Odbacivanje ustavne žalbe zbog nepostojanja povrede prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu Milosava Vujadinovića izjavljenu protiv presude zbog izostanka. Sud je utvrdio da nisu povređena ustavna prava, jer su redovni sudovi dali jasne razloge za odbijanje tužbenog zahteva zbog nedostatka dokaza o pravnosnažnosti rešenja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Milosava Vujadinovića iz Banje Koviljače, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 21. septembra 2010. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna Milosava Vujadinovića izjavljena protiv presude zbog izostanka Opštinskog suda u Loznici P. 860/09 od 27. avgusta 2009. godine i presude Višeg suda u Šapcu 1Gž. 471/10 od 27. aprila 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milosav Vujadinović iz Banje Koviljače, preko punomoćnika Milisava Vasića, advokata iz Loznice, podneo je Ustavnom sudu 14. juna 2010. godine ustavnu žalbu protiv presude zbog izostanka Opštinskog suda u Loznici P. 860/09 od 27. avgusta 2009. godine i presude Višeg suda u Šapcu 1Gž. 471/10 od 27. aprila 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na jednaku zaštitu prava i prava na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je osporenom pravnosnažnom presudom zbog izostanka odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe. Podnosilac ustavne žalbe smatra da su u konkretnom predmetu bili ispunjeni uslovi da se presudom zbog izostanka usvoji njegov tužbeni zahtev. Ističe da je redovni sud odbio tužbeni zahtev faktički samo zato što je tuženi pravno lice čiji je osnivač država, a podnosilac ustavne žalbe vojni penzioner i da je Opštinski sud u Loznici u istoj pravnoj stvari presudom zbog izostanka usvajao tužbeni zahtev. Podnosilac ustavne žalbe je za svoj navod priložio presudu zbog izostanka Opštinskog suda u Loznici P. 1041/09 od 15. oktobra 2009. godine i presudu zbog izostanka Osnovnog suda u Loznici 1-P-713/10 od 10. februara 2010. godine.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.

3. U postupku prethodnog ispitivanja ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je Opštinski sud u Loznici osporenom presudom zbog izostanka P. 860/09 od 27. avgusta 2009. godine odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da se obaveže tuženi Fond za socijalno osiguranje vojnih osiguranika u Beogradu da mu na ime naknade štete zbog manje isplaćenih dospelih iznosa penzije za vremenski period od 1. jula 2006. godine do 30. novembra 2007. godine plati bliže označene iznose. U obrazloženju navedene presude je, između ostalog, navedeno da je uz tužbu kao dokaz priloženo rešenje Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika o usklađivanju penzije tužioca od 28. novembra 2007. godine, pri čemu nije pružen dokaz da je navedeno rešenje pravnosnažno, odnosno konačno.

Opštinski sud u Loznici je rešenjem P. 860/09 od 24. septembra 2009. godine odbio kao neosnovan predlog tužioca da mu se dozvoli vraćanje u pređašnje stanje.

Odlučujući o žalbama tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, Viši sud u Šapcu je osporenom presudom 1Gž. 471/10 od 27. aprila 2010. godine odbio kao neosnovane žalbe i potvrdio osporenu prvostepenu presudu i prvostepeno rešenje.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 36. Ustava utvrđeno je da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (stav 1.) i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (stav 2.).

5. Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova, odnosno drugih nadležnih državnih organa. U postupku ustavnosudske zaštite Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda, Ustavni sud utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do povrede ili uskraćivanja ljudskih ili manjinskih prava i sloboda zajemčenih Ustavom. Zadatak Ustavnog suda je da u konkretnom slučaju ispita da li je postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe u celini bio pravičan na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava, kao i da li su osporenim presudama podnosiocu ustavne žalbe povređeni, odnosno uskraćeni pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima i pravo na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava. Formalno pozivanje na povredu određenih ustavnih prava ne čini samo po sebi ustavnu žalbu dopuštenom.

Po oceni Ustavnog suda navodima ustavne žalbe nije dovedena u sumnju pravičnost osporenih presuda, niti je ukazano na arbitrernost i proizvoljnost u njihovom donošenju. U odsustvu očigledne proizvoljnosti u odlučivanju, Ustavni sud ne može dovesti u pitanje ni zaključke redovnog suda, niti njegovo tumačenje zakona, u konkretnom slučaju tumačenje člana 476. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 124/05 i 111/09).

Ustavni sud ukazuje da su redovni sudovi u osporenim presudama dali jasne i detaljne navode zbog čega je presudom zbog izostanka odbijen tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, navodeći da je uz tužbu priloženo rešenje Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika o usklađivanju penzije podnosioca od 28. novembra 2007. godine koje nije snabdeveno klauzulom pravnosnažnosti, niti je utvrđeno da li se radi o konačnom rešenju. Osporena presude donete su saglasno odredbi člana 476. stav 2. Zakona o parničnom postupku, kojom je predviđeno da će sud presudom zbog izostanka odbiti tužbeni zahtev ako su činjenice na kojima se zasniva tužbeni zahtev u suprotnosti sa dokazima koje je tužilac podneo ili sa opštepoznatim činjenicama.

Podnosilac ustavne žalbe u svojim navodima nije osporio navedeni stav redovnog suda.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na povredu ili uskraćivanje prava na pravično suđenje podnosioca ustavne žalbe pred sudovima.

Ustavni sud ukazuje da sudske odluke koje su dostavljene uz ustavnu žalbu - presuda zbog izostanka Opštinskog suda u Loznici P. 1041/09 od 15. oktobra 2009. godine i presuda zbog izostanka Osnovnog suda u Loznici 1-P-713/10 od 10. februara 2010. godine ne mogu biti dokaz o učinjenoj povredi prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava, jer iako se radi o istoj pravnoj stvari, ne postoji činjenična istovetnost u osporenoj presudi i dostavljenim presudama, što bi predstavljao uslov da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zaštitu prava. Naime, iz sadržine dostavljenih presuda zbog izostanka proizlazi da su navedene presude donete na osnovu rešenja Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika, ali u navedenim predmetima nije osporena pravnosnažnost i konačnost rešenja Fonda, što je u konkretnom predmetu predstavljalo procesnu prepreku za usvajanje tužbenog zahteva presudom zbog izostanka.

U vezi navoda podnosioca ustavne žalbe da mu je povređeno pravo na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je podnosilac izjavio žalbu protiv osporene prvostepene presude, saglasno odredbi člana 355. stav 1. Zakona o parničnom postupku, na šta je poučen poukom o pravnom leku koju sadrži prvostepena presuda, i da je Viši sud u Šapcu osporenom presudom odlučio o njegovoj žalbi. Navedeno ukazuje da je podnosilac iskoristio pravo na pravno sredstvo, pri čemu označeno ustavno pravo ne garantuje povoljan ishod žalbenog postupka, ako za traženu instancionu zaštitu nije bilo pravnog osnova.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

6. Na osnovu iznetog i odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odbacivanje ustavne žalbe zbog nepostojanja povrede prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti