Odluka Ustavnog suda o pravu na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku koji je trajao deset godina. Iako je postupak dugo trajao, utvrđeno je da je podnosilac značajno doprineo odugovlačenju.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Z. B. iz V, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. januara 201 4. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Z. B. zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u krivičnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Valjevu u predmetu K. 1004/10 (ranije K. 12/03).

O b r a z l o ž e nj e

1. Z. B. iz V, preko punomoćnika V. Dž, advokata iz Valjeva, podne o je Ustavnom sudu 14. juna 2010. godine ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Valjevu u predmetu K. 1004/10 (ranije K. 12/03).

Podnosilac ustavne žalbe, pored ostalog, navodi: da se protiv njega pred Osnovnim sudom u Valjevu vodio krivični postupak K. 1004/10 (ranije K. 12/03), koji je pokrenut 2000. godine, a pravnosnažno je okončan 29. aprila 2010. godine , donošenjem presude O snovnog sud a u Valjevu K v. 185/10, kojom je optužba odbijena zbog nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja; da je postupak vođen zbog osnovane sumnje da je izvršio krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 242. stav 4. u vezi stava 1. KZ RS; da je postupak trajao devet godina; da u periodu od 2005. do 2008. godine nije održan ni jedan glavni pretres; da svojim radnjama nije doprineo dužem trajanju postupka; da je zbog tako dugog trajanja postupka trpeo štetne posledice na profesionalnom i ličnom planu, odnosno materijalnu i nematerijalnu štetu.

Iz svega navedenog podnosilac ustavne žalbe zaključuje da mu je tako dugim trajanjem krivičnog postupka povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, pa je predložio da Ustavni sud utvrdi povredu označenog ustavnog prava, što bi podnosiocu predstavljalo osnov za naknadu štete.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

- da je pred Osnovnim sudom u Valjevu protiv podnosioca i još šest lica vođen krivični postupak K. 1004/10 (ranije K. 12/03), po optužnici Opštinskog javnog tužioca u Valjevu Kt. 586/2000 od 21. januara 2003. godine, zbog osnovane sumnje da su tokom 1999. i 2000. godine izvršili krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 242. stav 4. u vezi stava 1. KZ RS u produženom trajanju;

- da je krivični postupak protiv podnosioca ustavne žalbe započeo 31. jula 2000. godine, donošenjem rešenja o sprovođenju istrage istražnog sudije Opštinskog suda u Valjevu Ki. 319/00;

- da je Osnovni sud u Valjevu 29. aprila 2010. godine doneo presudu Kv. 185/10 kojom je optužbu odbio zbog nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja, imajući u vidu da je poslednja radnja izvršenja navedenog krivičnog dela počinjena 24. aprila 2000. godine.

Postupajući po nalogu, Osnovni sud u Valjevu je Ustavnom sudu dostavio dopis K. 1004/10 od 15. novembra 2013. godine, u kome je naveo:

- da je u osporenom krivičnom postupku glavni pretres, odnosno nastavak glavnog pretresa zakazivan ukupno 16 puta;

- da je glavni pretres održao jednom i dva puta nastavak glavnog pretresa;

- da je nastavak glavnog pretresa više puta otkazivan zbog toga što podnosilac ustavne žalbe, kao okrivljeni, nije pristupio, kao i da je okrivljeni više puta tražio odlaganje zakazanog nastavka glavnog pretresa zbog bolesti;

- da na poslednji nastavak glavnog pretresa, zakazan za 11. mart 2010. godine, okrivljeni ponovo nije pristupio, a njegov branilac je dostavio medicinsku dokumentaciju i izjavio da je okrivljeni imao moždani udar, te da zbog zdravstvenog stanja nije sposoban da prati tok krivičnog postupka.

Iz dostavljenih spisa osporenog krivičnog postupka, Ustavni sud je utvrdio:

- da je u osporenom krivičnom postupku u predmetu Osnovnog sud a u Valjevu K. 1004/10 glavni pretres, odnosno njegov nastavak, zakazan ukupno 17 puta;

- da je glavni pretres održan 8. decembra 2004. godine, a njegov nastavak 13. januara i 23. februara 2005. godine;

- da su svi ostali zakazani glavni pretresi, odnosno njegovi nastavci, otkazani usled nedostatka procesnih pretpostavki za njihovo održavanje;

- da je glavni pretres otkazan devet puta zbog nedolaska okrivljenog Z. B. – od toga jednom okrivljeni nije bio uredno obavešten, iako je njegov branilac tada pristupio sudu, jednom podnosilac nije došao iako je bio uredno obavešten, dok u svim ostalim slučajevima kada nije pristupio, svoje odsustvovanje okrivljeni je pravdao zdravstvenim stanjem, o čemu je dostavljao lekarsku dokumentaciju, da bi na poslednji nastavak glavnog pretresa, zakazan 11. marta 2010. godine, pristupio samo njegov branilac, koji je obavestio sud da okrivljeni nije u stanju da prati tok krivičnog postupka usled pretrpljenog moždanog udara, zbog čega je otišao i u invalidsku penziju.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povred u se poziva podnosi lac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ustavni sud ukazuje da je u nizu donetih odluka dao tumačenje prava na suđenje u razumnom roku, zaštićenog odredb om člana 32. stav 1. Ustava i zauzeo stav o kriterijumima na osnovu kojih se utvrđuje da li povreda naveden og prava postoj i ili ne, pa su u ovom ustavnosudskom predmetu, u postupku ocene, primenjeni već zauzeti stavovi.

6. Podnosilac ističe da mu je pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava povređeno time što je krivični postupak protiv njega trajao deset godina.

Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta citiranih odredaba Ustava, a radi utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje, Ustavni sud je utvrdio da je period za ocenu razumnosti dužine trajanja sudskog postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče 8. novembra 2006. godine, kada je na snagu stupio Ustav Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem pravnosnažne odluke, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog sudskog postupka. Prema navodima ustavne žalbe, osporeni krivični postupak je, do donošenja presude kojom se optužba odbija zbog nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja, trajao deset godina.

Imajući u vidu da se, prema već utvrđenoj sudskoj praksi Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava, razumna dužina trajanja krivičnog postupka ne ocenjuje isključivo prema dužini trajanja samog postupka, već da ona zavisi i od drugih činilaca, kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja u postupku, ponašanje podnosioca ustavne žalbe tokom postupka, postupanje nadležnog suda i značaj predmeta raspravljanja za podnosioca, ovi se činioci moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Ispitujući navedene kriterijume radi utvrđivanja eventualne povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je utvrdio da je u ovom predmetu bilo složenih pravnih i činjeničnih pitanja koja su zahtevala obimn iji i dugotrajn iji dokazni postupak, u kome je trebalo saslušati više okrivljenih, veliki broj svedoka, izvršiti niz veštačenja, kao i saslušati veštake na okolnosti iz njihovih izveštaja. Međutim, Ustavni sud smatra da u konkretnom slučaju sve navedeno nije bilo presudno da osporeni krivični postupak traje deset godina i da nastupi apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja. Prevashodni razlog zbog koga dokazni postupak nije sproveden u celosti i zbog čega krivični postupak nije okončan meritornom presudom, po oceni Ustavnog suda, nalazi se u činjenici da sud nije bio u mogućnosti da na glavnom pretresu obezbedi prisustvo svih okrivljenih, posebno podnosioca ustavne žalbe. Podnosilac nije pristupio na devet od 17 zakazanih ročišta za glavni pretres, čime je u velikoj meri uticao da postupak traje preko roka koji bi bio primeren. Činjenica da je, uglavnom, svoje odustvovanje pravdao zdravstvenim stanjem i dostavljenom lekarskom dokumentacijom nije, po mišljenju Ustavnog suda, od uticaja na procenu razloga trajanja osporenog krivičnog postupka. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu i da je, nakon nastavka glavnog pretresa koji je održan 23. februara 2005. godine, naredni nastavak zakazan tek 29. novembra 2007. godine, te da u spisima nema podataka zašto nastavak glavnog pretresa nije ranije zakazan. Međutim, Ustavni sud ima u vidu i to da je branilac okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, pristupio sudu 13. decembra 2007. godine i otkazao branjeniku punomoćje „jer sa njim dugo nema nikakvog kontakta“. Dakle, i pored evidentne neaktivnosti postupajućeg suda u tom periodu, podnosilac nije preduzeo nikakve mere da bi se krivični postupak nastavio već mu je, štaviše, njegov branilac otkazao punomoćje za odbranu jer sa njim nema nikakav kontakt.

S obzirom na sve navedene okolnosti, Ustavni sud ocenjuje da se trajanje osporenog krivičnog postupka preko razumnog roka može pripisati delimično neažurnosti postupajućeg suda (naročito period od 23. februara 2005. godine do 29. novembra 2007. godine), ali u velikoj meri i nepojavljivanju okrivljenih na zakazanom glavnom pretresu i njegovom nastavku, posebno okrivljenog Z. B, ovde podnosioca ustavne žalbe.

Stoga, Ustavni sud smatra neosnovanim navode ustavne žalbe o povredi prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredb om člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US ), ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu.

7. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.