Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro sedam godina. Podnosiocima se dosuđuje naknada nematerijalne štete, dok se zahtev za naknadu materijalne štete i žalba protiv presuda odbacuju.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2858/2011
18.09.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Miroslava Ilića i Slavke Ilić, oboje iz Sremske Kamenice , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. septembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Miroslava Ilića i Slavke Ilić i utvrđuje da je podnosioc ima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 8010/05.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

3. Odbacuje se zahtev podnosilaca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

4. Odbacuje se ustavna žalba Miroslava Ilića i Slavke Ilić izjavljena protiv presude Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 8010/05 od 12. maja 2009. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2596/11 od 9. maja 2011. godine .

O b r a z l o ž e nj e

1. Miroslav Ilić i Slavka Ilić, oboje iz Sremske Kamenice , podneli su 24. juna 2011. godine, preko punomoćnika Sonje Hadži-Borjanović, advokata iz Novog Sada, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 8010/05 od 12. maja 2009. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2596/11 od 9. maja 2011. godine, zbog povrede prava zajemčenih odredbama člana 21, člana 32. stav 1, člana 36. stav 1, člana 35, člana 64. stav 1. i člana 66. stav 3. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku navedenom u tački 1. izreke.

Podnosioci ustavne žalbe, iznoseći činjenice koje su prethodile osporenom sudskom postupku , kao i činjenice koje se odnose na osporeni postupak, pored ostalog, navode: da postupajući sudovi nisu prihvatili nalaz i mišljenje veštaka dr J.V, već su "dali prednost nedorečenom i nepreciznom" izveštaju Univerzitetske dečje klinike; da se zvanična preporuka prof. dr. S.P. od strane postupajućih sudova tumači kao lična preporuka, što ukazuje na nedopušteni stepen pristrasnosti tih sudova; da je drugostepeni sud učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka kada je neovlašćeno naložio prvostepenom sudu da dopuni postupak tako što će utvrditi da li je veštak dr J.V. sudski veštak; da je osporeni postupak trajao sedam godina, zbog čega im je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Polazeći od svega navedenog, podnosioci predlažu da se utvrde povrede označenih prava, da se ponište osporene presude, kao i da im se utvrdi naknada štete i isplate troškovi za sastav ove ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 , 99/11 i 18/13-Odluka US) sadržinski je identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 7955/11 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Tužioci, ovde podnosioci ustavne žalbe, podneli su 22. jula 2004. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje Beograd - Filijala za južno-bački okrug, Novi Sad, radi naknade štete. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 5615/04.

Tužioci, ovde podnosioci ustavne žalbe, podneli su 27. septembra 2004. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje Beograd - Filijala za južno-bački okrug, Novi Sad, radi isplate. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 6975/04.

Rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5615/04 od 27. januara 2005. godine određeno je spajanje postupaka koji su se vodili u predmetima P. 5615/04 i P. 6975/04, tako da se ubuduće vodio jedinstveni postupak u predmetu 5615/04.

Do donošenja rešenja Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5615/04 od 16. februara 2005. godine, kojim se taj sud oglasio mesno nenadležnim i predmet nakon pravnosnažnosti tog rešenja ustupio Drugom opštinskom sudu u Beogradu, kao mesno nadležnom, zakazano je i održano ukupno tri ročišta za glavnu raspravu.

Nakon prijema predmeta, Drugi opštinski sud u Beogradu je na ročištu zakazanom za 8. juli 2005. godine doneo rešenje kojim je konstatovao da se tužba smatra povučenom, zbog toga što na ročište nisu pristupile uredno pozvane stranke, da bi na ročištu održanom 8. novembra 2005. godine stavio van snage navedeno rešenje i nastavio postupak.

Posle toga, u sprovedenom postupku zakazano je ukupno 15 ročišta za glavnu raspravu, od kojih je šest održano, a na kojima je sproveden dokazni postupak saslušanjem dva svedoka i veštaka, kao i veštačenjem. Ostalih devet ročišta nije održano, i to: jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije, tri zbog nedolaska svedoka i pet zbog nedostavljanja traženog izjašnjenja Univerzitetske dečje klinike.

U periodu od 13. juna 2008. godine do 19. januara 2009. godine, kada ročišta nisu održavana zbog nedostavljanja traženog izjašnjenja Univerzitetske dečje klinike, prvostepeni sud je u više navrata (pet) dopisima nalagao da se dostavi taj izveštaj i doneo dva rešenje o novčanom kažnjavanju Univerzitetske dečje klinike, odnosno jedno rešenje o novčanom kažnjavanju prof. dr. Z.K, kao direktora te klinike. U spisima nema dokaza da je neko od navedenih rešenja o novčanom kažnjavanju i sprovedeno ili stavljeno van snage. Traženi izveštaj je prvi put bio dostavljen prvostepenom sudu 6. novembra 2008. godine, da bi izveštaj iste sadržine ponovo bio dostavljen tom sudu 4. februara 2009. godine. Navedeni izveštaji nisu sadržali traženi odgovor, ali postupajući sud, nakon drugog dostavljenog izveštaja, više nije ni zahtevao da se postupi po prethodnim nalozima.

Osporenom presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 8010/05 od 12. maja 2009. godine odbijeni su kao neosnovani postavljeni tužbeni zahtevi tužioca, pa je tužilac izjavio žalbu.

U postupku po žalbi, Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 6218/10 od 24. marta 2011. godine vratio spise predmeta prvostepenom sudu radi dopune postupka, sa obrazloženjem da veštak dr J.V. nije svoj pismeni nalaz i mišljenje, koj e je dostavio prvostepenom sudu , overio pečatom sudskog veštaka.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2596/11 od 9. maja 2011. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđena presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 8010/05 od 12. maja 2009. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. U vezi navoda podnosilaca ustavne žalbe da im je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, imajući u vidu da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak trajno okončava, stav Ustavnog suda je da se u pogledu ocene razumne dužine trajanja sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan stupanja na snagu Ustava.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog parničnog postupka, Ustavni sud je, na osnovu prethodno iznetih činjenica i okolnosti , utvrdio da je od podnošenja tužbe do donošenja presude kojom je ovaj postupak pravnosnažno okončan proteklo skoro sedam godina.

Navedeno trajanje postupka izaziva sumnju da osporeni postupak nije okončan u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i značaja raspravljanog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na ovako dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da se u predmetnom parničnom postupku nisu postavila naročito složena činjenična i pravna pitanja, koja bi zahtevala dugotrajniji dokazni postupak. U prilog navedenom govori i to da je sproveden dokazni postupak samo saslušanjem dva svedoka i veštaka, kao i veštačenjem.

Ispitujući ponašanje podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da su podnosi oci, kao tužioci, delimično doprine li trajanju parničnog postupka, budući da s u tužbu podneli mesno nenadležnom sudu, a zatim se, nakon ustupanja predmeta mesno nadležnom sudu, nisu odazvali pozivu na zakazano ročište, iako su bili uredno pozvani, što je za posledicu imalo da prvostepeni sud donese rešenje kojim je konstatovano da je tužba povučena. Takođe, predmet spora je bio bez sumnje materijalno značajan za podnosio ce, imajući u vidu da se radilo o potraživanju naknade štete većeg novčanog iznosa.

Ustavni sud je ocenio da je osnovni razlog dugom vremenskom trajanju parničnog postupka nedelotvorno postupanje prvostepenog suda. Naime, Opštinskom sudu u Novom Sadu je trebalo skoro sedam meseci od podnošenja tužbe da predmet dostavi mesno nadležnom sudu na dalje postupanje. Nakon ustupanja predmeta Drugom opštinskom sudu u Beogradu, kao mesno nadležnom, prvostepena odluka je doneta tek nakon četiri godine i tri meseca, pri čemu je u tom periodu održano samo šest ročišta za glavnu raspravu. P ored toga, neefikasno i neažurno postupanje prvostepenog suda je došlo do izražaja u ovom postupku i zbog činjenice da taj sud u periodu od pola godine nije održao nijedno ročište zbog nedostavljanja traženog izveštaja Univerzitetske dečje klinike. U navedenom vremenskom intervalu prvostepeni sud je nalagao navedenoj klinici da dostavi traženi izveštaj i donosio je rešenja o novčanom kažnjavanju te klinike i njenog direktora. Međutim ta postupanja suda ne mogu biti opravdanje za činjenicu da u navedenom periodu nije održano nijedno ročište, budući da nema dokaza da su rešenja o novčanom kažnjavanju i sprovedena. Dužini trajanja postupka doprinelo je i to što je , nakon izjavljivanja žalbe podnosilaca , drugostepeni sud vratio spise predmeta prvostepenom sudu na dopunu postupka, ka ko bi se otklonili određeni procesni nedostaci.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je u ovom delu usvojio ustavnu žalbu i, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, utvrdio da je podnosi ocima ustavne žalbe u postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 8010/05 , povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je odlučio kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je, saglasno odredb i člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosi laca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su pretrpe li podnosi oci ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka i doprinos podnosilaca ustavne žalbe trajanju postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju su podnosi oci ustavne žalbe pretrp eli zbog neažurnog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Što se tiče zahteva podnosi laca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete, Ustavni sud je konstatovao da podnosi oci uz ustavnu žalbu ni su dostavi li dokaze o postojanju štete i njen e visin e, kao i jasnoj uzročn oj vez i između eventualne štete i radnje državnog organa kojom je ta šteta prouzrokovana, odnosno između neblagovremenog postupanja suda i eventualne materijalne šete , koju su pretrpeli. Na osnovu navedenog, Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu i odlučio kao u tački 3. izreke.

6. Imajući u vidu navode ustavne žalbe koji se odnose na osporene presude, Ustavni sud nalazi da podnosioci ustavne žalbe, nezadovolj ni ishodom pravnosnažno okončanog parničnog postupka, formalno se pozivajući na povredu označenih prava od Ustavnog suda, zapravo, traže da postupa kao revizijski sud i da još jednom, nakon redovnih sudova, oceni osnovanost tužbenog zahteva koji su u predmetnoj parnici postav ili prema tuženom. Ovo iz razloga što iz sadržine ustavne žalbe proizlazi da povrede označen ih ustavn ih prava, podnosi oci ustavne žalbe obrazlaž u, pre svega, nepravilno i nepotpuno utvrđenim činjeničnim stanjem u parničnom postupku koji je prethodio ustavnosudskom, odnosno da osporavaju valjanost zaključaka o izvedenim dokazima. Pored toga, Ustavni sud ukazuje da su postupajući sudovi u osporenim presudama obrazložili na kojim navodima i dokazima temelj e svoju odluku i da su da li dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge na osnovu kojih su zaključili da je tužbeni zahtev podnosilaca neosnovan , te da su se pozva li na odgovarajuće odredbe propisa na kojima su zasnova li svoj pravni stav .

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosilaca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi označen ih prava, te je stoga u tom delu odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka , odlučujući kao u tački 4. izreke.

7. U pogledu zahteva podnosilaca za određivanje naknade troškova za rad advokata za sastav ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da nema uslova za određivanje tražene naknade troškova imajući u vidu da je članom 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu određeno da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. Takođe, odredbom člana 83. stav 1. Zakona utvrđeno je da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Odredbom člana 4 5. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13) predviđeno je da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, licima koja žele da izjave ustavnu žalbu Sud pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu.

8. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9 ) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 8 9. Poslovnika o radu Ustavnog suda, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti