđevka Grbić iz Zrenjanina je 22. juna 2011. godine, preko punomoćnika Dragana Radina, advokata iz Zrenjanina, Ustavnom sudu izjavila ustavnu žalbu koju je dopunila 15. septembra 2011. godine, protiv presude Opštinskog suda u Zrenjaninu P. 1480/08 od 23. decembra 2008. godine, presude Okružnog suda u Zrenjaninu Gž. 407/09 od 23. aprila 2009. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 3575/10 od 10. februara 2011 godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, kao i zbog povrede načela iz člana 21. Ustava.

Podnositeljka ustavne žalbe navodi da su sudovi u postupku pokazali ''pristrasnost, kao i saobraćajna policija i javni tužilac'', tako da se u odnosu na podnositeljku postupalo nepravedno. Dalje se navodi da nije ispoštovano načelo nepristrasnosti, kao i da je postupak od samog početka bio ''feleričan''. Ističe se i da je vozač automobila koji je podnositeljki naneo izuzetno teške telesne povrede od početka imao povlašćen položaj, ''pošto je bila u pitanju važna ličnost za policiju''.

2. Prema članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom prethodnom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i priloženih dokaza, utvrdio da se pred Opštinskim sudom u Zrenjaninu vodio parnični postupak po tužbi podnositeljke ustavne žalbe protiv tužene Kompanije ''Dunav osiguranje'' A.D. iz Beograda, radi naknade štete.

Presudom Opštinskog suda u Zrenjaninu P. 1480/08 od 23. decembra 2008. godine odbijen je tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se obaveže tužena da isplati tužilji na ime naknade nematerijalne štete novčane iznose bliže označene u prvom stavu izreke, sve sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate, dok je drugim stavom izreke odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove spora.

Presudom Okružnog suda u Zrenjaninu Gž. 407/09 od 23. aprila 2009. godine odbijena je žalba tužilje i potvrđena prvostepena presuda.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 3575/10 od 10. februara 2011. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv presude Okružnog suda u Zrenjaninu Gž. 407/09 od 23. aprila 2009. godine.

U obrazloženju osporene revizijske presude, između ostalog je navedeno: da je 9. jula 2000. godine u Zrenjaninu došlo do saobraćajnog udesa u kome su učestvovali tužilja, kao vozač bicikla, i B.A. koji je upravljao putničkim vozilom osiguranim od odgovornosti prema trećim licima kod tuženog; da se osiguranik tuženog kretao dozvoljenom brzinom, ali je tužilja započela kretanje preko kolovoza iako je za bicikliste bilo upaljeno crveno svetlo; da je usled kontakta sa vozilom bila odbačena i pretrpela štetu zbog pada i povređivanja, ali snosi isključivu krivicu za nastalu štetu, jer je isključivo kriva za udes, pa je izostao osnov obaveze tuženog iz člana 177. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima.

4. Ustavni sud je, krećući se u granicama navoda istaknutih u ustavnoj žalbi, utvrdio da podnositeljka nije navela argumente koji bi bili potkrepljeni dokazima da je u sprovedenom parničnom postupku došlo do povrede navedenih Ustavom garantovanih prava, jer se suština njenih navoda odnosi na ocenu izvedenih dokaza i utvrđeno činjenično stanje. Naime, podnositeljka povredu prava na pravično suđenje obrazlaže, pre svega, navodima da postupajući sudovi nisu prihvatili kao dokaz ''ni priznanje okrivljenog vozača, ni priznanje tuženog u parnici, a ni izvedene dokaze, posebno nalaze veštaka'', već su se, kako navodi, ''priklonili prvom veštaku''.

Ustavni sud je utvrdio da se u ustavnoj žalbi ne navode ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na to da je osporenim presudama povređeno Ustavom zajemčeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

Postupajući u parničnom postupku, u skladu sa načelom slobodne ocene dokaza, sud nije vezan, ograničen ili na bilo koji način uslovljen posebnim formalnim dokaznim pravilima. U konkretnom slučaju, sud je izveo predložene dokaze koje je cenio pojedinačno, i u njihovoj međusobnoj vezi, a nakon toga svoju ocenu i obrazložio. Pitanje načina na koji se dokazni postupak sprovodi, kao i pitanje prihvatljivosti i ocene dokaza nije u nadležnosti Ustavnog suda, već redovnih sudova.

Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i načina na koji su sudovi primenili materijalno pravo, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno. U postupku po ustavnoj žalbi ne vrši se kontrola ocene dokaza ili primene zakona od strane redovnih sudova, osim ako dokazi nisu cenjeni očigledno na štetu stranke koja je podnela ustavnu žalbu. U vezi sa tim, Ustavni sud je stanovišta da su sudovi dovoljno jasno obrazložili svoje odluke, a takvo obrazloženje Ustavni sud ne smatra proizvoljnim.

Takođe, Ustavni sud naglašava da odlučujući o ustavnoj žalbi, u konkretnom slučaju, ne može ocenjivati veštačenje saobraćajne struke, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda bilo očigledno arbitrarno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava. U konkretnom slučaju, podnositeljka ustavne žalbe nije navela razloge koji bi, po oceni Ustavnog suda, ukazivali na to da su sudovi osporene presude doneli bez odgovarajućeg obrazloženja, proizvoljno primenjujući materijalno pravo ili zloupotrebljavajući izvedeni dokaz veštačenjem na njenu štetu.

Konačno, Ustavni sud je konstatovao da podnositeljka nije pružila dokaze da su sudovi u identičnim činjeničnim i pravnim situacijama doneli drugačije odluke, niti da je u navedenoj parnici tuženom dato više prava nego tužilji, pa nema mesta pozivanju podnositeljke na povredu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

Imajući u vidu navode o povredi načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Sud ukazuje da se ovim odredbama ne jemči ni jedno posebno (samostalno) ljudsko pravo, već je reč o jednom od osnovnih načela na kojima, saglasno Ustavu, počiva ostvarivanje svih Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda. S tim u vezi, Ustavni sud je ocenio da nema osnova za tvrdnje da je osporenim presudama podnositeljka ustavne žalbe na bilo koji način diskriminisana, a u ustavnoj žalbi nisu pruženi dokazi da joj je zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda zabrane diskriminacije.

Ocenjujući da u ustavnoj žalbi nisu navedeni razlozi koji bi opravdali tvrdnju da postoji povreda označenih ustavnih prava podnositeljke ustavne žalbe, osim što je nezadovoljna ishodom konkretnog parničnog postupka, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

5. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Slični dokumenti

• Už 8486/2020: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku
• Už 4294/2010: Odbacivanje ustavne žalbe zbog nenavođenja ustavnopravnih razloga
• Už 1862/2011: Odbačaj ustavne žalbe zbog neblagovremenosti i osporavanja činjeničnog stanja
• Už 1359/2008: Odbijanje ustavne žalbe u sporu za naknadu štete zbog razrešenja
• Už 1221/2011: Odbacivanje ustavne žalbe koja osporava utvrđeno činjenično stanje pred sudom
• Už 9131/2018: Povreda prava na suđenje u razumnom roku u dugotrajnom parničnom postupku
• Už 5111/2015: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku