Pravo na naknadu štete zbog nezakonitog otkaza ugovora o radu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu i poništava presudu kojom je odbijen zahtev za naknadu štete nakon nezakonitog otkaza. Sud je zauzeo stav da postojanje pravnosnažne odluke o nezakonitom otkazu automatski daje pravo na naknadu štete, bez obzira na krivicu poslodavca.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, Sabahudin Tahirović, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B. V . iz sela M . kod Aleksinca , na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 8. decembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba B. V . i utvrđuje da je presudama Apelacionog suda u Nišu Gž1. 507/14 od 19. februara 2014. godine i Osnovnog suda u Nišu P1. 1468/12 od 18. oktobra 2013. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Nišu Gž1. 507/14 od 19. februara 2014. godine i određuje da nadležni sud donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Nišu P1. 1468/12 od 18. oktobra 2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. V . iz sela M . kod Aleksinca , podneo je 28. marta 2014. godine, preko punomoćnika S. S, advokata iz Niša, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv akata navedenih u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac smatra da mu je navedeno pravo povređeno pogrešnom primenom Zakona o radu, jer su sudovi, i pored toga što je poništena kao nezakonita odluka kojom mu je otkazan ugovor o radu, odbili njegov zahtev za naknadu štete sa obrazloženjem da na strani poslodavca nema krivice za štetu koju je pretrpeo iz razloga što je poslodavac za njegovu bolest saznao tek u postupku koji je vođen radi poništaja tog rešenja, i to nakon sprovedenog veštačenja. S tim u vezi, podnosilac tvrdi da je poslodavac i pre postupka imao podatke o njegovom zdravstvenom stanju. Predlaže da Ustavni sud ukine osporene presude.

2. Saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenim presudama Osnovnog suda u Nišu P1. 1468/12 od 18. oktobra 2013. godine i Apelacionog suda u Nišu Gž1. 507/14 od 19. februara 2014. godine pravnosnažno je odbijen tužbeni zahtev tužioca B. V, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da se obaveže tuženi „N .“ a.d. da mu na ime naknade štete u vidu izgubljene zarade, regresa za korišćenje godišnjeg odmora i stimulansa za period od 12. februara 2009. do 15. avgusta 2012. godine isplati određene novčane iznose, sa kamatom i da za njega uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje. Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac se 21. januara 2009. godine grubo i nasilno ponašao na autobuskoj stanici i rukom je udario kolegu koji se nalazio na svom radnom mestu, pa mu je zbog nepoštovanja radne discipline rešenjem tuženog od 12. decembra 2009. godine otkazan ugovor o radu. Pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Nišu P1. 887/10 od 29. novembra 2011. godine pomenuto rešenje je poništeno kao nezakonito i tuženi je obavezan da tužioca vrati na rad i da mu prizna sva prava na radu i po osnovu rada. U tom postupku, koji je vođen radi poništaja rešenja o prestanku radnog odnosa, veštačenjem je utvrđeno da tužilac počev od 26. decembra 2008. godine boluje od epilepsije i da su kritičnom prilikom njegove sposobnosti da shvati značaj svoga dela i da upravlja svojim postupcima bile bitno smanjene, zbog čega je sud zaključio da se opisano ponašanje tužiocu ne može pripisati u krivicu koja je neophodan uslov za zakonit prestanak radnog odnosa zbog nepoštovanja radne discipline. Tužilac u periodu za koji traži naknadu štete nije bio u radnom odnosu kod drugog poslodavca, niti je ostvarivao zaradu. Visina njegovog potraživanja po osnovu izgubljene zarade za sporni period utvrđena je ekonomsko-finansijskim veštačenjem. Prema nalaženju sudova, tuženi poslodavac nije odgovoran za štetu koju je tužilac pretrpeo u vidu izgubljene zarade jer je šteta nastala bez krivice poslodavca. Zaključak o odsustvu krivice poslodavca sudovi su obrazložili time da poslodavac u trenutku izvršene povrede radne discipline i prilikom donošenja rešenja o prestanku radnog odnosa tužiocu, koje je sudskom odlukom poništeno kao nezakonito, nije znao, niti je mogao da zna za tužiočevu bolest jer je za tu činjenicu saznao tek u postupku koji je tužilac vodio radi poništaja pomenutog rešenja i to nakon sprovedenog medicinskog veštačenja. Osporene presude donete su s pozivom na odredbe člana 164. i člana 191. stav 2. Zakona o radu i člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, a drugostepeni sud je dodatno istakao da je osnov odgovornosti poslodavca za štetu koju zaposleni pretrpi zbog nezakonitog otkaza pretpostavljena krivica poslodavca, što, prema daljem izlaganju suda, podrazumeva da se poslodavac može osloboditi odgovornosti za štetu ako dokaže da je ona nastala bez njegove krivice u čemu će uspeti ukoliko pruži dokaze da je šteta nastala isključivo radnjom oštećenog ili trećeg lica, usled više sile ili bilo kog razloga koji nije u uzročno-posledičnoj vezi sa njegovim postupcima. Po shvatanju drugostepenog suda, činjenica da tužilac zbog neuračunljivosti nije odgovoran za učinjenu povredu na radu dovela je do poništaja pomenutog rešenja i njegove reintegracije, ali u takvim okolnostima nema krivice tuženog za izostale zarade i druga primanja iz radnog odnosa.

4. Odredbama Ustava , na čiju povredu podnosilac ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.). Odredbama člana 191. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br.

24/05, 61/05 i 54/09 ), koji je bio na snazi u vreme donošenja sudske presude kojom je utvrđeno da je podnosiocu nezakonito prestao radni odnos, bilo je propisano: da ako sud donese pravnosnažnu odluku kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, sud će odlučiti da se zaposleni vrati na rad, ako zaposleni to zahteva (stav 1.); da je pored vraćanja na rad, poslodavac dužan da zaposlenom isplati naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja mu pripadaju po zakonu, opštem aktu i ugovoru o radu i uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje (stav 2.).

5. Kako se navodi o povredi prava na pravično suđenje svode na tvrdnje o pogrešnoj primeni materijalnog prava, Ustavni sud i ovom prilikom podseća na svoj stav da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da ocenjuje zakonitost odluka redovnih sudova i pravilnost njihovih pravnih zaključaka, već da ispita da li su pravna stanovišta i razlozi za ista, navedeni u osporenom aktu, zasnovani na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni merodavnog prava. Ustavni sud, dakle, ocenjuje da li je osporeni akt, odnosno u njemu izraženi pravni zaključak saglasan sa Ustavom sa aspekta zaštite zajemčenih ljudskih prava i sloboda, odnosno da li je posledica proizvoljnog tumačenja i primene prava.

Ustavni sud konstatuje da se ocena o neosnovanosti podnosiočevog tužbenog zahteva za naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja po osnovu rada zasniva na stavu sudova da na strani poslodavca nema krivice za nezakonit otkaz, pa samim tim ni odgovornosti za štetu koju je podnosilac pretrpeo, iz razloga što poslodavac nije znao da je podnosilac radnju koja je kvalifikovana kao povreda radne discipline i zbog koje mu je otkazan ugovor o radu, usled bolesti počinio u stanju bitno smanjene sposobnosti da shvati značaj svoga dela i da upravlja svojim postupcima. Iz izloženog proizlazi da su sudovi smatrali da je reč o subjektivnoj odgovornosti za štetu iz 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima i da je tuženi poslodavac ovaj zaključak doneo nalazeći da je poslodavac, u konkretnom slučaju, oborio pretpostavku

Polazeći od razloga na kojima su zasnovani osporeni akti, Ustavni sud podseća da je u svojoj Odluci Už-776/2012 od 11. aprila 2013. godine, pored ostalog, istakao da je po njegovom shvatanju, intencija zakonodavca prilikom propisivanja prava zaposlenog na naknadu štete zbog nezakonitog otkaza, bila da obezbedi da samo postojanje pravnosnažne sudske odluke kojom je utvrđen nezakonit prestanak radnog odnosa, zaposlenom automatski daje pravo na naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja mu pripadaju po zakonu, opštem aktu i ugovoru o radu, uz uplatu pripadajućih doprinosa za obavezno socijalno osiguranje. Tom prilikom, Ustavni sud je ukaz ao i da prilikom odlučivanja o zahtevu zaposlenog za naknadu štete zbog nezakonitog otkaza treba imati u vidu da je Zakon o radu u tom pogledu lex specialis u odnosu na Zakon o obligacionim odnosima i da u svojim odredbama koje regulišu prava zaposlenog povodom nezakonitog otkaza ne sadrži odrednicu, niti pak upućujuću normu o shodnoj primeni Zakona o obligacionim odnosima, odnosno njegovih pravila o deliktnoj odgovornosti.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je ocenio da je način na koji su redovni sudovi protumačili i primenili materijalno pravo u konkretnom slučaju proizvoljan, te samim tim i ustavnopravno neprihvatljiv. Stoga je, Ustavni sud utvrdio da je osporenim presudama povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je zaključio da se štetne posledice učinjene povredom prava na pravično suđenje mogu otkloniti jedino poništajem osporene drugostepene presude i određivanjem da u ponovnom postupku taj sud donese novu odluku o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Nišu P1. 1468/12 od 19. februara 2014. godine.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Pravo na naknadu štete zbog nezakonitog otkaza ugovora o radu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti