Odluka Ustavnog suda o odbijanju ustavne žalbe u postupku restitucije

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu podnetu protiv akata u postupku restitucije, utvrdivši da podnosiocima nije povređeno pravo na imovinu. Sud je zaključio da podnosioci nisu imali legitimno očekivanje za povraćaj imovine, jer je za istu već utvrđena pravična naknada.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Vladan Petrov, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. Ž . i R . Ž, ob ojice iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. decembra 201 9. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba S. Ž . i R . Ž . izjavljena protiv rešenja Agencije za restituciju – Podru čna jedinica Beograd broj 46-008577/2012 od 18. februara 2014. godine, rešenja Ministarstva finansija – Sektor za imovinsko-pravne poslove broj 46-00-00249/2014-13 od 10. jula 2014. godine i presude Upravnog suda U. 1136/15 od 8. februara 201 7. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. Ž . i R . Ž, ob ojica iz Beograda, podneli su Ustavnom sudu, 8. aprila 201 7. godine, ustavnu žalbu protiv pojedinačnih akata navedenih u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredb ama člana 32. stav 1. i člana 58. st. 1, 2. i 4. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se u prilog tvrdnji o povredi prava na imovinu ističe sledeće:

- da je stupanjem na snagu Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta k.p. … u površini od 2871 m2 prešla u društveno vlasništvo, a da su bivši vlasnici po tom zakonu stekli samo pravo privremenog korišćenja;

- da je zemljište koje je predmet zahteva za vraćanje imovine izuzeto iz poseda na osnovu rešenja nadležnog organa broj 463-13/81 od 27. februara 1981. godine i da je za to zemljište bivšem vlasniku određena naknada rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I RO 58/54 od 24. maja 1984. godine, a da je rešenjem tog suda od 17. septembra iste godine novac na ime te naknade deponovan u sudu;

- da se odredba člana 6. stav 3. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju ne odnosi na nacionalizovano građevinsko zemljište koje je izuzeto iz poseda bivšeg vlasnika, za koje je naknada određena prema propisima o eksproprijaciji koji su se primenjivali posle 15. februara 1968. godine;

- da za oduzetu imovinu nije isplaćena tržišna vrednost, već „samo radi reda, koja nije ni primljena“;

- da je stanovište Upravnog sud a, prema kome „nacionalizacijom nije ništa oduzeto“ njihovom pravnom prethodniku, već rešenjem od 27. februara 1981. godine, koje je doneto na osnovu Zakona o građevinskom zemljištu, „totalna kontradiktornost tog suda, da ne može da se opredeli“ po kom osnovu je oduzeto pravo vl asništva na predmetnom zemljištu.

U ustavnoj žalbi se tvrdnja o povredi pr ava na pravično suđenje zasniva na sledećim razlozima:

- da Upravni sud nije ocenio navode kojima su podnosioci ukazivali na nedostatak aktivne legitimacije grada Beograda i gradske opštine Rakovica i na to da pravobranilaštvo gradske opštine Rakovica pravno ne postoji;

- da su podnosioci 9. januara 2017 . godine primili poziv za javnu raspravu koja je održana 1 1. januara 2017. godine, te nisu imali dovoljno vremena da se pripreme;

- da podnosiocima nije dostavljen odgovo r na tužbu zainteresovanih lica, a čitanje tih odgovora na raspravi nije dovoljno da bi se sagledala njihova suština;

- da upravni organi nisu razmotrili dopunu zahteva, odnosno dopunu žalbe podnosilaca, a Upravni sud to nije sankcionisao , već je samo naveo da ostali navodi nisu od uticaja na odlučivanje tog suda;

- da je Upravni sud obavezao podnosioce na naknadu troškova upravnog spora zainteresovanim licima gradu Beogradu i gradskoj opštini Rakovica, iako oni nisu bili nužni, jer odgovori na tužbu tih lica sadrže iste navode.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporen i akt, kao i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Osporenim rešenjem Agencije za restituciju – Područna jedinica Beograd (dalje u tekstu: Agencija) broj 46-008577/20 12 od 18. februara 2014. godine odbijen je kao neosnovan zahtev S . Ž . i R . Ž, ovde podnosilaca ustavne žalbe i M . Ž . za vraćanje oduzete imovine, odnosno obeštećenje , i to građevinsko g ze mljišta na k.p. …/3 KOB 6 – starog premera, odnosno k.p. …/2 KO Stara Rakovica – novog premera.

Osporenim rešenjem Ministarstva finansija – Sektor za imovinsko-pravne poslove broj 46-00-00249/2014-13 od 10. jula 2014. godine odbijena je žalba podnosilaca ustavne žalbe i Miline Živković izjavljena protiv navedenog rešenja Agencije.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 1136/15 od 8. februara 201 7. godine, donetom nakon održane usmene javne rasprave, odbijena je kao neosnovana tužba podnosi laca ustavne žalbe podneta protiv konačnog rešenja Ministarstva finansija. U obrazloženju osporene presude je navedeno da iz spisa predmeta i obrazloženja pobijanog rešenja proizlazi: da je rešenjem Skupštine opštine Čukarica 03 broj 12703/1-63 od 10. jula 1963. godine izuzeto iz poseda nacionalizovano, neizgrađeno građevinsko zemljište bivših vlasnika i predato u posed, uz plaćanje naknade , opštini Čukarica, radi izgradnje novoprojektovane ulice u Rakovici, deo k.p. broj … u površini od 47 m2, ranije vlasništvo M . Ž; da je rešenjem Skupštine opštine Čukarica – Odeljenje za finansije 03 broj 12703/1-63-7 od 18. maja 1964. godine naloženo korisniku izuzetog zemljišta da na ime naknade bivšem vlasniku isplati iznos određen rešenjem; da su navedena rešenja, kao i Zakon o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta u predmetnom zahtevu navedeni kao osnov za vraćanje građevinskog zemljišta na k.p. …/3 KOB 6 površine 229 m2; da je rešenjem Uprave za imovinsko-pravne poslove u sastavu Gradskog sekretarijata za finansije u Beogradu V broj 463-13/81 od 27. februara 1981. godine poništeno rešenje Opštinskog sekretarijata za privredu i finansije opštine Rakovica – Odeljenje za imovinsko-pravne poslove broj 463-254/80- II od 11. decembra 1980. godine i rešeno da se izuzima iz poseda uz naknadu nacionalizovano, neizgrađeno građevinsko zemljište zemljišno-knjižnog korisnika M. B, a faktičkog korisnika M . Ž, radi privođenja nameni određenoj urbanističkim planom, i to k.p. …/3 KOB 6 površine 229 m2 (tačka 1. dispozitiva), da će se naknada za predmetno zemljište odrediti u posebnom postupku po pravnosnažnosti rešenja (tačka 2. dispozitiva), da se dodeljuje na korišćenje M. Đ, F . Đ . i Mi . Đ, po 1/3 sporne kat astarske parcele, s tim što im s e površina od 229 m2 te parcele dodeljuje uz naknadu (tačka 3. dispozitiva rešenja); da je pravnosnažnim rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu 58/84 od 24. maja 1984. godine utvrđena naknada za izuzeto građevinsko zemljište, biljne kulture i pomoćne objekte na k.p. …/3 KOB 6 površine 220 m2 i obavezani umešači na strani protivnika predlagača opštine Rakovica da M. Ž . isplate novčani iznos određen rešenjem.

Polazeći od toga da je rešenje Uprave za imovinsko-pravne poslove u sastavu Gradskog sekretarijata za finansije u Beogradu V broj 463-13/81 od 27. februara 1981. godine doneto primenom Zakona o građevinskom zemljištu („Službeni glasnik SRS“, broj 20/79) i da je pravnosnažnim rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu 58/84 od 24. maja 1984. godine utvrđena naknada za izuzeto građevinsko zemljište, prema propisima o eksproprijaciji, a imajući u vidu odredbe člana 2. i člana 6. stav 3. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, člana 38. Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta, te odredbe Zakona o građevinskom zemljištu („Službeni glasnik SRS“, broj 20/79) i Zakona o eksproprijaciji („Službeni glasnik SRS“, broj 22/73), Upravni sud je našao da je pravilno postupio prvostepeni organ kada je odbio predmetni zahtev. Po oceni Upravnog sud a, tuženi organ je pravilno ocen io neosnovanim navode podnosilaca da se u konkretnom slučaju radi o imovini prenetoj u društvenu svojinu na osnovu propisa iz člana 2. tačka 34) tog zakona, a ne na osnovu propisa koji su se primenjivali posle 1968. godine. Upravni sud je istakao da rešenjem Skupštine opštine Čukarica 03 broj 12703/1-63 od 10. jula 1963. godine od M. Ž . faktički ništa nije oduzeto, jer je predmetno zemljište ostalo u njegovom posedu sve do donošenja rešenja Uprave za imovinsko-pravne poslove u sastavu Gradskog sekretarijata za finansije u Beogradu V broj 463-13/81 od 27. februara 1981. g odine i da se Zakon o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta ne može smatrati neposrednim aktom o podržavljenju u smislu člana 3. stav 1. tačka 2. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju. Taj sud je, takođe, našao da na drugačije odlučivanje nije od uticaja navod podnosilaca da njihov pravni prethodnik nije ht eo da primi novčanu naknadu za sporno zemljište određenu rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu pozivaju podnosi oci ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne i da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (č lan 58. st. 1, 2. i 4. ).

Za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi od značaja su i odredbe sledećih zakona i drugih propisa:

Odredbama člana 8. st. 1. i 2. Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta („Službeni list FNRJ“, br. 52/58, 3/59, 24/59, 24/61 i „Službeni list SFRJ“, broj 32/68) bilo je propisano da z grade, delovi zgrada i građevinska zemljišta, koji su nacionalizovani ovim zakonom, postaju društvena svojina danom stupanja na snagu ovog zakona i da se r ešenjem nadležnog organa donetim u postupku određenom ovim zakonom i propisima donetim na osnovu njega, utvrđuje koji su objekti nacionalizovani ovim zakonom.

Članom 38. istog zakona je bilo predviđeno da građevinsko neizgrađeno zemljište koje je nacionalizovano ostaje u posedu ranijeg sopstvenika sve dok ga on na osnovu rešenja opštinskog narodnog odbora ne preda u posed opštini ili drugom licu radi izgradnje zgrade ili drugog objekta ili radi izvođenja drugih radova, te da se predaja zemljišta u posed opštini ili drugom korisniku ne može izvršiti pre nego što je korisniku to potrebno radi izvođenja građevinskih ili drugih radova kojima se zemljište privodi namenjenoj svrsi (član 38.).

Saglasno članu 39. stav 1. navedenog zakona, raniji sopstvenik nacionalizovanog građevinskog neizgrađenog zemljišta imao je pravo to zemljište, dok je u njegovom posedu, besplatno sam koristiti ili ga dati drugome na korišćenje uz naknadu ili bez naknade. Prema Obaveznom tumačenju, objavljenom u „Službenom listu FNRJ“, broj 24/59, navedenu odredbu zakona treba tako shvatiti da raniji sopstvenik nacionalizovanog građevinskog neizgrađenog zemljišta može to zemljište dati drugome na privremeno korišćenje uz naknadu ili bez naknade, saglasno važećim propisima o zakupu poljoprivrednog zemljišta, zadržavajući na njemu pravo korišćenja koje po zakonu ima, kao i da može to pravo korišćenja trajno preneti na drugoga, uz naknadu ili bez naknade. U ovom poslednjem slučaju, prava i obaveze koje je na osnovu Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta imao raniji sopstvenik u pogledu nacionalizovanog građevinskog neizgrađenog zemljišta prelaze na lice na koje je preneo svoje pravo korišćenja na tom zemljištu, ako je ovaj prenos zabeležen u zemljišnim knjigama.

Odredbama člana 46. tog zakona bilo je propisano da se za nacionalizovano građevinsko neizgrađeno zemljište ranijem sopstveniku daje naknada koja se određuje po tarifi po kojoj se određuje naknada za eksproprisano građevinsko zemljište i da će se ta naknada isplaćivati za vreme od 50 godina, u jednakim godišnjim obrocima, počev od prvog dana po isteku meseca u kome je raniji sopstvenik predao zemljište u posed opštini ili drugom korisniku.

Članom 24. Zakona o građevinskom zemljištu („Službeni glasnik SRS“, br. 2 0/79…23/90) bilo je propisano: da raniji sopstvenik neizgrađenog gradskog građevinskog zemljišta ima pravo da koristi to zemljište i da ga upotrebljava za dozvoljene svrhe, na način kojim se ne menja oblik i svojstvo zemljišne parcele, do dana kada ga je na osnovu odluke nadležnog opštinskog organa dužan da preda opštini, odnosno određenom korisniku, radi privođenja tog zemljišta nameni određenoj urbanističkim planom.

Saglasno članu 32. navedenog zakona, ranijem sopstveniku gradskog građevinskog zemljišta, odnosno licu kome se to zemljište ili deo tog zemljišta, na osnovu odluke nadležnog organa, oduzima u smislu člana 24. ovog zakona, pripada pravo na naknadu za oduzeto zemljište po propisima o eksproprijaciji.

Odredbama Zakona o eksproprijaciji („Službeni glasnik SRS“, br. 47/77-prečišćen tekst, koji je obuhvatao i Zakon o eksproprijaciji („Službeni glasnik SRS“, broj 22/73), 6/78 i 27/78), a koji je bio na snazi u vreme donošenja rešenja kojim je sporno zemljište izuzeto iz poseda pravnog prethodnika podnosilaca ustavne žalbe, bilo je predviđeno: da za eksproprisanu nepokretnost sopstveniku pripada pravična naknada (član 11. stav 1.); da se naknada za eksproprisanu nepokretnost određuje, po pravilu, u novcu, a da se po sporazumu stranaka naknada može odrediti i u vidu davanja druge nepokretnosti u svojinu ili na korišćenje, odnosno u drugom obliku (član 16.); da se naknada za eksproprisanu nepokretnost određuje sporazumom zaključenim pred opštinskim organom uprave nadležnim za imovinsko-pravne poslove u skladu sa zakonom, a ako se sporazum o naknadi ne postigne, naknadu određuje sud u vanparničnom postupku (član 18.).

Prema odredbama člana 68. navedenog zakona, korisnik eksproprijacije je bio dužan da u roku od 15 dana od dana prijema pravosnažne odluke kojom je određena naknada u novcu isplati naknadu ranijem sopstveniku (stav 1.), kao i da na iznos naknade ranijem sopstveniku isplati kamatu u visini kamate na uloge na štednju po viđenju godišnje od dana stupanja u posed nepokretnosti do isteka roka iz stava 1. ovog člana, ali ne za vreme pre 15. februara 1968. godine (stav 2.), a ako ne bi u roku iz stava 1. isplatio naknadu, bio je dužan da na iznos neisplaćene naknade plati dvostruku kamatu iz stava 2. ovog člana od dana isteka roka do dana isplate (stav 3.).

Odredbama Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 i 108/13 ) propisano je: da se po odredbama tog zakona može ostvariti povraćaj imovine koja je oduzeta primenom Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta , „Službeni list FNRJ“, broj 52/58 (član 2. tačka 34)); da se pod „aktom o podržavljenju“ podrazumeva pravni akt koji je imao neposredno dejstvo, kao što je presuda, odluka, rešenje i drugi pravni akt državnog, odnosno drugog nadležnog organa, kojim je izvršeno podržavljenje imovine (član 3. tačka 3)); da bivši vlasnik nema pravo na vraćanje imovine, odnosno obeštećenje, u skladu sa ovim zakonom za imovinu oduzetu na osnovu propisa o eksproprijaciji koji su se primenjivali posle 15. februara 1968. godine, za koju je određena naknada u novcu ili drugim stvarima ili pravima (član 6. stav 3.).

5. Podnosioci ustavne žalb e smatraju da se odredba člana 6. stav 3. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju ne odnosi na nacionalizovano građevinsko zemljište koje je oduzeto iz poseda bivšeg vlasnika, za koje je naknada određena prema propisima o eksproprijaciji koji su se primenjivali posle 15. februara 1968. godine. Podnosioci ukazuju na „kontradiktornost stanovišt a Upravnog suda da nacionalizacijom nije ništa oduzeto“ njihovom pravnom prethodniku, već rešenjem od 27. februara 1981. godine.

Ocenjujući ustavnu žalbu sa stanovišta prava na imovinu, Ustavni sud najpre konstatuje da je Evropski sud za ljudska prava na stanovištu da se član 1. Protokola broj 1 (pravo na imovinu) ne može tumačiti kao nametanje bilo kakve opšte obaveze Visokim stranama ugovornicama u pogledu vraćanja imovine koja im je preneta pre no što su ratifikovale Evropsku konvenciju, niti ograničenja u pogledu obima restitucije imovine i uslova pod kojima pristaju da uspostave imovinska prava pređašnjih vlasnika i da se, sa druge strane, od trenutka kada Visoka strana ugovornica, pošto je ratifikovala Konvenciju, uključujući tu i Protokol broj 1 uz nju i donela zakon koji obezbeđuje puni ili delimični povraćaj imovine konfiskovane u prethodnom režimu, taj zakon može smatrati zakonom koji generiše novo imovinsko pravo zaštićeno članom 1. Protokola broj 1 za lica koja ispunjavaju zahteve, odnosno uslove za sticanje tog prava (videti, npr. presudu Evropskog suda za ljudska prava Kopecký protiv Slovačke , broj 44912/98, od 28. septembra 2004. godine , st. 37. do 40.). Ustavni sud dalje ukazuje da se garancije označenog prava odnose na zaštitu postojeće imovine , odnosno potraživanja u vezi sa kojima podnosilac ima barem legitimna očekivanja da će steći delo tvorno uživanje imovinskog prava ( navedena presuda Kopecký protiv Slovačke , st. 45. do 52.) i da legitimno očekivanje po svojoj prirodi mora biti konkretnije od puke nade, ma koliko ona bila shvatljiva i mora biti zasnovano na zakonskoj odredbi ili pravnom aktu kao što je sudska odluka (odluka Gratzinger and Gratzingerova protiv Češke, broj 39794/98, od 10. jula 2002. godine , stav 69, kao i Odluka Ustavnog suda Už- 4596/2011 od 20. novembra 2013. godine, videti internet stranicu: www.ustavni.sud.rs).

Polazeći od navedenih pravnih stanovišta, Ustavni sud je najpre ispitivao da li su podnosioci ustavne žalbe imali legitimno očekivanje da će ostvariti pravo na vraćanje imovine, odnosno obeštećenje za izgrađeno građevinsko zemljište koje je oduzeto primenom Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta , u situaciji kada je njihovom pravnom prethodniku pravnosnažnom sudskom odlukom utvrđena pravična naknada za to zemljište primenom odredaba Zakona o eksproprijaciji („Službeni glasnik 47/77-prečišćen tekst, br. 6/78 i 27/78).

U traženju odgovora na naveden o pitanje, Ustavni sud je pošao od odredaba Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta, iz kojih proizlazi da je građevinsko neizgrađeno zemljište koje je nacionalizovano ostajalo u posedu ranijeg sopstvenika sve dok ga on na osnovu rešenja opštinskog narodnog odbora ne preda u posed opštini ili drugom licu, pri čemu je raniji sopstvenik imao pravo da to zemljište besplatno sam koristi ili da ga drugome da na korišćenje, uz naknadu ili bez naknade, a ako je pravo korišćenja trajno preneo na drugoga, na to lice prelazila su prava i obaveze koje je raniji sopstvenik imao na osnovu tog zakona, ako je ovaj prenos zabeležen u zemljišnim knjigama. Zakon o građevinskom zemljištu („Službeni glasnik SRS“, br. 20/79…23/90) na isti način je uredio pitanja prava ranijeg sopstvenika neizgrađenog građevinskog zemljišta do donošenja odluke nadležnog organa o oduzimanju zemljišta i ustanovio pravo na naknadu za oduzeto zemljište po propisima o eksproprijaciji. Ustavni sud, s tim u vezi, ukazuje da je Zakon o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta predviđao da se za nacionalizovanu imovinu isplaćuje naknada u periodu od 50 godina, počev od predaje zemljišt a u pos ed opštini ili drugom korisniku, pri čemu su tadašnji propisi o eksproprijaciji bili izuzetno nepovoljni u pogledu načina isplate naknade, koja u velikom broju slučajeva nije ni isplaćivana. Zakonom o eksproprijaciji („ Službeni list SFRJ“, broj 11/68-prečišćeni tekst), međutim, uveden je institut pravične naknade i određeno da se naknada za eksproprisanu nepokretnost određuje u novcu, osim ako se stranke drukčije sporazumeju. Takođe je utvrđen rok od 15 dana od dana prijema pravosnažne odluke o eksproprijaciji, za isplatu naknade ranijem sopstveniku i uvedena obaveza plaćanja dvostruke kamate u periodu nakon prekoračenja tog roka. Iz svega navedenog, po oceni ovog suda, proizlazi da su propisima o eksproprijaciji koji su primenjivani počev od 15. februara 1968. godine , pa nadalje, opšti i pojedinačni interes usklađeni na novim principima, čime je otklonjen nesklad koji je pratio eksproprijaciju vršenu po ranije važećim propisima. Sud, s tim u vezi, ukazuje da denacionalizacija ima za cilj uspostavljanje oduzetih prava i vraćanje stvari, kako bi se ispravila nepravda učinjena prema ranijim vlasnicima, ali se pod time ne podrazumeva prelazak imovine iz privatne u društvenu svojinu koji se, neposredno ili posredno, odvijao po propisima o eksproprijaciji primenjivanim nakon 15. februara 1968. godine, uz određivanje pravične naknade za tu imovinu (navedeno pravno stanovište Ustavni sud je izrazio u Odluci Už- 5699/2016 od 6. decembra 2018. godine). Naime, saglasno odredbi člana 6. stav 3. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, bivši vlasnik nema pravo na vraćanje imovine, odnosno obeštećenje, u skladu sa ovim zakonom, za imovinu oduzetu na osnovu propisa o eksproprijaciji koji su se primenjivali posle 15. februara 1968. godine, za koju je određena naknada u novcu ili drugim stvarima ili pravima.

Imajući u vidu da je sporna k.p. broj … KOB 6 u celini izuzeta iz poseda bivšeg vlasnika na osnovu rešenja Uprave za imovinsko-pravne poslove u sastavu Gradskog sekretarijata za finansije u Beogradu V broj 463-13/81 od 27. februara 1981. godine, Ustavni sud nalazi da je ustavnopravno prihvatljiva ocena Upravnog suda da rešenjem Skupštine opštine Čukarica 03 broj 12703/1-63 od 10. jula 1963. godine pravnom prethodniku podnosilaca ustavne žalbe „faktički ništa nije oduzeto“. Ustavni sud konstatuje da su danom stupanja na snagu Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta („ Službeni list FNRJ“, broj 52/58) prešle u društvenu svojinu zgrade i delovi zgrada u građanskoj svojini, kao i građevinsko zemljište u građanskoj svojini , preko maksimuma propisanog zakonom , ali naglašava da je pravni prethodnik podnosilaca ustavne žalbe tek na osnovu rešenja iz 198 1. godine lišen prava koja je do tada imao na spornom zemljištu u pogledu korišćenja i raspolaganja. Ustavni sud, takođe, konstatuje da je pravnom prethodniku podnosi laca ustavne žalbe za predmetno zemljište pripadala pravična naknada po odredbama Zakona o eksproprijaciji („Službeni glasnik SRS“, br. 47/77 – prečišćen tekst, 6/78 i 27/78), da je pravnosnažnim rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu 58/84 od 24. maja 1984. godine ta naknada utvrđena, da su umešači na strani protivnika predlagača opštine Rakovica obavezani da pravnom prethodniku podnosilaca isplate novčani iznos određen rešenjem, što su i učinili. Navodi ustavne žalbe da je pravni prethodnik podnosilaca odbio da primi novčanu naknadu određenu tim rešenjem i da je „novac na ime te naknade deponovan u sudu“, po oceni ovog suda, nije od uticaja na ostvarenje prava podnosilaca u predmetnom postupku restitucije.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud nalazi da podnosioci ustavne žalbe nisu imal i legitimno očekivanje da će ostvariti pravo na vraćanje predmetnog zemljišta, odnosno obeštećenje. Ustavni sud je stoga utvrdio da osporenim aktima podnosi ocima ustavne žalbe nije povređeno pravo na imovinu, zajemčeno članom 58. Ustava , te je ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Podnosioci ustavne žalb e, takođe, smatraju da im je osporenom presudom Upravnog suda povređeno pravo na obrazloženu sudsku odluku, budući da upravni organi nisu posebno ocenili navode iz dopune zahteva, odnosno dopune njihove žalbe, a Upravni sud to nije „sankcionisao“, već je samo naveo da ostali navodi nisu od uticaja na odlučivanje tog suda. Podnosioci ističu da nisu imali dovoljno vremena da se pripreme za javnu raspravu, te da im nije dostavljen odgovor na tužbu zainteresovanih lica. Takođe ukazuju da je Upravni sud obavezao podnosioce na naknadu troškova upravnog spora zainteresovanim licima gradu Beogradu i gradskoj opštini Rakovica, iako oni nisu bili nužni, jer odgovori na tužbu tih lica sadrže iste navode.

Ustavni sud je utvrdio da podnosioci ustavne žalbe uglavnom ponavljaju navode koje su prethodno iznosili u žalbi u upravnom postupku i u tužbi u upravnom sporu, a koji su bili predmet ocene drugostepenog organa i suda u upravnom sporu. Ustavni sud je konstatovao da iz sadržine osporene presude Upravnog suda ne proizlazi da su podnosioci na javnoj raspravi koja je održana 11. januara 2017. godine ukazali da nisu imali dovoljno vremena da se za nju pripreme, niti se iz ustavne žalbe može zaključiti od kakvog je značaja za ostvarivanje prava na pristup sudu, u konkretnom slučaju, isticanje eventualnih procesnih nedostataka u postupku donošenja osporene presude.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da podnosioci ni su dali utemeljene razloge koji bi ukazivali na to da su osporen i akti doneti bez odgovarajućeg obrazloženja, proizvoljnom primenom materijalnog prava, zloupotrebom dokaza na nj ihovu štetu ili na drugi način uskraćivanjem njihovog prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Ustavni sud nalazi da je Upravni sud izneo dovoljne i jasne razloge za primenu relevantnih odredaba Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, prihvatajući u svemu razloge drugostepenog organa za ocenu o zakonito sti rešenja prvostepenog organa, a da je na isti način obrazložio i odluku o troškovima upravnog spora, kao akcesornom zahtevu.

Ustavni sud je, imajući u vidu navedeno, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u preostalom delu odbacio, zbog nepostojanja pretpostavki utvrđenih Ustavom za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. Na osnovu svega izloženog i odredaba 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.